(METAFIZIKA, Beograd, 2026)

PREDGOVOR

Jedna od najkatastrofalnijih posledica Prvog svetskog rata bio je raspad onog liberalnog i tolerantnog duha koji su civilizovane nacije dvadesetog veka trebalo da steknu. Veliki sukob je potpuno uništio, zajedno sa drugim katastrofalnim posledicama, svaku takvu nadu. Preuveličani nacionalizam, fašizam i komunizam, kao i politički i verski fanatizam, otvorili su put Drugom svetskom ratu, spuštajući tako društvo na niži nivo moralne civilizacije, koji karakteriše neverovatna netolerancija za koju se smatralo da je nestala sa srednjim vekom.

U delu „Majn kampf“, Hitler je isticao svoju omiljenu temu pangermanizma i uspeo je da utiče na javno mnjenje zaslepljujući ga svojim pseudonaučnim argumentima, zasnovanim na ludačkoj etnologiji o navodnoj superiornosti nemačke rase. Verovatno im je to dalo prirodno pravo da vladaju Evropom, ako ne i celim svetom, dok druge nacije, pre svega Sloveni, moraju da rade za svoje gospodare baš kao što su robovi radili u prošlim vremenima. Što se tiče Jevreja, oni nikada nisu mogli biti asimilovani i stoga su bili osuđeni na smrt. Velike sile su bile neverovatno gluve na ove ludačke ideje.

Kako su snažili, razvijali su svoju ideju do vrhunca sve dok konačno nisu posejali njeno seme u stranim zemljama, posebno u Hrvatskoj, gde je slična doktrina, iako u manjem obimu, cvetala osamdeset godina ranije pod Antom Starčevićem, hrvatskim političarem koji bi se mogao smatrati ocem rasizma.

Ova knjiga je napisana kako bi se zabeležilo vreme i mesto strašnih razaranja izazvanih takvom ekstremnom ideologijom, tokom godina 1941-1945, u satelitskoj državi Hrvatskoj pod vlašću hrvatskih fašista, poznatih kao ustaše, uz podršku sila Osovine, kao i hrvatske katoličke hijerarhije, uz znanje Vatikana.

Da bi opravdao svoju politiku istrebljenja, sultan Abdual Hamid bio je poznat po tome što je rekao: „Način da se rešimo jermenskog pitanja jeste da se rešimo Jermena.“ Istu maksimu usvojili su hrvatski nacionalisti i sveštenici u vezi sa srpskim pitanjem u Hrvatskoj. Prema statutu ustaške organizacije, „ime ustaše trebalo je dati onima koji su se u predratnoj Jugoslaviji zakleli da će, uništenjem jugoslovenske države, pomoći u istrebljenju srpstva i pravoslavne crkve.“ (Nova Hrvatska, 4. maj 1941.)

Čini se da je dosluh hrvatske fašističke vlade (ili ustaša) i hrvatske katoličke hijerarhije, pod ovim tragičnim okolnostima, bio inspirisan anahronim fanatizmom. S razlogom je srpski pravoslavni vladika dr Nikolaj Velimirović, tako dobro poznat anglosaksonskom svetu, uporedio ono što se dogodilo u Hrvatskoj, u tako velikim razmerama, sa najmračnijim danima srednjeg veka. U članku objavljenom 1954. godine u crkvenom časopisu „Svečanik“, vladika je napisao:

„Španska inkvizicija je poznata po svojim zločinima. Glavni inkvizitor, koga je imenovao papa, bio je dominikanski opat Tomas de Torkvemada, koga pamte sa tako zloslutnom gorčinom. Tokom osamnaestogodišnjeg perioda njegovog mandata, 10.220 osoba je spaljeno na lomači, dok je 114.401 (prema istoričaru Motliju) umrlo od gladi i mučenja u zatvorima, što je značilo 125.000 ljudi u periodu od osamnaest godina.

