Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker

Ričard Nort

Do marta 1994, posle više od godinu dana pregovora usaglašeni su uslovi pristupanja Austrije, Finske, Švedske i Norveške Evropskoj zajednici. Ipak, Norveška je nastavila da insistira na zaštiti svog ribarskog sektora, baš kao i Španija.

Velika Britanija se u međuvremenu bavila vlastitom aritmetikom i izračunala je da će, sa novim državama u Zajednici, njen uticaj biti neprihvatljivo smanjen. Premijer Džon Mejdžor je odlučio da od toga napravi problem. Najavio je da će staviti veto na proširenje ako Zajednica ne zadrži pravilo da su, prema sistemu glasanja kvalifikovanom većinom od 23 glasa, dovoljna za „blokirajuću manjinu“. Mejdžor je time taknuo u živac. Glasanja kvalifikovanom vežinom bilo je u srcu projekta kao odlučujuća karakteristika nadnacionalizma. Taj sistem glasanja mogao je da prisili članice EZ-a da prihvate odluke koje su protiv njihovih nacionalnih interesa. Dokle god imaju pravo veta, sve članice mogu da blokiraju donošenje novih zakona. Mejdžor je prepoznao priliku da proširenje Zajednice iskoristi za povećanje nadnacionalnih ovlašćenja. U toj nameri oslanjao se na podršku Nemačke, Francuske i Španije. Ali, kako su pregovori napredovali, ta podrška je isparila. Britanija je ponovo ostala sama. Mejdžor se našao na udaru mnogih kritičara i iz svoje stranke, a naročito medija. Na naslovnoj strani Dejli Mirora, 30. marta 1994, objavljena je karikatura na kojoj predsednik Evropske komisije Žak Delor nosi štikle i mrežaste čarape u stilu pariške prositutke, vodeći na kanapu pudlicu koja ima Mejdžorovo lice.

Nakon sedam godina mučnih pregovora, vlade 123 države su u Marakešu potpisale „Konačni zakon“ Urugvajskog kruga GATT-a. Posledice tog sporazuma kasnije su se osetile širom sveta, a najveću štetu su pretrpele zemlje trećeg sveta, koje su bile prisiljene da svoja tržišta otvore za proizvode kompanija iz bogatih država. Dok su stotine hiljada ljudi protestovali u zemljama koje su pogođene ovim sporazumom, u Britanije je više pažnje privukla iznenadna smrt Džona Smita. Na mestu vođe laburista nasledio ga je mladi i još relativno nepoznati Toni Bler.

Smitova smrt je odgodila početak izborne kampanje za Evropski parlament, a kad je kampanja počela, konzervatici su krenuli uz moto „Snažna Britanija u snažnoj Evropi“. Ali Mejdžorova reputacija „briselske pudlice“ uništila mu je kredibilitet. Konzervativcu su osvojili samo 27,8 odsto glasova, najmanje u 20. stoleću. Laburisti su, sa 44,2 odsto glasova, osvojili 45 od 62 poslanička mesta. Izlaznost u Britaniji, od samo 36,1 odsto, ponovo je bila najniža u zemljama EZ-a.

Nedugo nakon izbora, Mejdžora je pogodio još jedan incident. Na dnevnom redu krfske sednice Saveta Evrope, 24. i 25. maja, bio je izbor naslednika Žaka Delora, kojem je krajem 1994. isticao mandat. Kol i Miteran su snažno podržavali fanatičnog integracionistu, belgijskog premijera Žan Luka Dehaena. Mejdžor je izvršio pritisak i prisilio Belgijanca na povlačenje kandidature, ali je kasnije, na hitnoj sednici Saveta u Briselu prihvatio kompromis u liku luksemburškog premijera Žaka Santera.

Ta epizoda je zaokupila medije toliko da o ostalim temama sednice Saveta Evrope gotovo da i nisu izveštavali. A one su bile mnogo bitnije, sa većim posledicama po sve stanovnike Evropske zajednice. Na primer, prihvaćen je vrlo ambiciozan petogodišnji program naučnog i tehnološkog istraživanja, koji je značajno povećao budžet EZ-a. Prihvaćen je zahtev Komisije za novim širokim regulatornim ovlašćenjima nad tzv. Informacijskim društvom, što je obuhvatalo korišćenje kompjuterskih mreža za sve i svašta, od kontrole vazdušnog saobraćaja do zdravstvene zaštite. Savet je prihvatio i francusko-nemačku „inicijativu protiv rasizma i ksenofobije“, koja je proširila domet evropskih propisa u nacionalne pravosudne sisteme i unutrašnje poslove.

Poredeći zaključke, koje je 1973. doneo prvi Savet Evrope, a koji nisu imali više od pet-šest stranica, bilo je primetno da su sada završni dokumenti zauzeli više od 60 stranica. Evropska vlast je počela da pokazuje mišiće na način koji će izazvati duboke i ozbiljne posledice.

U leto 1994. počele su se primećivati razlike između Britanije i njenih evropskih partnera. Britanska ekonomija je rasla brže nego ijedna u Evropskoj zajednici. Nekadašnji „evropski bolesnik“, čija je ekonomija bila četvrta u Evropi, iza nemačke, francuske i italijanske, brzo se kretao prema drugom mestu. Ekonomski stručnjaci su primetili da za prosperitet Velike Britanije nije zaslužno njenih 44,6 odsto trgovine sa EZ-om već 55,4 odsto trgovine sa ostatkom sveta. Britanija je sa zemljama EZ-a poslovala sa gubitkom, koji su 1994. iznosili 6,79 milijardi funti, a sa državama koje nisu članice EZ-a ostvarivala je suficit od 5,1 milijardu funti. Evropska zajednica je bila jedini ekonomski blok na svetu sa kojim je Velika Britanija bila u deficitu. Od 1973. do 1994. taj deficit je kumulativno iznosio 87 milijardi funti. Stalna tvrdnja da članstvo u EZ-u donosi korist, koja ja vitalna za opstanak Britanije, bila je obična iluzija.

