Vučićeve marketinške agencije plasiraju laži da SNS ima podršku više od 45 odsto građana, a studenti samo pet odsto. Da je tako, Vučić bi već raspisao izbore. I on, kao i njegovi lažni opozicionari, dobro zna da će svi zajedno biti počišćeni sa političke scene kad god bili održani vanredni izbori, svejedno da li u oktobru ili decembru. Dok opozicioni lideri i njihovi botovi nazivaju studente talibanima, ravnozemljašima, banditima, jadnicima u službi vladajuće sekte i drugim uvredama, Đilas se obračunava sa naučnikom Kavčićem i profesorom Lomparom. Đilas je za najbliže saradnike birao agresivnog primitivca Šapića i lopova i prevaranta Dejana Bulatovića, a sada hoće da karira oko studentske liste. O ovim i ostalim temama, koje obeležavaju aktuelnu predizbornu kampanju, koja je već počela, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Majstor moderne scenske magije, Hari Hudini, vladao je veštinama i iluzionističkim trikovima, koji su sada najpotrebniji Aleksandru Vučiću.

Hudini se proslavio kao eskapista, „kralj bekstva“. Na spektakularan način oslobađao se lisica i lanaca sa katancima, bežao je iz zatvorskih ćelija, vodenih komora, zatvorenih sanduka, kontejnera i raznih smrtonosnih zamki.

 I Vučić je talentovan za bežanje. Uspešno je izbegao odgovornost za ratno huškanje, ratno i posleratno profiterstvo. Nije kažnjen za hajke, koje je vodio protiv političkih i medijskih protivnika, koji su padali pokošeni rafalima, kao što su Slavko Ćuruvija i Oliver Ivanović, ili su, poput Vladimira Cvijana, udavljeni u Dunavu.

Uz sličnosti, postoje i ogromne razlike među njima. Posle Hudinijevih predstava, publika je bila oduševljena njegovim mađioničarskim sposobnostima. Posle Vučićevih nastupa, Srbija je ostala bez Kosova i Metohije, prirodnih resursa, fabrika i ljudi, a dobila je obavezu da u sledećim decenijama otplaćuje kredite, koje su razgrabili on i njegovi ortaci iz naprednjačkog kartela.

Najznačajnija razlika je u tome što je Hudini rizikovao samo svoj, a Vučić isključivo tuđe živote. Njegova avanturistička sklonost ka nekontrolisanoj korupciji stvorila je uslove za masovno ubistvo pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice. No, tragičan kraj 16 života označio je i početak kraja njegove tiranije.

Zločin u Novom Sadu pokrenuo je pobunu naroda. Predvođeni studentima, građani su ustali, a Vučić je pao. Propali su svi njegovi pokušaji da zaustavi pobunu. Nesposoban za hudinijevski pametne trikove, Vučić je primenjivao šešeljevski primitivne metode. Lagao je da zapadne službe vode obojenu revoluciju, da studenti nameravaju da otcepe prvo Vojvodinu a onda i Sandžak od Srbije, nazivao ih je ustašama, hamasovcima, teroristima, ludacima i imbecilima.

Optuživao je studente i pobunjene građane da su uništili srpsku privredu, da su oni krivi za pad BDP-a i porast inflacije, pa i usporavanje radova na izgradnji objekata u Surčinu, namenjenih za međunarodnu sportsko-muzičku izložbu EXPO. Javno je stimulisao svoje tzv. lojaliste da se zaleću automobilima na studente, koji su na po 16 minuta blokirali saobraćaj da bi odali počast žrtvama pada nadstrešnice.