Ovaj podatak je dovoljno zastrašujući, ali inkvizicija prema Srbima pravoslavacima bila je mnogo strašnija, jer je 750. 000 Srba ubijeno za samo četiri godine.“ Teško bi bilo pronaći paralelu sa tako svirepim progonom u celokupnoj istoriji. Čak je i vojvoda od Albe, taj zlkobni predstavnik španskog kralja (Filipa II) u Holandiji, delovao prilično umereno u poređenju s rečenim, pošto je mučio i ubio oko 18.000 protestanata u periodu od šest godina. U Francuskoj, masakr Svetog Vartolomeja 24. avgusta 1572. godine, koji su istoričari s pravom stigmatizovali, rezultirao je samo sa 100.000 žrtava.

Dvadeseti vek je, međutim, bio osuđen da u Evropi, u ime rasne čistote i religije, bude svedok genocida kakav prošlost nikada nije videla, u kojem su pravoslavni Srbi u Hrvatskoj jedva izbegli potpuno istrebljenje. Pa ipak, ovaj gigantski genocid1, koji se dogodio pre samo nekoliko godina, a kojem je svedočila sadašnja generacija, iznedrio je najfantastičnije priče, praćene intenzivnom propagandom koja i dalje čini neumorne napore da „očisti“ krivce od svakog osećaja odgovornosti. Sve vrste štampanog materijala, napisanog pod maskom „najveće objektivnosti“, a objavljenog uglavnom u hrvatskim i vatikanskim štamparijama, cirkuliše širom sveta.

Da bih ponovo uspostavio istinit zapis o ovoj tragediji, njenim uzrocima i ulogama onih koji nikada nisu oklevali da profitiraju od ovog širenja verskog i nacionalnog imperijalizma, dok su istovremeno prkosili celom čovečanstvu, preduzeo sam prikupljanje brojnih svedočanstava objavljenih u hrvatskoj i katoličkoj štampi tokom tih tragičnih vremena. Ovde su takođe i zapisi jugoslovenskih i stranih dokumenata koji su se pojavili posle rata, kao i svedočanstva, objavljena u autentičnim izvorima, nekih od progonjenih koji su izbegli pakao. Nažalost, bio sam primoran da odaberem samo ograničen broj ovih značajnih tekstova kojih i pored toga ima u tolikoj meri da popune celu biblioteku.

Ali ova odabrana svedočanstva biće sasvim dovoljna kao zapis stvarnih događaja i tako će poslužiti u rasvetljavanju odgovornih za ovu dramu. Teško je svetu da poveruje kako bi čitav narod mogao biti osuđen na istrebljenje od vlade i verske hijerarhije dvadesetog veka, samo zato što je pripadao drugoj etničkoj i rasnoj grupi, koja je nasledila hrišćanstvo Vizantije, a ne Rima.

Dozvolite mi da dodam kako me je, daleko od želje da izazovem loša osećanja, motivisala želja da otkrijem istinu o strašnoj tragediji koja se dogodila i da pokažem kakva je sramotna rasna i verska izopačenost nastala iz takvog fanatizma. Neka katastrofa iz nedavne prošlosti posluži kao lekcija budućim generacijama!

Edmond Paris

USTAŠE U SLOBODNOM SVETU

Već je ranije istaknuto da je ustaška vlada pod zaštitom nemačke vojske pobegla u Austriju i Italiju sa nekoliko hiljada dželata, mučitelja, militanata i funkcionera koji su bili najviše kompromitovani. Karavanu su pripadali i sarajevski nadbiskup Ivan Šarić, kao i banjalučki biskup Jozo Garić, a za njima je krenulo oko 500 sveštenika i članova hrvatskih katoličkih verskih redova.

