Zloupotrebom pojedinaca iz policije i tužilaštva, Aleksandar Vučić pojačava tortru nad građanima. Međutim, koliko god se njegovi kerberi Marko Kričak, Igor Žmirić, Ivan Ristić, Nenad Stefanović i slični brutalno obračunavali sa pobunjenim narodom, neće uspeti da ga spase na vlasti i slobodi. Nezavisni stučnjaci iz Anketne komisije, u zaključku istrage o padu nadstrešnice, zahtevaju da se utvrdi odgovornost Vučića i Zorane Mihajlović za korupciju tešku više od 700 miliona evra. Istovremeno, beogradski Apelacioni sud je doneo presudu protiv bivšeg policijskog inspektora Božidara Stolica, koja se zasniva na transkriptima Sky aplikacije. Sad, kad je ustanovljena sudska praksa da se kao validni dokazi koriste sadržaji sa Sky-a, istraga će obuhvatiti sve pojedince koji se pominju u tim komunikacijama: Aleksandar, Andrej i Danilo Vučić, Marko Parezanović, Novak Nedić, Nebojša Stefanović, Dijana Hrkalović i mnogi drugi. Zašto Vučić neće uspeti da pobedi narod piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak saradnik i prijatelj aktuelnog tiranina.

Predrag Popović

Poznato je, laž može da se brani samo nasiljem. Svi vladari su lažima i prevarama sticali moć i uticaj, koji su koristili za pljačku javnih resursa i privatne imovine. Kad bi puklo trpilo, svi su primenjivali silu nad građanima, ali niko tako surovo kao Aleksandar Vučić.

Osim mentalnih poremećaja, Vučićev osnovni motiv za brutalan obračun sa narodom je strah od suočavanja sa odgovornošću za sve zločine koje je izvršio unazad mračnih trinaest godina. Razlozi za strah su opravdani. U Krivičnom zakoniku nema mnogo definisanih krivičnih dela, koja Vučić nije izvršio. Takođe, malo je članova Ustava Republike Srbije koji nije prekršio. Svestan svojih zlodela, Vučić zna da mu opstanak na slobodi zavisi od opstanka na vlasti.

Političku borbu, Vučić je izmestio u ličnu patologiju. Koliko je bolest metastazirala vidi se po njegovom izboru saveznika, protivnika i načina obračuna.

Vučić je prošle godine plašio narod pričom o 17.000 ljutih lojalista, koji su se na krv zakleli u crkvi da će ga braniti pod komandom bate Andreja. Od lojalista ni traga ni glasa. Više članova Glavnog odbora SNS-a ove jeseni baulja po Atini, gde kupuju stanove i kuće, nego u Ćacilendu. Izmakli su se i ortaci iz podzemlja, koji više veruju svom uličnom instinktu za samoodržanje, nego njegovim lažima da je pobedio obojenu revoluciju. Uz Vučića su ostali samo opskurni plaćenici, poput Vojislava Šešelja, i jednako uplašeni kandidati za dugogodišnju robiju, kao što je Zorana Mihajlović, čiji povratak u staro mafijaško jato je Vučić objasnio vrlo maštovito.

– Sa Zoranom Mihajlović nisam razgovarao godinama. Kad me pozvala, kao pristojan čovek, javio sam se. Vređalal je moju porodicu na nastrašnije načine, a ja njenu nisam. Izvinila se zbog toga, hvala joj. Ona kaže: „Samo hoću ljudski da ti kažem da su ovi ljudi potpuno ludi. Od mene su tražili da svedočim protiv tebe.“ Ja joj kažem da znam da to rade ovi iz tužilaštva, Isailović i Ganić, kao i još neki. Znam i po čijem nalogu to rade. Ona kaže: „Ne, ne… Jesu i oni, ali ovi iz policije su bili još gori.“ Ja joj sad ne verujem. Kažem joj: „Nemoguće, bre, Zorana.“ Kaže: „Jesu, evo ja ti kažem, jedino što su tražili to je tvoja glava. Sve vreme su pitali samo je li nas neko terao da nešto uradimo.“ Ko ima drugi da ih tera, znaju oni ko je bio i premijer i predsetnik. Samo su hteli da čuju moje ime. To mi je rekao i Goran Vesić, kao i još neki. Pletu mrežu, ne bi li me na kraju uhapsili i sproveli revoluciju do kraja – ispričao je Vučić.