Studentske i građanske proteste razbijao je upotrebom zvučnog oružja i kriminalnih bandita u civilu i policijskim uniformama. Vučićevi divljaci bejzbol palicama su razbijali glave devojkama, noževima povređivali profesore, udarali vojne veterane…

Sve mu je bilo uzaludno. Na kraju, kad su studenti objavili zahtev za održavanje vanrednih parlamentarnih izbora, Vučić je morao da aktivira svoje najvernije saradnike iz lažne opozicije. Svi su mu odmah priskočili u pomoć. Ne zbog njega, nego zbog sebe. Prestravljeni mogućnošću da ostanu bez budžetskih apanaža, svom snagom su udarili po studentima, njihovim profesorima i ostalim pojedincima koji ih podržavaju.

Kako i ne bi, kad novi izbori prete da im izmaknu stolice i, što je najvažnije, ogromne količine novca. Ako ovaj saziv Narodne skupštine opstane do kraja mandata, do decembra 2027. godine, Đilasova Stranka slobode i pravde dobiće 1,9 miliona evra, plus poslaničke plate od oko 2.000 evra mesečno, odnosno ukupno još 650.000 evra. Sličan iznos plena čeka i Aleksićev Narodni pokret Srbije. Ponoševa stranka Srbija Centar dobiće nešto više od 1,5 miliona evra, a Pokret slobodnih građana pola miliona evra. Nema sumnje, u aktuelnom opozicionom korpusu u Narodnoj skupštini ne postoje biznismeni koji bi mogli da više novca zarade nekim normalnim poslom. Zato svom snagom brane Vučićev kartel od studenata i građana, koji zahtevaju izbore, koji bi doveli do promene parazitskog političkog sistema.

Lažni opozicionari još nisu počeli da se i sami automobilima zaleću na studente, ali napadaju ih podlije i perfidnije. Gluplji i pokvareniji, poput Zdravka Ponoša i Pavla Grbovića, ističu se besmislenim kritikama i optužbama. Još su primitivniji alavi otpaci iz mračne žute prošlosti, koji žele da se, na talasu pobune, vrate na političku scenu. Šampion u toj disciplini je Goran Ješić. Dok je, kao funkcioner Demokratske stranke, učestvovao u vlasti, kako u opštini Inđija tako i u vladi AP Vojvodina, Ješić je svoj staž obeležio koruptivnim i reketaškim aferama. Na jednom protestu u Novom Sadu, Ješić se suprotstavio policajcima u civilu, koji su nezakonito hapsili jednog mladića. Uhapšen je i pritvoren. Na društvenim mrežama je predstavljen kao div-junak, heroj koji se, za razliku od kabinetskih opozicionara, ne plaši učešća u uličnim sukobima. Ko je i kakav je, pokazao je pre nekoliko dana najprljavijim napadom na studente, koji predlažu da na sledećim izborima učestvuju samo dve liste: Vučićeva i njihova, studentska.

– Tačno su talibani, zavetnici, nedavači i ravnozemljaši, uz podršku SRS zauzeli sve fakultete dok su pravi studenti odsutni. Ne možeš drugačije objasniti ovakav idiotizam – napisao je Ješić na društvenoj mreži X.

Nije bitno da li su ove gadosti izazvane alkoholom ili su posledica povreda glave, koje je Ješiću šamarima nanosio njegov sponzor Predrag Ranković Peconi. Što god da je uzrok, Ješić je ovakvim idiotizmom dokazao da za Srbiju neće biti spasa ako se, posle Vučića, na vlast vrate restlovi „žutog lopovskog preduzeća“.

I pametniji tzv. lideri opozicionih stranaka morali su da se sami raskrinkaju. Miroslav Aleksić je to uradio odlukom da, suprotno pozivima studenata i pobunjenih građana, nastavi da daje legitimitet naprednjačkoj skupštinskoj većini. Kao da se na ulicama ništa ne dešava, kao da režimski eskadroni zla ne tuku, ne hapse i ne zlostavljaju građane, Aleksić opušteno ćaska sa ministrom Ivicom Dačićem i policijskim oficirima, koji rukovode torturom nad studentima. Od istine i pravde, Aleksiću je važnije da se slika u Skupštini, pa da desetominutne monologe kači na You Tube, sve s nadom da će mu to pomoći da, u slučaju vanrednih izbora, preskoči cenzus.