Sanduci zlata i drugih dragocenosti, koji su predstavljali ogromno bogatstvo, odneti su u ovom gigantskom egzodusu. Ante Pavelić i Andrija Artuković su se skrivali u samo-stanima u Sen Gilgenu, blizu Salcburga, i u Bad Išlu, nedaleko od Linca, u Austriji. Pavelića su uhapsile britanske okupaci-one snage, ali je, misterioznom intervencijom, ubrzo pušten na slobodu. Ovu vest je u to vreme eksplicitno potvrdio Mitar Ba-kić, generalni sekretar jugoslovenske vlade, u sledećoj izjavi:

„U februaru 1946. godine, odeljenje za ratne zločine ameri-čke Vrhovne komande u Visbadenu obavestilo je naše vlasti da je Pavelić pao u ruke Britanaca negde blizu Celovca (Klagen-furta). Ali britanske vlasti su odbile da dozvole našim oficirima da preuzmu Pavelića.“

Osećajući da mu je život u Austriji u opasnosti zbog po-novljenih pokušaja jugoslovenske vlade da ga uhapsi, Pavelić je stigao u Rim prerušen u sveštenika. Tamo je živeo u samo-stanu, uživajući pravo ekstratorijalnosti, pod imenima Pater Gomez i Pater Benarez. Godine 1948. otišao je u Argentinu pod lažnim imenom Pablo Aranjos, opremljen pasošem koji je izdao Međunarodni crveni krst, a koji mu je sveštenik Krunoslav Draganović nabavio preko Komisije za pomoć papi.

Andrija Artuković, nakon što su ga britanske okupacione trupe oslobodile, živeo je u Austriji do novembra 1946. godine, kada je pobegao u Švajcarsku. Stigavši tamo, dobio je lažni pasoš na ime Alojz Anić, koji mu je obezbedio sveštenik Augustin Juretić u Friburu. Odatle je prešao u Irsku i uspeo da stigne do Sjedinjenih Država, gde danas živi (u Los Anđele-su, Kalifornija).

Veći deo ostalih ustaša, sa izuzetkom sveštenika, završio je u logorima za nemačke trupe. Ali Vatikan je intervenisao, i ustaše su ubrzo odvojene od Nemaca i internirane u posebne logore. Onda je jednog dana Krunoslav Draganović, bivši profesor na Katoličkom bogoslovskom fakultetu u Zagrebu, član Odbora za preobraćenje pravoslavnih Srba u katoličanstvo, koji je čak dobio i vojni čin potpukovnika, kao kapelan konce-ntracionog logora Jasenovac, posetio logore. Vatikan mu je po-verio rukovođenje informativnim odeljenjem za Balkan i postavio ga da radi na zaštiti interniranih hrvatskih ratnih zločinaca u angloameričkim logorima. Ovaj posao mu je uveliko olakšala zvanična propusnica, koju je uspeo da dobije, za slobodno kretanje po austrijskim lo-gorima Klagenfurt, Linc, Špital, Vajdmansdorf, Trifling, Folksberg, Trifajah, Glazenbah, Valbah, Tristah, Furnik i Sva-lbah. Ova propusnica mu je takođe pomogla da poseti hrvatske sveštenike koji su potražili utočište u franjevačkom samo-stanu u Klagenfurtu i Santa Katolici (imovina u vlasništvu Male braće iz Klagenfurta), kao i da poseti italijanske logore Modene, Fermo, Banjoli, Forli, Kapua, Rimini, Čento Čele, Komte Ferata San Paulo di Regola, Grotamare, San Đovani Bap-tist i druge.

U italijanskom logoru u Fermu bila je postavljena štam-parija koja je slala propagandne traktate emigrantima u logorima, kao i katoličkim klerikalnim centrima u Evropi i Americi. Ove publikacije su štampane na nekoliko jezika. Franjevački redovnik, Dominik Mandić, bio je zadužen za kupovinu mašina, papira itd. Kardinal Rufini, u pratnji hrvatskih i italijanskih sveštenika, posetio je logor u Fernu. U njegovom prisustvu, fr-anjevački fratar, Mandije, ministar finansija jugoslovenskih katoličkih emigranta, raspodelio je iznose za finansijsku po-moć, nakon čega je kardinal održao govor.

