U svojoj prvoj knjizi „The Bill Gates Problem: Reskoning with the Myth of the Good Billionaire“ („Problem Bil Gejts: Obračun sa mitom o dobrom milijarderu“, novinar iz Vašingtona, Tim Švab, objavio je rezultate svog višegodišnjeg istraživanja Gejtsovog uticaja na tehnološku industriju, javnu politiku, obrazovanje, globalni zdravstveni sistem, medije… Švab je opisao Gejtsovu brutalnost s kojom je uništavao prijatelje i neprijatelje, otimao kompanije i gradio monopolski položaj, a sve to skrivajući se iza imidža detinjastog filantropa. Iza sebe, na putu do statusa najbogatijeg čoveka na svetu, Gejts je ostavio bezbrojne žrtve.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz knjige Tima Švaba, koja je dobila pozitivne kritike i bila izabrana za „Editors’ Choice“ od strane The New York Times-a, dok je Publishers Weekly ocenio da Švabova kritika „pogađa suštinu“ kada detaljno opisuje kako su inicijative Fondacije Gejts često imale minimalne koristi uprkos milijardama potrošenih dolara.

Tim Svab

Autobiografija Melinde Frenč Gejts, „Nema povratka“, koja je objavljena 2019. godine, postala je instant bestseler. Ipak, književni i medijski kritičari nisu bili oduševljeni. Naprotiv, recenzija na nacionalnom radiju NPR-u ocenila ju je kao „dug niz dirljivih anegdota, ali sa malo argumenata, „više šapat, nego poziv na akciju“. I stručni medicinski časopis Lancet objavio je negativnu kritiku. Oba medija su, naposletku, promenili stavove i počeli da predstavljaju knjigu kao dokaz posvećenosti Melindu Frenč Gejts opštem dobru, pa čak i izuzetnoj ličnoj skromnosti. Te promene pokazuju koliko je teško kritikovati Fondaciju Gejts, koja ogromnim količinama novca promoviše opasnu mitologiju, punu pohvala na račun Melinde Frenč Gejts, te „divne, izuzetne osobe“.

Da li zaista treba da verujemo da, na primer, Melinda ne ide na luksuzna putovanja ili ne poseduje dizajnerske torbe? Da žrtvuje svoje lične hirove u korist filantropskih donacija? Porodica Gejts troši neverovatne sume novca na sebe, vodi život koji se u svemu razlikuje od običnih ljudi, pa i od većine bogataša. Gejtsovi poseduju vile pune skupih stvari, poput autentičnih slika Leondarda da Vinčija ili Vinsloua Homerta, ili kolekciju skupih sportskih automobila. Oni putuju privatnim avionom, iako to pritivreči navodnom liderstvu Bila Gejtsa u borbi protiv zagađivanja prirode i sprečavanju klimatskih promena. Ne poseduju svoju jahtu, više vole da je iznajme i to po ceni od nekoliko miliona dolara nedeljno. Televizija CNBC je izvestila da porodica poseduje privatno ostrvo u Belizeu, dok Njujork tajms objavljuje da Bil Gejts iznajmljuje ostrvo Fregejt na Sejšelima. Takođe, porodica zapošljava armiju radnika, od ličnih sekretarica do privatnog obebeđenja. Ne štede ni na svojoj deci, koju šalju u elitne privatne škole. Kada se Gejtsov sin upisao na Univerzitet u Čikagu, nije proveo prvu godinu u skučenoj studentskoj sobi sa potpunim strancem, kao većina studenata u zemlji. Lokalni mediji su izvestili da mu je otac kupio kuću za 1,25 miliona dolara odmah pored kampusa. Kuća je imala tri hiljade kvadrata, četiri spavaće sobe, veliku terasu, kuhinju sa kvarcnim pločama i luksuzan nameštaj i kućne aparate. Slično tome, Gejtsovi svojoj najstarijoj ćerki nisu kupili samo konja, već i konjički centar svetske klase u blizini San Dijega. Za trenera jahanja angažovali su Harija Smoldersa, holandskog olimpijskog takmičara i svetskog šampiona u konjičkom sportu. Osim toga, prema sajtu Evergejt Stejbls, Gejts je kupio konjički centar u Velingtonu na Floridi za 26 miliona dolara.

