Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

Herman Raušning je u knjizi „Editions Cooperation“, objavljenoj 1939. godine, objavio delove svojih razgovora sa Adolfom Hitlerom. Prema tom svedočenju, Hitler je govorio da je najviše naučio od jezuita: „Nije bilo ničega na svetu impresivnijeg od hijerarhijske organizacije Katoličke crkve. Dobar deo ove strukture sam direktno preneo u svoju stranku. Katolička crkva mora da služi kao primer. Otkriću vam jednu tajnu – osnovaću svoj monaški red!„

Posle rata, ova firerova tajna, proširena otkrićima Valtera Šelenberga, šefa nemačke kontrašpijunske službe, koji je bio predsednik nacističke vlade u Gdanjsku. Šelenberg je zapisao: „Himler je organizovao SS prema principima jezuitskog reda. Pravila službe i vežbi, koje je napisao Ignjacije Lojola, bila su model koji je Himler pažljivo pokušavao da kopira. Vrhovno pravilo je bilo apsolutna poslušnost. Svako naređenje je moralo da bude izvršeno bez komentara.“

Ova paralela između dve „doktrine“ dodatno je pojačana bliskom vezom između jezuitske „evangelizacije“ i nacističke invazije. To je, donekle diskretno, priznao i Valter Hagen: „Jezuitski general, grof Halke fon Ledohovski, bio je spreman da uspostavi određeni stepen saradnje između nemačke obaveštajne službe i jezuitskog reda na zajedničkoj osnovi antikomunizma. Ledohovski je smatrao vojni obračun između Nemačke i Rusije neizbežnim, stoga je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da dobije garancije Nemačke da sveštenici ‘Collegium Russicum“ neće biti ometani u svojim aktivnostima na teritorijama koje će Vermaht osvojiti.“

Godinama je „Collegium Russicum“ obučavao sveštenike sa specifičnim ciljem organizovanja katoličkih misija među ruskim pravoslavnim stanovništvom u Sovjetskom Savezu. Ovo svedočanstvo je, potpuno neočekivano, potvrđeno u delu koje je posvećeno veličanju pape Pija XII: „Vatikan je potpisao sporazum sa Berlinom, kojim se katoličkim misionarima dozvoljava da posećuju okupirane ruske teritorije i da stavlja baltičke teritorije pod jurisdikciju berlinske nuncijature.“

Šta je tačno „Russicum“, koji je trebalo da pravoslavne hrišćane vrati u krilo Rimokatoličke crkve, objašnjava Rodžer Garodi: „Jezuiti smatraju slovenske zemlje jednim od svojih rezervata. Čak i danas, prave vođe vatikanske politike u slovenskim zemljama žive u Borgo di Santo Spirito u Rimu, u vojničkom centru jezuita. Tamo vlada ‘crni papa’, otac Jansens, komandant jezuita, a sa njim i njegov pomoćnik za slovenske zemlje, Hrvat, otac Prešeri, koji je bio usko povezan sa ustašama…“

„Russicum“ je skraćenica za „Papski ruski koledž“, koji se nalazi u Rimu, u ulici Via Karlo Kataneo br. 2. Kao tajno odeljenje Državnog sekretarijata Vatikana, osnovan je 1929. godine. Tri godine je u njemu skrivano pet nacističkih SS oficira. Jedan od njih je bio kolaboracionista Hauf, koji je komandovao Gestapoom u Modeni. Ovi oficiri su vodili kartoteku i evidenciju nacističkih organizacija koje je Vermaht osnovao u slovenskim zemljama.

Drugi antisovjetski centar je Istočni papski institut, koji se nalazi na trgu Santa Marija Mađore u Rimu. U suštini, taj Institut je bio specijalizovan za ideološko ratovanje. Otac Veter je predavao i tamo i u Rusikumu. U Institutu je obučavano 70 sveštenika, uglavnom Poljaka i Belorusa. Obuku je predvodio nemački jezuita, otac Herman.

