Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmund Pariz

Saveznici su 4. septembra 1945. godine poslali pismeni zahtev Vatikanu da im izruči ratnog zločinca barona Ernstva fon Vajczekera, kome je papa Pije XII pružio utočište.

Vajczeker je bio nacistički državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova. Kao Ribentropov specijalni savetnik, izmislio je incidente na nemačko-poljskoj granici kako bi opravdao agresiju Nemačke u septembru 1939. godine. Učestvovao je u izradi plana za „rešavanje jevrejskog pitanja“ deportacijom i ubistvom. Takođe, sa činom SS generala, bio je Hitlerov ambasador u Vatikanu.

Poslednje suđenje u Nirnbergu je završeno 14. aprila 1949. godine. Tada su izrečene presude 21. optuženom, među kojima su skoro svi pripadali Ministarstvu spoljnih poslova. Proglašeni su krivima za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, ali nisu osuđeni na smrtnu kaznu. Baron Vajczeker je osuđen na sedmogodišnju zatvorsku kaznu, a i nju je izbegao. Smešno blaga kazna, s obzirom da je on potpisao naredbu o deportaciji francuskih Jevreja u Aušvic, učestvovao je na konferencijama Gestapoa na kojima se pripremalo istrebljenje Jevreja i, na kraju, koristio je sva moguća sredstva da spreči napore švajcarskih vlasti da spasu jevrejsku decu. Na blagu kaznu uticalo je pismo Pija XII, koje je tokom završne reči na suđenju pročitao Vajczekerov advokat.

Pre toga, na suđenju je pročitana i depeša koju je fon Vajczeker, kao ambasador u Vatikanu, poslao ministru spoljnih poslova fon Ribentropu 28. oktobra 1943. U pismu se navodi: „Uprkos tome što je sa svih strana pozivan da to učini, papa nije dozvolio da bude uvučen u osudu deportacije rimskih Jevreja. Iako mora očekivati da će ovaj stav biti napadnut od strane naših neprijatelja i iskorišćen od strane protestantskih krugova u anglosaksonskim zemljama za njihovu antikatoličku propagandu, on je učinio sve što je moguće po ovom delikatnom pitanju kako bi izbegao zatezanje odnosa sa nemačkom vladom…“

Ovaj dokument je ogroman dokaz protiv Svetog oca. Može li se zamisliti nečasnije opravdanje od ovog koje mu je pripisao Vajczeker? Ali, to nas više ne može iznenaditi, kada znamo i za druga „delikatna pitanja“ o kojima je Njegova svetost uvek ćutala.

Da bi se detaljno opisalo oslobađanje od odgovornosti najmračnijih zločinaca nacističke epopeje, bili bi potrebni tomovi knjiga.

Oslobođen je i fon Nojrat, koji je tokom rata bio upravnik okupirane Češke, odnosno Bohemije i Morave. Posle suđenja, u rodnom gradu je dočekan zvonjavom crkvenih zvona, zasut cvećem i čestitkama, uključujući i one od kancelara Konrada Adenauera i predsednika Savezne republike Nemačke Teodora Hojsa.

Konstantin fon Nojrat je osuđen na 15 godina zatvora „zbog odobravanja, izvršenja i učešća u ratnim zločinima“. Ali neko je bdeo nad njim. Njegova ćerka Vinifred (udovica barona fon Makenzena, bivšeg Hitlerovog ambasadora u Rimu), neumorno je kucala na vrata Vatikana. Pije XII ju je primio u audijenciju i uverio je u njegovu podršku. Zahvaljujući toj podršci, fon Nojrat je 1953. godine pušten na slobodu.

Slično su prošli i mnogi drugi nacistički zločinci, kao što je poznati „oradurski ubica“, komandant SS puka „Der Firer“, koga je sud u Bordou 13. februara 1953. godine osudio na doživotni zatvor. Ubica je pušten na slobodu tri godine kasnije. Njegova parohija mu je organizovala svečani doček u znak zahvalnosti za sve što je radio tokom rata. Tu je bila i Elza Koh, „Kučka iz Buhenvalda“, koja je svoje abažure ukrašavala tetoviranim kožama ubijenih zatvorenika. Konačno, postojao je beskrajni niz čudovišta, kojima je zapanjujuća slabost zakona omogućila da spasu svoje živote, a ubrzo nakon suđenja i da izađu na slobodu.