Vučić i Mihajlovićka su ujedinjeni strahom od hapšenja zbog mnogih zajedničkih krivičnih dela, a naročito zbog odgovornosti za korupciju, koja je izazvala masovno ubistvo pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice. Anketna komisija u kojoj se nalazi tridesetak nezavisnih stručnjaka iz raznih oblasti, na osnovu dostupne dokumentacije, nedavno je objavila zaključak dosadašnje istrage.

– Urušavanje nadstrešnice je posledica delovanja organizovane kriminalne grupe koja je, u lancu različitih događaja i postupaka, dovela do ovog ishoda. Smatramo da postoje osnovi sumnje da se na čelu te OKG nalazi predsednik Republike Srbije i pozivamo javno tužilaštvo da u tom aspektu proširi svoju istragu, da ispita njegove saradnike kao svedoke, a neke od njih i kao osumnjičene – rekao je prof. Dr Tanasije Marinković, koji je inicirao osnivanje i rad Anketne komisije.

Penzionisana javna tužiteljka Jasmina Paunović, koja je učestvovala u istrazi Anketne komisije, ukazala je na odgovornost Zorane Mihajlović. Kao ministarka građevinarstva, Mihajlovićka je 2018. godine potpisala komercijalni ugovor o projektu rekonstrukcije i izgranje železničke pruge Beograd – Subotica. U tom ugovoru naročito je sporan član 16, kojim je diskvalifikovan Zakon o javnim nabavkama, što je automatski isključilo i Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o planiranju i izgradnji. Takođe, u ugovoru se navodi da će Vlada Srbije birati podizvođače. Na osnovu toga, kroz pet aneksa ugovora napravljen je prostor za dizanje cene i provizija. Na kraju, državni budžet je, prema ovim procenama, oštećen za najmanje 720 miliona dolara, a 16 porodica je zavijeno u crno.

Aleksandar Vučić, Zorana Mihajlović, Goran Vesić, Tomislav Momirović, Anida Dimovski, Jelena Tanasković i ostali saučesnici u tom zločinu nemaju šanse da izbegnu odgovornost. Jedinu nadu mogu da polažu u tužioce i sudije, koji bi prihvatili da montiraju istragu i sudski postupak, kao i u policijske i mafijaške odrede, koji imaju zadatak da uguše pobunu studenata i građana. Zbog toga se prva na udaru Vučićevog političkog i medijskog mehanizma našla vrhovna tužiteljka Zagorka Dolovac.

Naprednjačka većina je u Narodnoj skupštini dva puta glasala za produženje njenog mandata. Kako i ne bi kad je Dolovac 13 godina blokirala istrage njihovih zločina. Zahvaljujući njenoj zloupotrebi funkcije ništa nije preduzeto na otkrivanju ubica Olivera Ivanovića, Vladimira Cvijana i Dalibora Dragijevića, izvršilaca državnog udara u Savamali, smrtonosne avanture kod Banjske, izgradnje praonice mafijaškog novca „Beograd na vodi“, plantaže marihuane „Jovanjica“, Belivukove klanice u Ritopeku i svih ostalih krivičnih dela, čiji tragovi vuku prema Aleksandru Vučiću. Pojedinci iz vlasti su opljačkali desetine milijarde evra, a rasprodaju javnih resursa su prošarali povremenim ubistvima. Kroz to vreme, Dolovac je progonila političke i medijske kritičare zločinačkog režima.

Kako izgleda naprednjačka hajka, Dolovac se na svojoj koži uverila čim je počela da radi svoj posao. Unazad nekoliko meseci preduzela je nekoliko postupaka, kojima se zamerila vođi kartela. Prvo je istragu korupcije u Elektroprivredi Srbije izmestila iz Višeg javnog tužilaštva u Tužilaštvo za organizovani kriminal. Na taj način, Nenad Stefanović, Vučićev glavni kerber u tužilaštvu, izgubio je kontrolu nad tom istragom, kojom su obuhvaćeni Vesić i drugi tipovi iz Vučićevog okruženja. Zatim, još važnije, Dolovac je istragu koruptivnih aktivnosti oko izgradnje novosadske Železničke stanice, takođe dodelila Tužilaštvu za organizovani kriminal. Rezultat je poznat – osumnjičeni su Vesić i Momirović, kao i još deset učesnika u tom projektu, a taj spisak će uskoro biti proširen sa Mihajlovićkom i vođom kartela, Vučićem.