Konačno, jezuitski novicijat na Pjaca Đezu u Rimu sastojao se od grupe od 15 iskušenika, koji su se nazivali „Rusipeti“. Njihov cilj je bio, naime, da odu u Rusiju, „Petere Rusijam“. Ovi „crni padobranci“ prolazili su kroz rigoroznu obuku, kojom su se pripremali za rad na ruskoj teritoriji.

Otac Aligijero Tondi, dezerter iz Društva Isusovog, koji je podneo ostavku na mesto profesora na Papskom gregorijanskom univerzitetu, za italijanske novine je dao nekoliko značajnih izjava: „Aktivnosti ‘Collegium Russicum’ i srodnih organizacija su raznovrsne. Na primer, jezuiti, u savezu sa italijanskim fašistima i nemačkim nacionalsocijalistima, organizuju i koordiniraju razne antiruske grupe po nalogu crkvenih vlasti. Kada sam razgovarao sa jezuitom Andrejem Urusofom, rekao sam mu da je sramno što ‘L’Osservatore Romano’, zvanične novine Vatikana, i druge crkvene publikacije tvrde da su razotkriveni papini špijuni zapravo ‘mučenici vere’. Kad sam mu to rekao, Urusof je prasnuo u smeh. ‘Šta biste vi napisali, oče’, upitao me. ‘Da li biste rekli da su zaista špijuni ili nešto još gore? Trenutnoj politici Vatikana potrebni su mučenici. Ali, pošto ih je teško pronaći, moramo da ih izmislimo.’ Ali, rekao sam, to nije pošteno. Ironično je odmahnuo rukom: ‘Vi ste jednostavni, oče. U ovom poslu, trebalo bi da znate bolje od bilo koga da su vođe Crkve uvek živele po istim pravilima.’ ‘A Isus Hrist?’ – upitao sam. Nasmejao se. ‘Ne smemo razmišljati o Isusu’, rekao je. ‘Ako bismo razmišljali, završili bismo na krstu. Sada je vreme da druge stavimo na krst, a ne da se sami penjemo na njega.'“

Čini se da je Sveti otac delio ovo mišljenje kada je, u znak podrške nemačkoj ofanzivi u Rusiji, pribegao jednom od svojih omiljenih poziva na oružje, koji je ugradio u Božićnu poruku iz 1942. godine.

– Ovo nije vreme za jadikovanje, već za akciju… Inspirisani entuzijazmom krstaških ratova, neka se najdostojniji hrišćani udruže i uzviknu: To je Božja volja!“ Neka budu spremni da služe i da se žrtvuju poput krstaša iz davnina. Podstičemo vas i molimo da u potpunosti shvatite strašnu težinu sadašnjih okolnosti. Vi, koji se dobrovoljno prihavljujete za ovaj moderni Sveti krstaški rat, podignite zastavu i objavite rat tami sveta okrenutog od Boga.“

Ovaj vatreni govor manje liči na svečanu poslanicu Svetog oca, nego na proglas generalisimusa, koji predvodi svoje trupe, koje su regrutovali Bodrijari i Majol de Lup, da se bore protiv Rusa i, uzgred budi rečeno, i protiv njihovih saveznika.

Na teritorijama, osvojenim ovim „modernim krstaškim ratovima“, SS će uspostaviti vladavinu nacističkog „Reda“. Ti „Hristovi vojnici“, pod vođstvom „crnog pape“ Halkea fon Ledohovskog, posejaće strašno seme iz koga će nići novi savez „svetovnog“ i „duhovnog“. Sada je lako razumeti šta je Firer mislio kad je rekao: „U Himleru vidim našeg Ignjacija Lojolu“.