Rimokatolička crkva je branila „ljudska prava“ i ratnih zločinaca nad kojima je izvršena smrtna kazna. Zvanično vatikansko glasilo L’ Osservatore Romano je 20. oktobra 1946. godine objavilo tekst u kome Crkva protestuje zbog kremacije tela zločinaca, koji su pogubljeni u Nirnbergu: „U ime katoličkog svetog obreda sahrane, ovaj čin treba kritikovati jer pojedinci koji su likvidirani nisu izričito izjavili želju da se nad njihovim zemnim ostacima ne izvrši katolički obred.“

Negodovanje Svetog oca po ovom pitanju je veoma poučno, ali Rimokatolička crkva ranije nije pokazivala takvu odbojnost prema spaljivanju ljudskih tela, sudeći po lomačama na koje je vekovima podizala jeretike u Španiji i drugde. Istina, jeretici su spaljivani živi, a nacisti mrtvi. Takođe, nacisti su spaljivali mnoge svoje žrtve, bilo da su katolici ili ne. Koliko je poznato, Pije XII nikada nije protestovao zbog tih nacističkih zločina. Nesumnjivo da je o tome ćutao kako „po ovom delikatnom pitanju ne bi zaoštrio odnose sa nemačkom vladom“, kako je to fon Vajczeker prikladno naveo u svojoj depeši iz Vatikana.

Pije XII je udvostručio broj svojih intervencija u interesu onih koji su, nakon toliko godine sistematskih zločina, konačno trebali da plate za svoje grehe. Ti napori nisu bili uzaludni. Papa je iskoristio svu svoju moć da zaštiti naciste, koji su okrvavili ruke, od kazne. Ovaj „milosrdni“ stav doveo je, pre svega, do toga da neki od najopasnijih kriminalaca koje je svet ikada video ponovo budu slobodni i, samim tim, ponovo aktivni. Papa je znao šta radi, zato je teško njegove postupke smatrati slučajnim greškama. Štaviše, pored kriminalaca koji su uhapšeni i izvedeni pred lice pravde, bilo je i begunaca koji su se na vreme sakrili. Pošto ih je Sveti otac podržavao dok su vršili zločine, bilo je logično da pokaže hrišćansko dobročinstvo i time što će im pomoći da izbegnu kaznu.

Dogodilo se upravo to. Franc Tireur je u martu 1947. godine objavio: „U vatikanskim krugovima se kaže da Crkva oseća obavezu da pomogne svima koji joj se obrate, a osnivanje ‘Papske komisije za pomoć’ radi pomoći političkim izbeglicama teži upravo tom cilju.“

Tako su, kroz vešt eufemizam, ubice u bekstvu postale „političke izbeglice“. Ako su deportovali, masakrirali i spaljivali nekoliko miliona žrtava, po vatikanskom tumačenju – to su učinili samo iz „političkog“ uverenja. Rimokatolička crkva se veoma trudila da izbegne da ih naziva ubicama i kriminalcima. Tako je mogla, sa čistom savešću, da dočeka mnoge odmetnike koji su tražili zaštitu i da ih sakrije u svojim manastirima. Međutim, ova fleksibilna kazuistika dovela je do žestokih protesta.

Tokom potrage za odbeglim nacistima uhapšeno je pet starešina katoličkih monaških redova, kao i vođa Katoličkog omladinskog pokreta. U pretresima brojnih manastira u kojima su se skrivali zločinci otkriveni su dokazi o postojanju mreže čije su se niti protezale do Vatikana.

Međutim, Rimokatolička crkva nije odustala od zaštite ubica. Ona je imala svoje zaverenike u mantijama, svoje tajne organizacije, mašineriju za pravljenje falsifikovanih dokumenata i svoje veze za prebacivanje begunaca daleko van domašaja tragača.

