Publicističko-istorijsko delo „Britanska politika prema jugoistočnoj Evropi u Drugom svetskom ratu“, koje je u prevodu na na srpskohrvatski jezik prvi put objavljeno sredinom osamdesetih godina prošlog veka, danas je skoro zaboravljeno, a predstavlja jedno od najboljih koje je napisala Elizabet Barker, poznata novinarka, istoričarka i službenice britanske obaveštajne zajednice (tokom prošlog veka). Magazin Tabloid u nastavcima objavljuje najvažnije delove iz ove knjige, zbog boljeg razumevanja opasne revizije nekih istorijskih događaja koji se dešavaju danas, skoro jedan vek nakon najvećih globalnih ratnih razaranja koje je čovečanstvo zapamtilo.

Elizabet Barker

Godine 1939. Britanci su se nevoljno i gotovo nepromišljeno uključili u događaje u jugoistočnoj Evropi. Oni su bili zaokupljeni nemačkom pretnjom Poljskoj, koja bi mogla poremetiti evropsku ravnotežu snaga, i, na Mediteranu, sa italijanskom pretnjom morskih puteva ka Bliskom istoku i Indiji. Jugoistočna Evropa bila je siva „ničija zemlja“ između nemačkog pritiska na istoku i italijanskog pritiska na jugu.

Za Britance, Turska je bila strateški važna oblast, bedem koji je štitio njihovu poziciju na Bliskom istoku od nemačkih, italijanskih (ili ruskih) težnji. Ali „Balkan“ – osim, naravno, Grčke – bio je mračan prostor, ekonomski i socijalno zaostao, i politički nestabilan, ispunjen zaverama, intrigama, podmuklim opasnostima i iznenadnim smrtima.

Tamošnji kraljevi su bili pomalo smešni, tamošnje vode su bučno tražile pomoć iz inostranstva, ali nisu obraćali pažnju na savete iz inostranstva. „Tipično balkanski“ – fraza draga Ministarstvu spoljnih poslova – bila je oznaka za posebno krivudav i sumnjiv manevar. Mađarski zemljoposednici i plemići su možda bili ljubazniji, ali jednako neobuzdani i neprijatni. Bilo je najbolje da se ne mešam.

Nažalost, ni Hitler ni Mousses Solini nisu bili skloni da se ne mešaju. Obojica su imali nameru da prodru u jugoistočnu Evropu, ponekad kao rivali, ponekad u dosluhu. Britanci su ušli u Drugi svetski rat sa obavezama ne samo prema dve zemlje u jugoistočnoj Evropi, Grčkoj i Rumuniji. Jednostranim garancijama, Britanci su, zajedno sa Francuzima, u aprilu 1939. godine obavezali na „bilo kakvu podršku u svojoj moći“ koju bi dve zemlje smatrale, u slučaju jasne pretnje njihovoj nezavisnosti, „neophodnom da bi mogle da se odupru sopstvenim nacionalnim snagama“.

Bilo je čudno da se britanska vlada – a posebno vlada Nevila Čembrlena obavezala da će intervenisati na evropskom kontinentu. To je zato što su ove dve zemlje na krajnjem rubu Evrope, nedaleko od Čehoslovačke, „daleke zemlje“ koja je godinu dana ranije bila neopozivo isključena iz sfere britanskog interesa.

Ali odluka o mešanju na Balkanu nije došla iz namernog političkog ili vojnog planiranja. Bila je to na brzinu improvizovana reakcija na korake koje su preduzeli Hitler i Mussolini u proleće 1939. godine, a usledila je odmah nakon odluke – objavljene 31. marta – da se daju garancije Poljskoj, koja je preduzeta sa jednakom nepromišljenošću, ali, kako je rekao Čemberlen, da se izbegne „bilo kakav iznenadni potez ili napad“. Garancija Grčkoj bila je panični odgovor Britanije na italijansku invaziju na Albaniju 8. aprila i bila je razumljivija od garancije Rumuniji, jer se može shvatiti kao izraz tradicionalne pomorske strategije na Mediteranu.