Kao i drugi milijarderi, Gejts je usvojio etički agnostički pristup finansijskim investicijama, sa malo brige o šteti po ljudsko zdravlje, uključujući i siromašne, kojima tobože pomaže.

Iako novinari retko kritikuju Gejtsove, u nekoliko navrata su objavili informacije o tome da njihova Fondacija, sa budžetom od 54 milijarde dolara, investira u privatne zatvore, fabrike za proizvodnju oružja, preradu duvana i fosilnih goriva, pa čak i kompanije koje su optužene za radnu eksploataciju dece. Izgleda da Gejtsovi smatraju da ulaganje prljavog novca u filantropske akcije predstavlja pravu filantropiju.

Gejtosvi ne žive samo kao bilo koja druga milijarderska porodica, već žive među milijarderima, izolovanima od ostatka čovečanstva. Upućeni su isključivo na pripadnike globalnih elita, koji se okupljaju na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu ili Konferenciji San Vali u Ajdahu, gde se super-moguli tapšu po ramenu i obavljaju posao. 

Dakle, da – Melinda Frenč Gejts je zaista „izuzetna osoba“. Izuzetno je bogata. Činjenica da nam Gejtsovi i njihova privatna Fondacija stalno guraju svoju velikodušnost u lice i da nam stalno pričaju da će sav svoj novac pokloniti siromašnima, umesto da razmaze svoju decu, ne znači da je to istina. Sumnju u njihovu filantropiju počela je, posle razvoda, tiko da pominje i Melinda Frenč Gejts.

– Važno je priznati jednu stvar: davanje novca koji vašoj porodici nikad neće trebati nije posebno plement čin – napisala je Melinda Frenč Gejts u eseju u kome je obećala da će većinu svog bogatstva, koje je 2022. procenjeno na 11 milijardi dolara.

U ovoj izjavi ima iskrenosti, ali i lažne skromnosti. Melinda i njen bivši muž Bil Gejts i dalje koriste svoje bogatstvo da bi se predstavili kao vodeći filantropi, za šta prihvataju najveće nagrade i beskrajno medijsko obožavanje. Gejtsovi nikada nisu iskreno govorili o ličnoj koristi koju dobijaju zbog svog dobrotvornog rada – ne samo o političkom uticaju i vezama sa moćnim pojedincima i institucijama, već i o milijardama dolara koje uštede na porezima.

U Sjedinjenim Državama, zakon nagrađuje humanitarne donacije poreskim olakšicama, sa idejom da se tako pomogne siromašnima, kao i borbi za čistu životnu sredinu, za suzbijanje bolesti zavisnosti itd. Iako većina građana svake godine daje dobrotvorne priloge, poreske olakšice su rezervisane za bogate donatore. Kako ističe Robert Rajh, bivši ministar rada, američko Ministarstvo finansija svake godine gubi desetine milijardi dolara poreskih prihoda zahvaljujući ovim izuzećima, od kojih većina ide bogatim donatorima. Profesor prava na bostonskom koledžu, Rej Medof, tvrdi da megabogati pojedinci mogu ostvariti poreske olakšice do 74% kroz filantropiju, izbegavajući porez na dohodak, porez na kapitalnu dobit i porez na imovinu, koji bi inače morali da plate. U suštini, svaki dolar koji milijarder donira može generisati do 74 centa privatne koristi u obliku poreskih ušteda. Stručnjaci za ovu temu opisuju taj odnos kao poresku subvenciju. To znači da mi, poreski obveznici, subvencionišemo Fondaciju Gejts. Dakle, veliki deo novca koji daje Fondacija Gejts, zapravo nije njen, nego američkih građana.