Tako spaseni od ekstradicije Jugoslaviji, i snabdeveni laž-nim dokumentima, ustaše su počele slobodno da se kreću po ce-lom svetu, organizujući odbore u Nemačkoj, Španiji, Austriji, Italiji, Francuskoj, Belgiji, Kanadi, Sjedinjenim Državama i, pre svega, u Argentini. Smrću Hitlera i Musolinija, dogme istrebljenja su nestale i među nemačkim i italijanskim narodima. Neki od partizana, ruku umrljanih krvlju, iskupili su svoje zločine; drugi su se povukli u senku, dok je nebrojeno njih učestvovalo u tajnoj politici. Hr-vatski rasisti su, naravno, bili izuzetak, kao što su uvek bili tokom svoje rasne i verske politike. Ili ostatak sveta nije znao za njihove zločine ili ih je zaboravio. Dobar broj krivaca uživa potpunu slobodu u zapadnom svetu, objavljujući svoje novine, svoje časopise i memorandume i svoje knjige koje su ispunjene naci-stičkim otrovom i rasističkim tiradama.

Nadbiskup Ivan Šarić (danas mrtav) i Andrija Artuković (danas u Los Anđelesu), sa 500 sveštenika, monaha i hiljadama nacističkih ustaša, nastavljaju da šire svoj otrov rasne i verske mržnje. U Španiji i južnoameričkim zemljama ih pod-ržavaju diktatorski režimi, dok u Severnoj Americi i Kanadi nastavljaju svoj rad, zahvaljujući podršci dela katoličke hi-jerarhije, čiju su dogmu i tradiciju tako ozbiljno ugrozili.

Drskost i arogancija ovih rasista je takva da nisu ni svesni ograničenja zakona demokratskih zemalja čiju su liberalnost nametnuli. U knjizi koja se koristi za ustašku propagandu, repro-dukovali su 24 različite marke izdate pod Pavelićem i, isto-vremeno, sliku Njegove Eminencije Samjuela kardinala Štriča, bivšeg nadbiskupa Čikaga, snimljenu usred grupe ustaša. Na taj način su se nadali da će sakriti svoje zločine i subverzivna dela iza dobro poznatog katoličkog imena. U istom trenutku, me-đutim, u Nemačkoj i Italiji nijedan sveštenik se ne bi usudio da bude fotografisan među diktatorima i atentatorima.

Veliki mislilac prošlosti, Zaratustra, napisao je „Molitvu za pomilovanje grešnika“:

Sve što je trebalo da pomislim A nisam pomislio,

Sve što sam trebalo reći, A nisam rekao,

Sve što je trebalo da uradim A nisam uradio,

Sve što je trebalo da naručim A nisam naručio,

Sve što nisam smeo da pomislim A pomislio sam,

Sve što nisam smeo da kažem A ipak sam govorio,

Sve što nisam smeo da uradim A ipak sam uradio,

Sve što nije trebalo da naručim A ipak sam naručio;

Za misli, reči i dela,

Za sve što je duhovno, zemaljsko I nebesko molim se,

I za oproštaj i pokajanje.

Pokajanjem se mrtvi mogu vratiti u život. Ali što je više onih koji se pokaju, to će biti manje mrtvih u budućnosti. Pokajanjem se zlo može eliminisati sa lica zemlje. I što je više onih koji se pokaju, to će manje zla biti u svetu. Nadbiskup Šarić, umesto da se moli Gospodu za pomilovanje, samo je nastavio da čini svoje bezbrojne zločine. Njegovo „Martyrium Croatiae“, koje je poslao iz Madrida, dalo je dovoljno dokaza da se nije pokajao. Njegove novine su prve objavile nacističke govore i antihriš-ćanske psalme Hitlerovim tenkovima i topovima. Niko od ustaša koji su nekada nosili uniforme, a danas nose svešteničke odore, poput Dragutina Kambera, Iva Omrčanina, Dragutina Kukolje, dr Ota Knezovića, Gracijana Brna Raspudića, Vlaha Rajića, T. Mesića, Ante Cilige, Branimira Jelića, dr Buca, prof. Lukaša, Krunoslava Draganovića, Nikole Tojčića, dr Cesarića, Vilima Cecelje i drugih, nije se pokajao. Umesto pokajanja, oni su pali u zaborav gde i dalje nastavljaju svoju rasnu ideologiju u slobodnom svetu, pod zaštitom potpune slobode, baš kao što su to ranije činili u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj pod zašti-tom Hitlera i Musolinija.