Garancija Rumuniji bila je odgovor na glasine – nakon Hitlerovog upada u Prag – da je nemački napad na Poljsku ili Rumuniju neminovan. Ali Britanci se ne bi kretali tako brzo da ih nisu požurili njihovi francuski saveznici. Vlada Čemberlena se složila sa Francuskom da je Rumunija zaista ugrožena, ali je smatrala da bi najbolji odgovor bio da okupi četiri sile, Francusku, Britaniju, Poljsku i Rumuniju, kojima bi se mogle pridružiti Turska i Grčka, pa čak i Bugarska; Barem bi Poljska i Turska mogle biti ohrabrene da se posvete odbrani Rumunije. Ali, bilo bi potrebno dugo i mukotrpno vreme da se radi na tome.

Poljski ministar spoljnih poslova, pukovnik Jusef Bek, koji je posetio London početkom aprila, uljudno se odupro pritisku ministra spoljnih poslova, lorda Halifaksa, pa čak i Čemberlena, da se Poljska posveti odbrani Rumunije; pokušao je da izbegne nepotrebno provociranje Hitlera, želeći da ostavi otvorena vrata za pregovore. Rumuni su otvorili svoju tačku gledišta. Kada se njihov izaslanik u Londonu, Virgil Tilea, sastao sa Halifaksom 7. aprila, objasnio je da će britanski plan za spajanje četiri sile verovatno isprovocirati Nemačku, i dodao da se Poljaci plaše svega što bi moglo ličiti na opkoljavanje Nemačke.

Čemberlen i Halifaks, međutim, nameravali su da nastave svoje napore da okupe četiri sile. Ali kada je 12. aprila francuski ambasador predao Halifaksu tekst nacrta francuske deklaracije „o direktnoj garanciji Rumuniji“, Halifaks se usprotivio takvom preuranjenom koraku, navodeći: „Ako Rumuniji damo bezuslovnu garanciju, odbacićemo lokvu kojom bismo mogli da dovedemo Poljsku i Tursku do širih sporazuma.

Stalni podsekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, Ser Aleksander Kadogan, zabeležio je u svom dnevniku šta se desilo sa francuskim predlogom: „Ubedio sam Halifaks da poseti premijera oko 7:30 ujutru, koji je bio odlučno protiv predloga. Halifaks se pojavio u 9:30 ujutru, a mi smo poslali telegram u Pariz, protestujući. Ali sledećeg dana, francuski amba sador podneo je „obrazloženi izveštaj“ o francuskom stavu, za koji je rekao da je „nepobitan“. Kadogan je pismeno obavestio kabinet, a kasnije je pozvan: „Složili su se da daju garanciju Rumunima!“ primetio je, očigledno iznenađen.

Tako su jednostrane garancije Rumuniji i Grčkoj najavljene u isto vreme u Londonu i Parizu. Francuski razlozi zaista mogu biti nepobitni; ali ipak, palim saveznicima, sa vojne tačke gledišta, bilo je jednako teško da pomognu izolovanoj Rumuniji kao što je bilo da pomognu izolovanoj Poljskoj; Garancija je stoga bila veoma neubedljiva ako, nakon što je Poljska pobegla, ni Sovjetski Savez ni Turska, ili oboje, nisu bili primorani da ojačaju ovu garanciju. Tako je Britanija odmah zatražila od Turske da garantuje Rumuniju; Zauzvrat, SAD bi Turskoj dale garanciju. Ali Turci su bili previše lukavi da to progutaju; umesto toga, 12. maja su zaključili privremeni sporazum sa Britancima o saradnji u mediteranskom području i samo su se složili da proglase da je ta saradnja neophodna da bi se osigurala stabilnost na Balkanu. Nakon toga, Britanija i Turska su započele pregovore sa ciljem zaključivanja sporazuma, a u julu su im se pridružili Francuzi; Međutim, ovi raniji govori nisu završeni kada je izbio Drugi svetski rat.

U međuvremenu, napori Britanije i Francuske da postignu politički ili vojni sporazum sa Sovjetskim Savezom nisu uspeli, uglavnom zato što Poljaci i Rumuni – kao i baltičke države – nisu hteli da daju Rusima šansu da pošalju svoje trupe na njihove teritorije. Međutim, to nije dovelo u pitanje valjanost britansko-francuskih garancija, iako ih je to učinilo efektivno beskorisnim. Tako je Britanija, zajedno sa Francuskom, ušla u rat obavezna ne samo da brani Poljsku, već i dve države u jugoistočnoj Evropi, bez vojnih sredstava za ispunjavanje ovih obaveza. Zbog britanske pomorske moći, izgledi Grčke bili su nešto manje sumorni od Rumunije.