Otkad je počela pobuna protiv Vučićeve tiranije, Dragan Đilas se uzdržavao od javnih prozivki studenata. Kritikovao je njihovo odbijanje predloga za formiranje prelazne vlade, pa i zahtev za održavanjem vanrednih izbora pre nego što se promene izborni uslovi. Umesto prema studentima, Đilas je oštricu napada okrenuo prema profesorima i intelektualcima, koji uživaju njihovo poverenje i figuriraju kao kandidati u vrhu buduće studentske izborne liste. Uz prof. dr Mila Lompara, svoju tradicionalnu metu, Đilas se obrušio i na naučnika i filantropa Aleka Kavčića.

– Na studentskoj listi će biti ljudi koji bi trebalo da kažu neke svoje stavove. Mi slučamo stavove sa kojima se, recimo, ja lično ne slažem. Gospodin Kavčić priča kako je sjajna ruska obaveštajna služba. Ja ne volim da čujem takve stavove, jer je ta služba umešana u hapšenja opozicionara, a i kažu da ima dosta veze s ovim što svaka dva dana neki opozicionar skoči kroz prozor u Rusiji. Imamo gospodina Lompara, koji će sigurno, takođe, biti na studentskoj listi, koji je poznati intelektualac, koji ima svoje stavove. Bio je na onoj pesničkoj večeri za Radovana Karadžića. Recimo, ja bih želeo da moja deca u školi uče pesme Šantića i Disa, a ne Radovana Karadžića. Mislim da je važno da znamo stavove onih koji će, na ovaj ili onaj način, ući u politiku – rekao je Đilas.

U vučićevskom stilu, Đilas je izvukao iz konteksta izjavu, kojom je Kavčić odgovarao na Vučićeve tvrdnje da je on „svetski poznat agent stranih službi“. Kavčić je javno zatražio od šefa naprednjačkog kartela da se odredi, da otkrije za koju stranu službu radi, da li za CIA ili FSB. Iz Đilasove perspektive, logično je što nema dobro mišljenje o ruskom FSB-u, ali sigurno mu nije bliska ni Evropska obaveštajna služba, koja je 2022. godine objavila izveštaj u kome se navodi da se „Đilas lažno predstavlja kao opozicionar“ i da je on „Trojanski konj, koga je Vučić instalirao u opoziciju“.

U nastavku polemike, Đilas je, opet na vučićevski način, pokušao da kompromituje Kavčića podsećanjem da se nalazio na izbornoj listi pokreta Dosta je bilo. Na izbornoj listi tog pokreta, koji je predvodio Saša Radulović, poslanički mandat je 2016. godine dobila Ana Stevanović. U aprilu 2019, ona je prešla u Đilasovu stranku, koja je, na taj način, dobila parlamentarni status i pre nego što je učestvovala na izborima. Sve dok, prošlog aprila, nije napustila SSP, Stevanović je bila prihvatljiva za Đilasa, nije mu smetalo što je bila član Dosta je bilo.

Đilasova kritika Lompara ne predstavlja iznenađenje. S obzirom na njihove ideološke stavove, u mnogo čemu suprotstavljene, ne čudi što Đilasu smeta Lompar. Kad je Vučić prihvatio da sprovede tzv. Francusko-nemački plan, kojim je predviđeno da Srbija u potpunosti prizna nezavisnost lažnoj albanskoj državi Kosovo, Đilas ga je podržao. Lompar nije.

Zato je Đilas zaključio da svako ko odbija taj plan zapravo „poziva na rat“. Tako mu i sada smeta profesor književnosti koji govori na tribini o pesmama Radovana Karadžića. Umesto tih pesama, Đilas više voli da čita rezoluciju koju je potpisala Marinika Tepić, kojom se osuđuje Srbija za genocid u Srebrenici. Takođe, više voli da gleda snimke na kojima se vidi Tepićka kako stavlja ljubičastu suknju preko spomenika pokojnog partijarha Pavla, ili kako prima nagradu Hilari Klinton.