Problem je što su američki poreski propisi zastareli, malobrojni i što se retko primenjuju. Kongres SAD-a je 1969. godine poslednji put razmatrao promenu propisa koji regulišu rad privatnih fondacija. Iako se praksa filantropije značajno razvila tokom proteklih pedeset godina, zakon nije. Kad Bil Gejts koristi tuđi novac da prepravi svet po svojoj meri, niko drugi nema pravo glasa o tome na šta ga troši.

Porodica Gejts retko pominje poreske olakšice koje dobija. Jedina referenca na sajtu njihove Fondacije je duboko zakopana na stranici „Često postavljana pitanja“.

Iznos poreskih ušteda zavisi od visine donacija i godišnjih prihoda onoga ko daje novac. Bil i Melinda su bili izuzetno velikodušni, svojoj Fondaciji su davali donacije koje su daleko veće od njihovih prihoda. Od 1994. do 2020. godine, Bil i Melinda su donirali više od 36,8 milijardi dolara svojoj Fondaciji. Ovi iznosi pokazuju da su Gejtskovi uštedeli približno 11 odsto doprinosa u tom periodu. Tih 11 odsto iznosi oko četiri milijarde dolara odbitaka za porodicu Gejts.

Voren Bafet takođe obaveštava javnost o svojim poreskim uštedama. Govoreći o 2021. godini, rekao je: „U mom slučaju, 41 milijarda dolara, koje sam donirao u korist pet fondacija (većina novca je otišla Gejtsu), rezultirala je sa samo 40 centi poreskih ušteda“. Dakle, Bafet tvrdi da njegove poreske olašice iznose samo 0,04%, oko 14 miliona dolara od 35,7 milijardi dolara koje je donirao Fondaciji Gejts.

Nije jasno kako su Gejts i Bafet izračunali ove odbitke (11% i 0,04%), ali već znamo da njihova sebična aritmetika često nema mnogo veze sa stvarnošću. Svaki dolar koji doniraju automatski je oslobođen poreza na nasledstvo od 40% (koji će se naplatiti na njihovu zaostavštinu posle njihove smrti) i drugih poreza, kao što je porez na kapitalnu dobit od investicionih profita (obično 20%). Pravednija, ali i dalje niža od realne, procena poreskih olakšica koje dobijaju Bafet i porodica Gejts bila bi oko 50 odsto. Od 75 milijardi dolara, koje su Gejts i Bafet zajedno donirali Fondaciji Gejts do sredine 2022. godine, Ministarstvo finansija je uskraćeno za nešto oko 37 milijardi dolara poreza. Ali, to je samo deo izgubljenih poreskih prihoda koji su ostali u Gejtsovom dobrotvornom carstvu. 

Getsova Fondacija je ogromnu količinu novca, zaključno sa 2022. godinom, uložila u kompanije kao što su Majkrosoft (9,1 milijardu dolara), Berkšir Hatavej (7,9), Kanadska nacionalna železnica (5,9), Vejst Menadžment (5,6), Džon Dir (1,3), Katepilar (1,2), Ekolab (703 miliona dolara), Volmart (392 miliona), Koka-Kola FEMSA (363 miliona) i Vejst Konekšns (290 miliona dolara). Vredi napomenuti da menadžeri iz Gejtsove fondacije imaju funkcije u upravnim odborima nekih od kompanija, koje su dobijale donacije, kao što su Džon Dir i Ekolab. Kada ove velike kompanije raspodeljuju dividende akcionarima ili kada akcionari prodaju svoje akcije, možemo pretpostaviti da će ovaj novac biti podložan porezu na kapitalnu dobit od 20 odsto. Tako bi bilo da je novac otišao na bankovni račun Bila Gejtsa. Ali, pošto ide u privatnu neprofitnu fondaciju Bila Gejtsa, akumulira se praktično bez poreza, u skladu sa propisom o poreskoj stopi od samo 1,39 odsto. Na ovaj način, filantropske fondacije mogu funkcionisati kao skladišta bogatstva za milijardere, koji mogu da kontrolišu svoj novac dok istovremeno koriste ogromne poreske olakšice.

