Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demokratskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini stvarni proizvod u trećoj deceniji dvadeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnih izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio: Luka Mitrović

Dana 1. septembra  Antonije Isaković, akademik i pisac govori o „preobražaju Srbije i pojavi Slobodana Miloševića kao nesumnjivog vođe tog procesa: „Ne može da se razume do kraja srpska stvarnost, ako se ne vide i ne osmotre tri nukleusa koja su svaki na svoj način učestovali i doprinosili preobražaju Srbije, a to su (ne ređam ih po važnosti): Francuska 7, Srpska akademija nauka i Srpska pravoslavna crkva. (…)

Politički, istorijski stvar se desila na Osmoj sednici. I graktanje je odmah bilo veliko, govorilo se da su to nedemokratske stvari, da su preradikalne, da je to nešto novo. Osećali su da počinje nova Srbija, novo rukovodstvo koje neće dozvoljavati da mu drugi sugeriraju neke modele dok ona kao polumrtva krava, debela, lenja, tupa, koju svi cimaju odeđuju joj kad treba da daje mleko i koliko litara, kad treba da se pari; e to je počelo da se prekida.

Videlo se da je Srbija uklještena i da ne može da krene sve dok postoji stari Ustav, pošto smo imali te pokrajine kao tegove. (…) Ostale repoublike ne mogu stvoriti svoje lidere poput Slobodana Miloševića, jer ostale republike nisu imale tako revolucionaran i širok pokret masa. Crna Gora je imala svoj pokret i taj pokret je iznedrio najmlađe u zemlji, vrlo darovito rukovodstvo.

Što se Miloševića tiče evo, poći ću od toga da se stalno zamera što narod nosi njegove slike. Da pogledamo kako je to uopšte krenulo. Pre svega, mitinzi i narodni zborovi nisu bili obični mitinzi i zborovi, to je bila jedina moguća revolucija, ona se tako i desila. Narod nađe način kako da obori ono što ga pritiska. Narod je tukao zborom, rečima, bio je tu birokratiju. Na trgu u Novom Sadu uništavala se birokratija u celoj zemlji, ona nije mogla da bude uništena ali se uništavala. Karakteristika tih mitinga bile su lozinke, ni one nisu bile obične, one su pokazivale pravo stanje stvari i prave želje naroda, one nisu bile šovinističke u njima nije bilo mržnje. Sa lozinkama narod je nosio slike, jasno je da nije mogao da se zadovolji slikama onih koji nisu među živima. Znači, nosile su se slike. Tražio se identitet. Narod je nosio svoje velikane. Nosili su Vuka, Njegoša, svetog Savu, vovodu Mišića. Tako su počeli da nose sliku Slobodana Miloševića. (…)

Mislim da je za Miloševića bila prelomna ona prolećna noć na Kosovu kada je rekao miliciji, ja sam to čuo: ne smete da bijete narod. Ja sam tada pomislio: od tog čoveka može nešto ispasti. Tu je njegovo zrno i posle toga dolazi Osmi plenum i postepeno, s njegovim govorima, istupima gde je vraćao identitet narodu. Narod je video da on govori njegovim jezikom. Vadio je narodu reči iz usta i punio ga time. Njegove slike nisu nošene po direktivi, narod je to sam, iz emocije. On je zaista postao lider. Svaki narod mora imati vođu. Čujte svaka ulica ima lidera, svaka ustanova, to je normalno. Osim toga, taj čovek ima program. Sad će doći i ovi izbori. Srpskom narodu istorijski odgovara da ova zemlja bude federacija, gde bi svi narodi i narodnosti bili ravnopravni. Jedino tako može se koncipirati Jugoslavija.

Vidim da će tu biti osnovna bitka: hoće li da bude federacija ili konfederacija, ali mi ne možemo da tražimo da bude federacija ako, na primer, slovenački narod i njihovi predstavnici to ne žele, ili pak ako, to ne žele Hrvati ili Makedonci. U tom slučaju i Srbi će pristati na konfederaciju ali mnogo se varaju ako misle da konfederacija može da postoji u okviru ovih granica. Hoću da kažem da ove granice koje sada postoje ovakve kakve su ne predstavljaju realnu situaciju. Priznajem, ne mogu da se setim kad ih je i gde i kojim to referendumom i u kojoj to skupštini, i u kojim to istorijskim raspravama i ko ih je, ustvari, stvorio. Mi smo se pitali kako su one stvorene, znam da su se ljudi čudili kako to Baranja ode u Hrvatsku. Baranju je oslobodila srpska vojska u njoj žive Mađari, Srbi, Hrvati. Glavni grad joj je Beli Manastir a ne Bijeli Manastir.