U ranijim vremenima, manastiri su skrivali nevine ili one koji su se borili na strani pravde i odbrane čovečanstva. Ali, u poratnom vremenu, Rimokatolička crkva je pomešala žrtve sa dželatima. U tome su učestvovali i crkveni velikodostojnici iz Poljske, Slovačke, Hrvatske i ostalih zemalja koje su pale pod nemački jaram. Posle oslobođenja, nove vlasti su zahtevale da zločinci budu kažnjeni.

Jugoslavija je u februaru 1947. poslala dve note Svetoj stolici. U jednoj je zahtevala izručenje petorice kolaboracionista i ratnih zločinaca koji su utočište pronašli u Vatikanu; u drugoj je protestovala zbog „zaštite koju je Sveta stolica pružila nekim ratnim zločincima, koji su osuđeni u Jugoslaviji.“ Jugoslovenske vlasti su sasvim ispravno napomenuli da Vatikan takvim „dobrotvornim“ aktivnostima otvoreno krši međunarodne sporazume koji su predviđali da ratni zločinci treba da budu izvedeni na sud, a ne spaseni.

Pije XII nije imao obzira prema međunarodnim sporazumima, naročito ne kad se na njih poziva Jugoslavija, koja se protestnim notama usudila da ospori dogmu prema kojoj je Sveti otac nepogrešiv. Štaviše, papa je to otvoreno stavio svima do znanja.

Prema rečima neonacističkog vođe Eberharda Šterna, bivšeg člana Rajhstaga, Martin Borman, koga je Nirnberški tribunal u odsustvu osudio na smrt zbog ratnih zločinaca, skrivao se u franjevačkom manastiru Svetog Antonija. Štern je objasnio: „Kad sam upoznao Bormana, on nije ni pokušao da sakrije svoj identitet. Rekao mi je: ‘Kao što vidite, živ sam. Ne želim da me uznemiravaju'“.

Marsel Deat je imao istu sreću. Francuski kolaboracionista, koji je bio ministar u višijevskoj vladi, posle savezničkog iskrcavanja u Normandiji povlačio se sa nemačkim trupama. Posle rata je osuđen zbog izdaje, ali umro je na slobodi, 4. januara 1955, u bolnici Vila dei Koli iznad Torina. Njegova udovica je opisala kako su pobegli iz Nemačke: „3. maja 1945. godine napustili smo Feldkirh u crnom automobilu kojim je upravljao naš vozač Brin. Uzeli smo naše dokumente, nekoliko pisaćih mašina, oružje i mali sanduk sa srebrnim priborom, dolarima i nekoliko funti sterlinga. U Bolcanu smo otišli direktno u kancelariju Papske komisije, koja nas je uputila da idemo vozom u Milano, a potom u Đenovu.“ Nekoliko meseci kasnije, Marsel Deat i njegova supruga su se nastanili u Torinu. Deat se skrivao u franjevačkom manastiru, a njegova supruga Helena u manastiru Sestara Božanskog proviđenja, nekoliko stotina metara dalje. Francuske vlasti su tražile od Italije i Vatikana da izruče Deata, ali to nije bilo moguće jer su ga štitili papa Pije XII i kardinal Kanali. Umesto da bude kažnjen, Deat je posle rata nastavio da se bavi politikom. Učestvovao je u „Crnoj internacionali“, koju su osnovali fašisti i nacisti u bekstvu.

