Kako je prvi posleratni jugoslovenski šef UDBE Aleksandar Ranković prešao put od revolucionara radničko-seljačkog porekla, do drugog čoveka nove jugoslovenske države i „prvog policajca“ u toj državi. Kome se zamerio i zašto je „pao“ na takozvanom Brionskom plenumu, gde su sve odjeknuli aplauzi mase ljudi na njegovoj sahrani, zašto su Beograd i Srbija po prvi put u svojoj istoriji, tako masovno ispratili na večni počinak jednog šefa tajne službe i zašto je tog dana u Aleji narodnih heroja iz desetina hiljade grla odjekivalo je „Heroj Leka, heroj Leka!“. Na ova i mnogobrojna druga pitanja pokušao je 1989. godine da odgovori Zoran Sekulić, autor knjige „Pad i ćutnja Aleksandra Rankovića“, iz koje „Magazina Tabloid“ specijalno za svoje čitaoce objavljuje izabrane delove…

Zoran Sekulić

Rasprava o prvoj tački dnevnoga reda Četvrtog brionskog plenuma bila je završena. Na osnovu predloga Komisije i diskusije Centralni komitet Saveza komuni sta Jugoslavije donosi sljedeće Odluke: 1. Preporučuje da se odmah priđe reorganizaciji organa državne bezbednosti. 2. Preporučuje se Saveznom izvršnom veću da posebno formirana komisija nastavi istragu, kako bi razotkrila sve materijalne činjenice, prave namere i smisao pojedinih poduhvata i zloupotreba položaja i vlasti, kao i da se krivci po zovu na odgovornost. 3. Da se drug Svetislav Stefanović kao neposredno odgovoran za rad organa državne bezbednosti u čitavom ovom periodu kada su se pojavile istaknute deformacije i ozbiljne zloupotrebe kao i zbog njegovog neiskrenog držanja pred komisijom i na sednici Centralnog komiteta, isključi iz Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i iz Saveza komunista Jugoslavije. 4. Prihvata se ostavka koju je drug Aleksandar Ranković podneo na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta Centralnog komiteta i prihvata se da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju potpredsjednika Republike, jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbjednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati. U nastavku sednice Veljko Vlahović je obrazložio odluku o obrazovanju Komisije koja će izučiti probleme reorganizacije i daljem razvoju Saveza komunista. Za rukovodioca ove „mamutske“ komisije izabran je Mijalko Todorović, a njeni članovi su bili: Vladimir Bakarić, Muhamed Berberović, Božo Bevanda, Dušan Bilandžić, Stojan Bjelajac, Krsto Bulajić, Marko Bule, Krste Crvenkovski, Dobrosav Ćulafić, Mirko Čanadanović, Savka Dapčević Kučar, Tone Dajčman, Nijaz Dizdarević, Stane Dolanc, Stevan Doronjski, Moma Dragović, Rato Dugonjić, Aslan Fazlija, Ante Fjamengo, Mito Hadživasilev, Edvard Kardelj, Stane Kavčič, Lazar Koliševski, Cvijetin Mijatović, Slavko Miloslavlevski, Bogdan Oreščanin, Niko Pavletić, Miroslav Pečujlić, Ivo Perišin, Latinka Perović, Milentije Popović, Dobrivoje Radosavljević, Radoslav Ratković, Mitja Ribičić, Mustafa Šabić, Vida Tomšič, Mika Tripalo, Veljko Vlahović i Vidoje Žarković. Mijalko Todorović izabran je za sekretara CK SKJ, Milentije Popović za člana Izvršnog komiteta, a Dobrivoje Bobi Radosavljević za člana CK. Kasno u noć sednica je završena…

Aleksandar Ranković je odmah napustio Brione i otišao preko Rijeke u Dubrovnik. Otišao je da se više nikad ne vrati. Osuđen je za nešto što se nije moglo dokazati i što Ranković i nije učinio: postavljanje špijunske zamke čak i oko Tita i Jovanke! Sve se svelo na rušenje jednog od najmoćnijih ljudi u vrhu strogo centralizo- vane vlasti. Aleksandar Ranković je proglašen za glavnog i jedinog zastupnika birokratsko – etatističkog otpora obećanim reformama i demokratizaciji društva. Stvoren je privid da će njegovim zbacivanjem sa vlasti ta prepreka najzad pasti. I desilo se ono što se moralo dogoditi: birokratsko demagoški obračun sa Rankovićem koji će se kasnije, vrlo brzo pretvoriti u nemilosrednu, staljinističku čistku, bio je u stvari, iskorišćen za učvršćivanje istog poretka: birokratskog dogmatizma i harizmatičnog kulta!

