Prava personifikacija kompletne državne, ekonomske, socijalne, društvene i kulturne tragedije u kojoj se Srbija nalazi, svakako je Ana Brnabić, mada se to isto i još mnogo gore može reći i za njenog gazdu Aleksandra Vučića, čije misli i dela verno „tumači“. Ipak, ova neartikulisana ličnost koja zaslužuje pomoć nadležnih zdravstvenih institucija, slika je i prilika najopasnijeg stanja u kome se Srbija našla po prvi put u svojoj novijoj istoriji. O njenom nesuvislom biću nema se šta reći, ali njena biografija govori nešto sasvoim drugo…

Luka Mitrović

„Strani mediji su me predstavili kao budalu!“, žalila se Vučićev „predsednik“ razbojničke skupštine, Ana Brnabić, odmah sutradan nakon svog „gostovanja“ 14. oktobra 2025. godine u jednom odboru nemačkog Bundestaga, gde je navodno trebala da „razjasni situaciju u Srbiji“ koja je Nemcima odavno jasna.

A, nakon neželjenog susreta sa njom, poslanik Zelenih i predsednik Odbora za evropske poslove u nemačkom parlamentu Anton Hofrajter, u vrlo ličnom obraćanju Ani Brnabić, doslovno je rekao da „Srbija ne samo da ne vodi ka Briselu, već ne vodi nikuda„.

Šefica Bundestaga Julija Klekner, iz Hrišćansko-demokratske unije, sa gađenjem je izbegla da i prisustvo ovom događaju i susret sa Brnabić.

Bilo je ovo sasvim sigurno njeno poslednje pojavljivanje u centru nemačke političke scene, u Berlinu, jer se zaista predstavila onakva kakva jeste i kako su je evropski mediji opisivali ovih dana: kao budala.

Podesećanja radi, Vučićeva razbojnička Skupština izabrala je ovu nesrećna ličnost ometenu u razvoju, za ministarku lokalne samouprave 20. marta 2016. godine. Već 2017. godine (29. juna) postaje predsednik vlade Srbije, 2019. ulazi u Vučićevu Srpsku naprednu stranku, a 20. marta 2024. imenovana je za predsednika Skupštine Srbije.

Dve godine pre toga, 3. novembra 2022., sa pozicije predsednika vlade, u Briselu je potpisala tri sporazuma sa vladom kosovskog premijera Aljbina Kurtija (o slobodi kretanja Albanaca sa „kosovskom“ ličnom kartom na čitavoj teritoriji Srbije, o priznavanju „kosovskih“ diploma i visokoškolskih kvalifikacija i profesionalnih kvalifikacija doktora medicine, stomatologa i arhitekata…). Tom događaju, osim predsednice Evropske komisije Ursule Fon Der Lajen,  kao „verifikatori“ prisustvovali su albanski premijer Edi Rama i Dritan Abazović u ime crnogorske vlade.

Ali, šta god ko mislio o njoj, ovde se ne radi o osobi već o „projektu“. Kad se sagleda biografija ove poluretardirane osobe, sa kojom bi intenzivno trebali da rade logoped i psiholog (koordinirano), stvari postaju znato ozbiljnije…

Naime, Brnabić je godinama bila deo projekata koje je finansirala Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Po njihovoj preporuci, kasnije je srpski diktator postavio za glavnog „Koordinatora“ za pristup ogromnim fondovima namenjenim reformama u Srbiji. Osnovana je za te i sve ostale poslove kriminalna organizacija pod skraćenicom NALED (National Aliance for Local Economic Development, na srpskom jeziku to se prevodi kao Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj).

Prvobitno namenjen za projekte reforme lokalne samouprave USAID je pumpao milione dolara u „razvoj demokratije“ diktatorskog režima Aleksandra Vučića. Istovremeno, NALED je doslovno zaposeo sva ministarstva i njima uporavlja kao svojevrsni supervizor već od samog osnivanja.

Dok je samo manji deo tog novca otišao na poboljšanje državne administracije, ključni deo je završio u rukama privatnih kompanija vezane direktno za SNS režim i diktatira lično. „Omrsila“ se dobro od tih fondova i porodicom Brnabić, o čemu je govorila i poznata fera „Asseco SEE“, gde nije bilo ni istrage ni sudskog epiloga, jer nije bilo ni pravosuđa.