Na strašne posledice saveza „svetovne moći nacista“ i „duhovnog vođstva Vatikana“ ukazivali su mnogi pojedinci. Lekont di Noj je pisao: „U Nemačkoj, hrišćanski sveštenici, kako u katedralama tako i u najskromnijim seoskim crkvama, propovedali su rasistički krstaški rat, veličajući germanske vojne vrline i, iz razloga koji bi mogli da prevare samo najprimitivnije umove, podsticali su pljačke i masovna ubistva.“ Katolički generalštabni oficir, monsinjor Markovski je, s druge strane i sa suprotstavljenim motivima, govorio isto: „Nemački narod zna da mora da vodi pravedan rat. Nemački narod ima veliki zadatak koji treba da ispuni, ne samo za našeg večnog Boga. Firer, naš vrhovni komandant, više puta je molio Božji blagoslov za našu dobru i pravednu stvar.„

I nakon ratnog poraza, nije prekinut savez nacista i Vatikana. Nirnberški proces će ući u istoriju kao najveći kazneni postupak u kome je suđeno najorim ratnim zločincima  koje je svet ikad video. Ali razmere ove manifestacije međunarodne pravde, obim materijalnih resursa koji su utrošeni, hiljade izjava svedoka i tone dokumenata unetih u sudske spise ne mogu zamagliti činjenicu da su kazne izrečene glavnim počiniocima šokantno blage i neadekvatne. Štampa je, gotovo jednoglasno, odražavala opšte negodovanje, oštro kritikujuću određene skandalozne i neobjašnjive oslobađajuće presude. Pravda je ismejavana i kasnije, kad su mnoge presude ublažene, a zločinci prevremeno pušteni na slobodu. Ukratko, osim nekoliko reprezentativnih primeraka, nekoliko „tenora“ nacističkog režima, koji su obešeni na licu mesta, saučesnici Adolfa Hitlera su dobro prošli. Neki su se čak vratili na visoke državne položaje u Saveznoj Republici Nemačkoj, a drugi su pobegli u inostranstvo i započeli karijere koje se ne razlikuju od njihovih prethodnih aktivnosti.

Nesumnjivo je da ovaj međunarodni sud nije imao nameru da svoje postupke prebaci u političku sferu, ali s obzirom na činjenice koje su predstavljene sudijama, nije bilo moguće da se striktno održava razlika između političkih stavova i pravnih regulativa. Stoga, mnoge važne tačke optužnica nikada nisu razjašnjene. Na primer, nakon toliko debate, i dalje nema potpunog objašnjenja koji je bio dublji razlog za Firerov ludi antisemitizam.

– Moji Jevreji su najbolji taoci koje imam – rekao je Hitler Hermanu Raušningu, predsedniku Senata Gdanjska: „Da Jevrejin ne postoji, moralo bi ga se izmisliti...“

Ovo nije bio nagoveštaj genocida, ali sigurno su postojali pritisci koji su kod Firera formirali antisemitske stavove. U tom kontekstu treba istaći određene uznemirujuće ličnosti: Franca fon Papena, tajnog komornika Njegove Svetosti, koji je doveo Hitlera na vlast, i jezuitskog generala, „Crnog papu“ Halkea fon Ledohovskog.

Pred nirnbergškim sudijama, general Oto Olendorf je otkrio kako su izvršavana naređenja. Olendorf, bivši policajac, koji je od mladosti služio u Vafen SS-u, svedočio je o masovnim ubistvima. „Pre napada na Sovjetski Savez, specijalni SS komandosi su bili raspoređeni u nemačku regularnu vojsku sa zadatkom da ubiju sve Jevreje. Vrhovna komanda Vermahta je bila potpuno upoznata sa ovim naređenjima“, rekao je general Olendorf. Ajnzacgrupa, kojoj je on pripadao, bila je potčinjena Drugoj armiji, koja je u Ukrajini, u prvoj godini rata, likvidirala 90.000 ljudi.

Komandiri Ajnzacgrupe su okupljali lokalne Jevreje na određenom mestu pod izgovorom da ih pripremaju za promenu prebivališta. Nakon što su im zabeležena imena, odvodili su ih na stratište, obično blizu protivtenkovskog ili prirodnog jarka, u kojima su sahranjivani. Sve vredne lične stvari žrtava, rekao je Olendorf, skupljane su i stavljane na raspolaganje Ministarstvu finansija Rajha. Do proleća 1942. godine, sva pogubljenja su vršena na isti način.