Od obećane reorganizacije i demokratizacije u Savezu komunista nije bilo ništa. Sačuvana je poluga jednopartijskog, autoritarnog monopola. Na Četvrtom „brionskom“ plenumu nije ustvari uopšte ni bilo prave, principijelne rasprave o dilemama društva i partije. Sve se svelo na ritualno i bezobzirno anatemisanje politički već osuđenog čoveka. Njegovi najbliži saradnici zaista nisu imali milosti. Bar prema njegovom srcu. Kome je smetao Aleksandar Ranković?

Ima danas onih koji kažu da je bila u pitanju klasična borba za vlast. Ponajpre, za Titovog naslednika. Ukazuju pritom na Edvarda Kardelja. Pozivaju se, između ostalog, na činjenicu da je Edvard Kardelj ćutao na brionskom plenumu. Kažu još i da se osvetio Rankoviću za mesece nemilosti kod Tita početkom šezdesetih godina. Sada je ostao neosporni Titov naslednik. Sam, bez ozbiljnije konkurencije. Ima i onih koji tvrde da je na Brionskom plenu mu počelo razbijanje Jugoslavije. Kasniji razvoj događaja umnogome im da je za pravo. Ima čak i onih koji su uporni u nastojanju da dokažu kako je, u stvari, „zavera protiv Rankovića“ bila „zavera protiv Tita“. Oslobodiš li Tita njegove „desne ruke“ eto prostora za nesmetano „cepanje Jugoslavije“, za nacionalne države, za nacionalne partije, za nacionalne ekonomije, za Jugo slaviju kao konfederaciju…I to se, na žalost, dogodilo.

Jedno je ipak sigurno. Četvrti „brionski“ plenum predstavlja kvazidemo- kratski rasplet složene jugoslovenske društvene, privredne i političke situaci je. Pola sata posle završetka rada brionskog plenuma drug Tito je jednom užem krugu, pretežno vojnih lica, dao i neka dodatna objašnjenja! Koča Popović kaže: „…Već tada mi je postalo jasno da od očekivanih temeljnih društveno-političkih promena neće biti ništa. Ispalo je da je do Rankovićevog pada došlo prevashodno zbog toga što je on počeo da smeta…Nisam mogao znati kakvi su sve povodi uticali na Titovu odluku da Rankovića udalji. Moglo se samo naslućivati da su posredi bile razne stvari – od podozrenja u ličnost u čijim je rukama bila ogromna moć, od smutnji, možda i nameštaljki, pa sve do ogovaračke sujete i svađa medu ženama. To je, u svakom slučaju, dru ga, meni manje poznata priča. Uveren sam, međutim, da je politička odluka pala onog trenutka kad je Ranković izgubio poverenje J.B. Tita kome je tako dugo bio desna ruka…“.

2. jula održana je sednica Izvršnog komiteta CK SKJ. Njegovi članovi di- skutuju o odluci Centralnog komiteta da se dalje nastavi istraga koju treba da vodi komisija koju je formiralo Savezno Izvršno veće. Dakle, državna komisija. Lazar Koliševski traži da se ispita stanje u Armiji. Pominje diskriminaciju i diktaturu Gošnjaka i viših generala. Lupa šakom o sto. Kaže: „…Gošnjak i Mišković vode kadrovsku politiku mimo Izvršnog komiteta, forsirajući sebi podobne rukovodioce, odstranjujući sa ključnih položaja crnogorske, srpske i ličke generale, prevodeći ih u penziju. Posebno upozoravam na slučaj generala Miloja Milojevića i na način na koji je on odstranjen iz Armije. Ne mogu da tolerišem takve devijacije, a one se odnose i na Maršala. Podsećam vas da sam o tome 2. februara ove godine uputio pred stavku drugu Titu. Rekao sam da je nedopustivo kršiti statutame norme od strane punomoćstva CK SKJ za organizaciju SK u JNA kad je reč o slučaju Milojević. Jer, time se narušavaju i norme unutrašnjih demokratskih odnosa u Savezu komunista. A to ne srne niko da čini bez obzira na svoj autoritet…“