Ali to su federativne granice, mi smo SFRJ, mi nismo savez država. Ali u konfederaciji se postaje savez država, a ove granice su nelegalne. One su sprovedene, pa se o njima govorilo. One nisu posledica javne diskusije i dogovaranja. Ne može konfederacija da bude na ovim i ovakvim granicama, moraju one da se izmene pa da i nama Srbima odgovara konfederacija. Mi smo kao narod vek i po ratovali za neki mir, za neka ujedinjenja. (…) Jeste, dešava se proces (homogenizacije) jer nam je stvarno došlo do grla i da odmah kažem da nije ovu monolitnost stvorila grupa ljudi ili Slobodan Milošević. Naprotiv, monolitnost je stvorila Miloševića i to je jedna sprega. Dugo se razvijao taj proces delenja, te Srbi u Bosni, te Srbi u Hrvatskoj, te pravoslavci u Hrvatskoj, pa Srbi u Vojvodini, pa Srbi na Kosovu…

Postoji srpski narod, to je jedan identitet. Najosnovnije za jedan narod nije samo njegov jezik ili verska pripadnost. Postoji slobodna volja. Ako se po slobodnoj volji osetiš to, ti si to. Srbin Vidovdan slavi i na Kosovu, i u Hrvatskoj, i u Sloveniji, i u Srbiji, i u Australiji. To je taj proces homogenizacije.

Mi ne možemo da se razvijamo kao zemlja ako svaki narod nema svoje osećajne slobode i pravo da javno iznese svoj identitet. U ovih 40 godina nama su naši mitovi bili gotovo zabranjivani. A što to znači? Ako su hteli da nam unište mit, to znači da su hteli dušu da nam unište“. (nedeljnik Intervju, 1. septembar, 1989)

15. septembra te 1989. godine, Matija Bećković, pesnik i akademik kaže: „Srbi u Hrvatskoj su ostatak zaklanog naroda. Otuda toliko pamćenje i briga o opstanku. I njihova i naša osetljivost i ranjivost. Nema veće nepravde od one koja se čini po nacionalnoj osnovi.

Čovek naciju ne bira i ne može da utaji, a majčinog mleka ne može da se odrekne. Zato taj greh ne može da razume ni da se sa takvim stradanjem složi i pomiri. Ako neko veruje da strada zato što je Srbin neće ga razuveriti hapšenjem. (…)

Ne možemo sakriti uverenje da se preko Srba u Hrvatskoj obračunava sa Srbijom i njenim aktuelnim rukovodstvom. Kad se za nošenje fotografija osuđuje na robiju, koliko bi tek dobio onaj koji je na fotografiji. (…) Zajedno sa Jevrejima nosili smo trake, ali izgleda najduže traju one koje su nevidljive. Kao da su se zbog Srba pojedinci razočarali i u fašizam. (….) Sa crnom kapom u žalosnoj ruci obraćamo se mislećim ljudima Jugoslavije, nadležnim organima Hrvatske i Federacije – da odustanu od suđenja, da obustave sve progone ljudi koji robuju zbog svoga mišljenja, da puste na slobodu Jovana Opačića“.(Književne novine, 15. septembar 1989.)

20. oktobra 1989.,  Vojislav Šešelj objašnjava svoj razlaz sa Dobricom Ćosićem u otvorenom pismu: „…Žalosno je što prkosno tvrdiš da bi, da se ponovo rodiš, opet bio partizan. Ponovo bi nam darovao ovo socijalističko samoupravljanje, bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, diktaturu proleterijata, vodeću ulogu Saveza komunista kao radničke i društvene avangarde, asimetrični federalizam, delegatski sistem i nesvrstanu politiku. Hvala ti Dobrice. Bolje, nemoj se ponovo rađati. Ako ni danas ne vidiš povoljnije alternative čemu onda uopšte Tvoj sadašnji politički angažman? (…)