Sada kada su njihovi rasistički gospodari zauvek ućutkani, veliki broj ustaša, sa svojim sveštenicima i monasima, poku-šava da ubedi slobodni svet da ustaše nisu inspirisani rasi-zmom, već demokratijom. U vreme kada Nemci pokazuju nemačkoj omladini tragove strašnih zločina koji su se dogodili u Hit-lerovim koncentracionim logorima, hrvatski prvosveštenik izriče pretnje budućim istrebljenjem Srba. Pretnje ovog hrvat-skog prelata izražene su jezikom koji bi se čak i A. I. Kapone teško usudio da upotrebi. Dok Nemci pokušavaju da nadoknade Jevrejima odobrava-jući milione ratne odštete državi Izrael, ustaške novine u Čikagu, Danica, pune su hvalospeva za pokojnog Pavelića „koji je četiri godine vodio slavnu bitku protiv svojih neprijatelja u zemlji i inostranstvu“.

Neprijatelji u inostranstvu su u zapadnim demokratijama, oni kod kuće su Srbi. U Zapadnoj Nemačkoj američke vlasti su 1948. godine zabranile objavljivanje Šekspirovu „Mletačkog trgovca“ zbog „funte mesa“, dok istovremeno ustaški rasisti u SAD ne zahtevaju samo „funtu mesa“ već i glave svih Srba koji nisu dopali u logore smrti.

Iako je papa Pije XII protestovao protiv silovanja 5 miliona žena od sovjetskih vojnika u Istočnoj Nemačkoj, čini se da nikada nije brinuo o zaštiti glava i časti Srba i Jevreja u Hrvatskoj. Čak su i sovjetske trupe i horde Džingis-kana retko ubijale silovane žene, dok su u Hrvatskoj skoro sve Srpkinje i Jevrejke koje su pale u ustaške ruke bile silovane, mučene i ma-sakrirane. Zagovornici ove zlokobne ljudske istorije nikada nisu poricali prošlost, dok u svojoj štampi i drugim publi-kacijama izveštavaju da su spremni da se bave bilo kojim „ne-dovršenim poslom“ pri prvoj prilici.

USTAŠKA PROPAGANDA U INOSTRANSTVU

Da bi opravdali svoje zločine i pokazali da je izdaja Jugoslavije u aprilu 1941. godine bila njihova dužnost, hrvatski šovinisti u svojoj propagandi na svoj način prikazuju šta se dogodilo.

Jedna od prvih stvari koju su hrvatski katolički sveštenici uradili, nakon bekstva u inostranstvo zbog propasti Pavelićeve satelitske države, bila je slanje brošure pod nazivom „Mar-tyrium Croatiae“ kardinalima katoličke crkve širom sveta, baš kada se konzistorij održavao u Rimu (1946). U ovoj brošuri poku-šali su da opravdaju svoju saradnju sa ustašama. U ovoj apelaciji, zverski režim, koji je pribegao krvoproliću širom Hrvatske između 1941. i 1945. godine, objašnjen je na najnepredvidiviji način i u najpovoljnijem svetlu. Prema rečima ovih sveštenika i mo-naha, država je bila motivisana narodnim i javnim željama, „jed-noglasno pozdravljenim od Hrvata“, a ne podstaknuta Hitlerom i Musolinijem, zaštitnicima Ante Pavelića. Što se tiče ubistava u kojima su ovi sveštenici ne samo učestvovali, nego su ih i odobrili, postojala je samo najmanja aluzija: „Jasno je da su greške i propuste koje je počinila Ne-zavisna Država Hrvatska bile posledica nedostatka iskustva.“ I ovim rečima su opravdali četiri godine strašnog masakra.