Lazar Koliševski je još nešto rekao: „…Ja sam žrtva metka!“

Niko ga tada nije razumeo. Kasnije je u jednom društvu pričao: „…Svi su primetili da sam bio nervozan. A kako i ne bi kada je pored mene i supruge, usred bela dana, dok sam izlazio iz stana prošišao metak, prošao mi pored mišice i zario se u ogradu! Supruga je u naručju nosila malu ćerku Irenu i to zrno zamalo da nas pogodi! Žarko Broz koji je stanovao u komšiluku zabavljao se gađanjem svraka! Znam njegovu narav, ali objektivno postojala je mogućnost da neko od nas pogine. To je bio razlog što sam sve ispričao drugovima iz Izvršnog komiteta i drugu Titu. Tito je rekao da ga to ne iznenađuje, a kad smo ostali nasamo dodao je još: .Eto, dogodilo se, što je tu je… Žarko je, znaš ga, takav…“

I posle toga nismo više o tome pričali. Zataškali smo taj incident kao da se ništa nije dogodilo…

Dana 5. jula Tito je na Brionima primio grupu od stotinak predstavnika boračkih organizacija iz cele zemlje. U razgovoru sa njima Tito je objasnio aktuelna politička zbivanja. Ali, dao je i određenu ocenu onoga što se odvijalo na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ, marta 1962. godine: „…Ja ipak moram da se malo vratim unazad, jer ima mnogo raznih pitanja. Jedni se pitaju kako je sada moglo doći do toga. Drugi se pitaju kako je ovaj ili onaj, recimo Ranković tako dugo morao tu da bude, a da se ranije ništa ne preduzme. Ljudi se takođe pitaju zašto se na proširenoj sednici IK CK SKJ u martu 1962. godine nije išlo do kraja. Od toga našeg sastanka naovamo, ja nisam propustio nijednu sednicu Izvršnog komiteta, a da ni sam pokretao zašto se dozvoljava ovo ili ono i kritikovao što se jedanput ne ide na raščišćavanje svega toga. A šta se sve dozvoljavalo? Šta je, naime, bila tema diskusije na sjednici u martu 1962. godine? A, sednica je održana u prostorijama Saveznog izvršnog veća i trajala je tri dana. A zašto sam je sazvao? Već tada se nagomilala masa stvari, mnogo nacionalističkog, ne samo u Srbiji, već i u dugim republikama. Počeli su da uzimaju maha razni nacionalistički elementi koji su prodrli u Partiju. Toga je najviše bilo u Beogradu gde žive razne nacionalnosti. U Srbiji, razume se, ima četničkih ostataka kao što u Hrvatskoj ima ustaških, u Sloveniji belogardejskih i slično. Još uvek to tinja i kad mu se pruži prilika – iskoči vani. Tada sam postavio i pitanje odnosa medu ljudima. Rekao sam da ni odnosi među nama nisu dobri, da ih moramo raščistiti i raskritikovati se. Pokrenuo sam i pitanje raznih „kuhinja“ ističući da se po kafanama vodi politika, razmeštaju kadrovi i slično. I u tome ne učestvuju samo komunisti nego su se umešali i razni neprijateljski elementi. Diskusija je bila vrlo oštra. Poslije toga, nekako je izgledalo da su se stvari malo stišale, da su ljudi počeli da razmišljaju i ja sam se nadao da će to krenuti. Tada nismo terali mak na konac i nikoga konkretno nismo apostrofirali. Ne verujem da bismo u tome tada uspeli, jer situacija još nije bila zrela…“

Neki od učesnika u ovome razgovoru prisetili su se martovske sednice IK CK SKJ. Nisu mogli da shvate zašto je Tito sada dovodi u vezu sa Četvrtim plenumom. Istina, na toj sednici razgovaralo se o lošim odnosima medu najvišim rukovodiocima. Ali, marta 1962. Tito je bio uz Rankovića. Ili bolje reći: Ranković je bio uz Tita. A Kardelj je plakao. Šta je još Tito rekao borcima koji su došli na terasu brionskog hotela „Neptun“ da ga pozdrave i da mu čestitaju 25-godišnjicu revolucije. Govorio je o tek završenom Četvrtom plenumu: „…Što se tiče druga Marka moram da kažem da mi je veoma žao što je do toga došlo. Jer, Marko je mnogo proveo sa mnom, dugo godina je bio moj saradnik. Pod mojom rukom je, tako reći, rastao; mlad je bio kada je došao. Ali, ipak, kada je već došlo do toga, važniji su Partija, narod i zemlja od pojedinog čoveka…“