Nekih godina, Fondacija Gejts generiše više novca od svojih investicionih aktivnosti nego što daje u dobrotvorne svrhe. Na primer, 2013. godine je prijavila 5,7 milijardi dolara investicionog prihoda, dok je iz svog fonda isplatila samo 3,3 milijarde dolara humanitarnih donacija. Između 2003. i 2020. godine, podneti računi koji su dostupni javnosti otkrivaju da je ostvarila 59 milijardi dolara grantova, dok je zaradila 48,5 milijardi dolara na svojim investicijama. Nema objašnjenja zašto se prihodi fondacija, ostvareni kroz njihove investicije, ne oporezuju kao prihodi investicionih banaka ili korporacija. Zašto privatne fondacije, kojima upravljaju milijarderi poput Bila Gejtsa, ne moraju da podnose finansijske izveštaje o svojim humanitarnim akcijama? Ako Gejts koristi naš novac, zar ne bi trebalo da imamo pravo glasa o tome kako se koristi? Da li moramo da jednostavno verujemo Bilu Gejtsu da će novac iz našeg poreza trošiti razumno i odgovorno, na korist zajednici? Dajemo Bilu Gejtsu velikodušne poreske olakšice jer njegov dobrotvorni rad navodno oslobađa američku vladu njenog tereta. Ali, zašto bismo želeli da neko poput Bila Gejtsa preuzme vladine poslove kao što su reorganizacija javnog zdravstva i obrazovanja, u skladu sa njegovim uskim ideološkim pogledom na svet? U rukama nekoga kao što je Gejts, filantropija je sredstvo političkog uticaja. To bi značilo da Fondaciju Gejts treba tretirati kao političku organizacija, da i njene promotivne kampanje budu regulisane kao političke.

Dva bivša visokopozicionirana službenika Fondaciju istakli su potrebu za reformama unutar te Gejtosve organizacije. U kolumni iz 2021. godine su napisali: „S obzirom na to da osnivači dobijaju značajne poreske olakšice, imovna Fondacije koju nadgleda odbor trebalo bi da se smatra javnim dobrom i stoga bi odbor trebalo da bude odgovoran u skladu sa standardnim računovodstvenim propisima.“ Odlučnija verzija ovog poziva bi insistirala na uklanjanju Bila i Melinde Frenč Gejts iz Fondacije i imenovanju nezavisnih članova odbora, koji mogu da osiguraju da se javna sredstva koriste odgovorno, a ne po hiru ili dobrotvornim projektima koji donose privatnu korist.

Kada Fondacija donira sto miliona dolara elitnoj privatnoj školi Lejksajd, koju pohađaju deca Bila i Melinde Gejts, da li je prikladno da Gejtsovi dobiju približno 50 miliona dolara poreskih olakšica na osnovu te donacije? Kada Fondacija ulaže neizmerne sume novca promovišući imidž Bila Gejtsa kao dobročinitelja, da li je prikladno da bude nagrađena ogromnim odbicima?

Stiven Mur, bivši savetnik Donalda Trampa u vreme prvog predsedničkog mandata, predložio je da bogati donatori, poput Bila Gejtsa, plaćaju porez na kapitalnu dobit na novac koji doniraju. Mur je takođe predložio da Kongres ograniči poreske odbitne na 250.000 dolara godišnje. U Volstrit žurnalu, napisao je 2017: „Ako bi Kongres zabranio milijarderima da neoporezovani novac usmeravaju u industrijku mašineriju fondacija, to bi doprinelo značajnom smanjenju poreza i poreskom zakonu koji bi bio pravičniji za sve. To bi pomoglo bržem rastu ekonomije, što je najbolji način da se pomogne onima kojima je pomoć potrebna.