Ali Britancima je bilo teško da pravilno pomognu čak i Grčkoj ako Italija nije bila dobro odmerena, neutralna – i bilo je očigledno da je britanska garancija usmerena upravo protiv italijanske agresije. Kako je ova priča počela, tako se i razvijala. Istorija odnosa Britanije sa jugoistočnom Evropom je u velikoj meri jedna od poslednjih improvizacija i obaveza bez sredstava za ispunjavanje tih obaveza. Politika – ako se uopšte može nazvati – bila je u velikoj meri određena negativnim spoljnim faktorima: pre svega, strahom od besa na Musolinija, zatim strahom od preranog provociranja Hitlera, zatim strahom od iritacije Staljina; kasnije željom da se izbegnu problemi sa svadljivim izbegličkim vladama.

Pozitivna politika, kada je uspostavljena u pisanoj formi, često se izražava u dokumentima koji imaju za cilj da opravdaju ili odbrane korake koji su već preduzeti iz kratkoročnih razloga protiv pada kritičara ili protivnika, bilo u britanskom ratnom kabinetu ili u antihitlerovskom savezu. Bilo je povremenih uspeha i mnogo primera izuzetne lične hrabrosti, i individualne istrajnosti i efikasnosti; Neizbežno, bilo je više neuspeha. Međutim, spremnost Britanaca da učine nemoguće i da reše neprihvatljivo, bez obzira na nedovoljnu vojnu, ekonomsku ili političku moć, doprinela je porazu sila Osovine – iako je vrlo malo doprinela očuvanju britanskih nacionalnih interesa u strogom smislu te reči.

Jedna od Hitlerovih velikih prednosti bila je ta što su zapadni saveznici nameravali da jugoistočna Evropa bude prazan prostor moći. Posle Prvog svetskog rata, Britanci su ustupili jugoistočnu Evropu Francuzima da je politički organizuju okupljanjem anti-revizionističkih država u Maloj Antanti, sve dok se taj sistem nije srušio nakon Hitlerove invazije na Austriju. Od tada, Britanci i Francuzi su ustupili ovaj prostor Nemcima kako bi ga ekonomski iskoristili. Kada je Kadogan pokušao da sumira lekciju koju treba naučiti iz posledica Minhenske krize, u oktobru 1938. godine, napisao je: „Moramo otpisati naše gubitke u Centralnoj i Istočnoj Evropi – neka Nemačka, ako može, tamo pronađe svoj Lebensraum i, ako može, uspostavi se kao ekonomski jaka država.“

Ekonomska nezainteresovanost proširila se sve do Grčke i Turske, iako se smatralo da su više mediteranske od zemalja jugoistočne Evrope. Istovremeno, Kadogan je napisao: „Mediteran je područje od direktnog interesa jer je to glavni put ka našim istočnim posedima i dominionima, i mi smo dužni da učinimo sve što je u našoj moći da održimo najbolje odnose sa Turskom i Grčkom i da im pružimo svu moguću podršku.“ Ali kada je u pitanju potreba za kupovinom grčkog i turskog duvana, vlada je odlučila da je glupo pokušati da promeni ukuse britanskih pušača.

Mesec dana nakon britanske garancije Grčkoj, ministar finansija, ser Džon Sajmon, napisao je: „Uvek sam priznao da je sa naše tačke gledišta veoma nesrećno što su Grčka i Turska toliko ekonomski zavisne od izvoza duvana u Nemačku, i da bismo najbolje mogli da pomognemo ovim zemljama ekonomski stvarajući u Velikoj Britaniji stalno tržište za orijentalni duvan. Ali uvek smo bili svesni da će biti veoma teško … Želimo da grčkoj vladi jasno stavimo do znanja da nam je zaista vredno da sačuvaju svoju nezavisnost. Ali sada kada je Britanija dala Grčkoj garanciju, ministar finansija je isključio da se „pokušaj prodaje velikih količina orijentalnog duvana u toj zemlji“ može napustiti. Svakako“, zaključio je on, „prazne obaveze koje smo preuzeli nešto vrede.“