U jesen 1994. došlo je do suprotstavljanja dva viđenja evropske budućnosti, nemačkog i britanskog. Vodeći nemački političari upozorili su da je Evropska unija u opasnosti od povratka na „labav splet grupe zemalja ogračničenih na određene nivoe ekonomske saradnje“, dakle na malo više od zone slobodne trgovine. Da bi otklonili tu pretnju, pozvali su na udvostručenje napora u integraciji. Okupljeno oko francusko-nemačkog saveza, „tvrdo jezgro“ od šest-sedam država moglo je da preuzme vođstvo. Te zemlje su predložile ustav, koji bi Komisiji omogućio status „evropske vlade“, dok bi Evropski parlament postao pravo zakonodavno telo, a Savet ministara bi funkcionisao kao senat.

Britanija je odbila predloge „tvrdog jezgra“ i umesto njih ponudila „fleksibilnost“. Premijer Mejdžor je rekao da ne bi trebalo sve države gurati u isti kalup. Potreba sa usklađivanjem postoji samo u nekim područjima poput jedinstvenog tržišta. Integracionisti su, po običaju, ignorisali Mejdžora. Veća pažnja je posvećena glasu iz prošlosti, bivšem francuskom predsedniku Žiskaru D’Estenu. Njegova poruka je glasila: „Zasad zaboravite političku integraciju. Koncentrišite se na jedinstvenu valutu. Kad to postignete, neminovno će uslediti i politička unija.“

U to vreme, pojavio se i problem sa regulativima zdravstvenih sistema u zemljama članicama Evropske unije. Problem je eksalirao u martu 1996., kada je britanski ministar zdravstva Stiven Dorel izvesio Donji dom o bolesti stoke Bovina spongiformna encefalopatija (BSE). Posle nekoliko godina poricanja i zbunjenosti oko rizika za ljudsko zdravelje od te bolesti, pojavila se srodna bolest Creutzfeldt Jacobsova bolest (CJD), koja se, neobično, pojavila kod velikog broja mladih ljudi. Činilo se da je uzrok oboljenja mozga kod ljudi sličan onome kod stoke zaražene BSE-om. Ministar Dorel je upozorio da se ta bolest, iako za to nije imao naučni dokaz, može preneti sa goveda na ljude. Ta izjava je podstakla najveći strah od hrane u istoriji čovečanstva. Medijska histerija nije imala granica. Observer je doneo apokaliptičnu viziju budućnosti, koja je najavila hiljade Britanaca, koji će umirati svake nedelje, što će dovesti do zatvaranja tunela ispod La Manša i izolacijom Britanije od sveta. I državni zvanični su iznosili pretpostavke o pola miliona žrtava. Prodaja govedine je drastično pala ne samo u Britaniji, nego i u celoj Evropi. Jedna za drugom, evropske države su zabranjivale uvoz mesa iz Britanije, a Stalni veterinarski odbor (SVC) Evropske komisije zabranio je prodaju ne samo govedine i stoke iz Britanije, već i svih njihovih prerađevina, od krema za lice do žvakaćih guma. Tek tada su britanski parlamentarci shvatili da Evropska unija ima ovlašćenja da spreči prodaju britanskog mesa čak i u zemljama koje su htele da ga kupe.

Mesna industrija se suočavala sa uništenjem. Gubitak izvoza, vrednog 550 miliona funti godišnje, značio bi potpunu propast. Za obnovu poverenja jedino rešenje je bilo klanje celog nacionalnog krda od 11 miliona grla, ali to je odbijeno kao preskupo. Britanska vlada je pristala na trogodišnji plan uništenja tri miliona grla starijih od 30 meseci, što bi napravilo štetu od 2,4 milijarde funti.  

Na sednici Saveta za poljoprivredu u Luksemburgu, 1. maja 1996, britanski predstavnici su učinili sve što su mogli da uklone zabranu izvoza goveđeg mesa. Obavesili su evropske kolege da je vlada u Londonu zabranila upotrebu mesa i koštanog brašna u prehrani životinja i da je preduzela mere za uklanjanje potencijalno rizičnih materijala iz klaonica. Ubijena je svaka životinja pogođenja BSE-om. Ali, druge zemlje članice EU imale su drugačiju politiku. Zahtevale su da se uništi celo krdo u kome se pronađe makar jedna zaražena životinja. Procenjeno je da bi trebalo zaklati 147.000 goveda. Britanija nije mogla da udovolji tom zahtevu.

Kad su odbijene i druge kompromisne ponude, pa i delomično ukidanje zabrane, premijer Mejdžor je izjavio da će „Britanija od sada voditi politiku nesaradnje sa Evropskom unijom“. Ministrima i ostalim službenicima u vladi naređeno je da ne učestvuju u radu evropskih institucija dok EU ne napravi ustupke. U tih mesec dana, Britanija je blokirala više od 65 predloga zakona. Mediji su to nazvali „goveđim ratom“.

Predsednik Evropskog parlamenta Klaus Hanš je rekao da bi za Britaniju bilo bolje da potpuno napusti Evropsku uniju ako ne može da poštuje zajedničke odluke. Lude krave su izazvale razdor među još luđim političarima.

(U sledećem broju: Političko jedinstvo u evropskoj pećini)