 Nakon toga, Himler je naredio da se žene i deca likvidiraju samo u kamionima sa gasnim komorama. Čim bi se pokrenuo motor, gas bi prodro u unutrašnjost vozila i posle četvrt časa putnici bi bili mrtvi. Kamioni su direktno odvoženi do mesta sahrane.

Kada je sudija pitao zašto su ubijana jevrejska deca, general Olendorf je odgovorio: „Imali smo naređenja da istrebimo celokupno jevrejsko stanovništvo, uključujući i decu.“

Svedok Georg Sorija je opisao: „U Gdanjsku sam video laboratoriju u zgradi Zdravstvenog instituta u kojoj su Nemci pravili sapun od ljudskog mesa do samog kraja rata. U prizmelju Insituta, nemački hemičari, pod rukovodstvom profesora Španera i dr Folmana, koji su pobegli u Zapadnu Nemačku, svakodnevno su dobijali četiri ili pet kilograma sapuna napravljenog od ljudske masti. Kada je Crvena armija prišla Gdanjsku, nacisti su tri puta pokušali da zapale zgradu kako bi izbrisali sve tragove svojih okrutnih eksperimenata. Ali, zgrada je ostala netaknuta. Svi dokazi su tu. Uspeo sam da razgovaram sa jednom od mladih Nemica, koje su radile u ovoj fabrici. ‘Da li tvoja majka zna šta radiš?’ – pitao sam je. ‘Zna! U početku joj je bilo gadno, ali onda se uverila da sapun, koji pravimo, može koristiti u kući.’ Pogledao sam je u oči i pitao: ‘Da li je sapun zaista bio dobrog kvaliteta?’ Potpuno ravnodušna, jednostavno je odgovorila: ‘Da, peni se.’

Na sudu u Nirnbergu čula su se i druga svedočenja, koja su govorila o istoj vrsti ravnodušnosti prema žrtvama. Jedan od preživelih Jevreja ispričao je kako je deportovan u Mauthauzen u Gornjoj Austriji: „Nas 1.200 muškaraca, koje su gole, usred zime, doterali potput životinja, dočekao je SS ofiric, koji nam je rekao: ‘Nemačkoj je potreban vaš rad, zato idete na posao. Moram vam reći da nikada više nećete videti svoje porodice. Jedini izlaz iz ovog logora je dimnjak krematorijuma...“ To je ispričao Moris Lampe, koji je uspeo da pobegne iz ovog mesta bez izlaza.

Drugi svedok je ispričao strašnu priču o dvojici mladih holandskih Jevreja čiji su zubi zapali za oko SS lekaru, koji je odlučio da „eksperimentiše“ na tim jadnicima. Jednom od njih je naživo izvadio bubreg, a drugom želudac. Ubrizgavanje benzina u njihova srca prekratilo im je muke i okončalo eksperiment. Lekar im je zatim hladnokrvno odsekao glave, skuvao i odrao. Lobanje su krasile njegov doktorski sto do oslobođenja.

Mari Klod Valan-Kutirije, Jevrejka iz Francuske, opisala je kako je videla gomilu mrtvih žena ispred svog bloka u logoru Mauthauzen.

– Pacovi veličine mačaka rojili su se na toj gomili. Odjednom se pojavila glava i ruka jedne žive žene, bačene među mrtva tela. Uzalud je pokušavala da se izvuče. Zgnječena težinom trulog mesa, umrla je. Znala sam da u gradu postoje gasne komore i krematorijumske peći. Jedne večeri je došlo do nestanka gasa, pa su Nemci ubijali decu na lomačama od grana natopljenih benzinom. Ti užasni krici će zauvek odzvanjati u mojim i u ušima svake majke. Sa mnom u bloku za istreljenje je bila Anet Espo. Stražar ju je video kako daje malo vode jednoj ženi kojoj je pozlilo. Odmah je odvučena u posebnu prostoriju. Nikada neću zaboraviti prizor Anet Espo, nekoliko dana kasnije, kako stoji gola na kamionu koji je nju i druge žrtve prevozio u gasnu komoru. Doviknula nam je: ‘Ne zaboravite mog dečaka ako se ikada vratite u Francusku!’ To nam je vikala dok su SS-ovci trčali oko kamiona, udarajući žene na putu ka smrti – ispričala je Mari Klod Valan-Kutirije.