Ali, kad se uđe u dublje istraživanje biografije ove neverovatne spodobe, činjenice su sve više zapanjujuće: Brnabić je bila članica elitnog tink-tenka East West Bridge (EWB), organizacije koja u Srbiji funkcioniše kao ogranak Trilateralne komisije (dakle, Trileterare za koju se dugo mislilo da je plod raznih teorija zavere). Kako je već poznato, ogranak ove organizacije u Srbiji okuplja političke, medijske i poslovne moćnike sa ciljem „povezivanja Srbije sa svetom“. Ali, njeni stvarni poslovi imaju sasvim drugu prirodu.

Kroz EWB, preko izgrađena je najšira mrežu kontakata koja joj je omogućila da se sve srpske institucije „popune“ ekonomskim, političkim, pa čak i kulturnim „kontrolorima“ evroatlanskih i angloameričkih Službi. Naravno, u duhu odluke Zapada da se „pomogne“ režimu neizlečenog radikala, kako bi što lakše obavio posao svojih snova, demontažu svega što liči na državu.

Brnabić je rođen(a) u Beogradu 28. septembra 1975. godine. Problematično je reći da je prva žena koja je imenovana za predsednika vlade Srbije, ali, činjenica je da je to prva javno deklarisana homoseksualna osoba na visokoj državnoj funkciji u ovoj državi.

Brnabić je hrvatskog porekla, njen otac je sa ostrva Krka (Kvarnerski zaliv)…Završila je Petu beogradsku gimnaziju kao ispodprosečan đak u vreme pada svih obrazovnih kriterijuma i Miloševićevih „nastavnika“, 1994. godine. U toj gimnaziji je upoznala Predraga, brata Siniše Malog (danas AV ministra finansija), i od tada teče njihovo blisko prijateljstvo dugo 30 godina. Sa tom gimnazijom i svojim lezbo-društvom, nekako se našla u takozvanom nevladinom sektoru, odakle je „delegirana“ na Univerzitet u Nortvudu (Mičigen,SAD) na kome se inače nastava odvija na nivou kurseva (radi se o „lakom univerzitetu“). Tamo je navodno završila studije poslovne administracije 1998. godine, nakon čega je stekla MBA diplomu iz marketinga na Hul univerzitetu u Engleskoj (takođe sličnog „kalibra“ kao i Univerzitet u Norvudu).

Ista ona „sila“ koja je poslala preko okeana, vratila je u Srbiji kao idealan kadar, bez poznavanja elementarne gramatike maternjeg jezika, sa katastrofalnim i slobodno govoreći, sramotnim (ne)znanjem engleskog jezika. Taj detalj dovoljno govori kakve je škole na tom govornom područkju „završavala“. U njenoj kompletno lažiranoj biografiji piše da zna Ruski jezik, mada ne može ni na maternjem da sklopi rečenicu kako treba, jer pati od disleksije.

Krajem 2001. u Srbiji radi za različite američke konsultantske firme na projektima razvoja lokalne samouprave, a koje je finansirao USAID. Od 2002. do 2011. radi u USAID najznačajniju inicijativu u tom periodu, osnivanje Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED). Od 2011. radi i u američkoj kompaniji za razvoj vetroparkova Continental Wind Serbia, a od januara 2013. je i njen direktor!

Njeno „obrazovanje“ stečeno ravno nuli, njena potpuno pogubljena ličnost, bili su idealan profil osobe koja može da se potpiše na bilo kom dokumentu bez izlaganja naporu da ga pročita. U isto vreme, vrši dužnost potpredsednica Upravnog odbora NALED-a od 2013, a od aprila 2016. godine je i predsednica UO ove neverovatne obaveštajne tvirevine, javno-privatne alijanse koja okuplja lokalne samouprave, privatna preduzeća i nevladine organizacije.

Za Brnabićevu je šira javnost čula u oktobru 2015. tokom afere „Lidija Udovički“, kada je do javnosti dospeo transkript telefonskog razgovora između Bojana Pajtića i Lidije Udovički, sestre nekadašnje ministarke državne uprave Kori Udovički koja je tada Lidija označila kuma Aleksandra Vučića, Nikolu Petrovića, da je pokušao da naplati reket od dva miliona evra od spomenute američke firme Continental Wind Serbia, ne bi li vetropark u Srbiji priključili na elektromrežu. Odmah je na to reagovao i Vučić napadom na Continental Wind Serbia tvrdeći da je upravo ta firma u SAD izlobirala da pet kongresmena potpiše pismo Džozefu Bajdenu u kojem su premijerov brat Andrej i njegov kum Nikola Petrović označeni kao centar korupcije u Srbiji.