Naravno, nismo pitali Grke da li bi više voleli tržište za svoj duvan ili diplomatska obećanja. Druge zemlje su još manje verovatno da će biti ekonomski favorizovane od strane Britanije. Tipična reakcija bila je uneta u Cadogan New Diary (Kadoganov rokovnik), u oktobru 1938: „George Lloyd u 6:30 minuta o Rumuniji. On kaže da moramo odmah kupiti 6oo ooo tona rumunske pšenice. Ali mi ne želimo tu prokletu robu, a pitanje je: da li ćemo objaviti ekonomski rat Nemačkoj? (Niko ne može tvrditi da je ovo komercijalni predlog.) Bivše neprijateljske i potencijalno pro-osovinske države, poput Bugarske i Mađarske, mogle bi očekivati još manje promena. U odsustvu britanske opozicije, Nemačka je stoga bila daleko slobodna da drži čvrst stisak na jugoistočnoj Evropi.

Ali Hitler je takođe imao moćno političko oružje, koje se Britanci nisu usudili da koriste, ili, tačnije, da su odlučili da koriste to oružje, uskoro bi rekli da je previše opasno da ustraju u tome. Hitler je uspostavio Nemačku kao revizionističku supersilu, obaveznu da ispravi nepravde koje su joj naneli mirovni ugovori iz Versaja, Trianona i Nojlija, kao i druge – stvarne ili zamišljene – nepravde koje bi se mogle pripisati pobednicima Prvog svetskog rata.

To mu je dalo gotovo neodoljivu moć da zavede ili podmiti Mađarsku i Bugarsku teritorijama koje su im nekada pripadale, i da zastraši države koje su se plašile teritorijalnih gubitaka, posebno Rumuniju. Takvo podmićivanje moglo bi – barem za neko vreme – nadjačati moralna razmatranja čak i kod osoba kao što je mađarski grof Pol Teleki, koji je imao reputaciju časnog i moralnog čoveka, jer se povratak nacionalne teritorije mogao shvatiti kao najviša od svih dužnosti; međutim, Telekijevo samoubistvo navodi ga na pomisao da, u poslednjem trenutku, nije mogao da veruje u ovo moralno pravilo (malo je verovatno da se to samoubistvo stvarno dogodilo)…

Sve ovo je bilo veoma pogodno za Hitlerov 1 Eden, koji je služio kao eksplozivni naboj u destruktivne svrhe, a Britanci su mogli biti samo prepreka u svojim početnim naporima da podignu neku vrstu odbrambenog zida u jugoistočnoj Evropi protiv Hitlera i Mussolija. Tako su Britanci, uprkos svojim unutrašnjim ogradama, ušli u rat kao kontravizionarska sila.

Kao što je Čemberlen rekao, najavljujući uveravanja Grčkoj i Rumuniji: „Najvažnija stvar za Vladu Njegovog Veličanstva je da spreči status kvo na Mediteranu i Balkanskom poluostrvu da bude poremećen silom, ili pretnjom silom.“ Britancima je takođe sudila zemlja koja će kasnije igrati veoma važnu ulogu u ovoj oblasti – Sovjetski Savez.

Do sredine 1930-ih, većina Evropljana je bila sklona da misli da je Sovjetski Savez, uprkos svojoj težnji za svetskom revolucijom u lice Hitlera, branio evropski status kvo. Ali Hitlerova beskrvna osvajanja 1939. godine uplašila su Staljina, ali su ga i naterala da razmišlja o mogućim ruskim dobicima u budućnosti. Sovjetsko-nemački sporazum i tajni protokol u avgustu 1939. dodatno su podržali ove zahteve.

Staljin će kasnije reći Sir Stafford Cripsu da je Sovjetski Savez, u svojim predratnim pregovorima sa Britanijom i Francuskom, nastojao da promeni postojeću evropsku ravnotežu, koju su podržale ove dve sile, ali da su želeli da održe tu ravnotežu. Nemačka je, s druge strane, takođe nastojala da promeni ovu ravnotežu, i da je „ova zajednička težnja“ bila osnova na kojoj se odvijao njen pristup Nemačkoj.