Što se tiče fanatičnih klerika, zločini nisu bili važni sve dok je, pod režimom krvoprolića, Hrvatska nastavljala da sledi put tradicionalnih „katoličkih“ država Evrope. Oni su osuđivali raspad ove „katoličke“ države. Po njihovom mišljenju, trebalo je da se sačuva promenom samo „oblika vladavine“, jer je to bio bedem katolicizma. Verovali su da je postojanje države Hrvatske neophodno ako bi se duhovne granice Zapada protezale od Alpa do Bosfora (nedvosmislena deklaracija političkog klerikalizma).

Njegova milost Rup, koadjutator pariskog nadbiskupa, mis-lio je upravo na to kada je naglasio „strateški značaj Hrvatske u borbi za hrišćansko jedinstvo“. To što je 750.000 pravoslavnih Srba sistematski masakri-rano kako bi se zaštitio ovaj „strateški“ položaj Rimske crkve očigledno nije bilo važno za one koji su zauzimali visoke položaje. S druge strane, autori dela „Martyrium Croatiae“ i ustaša Ivo Omrčanin (koji je bio inspirisan njime kada je pisao svoju nemačku knjižicu) smatrali su donekle osuđujućim to što je nekoliko hrvatskih katoličkih sveštenika ubijeno tokom borbe između ustaša i snaga otpora ili jugoslovenske vojske. Pa ipak, kada se shvati kakvu je ulogu hrvatsko katoličko sveštenstvo igralo u istrebljenju pravoslavaca i Jevreja, nema mnogo razloga za iznenađenje zbog odmazde.

Isti ekskluzivizam, iste predrasude, očigledne su u memo-randumu koji se tiče progona čija je Rimska crkva žrtva u komu-nističkim zemljama. Čitajući brojne tužbe „Crkve tišine“, moglo bi se pomisliti da su ateističke vlade koristile katoli-cizam kao svoju metu, dok je poznato da komunisti ne prave raz-liku između religija, smatrajući ih sve „opijumima naroda“.

Nijedna religija ne uživa nikakve posebne privilegije. Pravoslavna crkva je stavljena u istu korpu kao i Rimska crkva, ali je ova poslednja odbila da prizna ovu činjenicu.

Zaista, „Martyrium Croatiae“, u svom pokušaju da opravda hrvatsko katoličko sveštenstvo od svake krivice u vezi sa zlo-činima počinjenim pod ustaškim režimom, predstavlja mani-fest hrvatskog separatizma, koji je, bez ikakve sumnje, zasnovan na političko-klerikalnim motivima, i apel za raspad jugoslo-venske države. Sveštenici koji su ga potpisali nisu se plašili da apeluju na predsednika Ajzenhauera kako bi pokušali da do-biju njegovu podršku. Posredovanjem kardinala Štriča i Spel-mana, delegacija ovih sveštenika je primljena u Beloj kući 15. juna 1959. U ovom memorandumu možemo pročitati bizarnu frazu koja ima za cilj da obmane čak i predsednika Ajzenhauera: „Kori-stimo priliku da ispravimo preovlađujuće pogrešno mišljenje da su Sile Osovine stvorile Nezavisnu Državu Hrvatsku.“

Jedan od potpisnika ovog memoranduma bio je franjevac Gracijan, poznat i kao Brno Raspudić. U svojoj knjizi Djevojka Drina otkrio je psihologiju ovih sveštenika napisavši:

„Neprijatelja treba naterati da se povuče u senke tame gde nema nade za vaskrsenje. Morate postati opasni; to je jedino rešenje.“ „Krstaši sa svojom verom u Boga i u mitraljeze bili su u pohodu.“

 Hrvatski emigrantski list Hrvatska Zora opisao je potpis-nike ovog memoranduma kao „žrtve strasti i mržnje“ i kao za-ključak napisao: „Sveštenici koji su potpisali memorandum zaraženi su do srži modernom bolešću koja se zove „slepi egocentrični nacionalizam, ekskluzivni nacionalizam. Ova bo-lest vodi Evropu do ivice provalije…“

Ali bilo kakva jasnoća, bilo kakav pokušaj umerenosti i milosrđa teško se mogao očekivati od ovih sveštenika, sposobnih samo za mržnju i teže cilju koji bi samo produbio ponor između ljudi iste rase.