Zbog toga, eto Dolovac na udaru režimske hajke. Zajedno sa naprednjačkim funkcionerima, u napadima učestvuju lažni opozicionari. Jedni organizuju potpisivanje peticije za njenu smenu, a drugi je optužuju da je štitila i Borisa Tadića, skrivajući krivične prijave protiv njega i za najteža krivična dela, među kojima je i 14 ubistava. Kad je optužuju da „kao što kokoška sedi na jajima, ona ispod suknje čuva predmete u kojima su optuženi ljudi iz bivše i aktuelne vlasti“, učesnici u hajci ne pominju zašto im smeta što je sada počela da se bavi svojim poslom.

Takođe, naprednjačkim kriminalcima smetaju i sudije, koje su ih šokirale odlukom da postupaju u skladu sa zakonom, a ne naređenima vođe kartela. Više stotina presuda, kojima su sudije odbacile optužbe protiv građana uhapšenih tokom protesta, ogorčile su Vučića. No, pravi problem mu predstavlja nedavna odluka sudskog veća Apelacionog suda u Beogradu, koje je sredinom septembra preinačilo prvostepenu presudu protiv bivšeg policijskoj inspektora Božidara Stolića i povećalo mu zatvorsku kaznu sa 1,5 na četiri godine robije. Stolić je osuđen zbog saradnje sa klanom Veljka Belivuka, kome je prodavao informacije do kojih je dolazio u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala. Taj slučaj ne bi bio bitan da presuda nije zasnovana na sadržajima komunikacije preko Sky aplikacije.

 Odlukom da prihvate Sky prepiske kao validne dokaze, sudije beogradskog Višeg suda su otvorile vrata za buduće postupke protiv pojedinaca koji se pominju u transkriptima, koje su Europol i Eurojust dostavili srpskom tužilaštvu. U skoro svim transkriptima komunikacija između članova organizovanih kriminalnih grupa Belivuka, Darka Šarića i Filipa Koraća pominju se Aleksandar, Andrej i Danilo Vučić. Tu su i Marko Parezanović, Dijana Hrkalović, Novak Nedić, Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin, Miloš Vučević, Aleksandar Papić i mnogi drugi pripadnici naprednjačkog kartela. Tužilaštvo za organizovani kriminal je već izvršilo selekciju svih sadržaja sa Sky aplikacije na osnovu kojih će pokrenuti istrage. Prema dostupnim informacijama iz TOK-a, već su formirani predmeti kojima su obuhvaćeni Nedić i Stefanović. Kad i kako god počne da se odmotava to mafijaško klupko, na kraju će stići do Vučića.

Osim tužilaca i sudija, lojalnost vođi naprednjačkog kartela otkazali su i mnogi policajci. Ninoslav Cmolić je sa mesta šefa Uprave za kriminalističke poslove pobegao u invalidsku penziju, a neće biti iznenađenje ako zbriše u Rusiju, gde njegova supruga, bivša ministarka ekologije Irena Vujović ima nekretnine i poslovne kombinacije. U penziju je otišao i Spasoje Vulević, dugogodišnji komandant Specijalne antiterorističke jedinice. Vulović nije pristao na Vučićev zahtev da se uključi u torturu nad građanima.

– Mnogi policijski funkcioneri su odbili da izvršavaju svoje zadatke. Samo su Marko Kričak i Dragoslav Repac ozbiljno shvatili obaveze prema državi. Zahvaljujući njima sprečen je puč 15. marta, kao i druge terorističke akcije koje su pripremali blokaderi – kaže Vučić.

Kričak je na najbrutalniji način stekao poverenje mentalno poremećenog tiranina. Prema javno iznetim tvrdnjama Vučićevog kuma Petra Panića, Kričak je ubio Dalibora Dragijevića u policijskog stanici u Boru tokom istrage nestanka devojčice Danke Ilić. Studentkinja Nikolina Sinđelić je optužila Krička da ju je fizički i psihički zlostavljao u podrumu zgrade Vlade Srbije. Da je tukao devojku i pretio joj silovanjem potvrdilo je nekoliko svedoka, studenata koji su zajedno s njom kidnapovani. Gde god su policajci surovo prebijali građane, snimljen je Marko Kričak. Posle svega, umesto da sedi na optuženičkoj klupi, Kričak je glavni favorit za mesto komandanta SAJ-a.