Kao maltene do juče, neprikosnovenom lideru srpske opozicije nije Ti ni na pamet palo da se založiš za politiku nacionalnog pomirenja Srba, za zakopavanje naših ratnih sjekira. Ti bi opet bio partizan i borio se protiv četnika. Ti bi opet dijelio srpski narod i izvodio ga na klanicu. E to Srbi neće dozvoliti, Srbima je dosta ideološkoh podjela i međusobnih sukoba. Srbi će jedinstveno i složno izboriti slobodu i demokratiju, građansku demokratiju, da Ti za svaki slučaj naglasim, da me ne bi pogrešno shvatio da milsim na socijalističku. Da bi se sloboda i demokratija definitivno osvojile moramo prethodno i neke pripremne radnje obaviti. Komunistički režim u Srbiji i Jugoslaviji je prilično liberalizovan i osavremenjen. Ali, mi nemamo adekvatnu opoziciju koja bi mu se mogla efikasno suprotstaviti nudeći nešto novo, bolje.

Više istaknutih režimskih čelnika u mnogome su nadmašili neke tradicionalne opozicionare i po retoričkim istupima i konkretnim postupcima. Promjene su bile toliko brze da ih stariji opozicionari nisu mogli pažljivo pratiti, a kamoli im se prilagođavati i uporedo radiukalizovati sopstvenu poziciju. Naša opozicija uglavnom je još ona iz Titovog vremena: ukalupljena u ideološke šeme, politički kastrirana, opterećena metuzalemima. Režim je prilično uspješno proventilisao svoje redove, a opozicija još nije i zbog toga mnogo trpi. U režimskoj štampi i u istupima čisto režimskih političara sve je više kritičkih primjedbi i na račun Josipa Broza, a među opozicionarima još nije zabilježena neka ozbiljnija primjedba , upućena disidentskoj „svetoj porodici“. Posebno je srpskoj opoziciji potreban radikalan prevrat; starije sa svim počastima „penzionisati“, a opozicionu djelatnost prepustiti u ruke mladim, ideološkim nefrustriranim, beskompromisnim opozicionarima širokih vidika. Samo bi takvi mogli uspješno da se nose s podmlađenim i školovanim partijskim garniturama koje su trenutno na vlasti. Što Ti i tvoji prijatelji to prije shvatite, utoliko će nam ta obnova biti bezbolnija… (Vojislav Šešelj, Pismo, objavljeno je kao brošura u Njujorku, 1990 u izdanju Srpskog narodnog pokreta slobode, 20. oktobar 1989)

24. decembra 1989., pisac Radomir Smiljanić kaže: „I slepom i gluvom je jasno da antemar kovićevski izlazak iz krize podrazumeva dalje „iskorištavanje svih prigoda“ za Sloveniju i Hrvatsku a na štetu središnje i južnih republika SFR Jugoslavije. Depresijacija cena struje, energija, uglja (najviše se proizvodi u Srbiji), zatim železničkih i PTT usluga (najduže linije kroz Srbiju i jug Jugoslavije), potom crne i obojene metalurgije (Srbija, BiH, Crna Gora, Makedonija su zajedno najveći proizvođači iste) itd. jasno pokazuje za koga radi savezna vlada u čijem timu je od šest republika i dve pokrajine – preko pola sastava iz samo dve, sverozapadne republike – Hrvatske i Slovenije“. (Politika, 24. decembar 1989)

Početkom 1990. godine objavljena je knjiga „Majn Kampf“ Adolfa Hitlera (AIZ Dosije, 1990, priređivač Radomir Smiljanić). Knjiga je kroz komentare priređivača plasirana tako da se aludira, uglavnom, na Kosovo i Hrvatsku kao direktne nastavljače hitlerove politike. Tako, na primer, priređivač kaže da će čitaoci „Majn Kampfa“ moći da saznaju i takvu Hitlerovu ideju da je „teror osnova delatne političke borbe za vlast“.

Smiljanić komentariše „otkud duvaju i najnoviji surovi vetrovi terora velikoalbanskih nacista na Kosmetu“. (II deo, str.6): „I hrvatski nacisti, kao i njihova sabraća velikoalbanski teroristi sa Kosmeta, i svi njima slični, moraju znati (i svakako to i znaju) da ovog puta nemaju potporu nekog Adolfa Hitlera, ili Musolinija, vremena te gospode su davno prošla, a pokušaji njihovog imitiranja, bez prave podrške sa strane, vratiće se šovinistima kao bumerang o glavu.