Osim ideoloških, postoje i brojni lični razlozi zbog kojih Đilasu nije pametno da kadrira tuđim izbornim listama. Nije pristojno da o izboru saradnika govori onaj ko je kao prve pikove na političkom draftu uzeo Aleksandra Šapića i Dejana Bulatovića.

Na beogradskim izborima 2014. godine, Šapić je bio drugi na listi Demokratske stranke, odmah iza Đilasa. Ko zna Šapića, zna da je i tada, kao i sada, primitivni agresivac.

Đilas je, pre nekoliko dana, na X-u, Šapića i Brnabićku nazvao „sramotom za Beograd i Srbiju“. U toj objavi, predsednik SSP-a je naveo: „Šapić, koji se oporavio od batina, prikazujući tramvaje kupljene na nameštenom tenderu, naziva ljude balegama i baljezgarima (naravno, i to pogrešno izgovara).“ Na to mu je Šapić odgovorio: „Ne brini, kad ne budem više gradonačelnik, odmah ću doći da te posetim, da me podsetiš na te batine. Siguran sam da ćeš mi se obradovati.“ Đilas je davno, u predsedničkoj izbornoj kampanji 2008. godine, imao priliku da se uveri koliko je opasan Šapić. Dok su, zajedno sa Borisom Tadićem, prolazili Sopotom, jedan stariji meštanin, Milorad Marčeta, pozdravio je Tadića i, dok su se rukovali, pitao ga: „Predsedniče, šta će vam ovi lopovi“. Šapić je skočio i sa nekoliko udaraca šakama demolirao lice 68-godišnjeg starca. Šapić je agresivan i prema svojim vršnjacima, iako iz tih sukoba obično izlazi sa gipsom, kao što je bio slučaj posle obračuna sa Denisom Šefikom. No, za Beograd i Beograđane bilo bi dobro da Šapić što pre ode s mesta gradonačelnika. Posle neka potraži Đilasa, da svedu račune.

Od Šapića nije ništa bolji drugi Đilasov partijski drug, Dejan Bulatović. Kad je napustio SSP, u kome je imao funkciju potpredsednika SSP-a i na čijoj listi je dobio prvi poslanički mandat, Bulatović se obrušio na Đilasa najprljavijim uvredama. Odgovor je dobio u jednoj skupštinskoj debati.

– Krivična prijaba broj 23024/1997, krivično delo krađa na pijaci. Oštećeno lice Dragoljub D. Krivična prijava broj 769/1998, krivično delo kupovina diplome. Krivična prijava broj 171561/1998, krivično delo prevara u vrednosti od 2.000 nemačkih maraka. Oštećeno lice Ištvan S. Bulatović je počinio ova krivična dela. On je čovek koji već godinama laže i najbrutalnije vređa ljude iz SSP-a. Dok je bio član naše stranke, najoštrije je napadao SNS i Aleksandra Vučića, čije hapšenje je tražio, nosio je lisice u TV emisije. Napuštajući SSP, optužio je Mariniku Tepić da je u dilu sa SNS-om i da zato napušta stranku. Ulazeći u SSP, predstavljao se kao čovek koji je završio književnost u Francuskoj, ali je potom to promenio u teologiju, takođe u Francuskoj. Meni je 2022. godine rekao da je ipak samo upisao fakultet, ali ga nije završio. Kad se na mrežama pojavio intervju njegove majke, koja je rekla da je završio samo osnovnu školu, rekao sam mu da uzme diplomu srednje škole i nosi je sa sobom, da bi mogao da se brani kad ga naprednjaci napadnu. Posle nekog vremena je došao i saopštio mi da je pribavio diplomu srednje škole, a uskoro će i fakultetsku. Kad sam mu rekao da to ne radi jer mi nismo SNS, počeli su problemi. Tvrdio je da je više stotina hiljada evra dobio od Andreja Vučića sa kojim je imao sastanak. Verovatno je slagao da je od gospodina Andreja dobio novac, verovatno ga nije ni video, ali je novac dobio od SNS. Godinama nije mogao da vrati nijedan dinar od sedam miliona, koliko sam mu pozajmio kad mu je izgoreo deo imanja, ali sada je vratio sve. Imao je nameru da doveze cisternu punu fekalija sa svoje farme do Beograda i da tim fekalijama polije Televiziju Pink. Policija mu je te večeri upala na imanje i oduzela cisternu, tako da tu nameru nije ostvario. Umesto fekalija, on je sam, dve godine kasnije, ušao na TV Pink, gde sada gostuje svaki drugi dan. Ljudi bi rekli da je nameru ipak ostvario, da su fekalije zaista na Pinku – opisao je Đilas svog bivšeg partijskog druga Bulatovića.