Ako se to desi, na trenutnu Kričkovu funkciju komandanta Jedinice za zaštitu objekata i ličnosti biće postavljen Igor Žmirić. Trenutni Kričkov zamenik u JZO, Žmirić se istakao divljačkim prebijanjem studenata, naročito devojaka, koje je čupao za kosu i vukao po asfaltu. Nakon što je rasformirana Protivteroristička jedinica MUP-a, pukovnik Žmirić je prebačen u JZO, gde mu komandant Kričak ima niži čin majora. Ne čudi što je pristao na to poniženje. Da nije takav, ne bi mogao da uživa u maltretiranju studenata, koji su mlađi od njegovog sina. Inače, za Žmirićevog sina kažu da je normalan momak, podržava studentske proteste i stidi se oca.

I Žmirić se stidi sebe. Na ulici se pojavljuje sa flasterom, kojim na vratu skriva tetovažu crvene ruže, koju je nabacio u znak lojalnosti bivšem komandantu Miloradu Ulemeku Legiji. Međutim, ne postoji flaster kojim će moći da sakrije zločine koje sada vrši nad građanima u znak lojalnosti vrhovnom komandantu i vrhovnom bolesniku Vučiću.

Osim Krička i Žmirića, Vučić je u kadrovsku vrtešku uključio i Ivana Ristića, za koga se takođe veruje da je solidan kandidat za mesto komandanta SAJ-a. Ristić je stasao u poslednjoj klasi Legijine Jedinice za specijalne operacije. Kao „gušter“, nije bio uključen u kriminalne kombinacije JSO-a, pa je prebačen u BIA, i to kao kuvar-konobar. Najveći domet je ostvario 2002. godine, kad je uključen u obezbeđenje tadašnjeg američkog ambasadora Vilijama Montgomerija. Uspon u sramnoj karijeri može da zahvali tadašnjem ministru policije Nebojši Stefanoviću, koji ga je izabrao za svog šefa kabineta. Ristić je poverenje opravdao u julu 2020. godine, kad je predvodio združene batinačke odrede policije i mafije protiv građana. Međutim, posle pada Stefanovića, i on je skrajnut na funkciju koordinatora SAJ-a. 

Nije ni bitno koga će Vučić rasporediti na neko komandno mesto u MUP-u. Koliko god se oni trudili da zadovolje krvožedne ambicije svog šefa, neće uspeti da uguše pobunu studenata i građana. Ipak, to ne znači da nisu opasni. Zaštićeni policijskim statusom i podrškom tiranina, oni će nastaviti da maltretiraju normalne ljude.

Kako se bliži 1. novembar, tj. godišnjica masovnog ubistva u Novom Sadu, tako raste Vučićev strah. Sa strahom, raste i patologija. Koliko je morbidan, Vučić je pokazao na vojnoj paradi. U vežbi, kojom su pripadnici „Kobri“ demonstrirali veštinu neutralisanja terorista, na Vučićev zahtev kao meta je izabran student. Tačnije rečeno, „terorista“ je nosio žuti prsluk kakav imaju redari na studentskim protestima.

Na još višem nivou ludila, Vučić je nametnuo teoriju po kojoj do pada nadstrešnice nije došlo zbog loše obavljene rekonstrukcije zgrade Železničke stanice, nego usled terorističke akcije. Po njegovom nalogu, prvo je Šešelj plasirao priču o terorističkom napadu, a onda je zloupotrebljen Đuro Raca, čija ćerka je ubijena pod nadstrešnicom. Starca, teško obolelog od raka na mozgu, neposredno pred smrt, Vučić je zloupotrebio za širenje priče o diverziji, koju su „blokaderi i njihove gazde iz inostranstva“ iskoristili za „rušenje države“. Naposletku, Vučić je na televiziji Pink emitovao snimak sa bezbednosne kamere, na kome se vidi kako opozicioni aktivista Miša Bačulov prolazi pored Železničke stanice samo tri sada pre nego što se nadstrešnica urušila. Bačulov je o tome pričao otkad se desio taj masakr, naglašavajući da je i on mogao da bude ubijen. Vučićeve insinuacije su nastavili da razrađuju režimski mediji, ali ne i tužilaštvo, koje bi trebalo da spreči ludačko širenje straha i panike u javnosti.