Među „ličnostima“ koje su uživale papinu zaštitu nalazio se i „slavni Darnan, koji je u vreme Višija komandovao konjicom. Darnan je utočište našao kod oca Bonfilija, koji je vodio pobožan, udoban i misteriozan život u malom gradu Eldolo. Engleska vojna policija je otkrila gde se skriva Dardan. Pošto im nije bio potreban, Englezi su ga predali francuskim vlastima. Dardan je tada morao da objasni gde je sakrio svoju arhivu i novac. Veliki deo novca je pronađen, ali nedostajala je suma od 21 miliona franaka. Dardan je objasnio: „To su bile stare francuske novčanice. Otac Bonfilio, veoma dobro upućen čovek, ponudio je mogućnost da tu sumu deponuje u Vatikan.“ Nikad nije otkriveno šta se dogodilo s tim novcem, ukradenim tokom rata. Ali zna se da je u Evropi, iscrpljenoj od sistematke pljačke nacista, Vatikan postao jedna od najvećih svetskih finansijskih sila.

Među mnogim fašistima i nacistima, koji su tražili pomoć Svetog oca posle ratnog poraza, nalazio se i „praktikujući katolik“ koji je još u vreme najmonstruoznijih zločina dobio apostolski blagoslov – čuveni ubica Ante Pavelić. Mediji su 1957. godine nedvosmisleno potvrdili njegovo prisustvo u Argentini, izrazito katoličkoj zemlji.

Vođa ustaša, najmračniji od svih kasapina Drugog svetskog rata, uživao je na slobodi, u odličnom zdravlju, uprkos svojih 68 godina, u hladu palmi. Najkrvožedniji zločinac koji je ikada postojao na Balkanu, taj hrvatski „Poglavnik“ mirno je ručao u Buenos Ajresu. Pojeo je ražnjiće i sladoled od pistaća. Obrisao je guste brkove i krenuo niz blatnjave ulice Garden Sitija. Odjeknulo je šest hitaca. Ante Pavelić je peti dobio u kičmu, a šesti ga je pogodio u grudi. Dvojica plavokosih momaka, koji su pratili kao slučajno, odveli su ga u najbližu bolnicu. Medicinska dijagnoza je bila jednostavna: dva metka su morala da budu izvađena iz tela.

Policijska dijagnoza je bila manje jednostavna. Policija je otkrila da je inženjer i građevinski izvođač Pablo Aranjes zapravo Ante Pavelić, ratni zločinac koji je tri puta osuđen na smrt (jednom u Francuskoj) i deset puta proglašen mrtvim. Vlada, na čelu sa generalom Peronom, kategorički je tvrdila da Pavelić nikada nije stupio na tlo Argentine i stoga ne može biti izručen Jugoslaviji, koja je na tome insistirala.

Ali, odakle mu novac za lagodan život? Pavelić nije imao razloga da to krije, pa je pred zapanjenim policajcima mirno počeo da nabraja svoje dobrotvore, među kojima je prvi bio papa iz Rima.

Pavelić se poslednji put pojavio u vestima kada je objavljena njegova smrt. Umro je 28. decembra 1959. godine u nemačkoj bolnici u Madridu. Posle ranjavanja, napustio je Argentinu i, nakon kratkog boravka u Paragvaju, otišao je u Španiju. Slobodu kretanja, njemu i njegovom kapitalu, obezbedila je Rimska crkva. Zahvaljujući privilegijama koje su uživale vatikanske finansijske institucije, ubice su mogle da svoj plen bez carinske kontrole prenose preko granica. Le Mond je tada napisao: „Kratka vest o ovoj smrti probudila je među Jugoslovenima sećanja na bolnu prošlost, ali i ogorčenost prema onima koji su, ćutajući o Paveliću skoro petnaest godina, sprečili izvršenje pravde.“ Istog dana, druge novine, uključujući i parisku štampu, izvestile su da je ovaj ubica, toliko voljen od Rimokatoličke crkve, živeo u „franjevačkom manastiru u Madridu“, pre nego što je prebačen na lečenje u nemačkoj bolnici. Bratska veza je spojila ubicu pravoslavnih hrišćana i Jevreja sa ovim sinovima Svetog Franje. Što se tiče vrha katoličke hijerarhije, a posebno Njegove Svetosti Jovana XXIII, najmanje što je mogla da učini za Pavelića bilo je da mu obezbedi utočište. Uostalom, čim je Pavelić došao na vlast u marionetskoj hrvatskoj državi, njegov ministar je izjavio: „Ustaški pokret se zasniva na religiji. Čitava naša aktivnost se zasniva na našoj odanosti Rimokatoličkoj crkvi.“ Rim neće zaboraviti tako nešto, posebno kad se aktivnosti u praksi tako dobro poklope sa rečima.