Hitlerova tehnika podmićivanja bila je stoga prikladna u odnosima sa Staljinom, sve dok Staljin nije postao, u Hitlerovim očima, previše uticajan. Ali Britanci nisu želeli – čak i nakon što su postali Staljinovi saveznici – da pristanu da formalno i javno priznaju sovjetske zahtjeve za baltičkim državama, istočnom Poljskom, Besarabijom i Bukovinom – i to razmatranje je pogodovalo zaključivanju anglo-sovjetskog sporazuma u roku od nekoliko mjeseci i izazvalo Staljina da bude još sumnjičaviji prema britanskim namjerama. Hitlerova žestoka sovjetska želja bila je neka vrsta tempirane bombe na putu Britanije.

U Grčkoj, Jugoslaviji i Rumuniji bilo je prijateljskih referenci na savez u Prvom svetskom ratu. Kraljevi i guverneri su imali dužno poštovanje prema britanskoj kraljevskoj porodici, a ponekad je bilo i veza nelojalnosti. Ministarstvo spoljnih poslova zatražilo je od kralja Džordža VI da pošalje pisma ohrabrenja ili upozorenja grčkom kralju Džordžu II, jugoslovenskom krunskom namesniku (Pavlu) i kralju Borisu od Bugarske – pa čak i potpisanu fotografiju i ličnu poruku mađarskom guverneru.

Samo je rumunski kralj Karlo bio isključen iz kraljevske prepiske, ne iz političkih razloga, već verovatno zato što je javno živeo sa svojom ljubavnicom, Madame Lupescu, dok je njegova supruga, kraljica Helena, živela u Firenci. Ministarstvo spoljnih poslova je u velikoj meri koristilo kraljevske veze sve dok su kraljevi i guverneri bili na vlasti, ali nije istina, iako se često veruje, da su Britanci nastojali da zadrže kraljeve kakve su bili pre nekoliko vekova, ili da ih ponovo zasade na njih nakon što su otišli u izgnanstvo.

Čerčil – koji je čvrsto verovao u monarhiju, kako iz istorijskih razloga, tako i iz emocionalnih razloga – jednom je napisao: „Svestan sam izraženih predrasuda Ministarstva spoljnih poslova prema svim kraljevima.“ Ali, ako se osvrnemo na napore u korist jugoslovenskog kralja Petra, danas nam se čini da su oni bili remek-delo za očuvanje obraza. Jer, britanski prijateljski krugovi bili su podstaknuti starom legendom o britanskoj nepobedivosti.

U sumornom letu 1940. godine prevladala je nova legenda o Hitlerovoj neodoljivoj moći, ali će ta legenda uskoro početi da bledi nakon Hitlerove invazije na Rusiju, a probritansko raspoloženje u višoj i srednjoj klasi u jugoistočnoj Evropi – pa čak i među seljaštvom – intenziviralo bi se zbog straha od sovjetske nadmoći i društvenih previranja.

Svojstveno je fenomenu ratovanja u jugoistočnoj Evropi da su tamošnji događaji bili potencijalno revolucionarni, i da ni Hitler ni Staljin – čak ni Britanci, što nije tako neobično – nisu napravili ozbiljan pokušaj da iskoriste revoluciju u vojne svrhe. Hitler je imao neprijatno iskustvo sa Gvozdenom kapijom u kojoj su neki zaista imali revolucionarne namere, dok su drugi bili subverzivna rulja, pa je konačno podržao socijalno konzervativnog generala Jona Antoneskua protiv toga.

Moskva je rado koristila mađarske ili rumunske komuniste za prosovjetsku propagandu, ili za povremene štrajkove, demonstracije ili sabotaže, ali ne i za nešto više od povrća. Jedva da je bila zadovoljna grčkim komunistima, i to ne samo zbog dobrih anglo-sovjetskih odnosa. U Jugoslaviji, komunista Tito, ignorišući Moskvu, sproveo je svoju revoluciju. Pragmatična, ali oportuna priroda Britanaca nameravala je da blisko sarađuju sa revolucionarnim pokretima u jugoistočnoj Evropi koje su predvodili komunisti. Međutim, kada je izbio rat, britanski „vladajući krugovi“ bili su žestoko antikomunistički nastrojeni i sumnjičavi prema Sovjetskom Savezu.