Takvim postupkom ne samo da će uvrediti Boga i čoveka, već će opasno razotkriti sav hrvatski narod, za koji tvrde da su kva-lifikovani predstavnici.

U Nemačkoj je ime Hitlera postalo simbol zla, dok ovi ljudi tvrde da ime Ante Pavelića treba slaviti širom slobod-nog sveta „kao oličenje odlučnosti i herojstva“, čiji primer hrvatski narod treba da sledi gde god da živi. U Evropi je rasistički pokret izgleda ugušen, ali u međuvremenu, ustaška štampa piše hvalospeve Paveliću zbog osnivanja Ustaškog hr-vatskog pokreta za slobodu. Prema statutima Ujedinjenih na-cija i krivičnim zakonima slobodnog sveta, veliki zločinci treba da budu odgovorni za svoje zločine, ali ustaška štampa u slobodnom svetu veliča Antu Pavelića, koga hrvatski narod (prema ovoj štampi) smatra dostojnim da bude sahranjen „u hrvatskom panteonu kako bi se ovekovečila njegova slava“.

Danas se ne zna gde su grobovi velikih zločinaca iz Nirnberga; njihov pepeo je nesumnjivo rasut na sve strane kako ne bi zagadio zemlju, ali telo Ante Pavelića, najgoreg ubice od svih, imaće počasno mesto u hrvatskom Panteonu. U Evropi, početkom 1960. godine, svi oni koji su iscrtavali svastike po zidovima i vratima sinagoga osuđeni su na zatvor. Pa ipak, stotine i hiljade živih ustaških svastika, većina njih u svešteničkim odorama, slobodno govore i pišu o tome kako ponovo prljaju svoje ruke krvlju nevinih. Ni zakon o štampi u SAD, niti zabrana totali-tarnih terorističkih aktivnosti sa jedne strane, niti činjenica da su Srbi daleko brojniji i mnogo jači od Hrvata, čiju bi pro-vokaciju eventualno mogli da podstaknu, nisu imali nikakav uti-caj na ovaj zločinački i subverzivni narod. Hrvatske provokacije nemaju kraja, a njihova propaganda nema ni početka ni kraja. Takvo je stanje duha svih nepopravljivih.

Ustaška propaganda je usmerena, pre svega, na pravoslavnu crkvu. Džordž V. Cesarić piše da „Srpska pravoslavna crkva obrazuje svoj narod u obožavanju ubica, oceubica i osvajača“, iako ova crkva nikada nije praktikovala prisilna preobraćenja, niti je masakrirala pripadnike drugih vera. Džon Klinton Adams, američki naučnik, ispitujući ustašku propagandu, komentari-sao je Cesarićevu knjigu rekavši: „Autor čak ni ne pominje či-njenicu da su ‘Nezavisnu Kraljevinu Hrvatsku’ stvorili Hitler i Musolini nakon njihovog osvajanja Jugoslavije i da je bila fašistička diktatura u savezu sa Osovinom protiv nas. Knjiga nema nikakvu vrednost osim kao primer propagande najgore balkanske tradicije. Kao neka vrsta konačne drskosti, bibliografija na-vodi četiri dela tog begunca od tribunala za ratne zločine, biv-šeg Firera Hrvatske, samog Ante Pavelića.“

Tako ustaše i hrvatski šovinisti pišu „svoju istoriju“. I tako su ustaški pisci i njihovi zaštitnici slobodnog sveta izmislili priču „da u Hrvatskoj nije bilo prisilnih preobraćenja i da su pravoslavci tražili da budu preobraćeni u katoličanstvo, a takođe i da nije bilo pogroma jer je to bio rat između jednakih, ili, još bolje, rat u samoodbrani na koji su Hrvati imali svako pravo“. Naoružana nacija u „samoodbrani“ od golorukih dece, žena i staraca?