Snage su danas veoma izmenjene, a i saznanja su bolna i trajna. Veliki i agresivnbi miting tuđmanovaca u Zagrebu, tih 200.000 okupljenih ljudi, izazvaće nove Petrove gore. Sve dok srpski narod u Hrvatskoj, a zatim i miroljubivi i vredni narodi Istre na primer ne dobiju svoju autonomiju, time i svoj mir“. (II deo, str. 8)

Uoči Božića, 6. Januara 1990.,  u Novoj Pazovi je osnovana stranka Srpska narodna obnova…Televizijski prenos božićne liturgije iz Saborne crkve dočekan je kao istorijski kulturni događaj u „tek započetoj demokratskoj ventilaciji društva“. (Pravoslavlje, br. 558, 1990) 11. januara Vuk Drašković, suosnivač Srpske narodne obnove, kaže: „Ako Srbi kažu da Bosna i Hercegovina u slučaju raspada pripada Srbima, imaće ovaj argument – da je 1941. na području današnje BiH bilo 47 odsto pravoslavnih, a rimokatolika Znači – 16,5 odsto. Znači, treba meriti logičnost ta dva zahteva, ta dva istorijska i prirodna prava. Ja se apsolutno slažem da jedan deo Bosne i Hercegovine u svakoj varijanti i deobi mora da pripada Hrvatskoj, recimo – sva zapadna Hercegovina. Ali da 11 odsto Hrvata traži svu Bosnu i Hercegovinu – to je suludo, a pogotovo nakon onog četverogodišnjeg genocida nad Srbima.

Pa držimo se univerzalnih kriterijuma – ako smo formirali dve pokrajine u Srbiji, zašto jednostavno ne pokušamo spasiti jedinstvo zemlje pokrajinama, pa da to bude ključ. Ja vam sad govorim o rešenju koje je mom srcu najbliže, ali šta će mi kad vidim da ono ne može da funkcioniše: da se u Hrvatskoj formira srpska pokrajina, možda i dve (od Slavonije, pa Kninska krajina, Karlovac itd. a da se u Bosni i Hercegovini naprave nekolike pokrajine, govorim napamet jer u ovom trenutku nisam Cvijić, recimo od Bosanske krajine jedna zbog većinskog srpskog naroda, od zapadne Hercegovine i krajeva prema Duvnu druga, zbog većinskog hrvatskog naroda, od istočne Hercegovine sa istočnom Bosnom još jedna pokrajina sa većinskim srpskim narodom, dok bi centralna Bosna bila pokrajina gde preovladava muslimanska vera.

U Makedoniji da takođe napravimo jednu pokrajinu u zapadnom delu gde preovladavaju Arnauti, pa da pokušamo da pokrajinama rešimo i izgladimo ove probleme koji uzrokuju ogromna nacionalna trvenja i sukobe. (…) Ako se neko odrekao svoje prošlosti i žrtvovao je Jugoslaviji, to su Srbi i taj prigovor se ne može uputiti srpskom narodu. Za Jugoslaviju se on 1918, odrekao svega – i dve svoje države Srbije i Crne Gore i mogućnosti da zaokruži zasebnu srpsku državu koju mu je Londonski ugovor od 1915. obezbeđivao. Papuk – Una – Kupa – Šibenik. Nije ni to hteo. Hteo je zajednicu sa Hrvatima i Slovencima bez granica i nije ih bilo. Verovali smo da smo jedan narod sa tri imena. (…)

E, da ne bismo navukli to ovčje runo, zaista mislim da na svaki pokušaj ubuduće, i zato sam i naglasio ubuduće, svaki zločin na nacionalnoj osnovi, nasrtanje na Srbina zato što je Srbin, pogotovo posle svega, mora da bude uzvraćeno. Inače je perspektiva ovčjega runa! Ovo izgovaram teška srca, želio bih da ne bude nikada toga povoda. Ali ako sutra Zdravko Krstanović ili neko drugi strada u Hrvatskoj zato što je Srbin, zar je odmazda onda nepotrebna? Nakon Jasenovca, nakon svega?“ (Slobodna Dalmacija, 11. januar 1990)

19. januara 1990., Borisav Jović član Predsedništva SFRJ kaže: „Razgovor sa Veljkom Kadijevićem… Veoma je zabrinut. Vojska ocenjuje da je stanje u zemlji sve gore i gore, da nas sa svih strana okružuju i sateruju u ćošak. Ključno pitanje je da li ćemo se uspešno suprotstaviti slovenačkoj politici ili nećemo. (…) Sada su odbili ustavne promene koje je predložio SIV, odbijaju i predlog za izradu novog Ustava Jugoslavije, prete da će se isključiti iz SKJ. Sve je na istoj liniji: Jugoslavija mora biti onakva kakva njima odgovara, u protivnom slede ucene i blokade svih vrsta. S tim se mora što pre raščistiti. Vreme radi za njih, jer im se sve više približavaju Hrvatska, a i BiH i Makedonija.