Šeldon Drobni, uticajni levičar koji je radio za Poresku upravu pre nego što je osnovao medijsku kompaniju Er Amerika, napisao je 2006. godine: „Gejtsova Fondacija sada ima oko 60 milijardi dolara pod kontrolom najbogatijih ljudi u Sjedinjenim Državama. Oni nemaju potrebe da prodaju nijednu svoju akciju u kompanijama koje su stavljene pod kišobran, koji ih štiti od poreskih dažbina. Kao rukovodioci velikih korporacija, a takođe i investitori, Bafet i Gejts su u poslovanju primenjivali najsurovije kapitalističke prakse. Berkšir Hatavej i Majkrosoft nisu modeli društveno odgovornog kapitalizma. Na duge staze, Gejtsova Fondacija postaće bogatija od Katoličke crkve, koja već više od 1.500 godina akumulira bogatstvo i moć. Predlažem Gejtsu da pokloni sav svoj novac, osim milijarde dolara koju bi mogao da zadrži. I dalje bi imao divan život.“

Drobnijevo mišljenje može delovati ekstremno, ali treba zapamtiti da filantropija, budući da je podložna poreskim privilegijama, nije potpuno legalna.

Jedina prepreka velikim „filantropima“ je kontrola Poreske uprave SAD-a (IRS). Iako je Kongres zatražio od Poreske uprave da deluje kao nadzorni organ, ona nema resurse neophodne za efikasan nadzor dobrotvornih aktivnosti. Ne postoji način da se sazna da li je Fondacija Gejts ikada bila izložena revizorima i kontrolorima IRS-a jer te informacije nisu javne. Ali znamo da IRS ima zakonsku obavezu da svake dve godine vrši reviziju poslovanja svih fondacija. Trenutno, od 100.000 postojećih fondacija, koje drže skoro hiljadu milijardi dolara, IRS sprovodi samo oko 200 revizija godišnje.

Bivši radnik u Fondaciji Gejts kaže da revizori nisu dolazili u nju tokom nekoliko godina koje je proveo tamo. A Fil Hakni, koji je radio u kancelariji glavnog savetnika Poreske uprave od 2006. do 2011. godine, rekao je da je IRS bio spreman da proverava privatne fondacije, ali to nije mogao zbog smanjenja broja poreskih agenata.

Pol Strekfus, glavni urednik časopisa EO Taks Žurnal i bivši zvaničnik Poreske uprave, kaže da je nezamislivo da ta državna institucija sprovede kontrolu Fondacije Gejts. Usled malog broja radnika i nedostatka njihove stručnosti, poreskim organima je ostalo da fondacijama veruju da same regulišu svoj rad.

Jedno od predloženih rešenja je porez na bogatstvo, koji bi se primenjivao na akumuliranu imovinu ultrabogatih. Na primer, oduzimanjem procenta svake godine od ličnog bogatstva Bila Gejtsa, koje se trenutno procenjuje na više od sto milijardi dolara. Da je Gejtsu nametnut porez na bogatstvo po stopi od 3% od 2000. godine, to bi akumuliralo 30 milijardi dolara poreskih prihoda. Ali, čudno je da bi to smanjilo njegovo bogatstvo za oko 60 milijardi dolara, jer bi, kako vrednost njegove imovine opada iz godine u godinu, efekti složene kamate, koja je izvor tako zapanjujućeg bogatstva, bili smanjeni. Nepotrebno je reći da Bil Gejts nije ljubitelj poreza na bogatstvo. On je, u svojim očima, intelektualac. Kao takav, 2014. godine je odlučio da to pravno rešenje kritikuje u svom ličnom blogu GatesNotes.

– Da, kapitalizam podrazumeva određeni nivo nejednakosti.  Pitanje je: koji nivo nejednakosti je prihvatljiv? I kada nejednakost počinje da čini više štete nego koristi? Ovo je nešto o čemu bi trebalo da vodimo javnu debatu. Pogledajte Forbsovu listu 400 najbogatijih Amerikanaca. Oko polovine ljudi na toj listi su preduzetnici čije kompanije dobro prolaze zahvaljujući napornom radu, a takođe i uz puno sreće. Na listi ne vidim nikoga čiji su preci kupili veliku parcelu zemlje 1780. godine i od tada akumuliraju bogatstvo generaciju za generacijom. U Sjedinjenim Državama, taj stari novac odavno je nestao, bilo zbog nestabilnosti, inflacije, poreza, filantropije ili trošenja – napisao je Gejts.