Tito je, nadalje, prekinuo dileme koje su se tih dana pojavile u stranoj štampi: „….Sada se vani naširoko komentariše to što se kod nas dogodilo. U štampi raznih zemalja to se različito tumači. Jedni kažu da je Tito pobedio i da se priklonio liberalizmu, tj. da je pobedio konzervativne i dogmatske elemente. Nisam se ja priklonio nikakvim liberalima. Piše se, naime, da je to jako dobra stvar, jer će se navodno u Jugoslaviji konačno doći na ono što je Đilas tražio, pa će najzad i ta partija nestati. E, tu se oni jako varaju!…“

Ovaj Titov iskaz je vrlo značajan za današnje istraživače uzroka koji su doveli do smenjivanja Rankovića. Dakle, Tito se nije priklonio liberalima. Jer, on sam, u nastavku ovoga razgovora sa borcima, kaže: „…Što se liberalizma tiče ja ga smatram kao negativnu pojavu u dva pravca. Negativno je liberalno gledanje na dogmatske i centralističke snage, na razne nacionalističke tendencije. Tu liberalizma nema i tu ćemo biti oštri. Nećemo biti liberalni prema raznim separatistima, raznim nacionalistima, kao ni prema raznim negativnim pojavama i uticajima sa Zapada, prema unošenju zapadne ideologije kod nas i slično. Tu su, dakle, dva liberalizma koja mi negiramo…“

Tito se, istina indirektno, dotiče i prisluškivanja i odgovora Zapadu: „…Mi stvaramo jednu istinsku demokratiju gde je čovek slobodan. Ne možemo dozvoliti da ljudi žive u nekom strahu. Treba da se boji onaj koji je neprijatelj izradnje socijalizma, ali ne i naši dobri drugovi i čestiti građani koji sa punom verom idu zajedno sa nama u izgradnju socijalističkog društva. Takvi građani ne smeju živeti u strahu. Neka živi u strahu neprijatelj ove zemlje, neka živi u strahu svaki koji hoće da naškodi našoj socijalističkoj izgradnji i našoj partiji, našem Savezu komunista. To je moj odgovor onima na Zapadu…“

U tome trenutku činilo mu se neobično važnim i da pohvali srpske ko muniste: „…Ja sada čitam razne informacije koje mi dolaze iz svih krajeva zemlje. Vidim da se masovno održavaju sastanci u organizacijama Saveza komunista, osnovnim, opštinskim, sreskim i da se prenose i objašnjavaju odluke Četvrte sednice Centralnog komiteta. Moram da kažem da sam najzadovoljniji sa izveštajem koji sam dobio od Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Srbije. Oni su vrlo uspeli da organizuju obaveštavanje članstva i informisanje o tome kako se primaju odluke naše Četvrte sednice. To i jeste dužnost Saveza komunista, a ne jedne uske organizacijeup, Urave državne bezbednosti koja treba da ima drugi posao…Video sam da su se drugovi u Srbiji brzo snašli i brzo organizovali u svome delovanju. Na Četvrtoj sednci je rečeno da je na njima velika odgovornost i da najviše moraju doprineti sprovođenju odluka. Oni su vrlo dobro postupili i već do sada pokazali da rade onako kako i treba…“