Za razliku od Đilasovih bivših najbližih saradnika, Kavčić i Lompar nikad nikoga nisu prebili, niti prete, kao Šapić, da će to uraditi kad se steknu okolnosti. Kavčić i Lompar nikad nisu optuženi za pijačne krađe i prevare, niti su falsifikovale svoje diplome, kao Bulatović. Takođe, nisu optuživali Srbiju i srpski narod za genocid u Srebrenici, niti su se sprdali sa pokojnim patrijarhom Srpske pravoslavne crkve, kao što je to radila Marinika Tepić. Ipak, za Đilasa oni nisu podobni. Em se ne stide pripadnosti srpskom narodu, em imaju poverenje studenata i pobunjenih građana. A, njihova izborna lista preti da sa političke scene, o istom trošku, zbriše i naprednjački kartel i njegovu lažnu opoziciju.

Opozicioni lideri i njihovi botovi uzalud na društvenim mrežama vode kampanju protiv studentske liste, koja još ne postoji, ali već ih baca u paniku. Koliko god ih nazivali „talibanima i ravnozemljašima“, „malim banditima“, „saradnicima službe“ i „jeftinim pionima vladajuće sekte“, lažni opozicionari neće uspeti da kompromituju studente, njihove profesore i ostale nezavisne intelektualce, koji ih podržavaju.

To ne uspeva ni Vučićeva mašinerija, koja koristi sav asortiman laži, prevara, pretnji, ucena i nasilja. Bez pravog rešenja, Vučić je prinuđen da upotrebljava najbesmilenije i najgluplje štoseve. Poslednji u tom nizu objavile su njegove omiljene marketinške agencije IPSOS i Faktor Plus.

Srpsku naprednu stranku podržava 46,6 odsto građana s pravom glasa, a studente samo pet odsto, navodi se u istraživanju IPSOS-a. Kad bi se sada održavali izbori, SNS bi osvojila 45,1 odsto glasova, a studentska lista 8,4 odsto, pokazuju rezultati ankete, koju je sprovela agencija Faktor Plus. Nešto manje laži objavila je agencija Đorđa Vukadinovića, koji tvrdi da SNS trenutno ima podršku 40,2%, a studenti 23,2%.

Kad bi takvi rezultati imali makar malo uporišta u realnosti, Vučić bi ekspresno raspisao vanredne izbore. Međutim, on, kao i prevaranti iz pomenutih agencija, dobro zna da se objavljeni podaci zasnivaju samo na njegovim pustim željama.

Ipak, to ne znači da Vučić neće biti prinuđen na izbornu avanturu. Hteo – ne hteo, mora. Pritisak javnosti je veliki, a biće još veći kad prođe vreme odmora i počne školska godina. U budžetu nema novca, a strane banke i investicioni fondovi više ne daju kredite. Naprednjačka pljačkaška mašinerija tapka u mestu. Pritom, nervoza je zahvatila i Vučićeve dojučerašnje strane mentore, koji su shvatili da on više nema nikakvu upotrebnu vrednost, ne može da im izruči Kosovo, Republiku Srpsku, litijum i sve ostalo što traže.