Ključne poteze treba da povučemo dok su još u nekim stavovima sami, a to su pitanja Ustava pre svega. Svako odlaganje rešenja uvodi nas u sve težu situaciju. (…) Stanje u SSSR ocenjujemo kao superkritično. Čekamo kada će i ka ko da nastane prelom. Da li će Gorbačov uspeti da potpuno razori SSSR uz pomoć Amerikanaca ili će mu se stati na put.. (…) Sa ovakvim SSSR gubi se međunarodna ravnoteža odnosa snaga, u okviru koje je nama bio zagarantovan samostalni razvoj. Sada se ravnoteža ruši i postajemo potpuno zavisni od volje Zapada, a njihova je volja srušiti sa vlasti neposlušne, po svaku cenu.“ (Borisav Jović, Poslednji dani SFRJ, Prizma, Kragujevac, 1996, str. 91)

20 – 22 januara 1990., u Beogradu je održan vanredni XIV kongres SKJ Jugoslavije. Slovenačka i hrvatska delegacija napustile Kongres. Dva dana kasnije, 24. januara, na Kosovu počinju demonstracije, 40.000 studenata koji su zahtevali prekid sudskog procesa Azemu Vlasiju, a 26. Januara Borisav Jović kaže: „Odlazak slovenačkih delgata sa Kongresa smatram značajnom fazom u napuštanju jugoslovenskih institucija. Ako počnu da napuštaju i institucije države, to bi se moglo praktično pretvoriti u otcepljenje. Zato moramo pojačati vojno prisustvo u Sloveniji u meri u kojoj oni smanjuju svoje prisustvo u federaciji. Druga tačka koju moramo pojačati je Kosovo, gde će separatisti dobiti polet, usled otvorene slovenačke podrške XIV Kongresu“. (Borisav Jović, Poslednji dani SFRJ, Prizma, Kragujevac, 1996, str. 93)

27. januara 1990., Borisav Jović kaže Miloševiću: „Zovem Veljka (Kadijevića)  da mu kažem da prošeta tenkovima kroz gradove na Kosovu, da ih malo zaplaši. Nema ga kod kuće…“

18. marta 1990., Vuk Drašković, sada već vođa Srpskog pokreta obnove (SPO), kaže: „Srpski pokret obnove ne osporava pravo ni slovenačkog ni hrvatskog naroda da osnuju svoje samostalne države, otcepe se od Jugoslavije ili proglase konfederalni odnos sa Jugoslavijom. Opominjemo, međutim, da će u oba slučaja odgovor biti isti: ni samostalna ni konfedralna Slovenija i Hrvatska ne mogu zadovoljiti svoj separatizam sve dok ne podmire dugovanja Jugoslaviji i ratnu štetu srpskom narodu, a pogotovo se neće moći otcepiti ili konfederalizovati nijedan pedalj zemlje natopljen srpskom krvlju i obeležen srpskim crkvama i grobovima.

Od Jugoslavije niko ne može odvojiti teritorije koje su 1918 godine, na dan njenog stvaranja, bile u sastavu Kraljevine Srbije i teritorije na kojima su Srbi bili u većini pre počinjenog genocida hrvatskih ustaša nad njima. Svako ko je spreman da prihvati ove maksimalno pravične i na istorijskom i prirodnom pravu utemeljene uslove može, kad god to zaželi, da konfederalizuje Jugoslaviju ili da sasvim istupi iz nje. U tom slučaju Srpski pokret obnove će se boriti da ostatak Jugoslavije bude uređen kao jedinstvena, snažna višestranačka i demokratska država, u kojoj nikada neće vladati zakon vlasti već vlast zakona“. (Večernji list, 18. mart 1990)

(Nastavak u sledećem broju)