Što je formirano u njegovom bolesnom umu, sada se sprovodi u praksi. Policija je u Odžacima uhapsila 16-godišnjeg dečaka, kome je određen pritvor iako ni porodica nije obaveštena šta mu se stavlja na teret. Kidnapovana je i studentkinja Poljoprivrednog fakulteta A.P. iz Zemuna, koja je tvrdila da su joj policajci razbili arkadu, povredili ruku i stavljali kesu na glavu. Policija je, suprotno zakonu, objavila njene lične podatke. U tri saopštenja, koja je MUP objavio u jednom danu, navode se dva različita datuma u kojima se to desilo, kao i dve različite privatne klinike. Na kraju, na njenom nalogu na Instagramu je objavljen demanti. Nalog je ugašen tri minuta posle te objave.

Vučiću je sve uzalud, nasiljem ne uspeva ni da zastraši građane, a kamoli da uguši pobunu. To se vidi i po poslednjim rezultatima istraživanja raspoloženja javnosti.

Iako se još ne zna kada će biti održani vanredni parlamentarni izbori, na kojima insistiraju studenti, njihovu listu, koja još nije formirana, podržava 44 odsto ispitanika u anketi, koju je sprovela nevladina organizacija CRTA. Vučićeva koalicija ima podršku samo 32 odsto. Što je najgore za Vučića i njegove saradnike iz lažne opozicije, 43 odsto građana smatra da nije važno ko će doći na vlast posle njega, samo neka on padne. Još veći procenat, čak 58% podržava studentske i građanske proteste protiv naprednjačkog kartela. Dve trećine građana, 66%, smatra da je raspisivanje vanrednih izbora najbolji način da društvo izađe iz krize, koja je eskalirala ubistvom 16 ljudi pod nadstrešnicom. Za izbore se zalaže i trećina anketiranih glasača Srpske napredne stranke.

U referendumskoj atmosferi formirano je uverenje da se izbor pravi samo između Srbije i Vučića. Treća opcija ne postoji. Za spas Srbije neophodno je obaranje Vučića. To i on zna, zato se plaši, pa pojačava torturu nad pobunjenim narodom. Zato i kmeči nad svojom tužnom sudbinom.

– Svakog dana dobijam između 1.200 i 1.300 pretnji ubistvom. Prete mi na najstrašnije načine, a policija, tužilaštvo i sudovi ništa ne preduzimaju da me zaštite – kuka Vučić.

Da se on pita, svakodnevno bi bilo streljano po tih 1300 građana, koji ga psuju i vređaju na društvenim mrežama. Naravno, Vučić dobro zna da mu ne preti nikakva realna opasnost od ljudi, koji svoj bes iskaljuju na Tviteru i Fejsbuku. Za razliku od njega, normalni građani se više ne plaše naprednjačkih batinaša i lojalista, koji zloupotrebljavaju položaje u policiji i pravosuđu. Ne plaše se ni prljavih hajki, koje protiv njih vode režimski bilteni. Opljačkani i osiromašeni, ljudi su ustali u odbrani svog prava na slobodu i normalan život.

Vučić pokušava da se od narodnog besa odbrani pomoću grupe korumpiranih bednika. U tome mu neće pomoći ni Ćacilend, koji je podigao ispred zgrade Predsedništva. Pametnije bi mu bilo da je investirao u izgradnju bunkera, kao što je to uradio njegov francuski pandan Emanuel Makron. Za svoje potrebe, po ceni od 148 miliona evra, Makron je izgradio podzemni bunker u kome, u slučaju nuklearnog napada, može da se skriva i duže od dve godine. Osim što Srbiji ne preti nuklearni udar, Vučić neće moći da se, ni u takvom bunkeru, skriva od preživelih žrtava svog terora. Uskoro, kad padne s vlasti, poverioci će ga pronaći i u mišjoj rupi.