Ona je opisala kako su žene imale radnu obavezu koja se sastojala od svakodnevnog sakupljanja stotina leševa razbacanih po logoru. Nemci su ubijali i bebe, rođene u zatočeništvu. Pred očima njihovih majki, davili su ih u kantama sa vodom. 

Dok je ona svedočila, publika u sudnici je galamila: „Stop! Stop! Ovo je nepodnošljivo!“

Ali upravo u ime ovih čudovišta, koja su skrnavila celo čovečanstvo, papa Pije XII je intenzivirao svoje hitne intervencije, nikada ne izgovarajući grubu reč.

Kao preludijum ovim intervencijama, treba se setiti poučne ceremonije, koja je održana u Dahauu, logoru za istrebljenje koji je posle oslobođenja postao mesto pritvora za pripadnike SS trupa. Rimokatolička crkva je pokazala izuzetno dirljivu brigu za zatvorene zločince i njihove dragocene duše, dok su stotine hiljada njihovih žrtvi umirale u tom paklu bez sveštenika koji bi im pružio utehu religije.

Monsenzor Paulhaber, kardinal Minhena i ozloglašeni zagovornik nacizma, a takođe i lični prijatelj Pija XII iz vremena dok je on služio u Minhenu, predvodio je tu ceremoniju.

„U nedelju, 23. decembra 1945. godine, Njegovo Preosveštenstvo kardinal Paulhaber svečano je osveštao crkvu u logoru Dahau, koju su izgradili bivši pripadnici SS trupa. Njegovo Preosveštenstvo je ušao u logor u pratnji svojih saslužitelja. Ušao je direktno u crkvu. Uz glasne zvuke moćnog hora, Njegovo Preosveštenstvo je odmah počeo da blagosilja spoljne zidove. Zatim su se otvorili portali, otkrivajući svetilište u svom sjaju… Povorka, predvođena kardinalom i crkvenim velikodostojnicima, krenula je ka prezviterijanu, dok su vojnici SS-a popunili sva mesta u velikom brodu.

I ovde je Njegovo Preosveštenstvo blagoslovio unutrašnjost crkve, a zatim održao dirljivu propoved SS-ovcima o Svetom Krstu, vernosti Krstu i blagoslovu Krsta… Otac Fancelt, parohijski sveštenik iz Dahaua, prišao je oltaru da odsluži misu u ovoj novoj crkvi Svetog Krsta. Službu su ulepšale predivne harmonije odličnog SS hora i orkestra zatvorenika pod dirigentskom palicom Emila Forsta. Njegovo Preosveštenstvo je bio duboko impresioniran visoko religioznim stavom pripadnika SS-a“, navodi se u izveštaju, koji je objavio zvanični vatikanski list L’Osservatore Romano u broju od 11. februara 1946. godine.

Pripadnik SS trupa, izvesni Majer, pred Nirnberškim tribunalom je ispričao kako su sveti primeri katoličkih velikodostojnika uticali na njega, da se pridruži toj „slavnoj“ nacističkoj kohorti: „Postao sam član SS-a jer sam smatrao da, ako je monsinjor Greber, nadbiskup Frajburga, uticajni član stranke, mogu i ja da se pridružim.“

Ubrzo nakon Hitlerovog dolaska na vlast, nadbiskup Greber je izjavio u propovedi u Karlsrueu: „Ne otkrivam nikakve tajne vama ili nemačkom narodu kada kažem da bezuslovno podržavam novu vladu i novi Rajh. Znamo čemu oni teže, zato ih podržavam. Jedan od prvih Firerovih skupova bio je hrišćanski. Digao je ruku protiv onih koji napadaju krst.“

Govor nacističkog prelata demantuje vatikansku prevarantsku propagandu, koja je posle rata plasirala tvrdnje da je Rimokatolička crkva bila izložena progonu u Rajhu.