Brnabićeva je, međutim, zajedno sa NIkolom Petrovićem, nezakonitim vlasnikom Elektromreže Srbije (otetom od EPS uz blagoslov AV) i SPS ministrom energetike Aleksandrom Antićem, na konferenciji za medije u Vladi Srbije odbacila navode o bilo kakvom pokušaju reketiranja. U isto vreme, u medijima se pojavila informacija da bi Ana Brnabić trebalo da bude na čelu nekakvog Vučićevog „deliveri junita“ u Vladi Srbije ( i AV je najavio: „…Tih 15 ljudi, će raditi samo pri mom kabinetu i izveštavati me na dnevnom nivou, ili najmanje jednom u dva dana, o tome kako napreduju ključni projekti koje smo izdvojili“).

U martu 2016. je u javnoj debati učestvovala u insceniranoj debati sa Fiskalnim savetom koji je navodno osporio isplativost uvođenja onlajn fiskalizacije, za šta su se, sa druge strane, NALED i Brnabić (zapravo Vučić) nedvosmisleno zalagali. I ta komedija izvedena je zbog obmane javnosti i pljačke budžeta kroz plaćanje skupih softvera preko firme njeniog brata.

Ali, onaj koji stvarno upravlja ovim LGBT klovnom, nije se zaustavio: Brnabić je ubrzo postavljena za predsednika Upravnog odbora Peksim fondacije koja obezbeđuje stipendije za magistarske studije na Univerzitetu Kembridž studentima iz Srbije i Makedonije. Istovremeno, postavljena je i na jedno sasvim bizarno mesto, za predsednika savetodavnog odbora nekakve Etno mreže. U avgustu 2016. godine, srpski diktator, tadašnji mandatar za sastav nove vlade Aleksandar Vučić, predlože Brnabić za ministra državne uprave i lokalne samouprave, a Skupština je odmah imenuje na tu funkciju. Od tada pa sve do sramotnog nastupa oktobra ove 2025 godine u nemačkom Bundestagu, ova osoba predstavlja ruglo srpske javne i političke scene. Ali, pre svega i nakon svega, treba znati da se ne radi o osobi nego o „projektu“, zajedno sa sebi sličnima, pre svega diktatorom kome bespogovorno služi. A, svi zajedno, velesilama koje su Srbiji namenili ulogu kontejnera civilizacije, đubrištu na kome prodaju najgoru hranu, nalošije tehnologije, dok vani iznose najbolje resurse koje ova država ima.

Da je baš sve tako govori i poslednji susret Brnabić i predsednika izraelske skupštine (Kneseta), Amira Ohana, kome se „toplo“ zahvalila „na gostoprimstvu i poštovanju koje su ukazali delegaciji Srbije“ prilikom nedavne posete. Nedugo zatim, Ohan se obratio video porukom, rekavši da je „imao zadovoljstvo da bude domaćin predsednici Skupštine Srbije Ani Brnabić i da je ta poseta ojačala snažne veze između Srbije i Izraela“.

A, zadovoljstvo Izraela nije malo: dnevnik iz Tel Aviva, Harec, objavio je da Srbija sa izraelskom vojnom kompanijom Elbit Systems sklopila ugovor vredan 1,64 milijardi američkih dolara za nabavku sofisticiranog naoružanja i vojne opreme.

No, to je tek jedan od razloga zašto je AV režim mogao ovoliko dugo nekažnjeno da laje na narod i studente u Srbiji. Jer, broj ovakvih bespotrebnih poslova u već okupiranoj Srbiji, ima samo jedan cilj: da satre i ovaj narod i državu i svede je na ono što ona već jeste: poslednju koloniju u Evropi. Na jedno niko iz tog mraka nije računao. Otpor je svekodnevni već skoro godinu dana i sve će biti žešći. Diktator ima sve manje novca, a od Rusije dobija ono što je i sam nudio njima: obećanja.