Tadašnji vodeći srpski komunisti radili su narednih dana i „više nego što treba“. Nastala je prava provala samooptuživanja. Na Četvrtom brionskom plenumu nije izgovorena ni jedna jedina reć o Kosovu. Aleksandar Ranković nije tretiran ni kao unitarista. Sve će se to dogoditi samo dva meseca kasnije, u Srbiji. Ali, u novembru 1966., Tito je primio „delegaciju“ od samo jednog borca, svog nekadašnjeg šefa Kabineta, generala Ljubodraga Đurića. Bio je to njihov prvi susret posle 24. godine, od vremena održavanja Šestog kongresa KPJ (2.-7 novembar 1952. u Zagrebu) na kome Đurić nije mogao da izdrži nego je ispričao priču, za govornicom Kongresa, kako su pojedini visoki funkcioneri „proveravali“ njegovu izabranicu. „Sklonite tog luđaka!“ povikao je Tito. I sklonili su Đurića. Tog 24. novembra 1966., poželeo je Ljubodrag Đurić da ipak lično uruči Titu primerak svog upravo odštampanog „Ratnog dnevnika“. Tom prilikom, potekao je ovakav razgovor: „…Slušaj Đurić, sad ti mogu slobodno i otvoreno reći: nikad se nisam u tebe prevario! Znao sam da ćeš se držati kako si se držao, unatoč svim teškoćama i nevoljama koje si prebrodio! E…Đurić! I ovo ti trebam reći: znaš li ti da je bio predlog da te likvidiraju u zatvoru! Ja sam te spasio! Nisam to dozvolio! Dobro je, Đurić, kad smo ja i ti živi i zdravi! Opet ćeš biti stalno pored mene. Više nisu to ona vremena kao kad ste pored mene bili Mitar Jakić i ti. Sad mi razni mangupi podvaljuju kojekakvim ciframa. Nego da zovnemo Jovanku i ona je htela da te vidi…“

Ali, pre nego što su pozvali Jovanku, Tito je hteo Đuriću još nešto da kaže!  …Umalo da zaboravim da ti pokažem kako me je Marko prisluškivao!“

Poveo je tada Đurića do prozora, razgrnuo zavesu. Ispod nje ukazali su se istrgnuti kablovi zamotani na krajevima izolir-trakom. „Eto vidiš, Đurić!“ A, iznenađeni Đurić mu je rekao: „…Pa, druže Maršale to sam ja učinio po Vašem naređenju, sećate se, dok sam bio u Kabinetu!“

„Dobro, dobro Đurić, nemojmo više o tome!“, reagovao je Tito hitro. Jer, stigla je Jovanka a Titovo zadovoljstvo razvojem događaja u Srbiji, odigranih posle Brionskog plenuma, dobilo je dimenzije koje, čini se, ni on sam nije želeo. Na samome kraju Šestog plenuma CK SK Srbije, stari revolucionar Spasenija Cana Babović predložila je da se Aleksandar Ranković isključi iz Saveza komunista Jugoslavije. Učinila je to ona, a svedoci kažu da joj je ideju dao Jovan Veselinov, inače jedan od najbližih Rankovićevih prijatelja i saradnika. Taj predlog je usvojen jednoglasno i njime je i zvanično započelo Rankovićevo potpuno izopštavanje iz društva. Onemogućeno mu je tako da, kao jedan od četvorice istorijskih vođa naše Revolucije, radi, recimo, u Savezu boraca čiji je bio dugogodišnji predsednik. Aleksandar Ranković je postao građanin drugog reda. Optužnica protiv njega iz dana u dan je proširivana. Više nije bio u mogućnosti da upravlja svojom sudbinom. O njemu je odlučivala Partija. A Partija, zna se, borbu protiv jeretika i ne može da vodi bez hajke. Hajka je obavezna. Ipak, kada je saznao da je Ranković isključen iz Saveza komunista Tito je rekao: „…Pa, šta rade ovi Srbi!“ A, Srbi su zaista „radili“. Samo tri dana posle završetka Brionskog plenuma, Izvršni komitet CK SK Srbije formirao je Komisiju za utvrđivanje političke odgovornosti pojedinih članova Centralnog komiteta i nekih najodgovornijih funkcionera Službe državne bezbednosti za „političke zloupotrebe i „deformacije“.

Članovi Komisije bili su Danilo Lekić, Simeon Zatezalo i Mirko Popović. Docnije su se Komisiji priključili Milojko Drulović i Mirko Tepavac, a povremeno su u njenome radu učestvovali Voja Leković i Milisav Đurić. Jednu predbrionsku Komisiju (onu na čelu sa Crvenkovskim) nasledila je druga postbrionska, na čelu sa Danilom Lekićem. Istovremeno, formirane su i „pomoćne“ komisije po svim srezovima i pokrajinama. Srbijom su „krivudale“ razne komisije, susretale su se i sudarale…Ljudi su odvođeni na saslušanja, neki su ostajali i u zatvoru…Počela je velika čistka…

(Nastavak u sledećem broju)