Štaviše, imenovanje bivšeg nacističkog vicekancelara Franca fon Papena za papinog tajnog komornika jasno pokazuje da Njegova Svetost Jovan XXIII namerava da praktikuje vrlinu zahvalnosti jednako sveobuhvatno kao i njegov prethodnik Pije XII.

Podrazumeva se da nekoliko slučajeva, ovde pomenutih, predstavljaju samo mali deo „oporacija spasavanja“ koje je sproveo Vatikan. Pored tih zločinaca sa zvučnim imenima, čiji nestanak je izazvao radoznalost javnosti, bilo je i skromnijih primera, nepoznatih sitnih pljačkaša i ubica koji su unapređeni u status „političkih izbeglica“. Papska komisija za pomoć imala je težak zadatak da rasporedi ove ljude po manastirima, obezbedi im falsifikovane pasoše i diskretno ih evakuiše u sigurna utočišta. Bilo da su dolazili iz Nemačke, Poljske, Hrvatske ili neke druge zemlje pod nacističkom upravom, svi su znali da neće uzalud kucati na vrata pobožnih katoličkih prihvatilišta. Ako Avelj ima lošu reputaciju u srcu Rimokatoličke crkve, Kain je, naprotiv, tamo uvek bio predmet beskrajne nežnosti.

I tu nije kraj. Vatikan se nije zaustavio na ovim sramnim „dobročinstivima“ na živim zločincima već je brinuo i za mrtve.

Musolinijeve ostatke su pronašli, ili preciznije rečeno predali policiji neki ljudi koji su znali šta se dogodilo sa Dučeovim telom nakon što je uklonjeno sa milanskog groblja. Alberto Perini, sveštenik reda minorita Anđelikuma iz kartuzijanskog manastira u Paviji, predao je Musolinijevo telo prefektu milanske policije. Telo je bilo položeno u sanduk. Otac Laberto, starešina kartuzijanskog manastira, istog dana je dobio taj jezivi sanduk.

Katolički sveštenici su širom Italije služili misu za Musolinija i ostale fašističke vođe. Policija je u Mantovi izvršila raciju u crkvi u kojoj je služena misa u znak sećanja na fašiste, koji su proglašeni za „mučenike i žrtve“.

U očima Svetog oca oni su zaista „mučenici“, iako su pokrenuli najmonstruozniji od svih ratova, najveći talas užasa koji je ikada zahvatio svet. Milioni muškaraca, žena i dese su masakrirani pred očima rimokatoličkih sveštenika, ali sve je to bilo za „dobru stvar“. Posle rata, Vatikan se nije odrekao tih ubica. Naprotiv, živima je pružio svaku vrstu pomoći, a mrtvima pohvale za njihovo „časno postupanje“. Bezrezervnom pomoći i blagoslovom, Sveti otac je pokazao da „prepoznaje i pamti svoje“.

U katoličkim glasilima su se čuli i glasovi koji su se usudili da ospore nepogrešivost pape. Jedan od autora teksta u časopisu Katolička akcija, o onima koji su štitili ratne zločince je napisao: „Protiv onih koji su krivi, Crkva mora da se bori i da ih osudi. Crkva treba da se očisti. Ako afera sa manastirima, koji su pretvoreni u utočišta zločinaca, pokrene tu borbu, to će biti dobro za našu Crkvu.“ Drugi autor je zaključio: „Ne verujemo da religija može da napreduje na tlu propadanja.“

Iako takvi glasovi ulivaju ohrabrenje, ne sme se smetnuti sa uma da Rimokatolička crkva ima hijerarhiju na čijem vrhu se nalazi samo jedan čovek, koji donosi neopozive odluke i naredbe.

(U sledećem broju: Vatikan u službi Boga ili mamona)