Prinuđen da rizikuje, Vučić pojačava predizbornu kampanju. Da bi održavao privid svog neimarskog angažmana, bez upotrebne dozvole otvorio je deonicu puta kroz Munjino brdo. Državna kasa je u rekordnom minusu, deficit je već dostigao nivo od 2,8 milijardi evra, a u septembru treba da bude isplaćena jedan deo prispelih rata za kineske kredite, koji ukupno iznose sedam milijardi evra. Nema druge, to će morati da bude isplaćeno iz deviznih rezervi.

Iako je država u stanju bankrota, Vučić u predizbornom zanosu obećava povećanje penzija i plata u javnom sektoru za pet odsto. Istovremeno, prećutkuje poskupljenje struje za sedam odsto, koje se očekuje u oktobru. Vučić prećutkuje i novi rast cena hrane i ostale robe široke potrošnje. Godišnja inflacija u junu (još nema podataka za jul) iznosila je 4,6 odsto, a mesečna 0,9 odsto, što predstavlja najveći skok ove godine. Nesposoban da zaustavi poražavajuće trendove, Vučić mora da i ovu predizbornu kampanju okiti lažima i prevarama. To i radi.

Da bi se predstavio kao zaštitnik siromašnih i ugroženih, plasirao je priču o tome kako će promeniti Zakon o izvršenju i obezbeđenju, ne bi li sprečio javne izvršitelje da dužnicima otimaju stanove i kuće.

– U narednom periodu ćemo se baviti izvršiteljima. Idemo brzo, sve će biti u naredna dva ili tri meseca. Sve ćemo da menjamo i sve će biti završeno. Idemo hitno u to. Promenom Ustava biće zabranjeno oduzimanje nekretnina u kojima građani žive. Dakle, ići ćemo na ustavne promene kako bismo zabranili takve jezive stvari koje se dešavaju porodicama. Na svemu drugom može da bude predmet izvršenja, ali ne na ovom. Siromašni građani neće biti u opasnosti da ostanu bez krova nad glavom. Siromašni ljudi će biti posebno srećni zbog ovoga – rekao je Vučić gostujući na TV Informeru.

Sve što je rekao, slagao je. Za izmene svakog zakona, pa i Zakona o izvršenju, nisu potrebne ustavne promene. Pritom, Vučić i kad bi zaista hteo, ne bi smeo da zabrani javnim izvršiteljima da plene nekretnine dužnika. Kad bi se to primenilo, banke bi prestale da daju stambene kredite, jer ne bi mogle da stanove stave pod hipoteku. Koliko je to unosan biznis pokazuje podatak da su banke prošle godine ostvarile profit od 1,5 milijarde evra. Osim banaka, bio bi ugrožen i građevinski sektor, u koji su uključeni najistaknutiji Vučićevi saradnici, tajkuni, navijači i ostali kriminalci. Bez stambenih kredita, malo ko bi mogao da kupi stan u nekom od novoizgrađenih naselja u Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima u Srbiji.

Najavom promene Ustava zbog promene zakona, Vučić sigurno prikriva nameru da u najvažnijem državnom aktu izvrši korekcije od kojih očekuje neku ličnu i političku korist. Zasad, nije ni važno da li zapravo namerava da izbaci preambulu u kojoj se tvrdi da je Kosovo i Metohija deo Srbije ili da menja nešto drugo. Kakve god bile njegove namere, neće imati vremena da ih sprovede.

Od poraza na vanrednim parlamentarnim izborima ne može da ga spasi ni opozicija, pa taman i da ide s njim na zajedničku listu „SNS+SPS+SSP i ostale štetočine“. Došlo je vreme da se svedu računi, pa i da svi učesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu budu privedeni pravdi. Da bi to izbegao, Vučić bi morao da smisli i upotrebi bolje eskapističke trikove od onih kojima se služio Hudini. A, to se neće desiti.