Kad je izbio rat, zapadni saveznici su mogli, u teoriji, birati između političke i vojne akcije u jugoistočnoj Evropi. Želeći da izbegnu iritiranje Musolinija i sumnjajući da je vojna akcija zaista moguća, Britanci su bili skloniji da koriste političku akciju kako bi ubedili zemlje jugoistočne Evrope da zaborave na svoje nacionalne razlike i da se ujedine u balkanski blok koji bi bio dovoljno jak da se odupre nemačkom pritisku.

Ovaj blok bi se zasnivao na Balkanskoj antanti iz 1934. godine i sa njom bi se činilo da bi garancije Rumuniji i Grčkoj mogle biti ojačane. Ovo rešenje je takođe favorizovao rumunski ministar spoljnih poslova, koji je u leto 1939. godine. Turci su bili donekle ohrabreni. Kada je izbio rat, Halifaks je rekao ratnom kabinetu da je njegova politika „neutralni balkanski blok“ i dodao da je Bugarska „ključ za Balkan“.

Ova politika će uskoro postati taktički upotrebljiva u kratkom roku kao sredstvo za odvraćanje Francuza od ideje o solunskom bojnom polju. Balkansku antantu osnovale su Rumunija, Jugoslavija, Grčka i Turska kako bi zadržale Bugarsku i sprečile je, ako je potrebno silom, da iznuđuje teritorijalne ustupke od ove četiri države. Bugari je, naravno, nisu tolerisali – britanski izaslanik u Sofiji, Džordž Rendel, kasnije je napisao: „Bugari su je mnogo više doživljavali kao neprijateljski stražu nego kao prijateljsku stražu.“

Hitlerovi uspesi u reviziji mirovnih ugovora prirodno su podstakli bugarske nade da će dobiti barem južnu Dobrudžu od Rumunije. Gafencu, i neki drugi Rumuni, možda su se složili da barem obećaju da mogu ustupiti područje – kao cenu za Bugara koji su pristali da se pridruže Balkanskom bloku: Halifaks je u oktobru samouvereno govorio o ovoj mogućnosti. Ali problem je bio u tome što bi bilo kakav ustupak Bugarskoj otvorio put ruskim i, još gore, mađarskim teritorijalnim pretenzijama.

U januaru 1940. Mihai Antonescu – tada jedan od sekundarnih rumunskih političara – posetio je Rim i izneo ideju da Rumunija – u zamenu za garanciju da neće biti napadnuta – može ustupiti Mađarskoj pojas širine 20 do 40 km, poznat kao Szamar-Arad pojas i Temišvar; ali Mađari su radije da se oslanjaju na izglede za veću dobit, i kada su, kroz italijansko posredovanje, saznali za ovu ideju, oni su je odbacili.

Kod kuće, Gafentsu je osujetio moćni lider opozicije, Ju Lie Maniu, iz Narodne seljačke stranke, koji se borio protiv bilo kakvih teritorijalnih ustupaka u ranim 1940-im.

(Nastavak u sledećem broju)

A 1.

O autoru

Elizabet Barker (Barker, Elizabeth), istoričar, novinar (London, Oksford, 1910 – London, 1984), bila je kćer uglednog britanskog istoričara Ernesta Barkera. Tokom II svetskog rata rukovodila je balkanskom sekcijom Uprave za političko ratovanje i radila u političko-obaveštajnom odeljenju britanskog Ministarstva spoljnih poslova.

Po završetku rata (1945-1946) bila je dopisnik telegrafske i novinske agencije Rojters iz Bugarske, Rumunije i drugih zemalja jugoistočne Evrope. Godinama je radila kao izveštač BBC, kao novinar, analitičar i načelnik „sekcije za evropske razgovore“.

Kontakti koje je imala s uticajnim državnicima i političarima (Vinston Čerčil, Šarl de Gol i dr.) doprineli su visokom stepenu njene obaveštenosti. Deo stečenih znanja (uvid u dokumenta specijalnih službi, pristup zatvorenim arhivskim kolekcijama, razgovori sa učesnicima u događajima, kontakti sa političkom emigracijom iz balkanskih zemalja) doprineo je stručnom kvalitetu njenih knjiga. Bila je istoričar II svetskog rata, savremene Evrope i Hladnog rata.