Katolički časopis Civilta Cattolica je objavio seriju članaka o suđenju u Nirnbergu. Autor tih tekstova, otac Lener, zaključio je da su presude bile političke, a ne pravne.

S druge strane, u francuskom listu France Soir objavljeni su kritički osvrti na sramno blage presude. Anri Danžu je napisao: „U Nirnbergu se odvijaju čudne mahinacije u korist nekih od optuženih. Postupci se vode tako da oni budu oslobođeni odgovornosti za svoje zločine.“

Zbog monstruoznosti svojih zločina, Hans Frank, čuveni dželat iz Poljske, morao je da izazove posebne simpatije u Vatikanu. Doktor Alfred Zajdl, Frankov advokat, izjavio je: „Papa Pije XII je apelovao na Savet za međusavezničku kontrolu sa molbom za pomilovanje Franka.“ Advokata je o ovoj intervenciji obavestio kardinal Paulhaber, nadbiskup Minhena, koji je prosledio zahtev pape Pija XII.

Ovog puta, Tribunal nije mogao da ispuni želju Svetog Oca, jer je Frank, guverner Poljske, na savesti imao nekoliko miliona ubijenih ljudi.

Nepokolebljiv, Pije XII je pokušao da spase barem jednog od svojih miljenika. La Croa je 15. jula 1946. objavio: „Artur Grajzer, bivši gaulajter i dželat Poznanja, koji je nedavno osuđen na smrt, upravo je zamolio papu da interveniše u njegovo ime.“ Poljska novinska agencija je 20. jula 1946. objavila: „Papa Pije XII je poslao poruku poljskoj vladi tražeći Grajzerovo pomilovanje. Nijedan Poljak nema ni iskru saosećanja za krvožednog dželata nacije. Zvanični krugovi opisuju intervenciju Pija XII kao zapanjujuću.“

O tome ko je bio Grajzer, koga je papa želeo da spase, izveštavao je časopis Action: „Artur Grajzer je jedan od glavnih ljudi odgovornih za istrebljenje šest miliona evropskih Jevreja. Od 1930. godine bio je predsednik Senata Gdanjska i bio je umešan u poslove sa lokalnim Jevrejima. Pozvan je u Firerov štab, gde je imenovan za šefa nemačke civilne administracije za poljske teritorije uključene u Rajh pod nazivom Varteland. Grejzer je postao despot koji je imao moć nad životom i smrću 12 miliona Poljaka. Misija koju je Grejzer dobio od Firera bila je germanizacija Vartelanda. Transformacija cele zapadne Poljske u germanski pogranični region. Grejzer je odlučio da to sprovede kroz sistematsko istrebljenje Poljaka. Tada je počela strašna tragedija. Jevreji su bili prve žrtve. Nakon njih, Grejzerovi poslušnici su napali sve slojeve poljskog naroda. Ovo je čovek koga su bezbožne ruke želele da spasu od smrti.“

Međutim, papa Pije XII je čudnim etičkim akrobacijama isticao da Grejzer zaslužuje da mu se poštedi život. Papa je 20. februara 1946. rekao: „Postoje pogrešne koncepcije koje proglašavaju osobu krivom i odgovornom zato što je bila član zajednice, a ne pokušavaju da utvrde da li je lično odgovorna za izvršenje nekog čina.“

Argument je zaista jasan: Artur Grajzer ili bilo koji od njegovih saučesnika u istrebljenju, bio je član nacističke „zajednice“. Kriva je „zajednica“, a njeni „članovi“ su nevini.

(U sledećem broju: Vatikan spasava naciste)