Stoga, nema mesta za aristokrate i oligarhe u savremenom svetu, jer je, prema njegovim rečima, naša globalna ekonomija dinamičan, samočisteći ekosistem. Dakle, ne bi trebalo da uvodimo porez na bogatstvo već porez na luksuz. Kada bogata osoba kupi jahtu, trebalo bi da plati visok porez. Ovo bi podstaklo bogate da manje novca troše na sebe, a više na dobrotvorne akcije.

Gejts je, kao što pokazuju njegovi spisi i medijski intervjui, bio zabrinut zbog potrebe za preraspodelom bogatstva putem poreza, ne samo zato što je smatrao da je važna socijalna zaštita, već i zato što je verovao da superbogati to duguju zajednici. „Ako ste akumulirali desetine miliona, stotine miliona ili milijarde, niste to uradili sami. Imali ste pomoć. Oni koje se bave biznisom znaju koliko je teško napredovati. Gotovo uvek su to vredni, kreativni ljudi koji su podneli žrtve. Oni zaslužuju neku nagradu za svoje liderstvo i preduzetnički duh. Ali činjenica je da ovi ljudi nisu sami stigli do bogatstva. Gde biste bili bez ovog izvanrednog ekonomskog sistema koji smo zajedno izgradili? Gde biste bili bez javnih investicija u infrastrukturu, u puteve? Šta je sa našim pravo na privatnu imovinu i pravnim sistemom koji pruža pravnu sigurnost? Koliko bi bogatih ljudi bilo bez javnih investicija i nove tehnologije? Opšti napredak je učinio sve nas prosperitetniji, bilo da smo dizajneri softvera, vlasnici restorana ili lokalni agenti za nekretnine. Većina nas ima koristi od javnih investicija. Oni koji su akumulirali deset miliona ili deset milijardi, imali su nesrazmernu korist od njih. Mislim da je pravedno imati porez na nasledstvo koji obuhvata trećinu tog bogatstva kada se ono prenese na sledeću generaciju. To je razuman porez za privilegiju rasta tog bogatstva u našem društvu. Porez na bogatstvo je dobar mehanizam za bogatu osobu da uzvrati društvu, to je dobar način da izrazi zahvalnost za neverovatne mogućnosti koje su nam date. Zahvalnost je reč koja se ne pojavljuje u našoj poslovnoj literaturi. Živimo u divnom sistemu, sa obilnim bogatstvom koje pripada svima, ali ga ne percipiramo oko sebe.“

Gejtsovi pozivi da se plaćaju porezi zapravo stidljivo odražavaju politički stav, koji oporezivanje posmatra kao plaćanje državi u zamenu za zadovoljavanje potreba privatnih preduzeća i milijardera. Kako to opisuje ekonomista Din Bejker, „država dadilja“ danas postoji u obliku guste mreže zaštitnih zakona i ekonomskih pogodnosti za bogate, kao što su opsežna prava intelektualne svojine dodeljena kompanijama poput Majkrosofta i Fajzera. Oslanjajući se na ova prava i patente, kompanije iskorićavaju svoje zakonske monopole i jačaju svoju dominantu poziciju na tržištu, ograničavajući kapacitet za inovacije kako bi stvorile bolje ili jeftinije proizvode za potrošače. Stoga, pogrešno je tražiti od bogatih da plate naknadu za takve privilegije. Umesto toga, moramo eliminisati ovu „državu dadilju“ i osigurati da mega-bogati pošteno plate svoj deo poreza.

U svakom slučaju, Gejts je odbranio porez na nasledstvo kao način da nam se zahvali za prijateljske javne politike. To pokazuje u kojoj meri su moguće reforme, koje bi suzbijale sve veći uticaj ove oligarhije na našu demokratiju, onu u kojoj su najglasniji i najbogatiji milijarderi, koji plaćaju najmanji porez.

(U sledećem broju: Lešinar je gladan)