Dr Krunoslav Draganović, profesor teologije, takođe po-minje „legalnu samoodbranu“. Način na koji hrvatski „istoričari“ tumače „legalnu samoodbranu“ prikazan je u ovoj knjizi. Ali svaki naučnik može pronaći dokumenta u arhivi suđenja u Nirnbergu, gde su osuđeni veliki ratni zločinci, i sam se uve-riti kako Hrvati gledaju na „samoodbranu“.

Sve ustaške publikacije obiluju istom logikom. Naivni izgovor o „legitimnoj samoodbrani“ je obično tema koju usvajaju oni što su dobro naoružani za unapred dobro pripremljene po-grome i masakre. Javnost je već obaveštena od strane štampe, vlade i Crkve, uz prateće pesme hvalospeva, unapređenja i od-likovanja. Ostaci uništenih sela, ogromna groblja i svedočanstva onih koji su još uvek živi su očigledan dokaz. Svi ovi os-taci mogu se naći na srpskoj i jevrejskoj strani, ali ne i na st-rani Hrvata.

Još jedan argument koji ustaše, pa čak i neki drugi Hrvati zastupaju u inostranstvu, jeste da je „general Mihailović nare-dio istrebljenje Hrvata i podsticao osvetu i kolektivne ma-sakre u Hrvatskoj“. Ali tokom njegovog suđenja nijedna takva insinuacija nije ni izrečena u optužnici, a komunisti ne bi bili skloni da izostave tako nešto da je postojala ikakva sumnja. Štaviše, u sastavu generala Mihailovića nalazio se i hrvat-ski korpus sa hrvatskim generalom Matijom Paraeom na čelu. A Hrvati i Srbi živeli su izmešani vekovima u Hrvatskoj i nikada u celoj svojoj istoriji nisu bili u ratu jedni protiv dru-gih. Mržnju koja se širila među stanovništvom posejali su i negovali duhovni i laički rasisti Rima i Berlina. Čak i tokom najstrašnijih masakra u satelitskoj Hrvatskoj, velika većina hrvatskih seljaka nije učestvovala u zločinima. Procenjuje se da je mali procenat seljaka bio kompromitovan tokom ustaškog režima, dok je procenat među sveštenstvom porastao, na sramotu hrišćanstva, na više od 50%. Shodno tome, Srbi nikada nisu ni pomislili na kolektivnu odgovornost Hrvata. General Mihailović je, u obraćanju u selu Ba (27. januara 1944. godine), jasno naglasio da će zvanični sudovi suditi o zločinima počinjenim tokom rata i da neće tražiti osvetu. General Mihailović je iz-razio istu ideju pred 270 američkih pilota u svom štabu na Ravnoj Gori. Ove pilote je spasao i poslao njihovim kućama u Ameriku, dok je Pavelićeva Hrvatska bila u ratu sa SAD.

Tezu o kolektivnoj odgovornosti i osveti uveli su hrvatski katolički sveštenici i rasisti kako bi držali Srbe i Hrvate u stalnom neprijateljstvu, kroz mržnju i strah. Srbi, naprotiv, ne gaje nikakve loše osećanja prema kolektivnoj osveti protiv nevinih, niti gaje osvetu protiv vernika Hrvatske katoličke crkve. Shodno tome, odgovornost i kolektivna osveta nisu ter-mini koje koriste Srbi. Naprotiv, to su termini koji se nalaze u taktičkoj propagandi hrvatskih ustaša koji nose crne i smeđe odore. U ustaškoj propagandi u inostranstvu može se pročitati sledeći pasus:

„Hrvatski narod se veličanstveno urotio da pomogne Jev-rejima, i procenjuje se da su Jevreji uspeli da sačuvaju 80% svoje imovine i dobara… Dok je bilo Jevreja u koncentracionim lo-gorima, više radi sopstvene zaštite… Hrvati su bili apsolu-tno protiv bilo kakvih mera progona svoje jevrejske braće. Možda nijedan katolički biskup nije tako energično i žestoko osudio nemački antisemitizam kao što je to učinio zagrebački nad-biskup Alojzije Stepinac.“

Autor povezuje ovu priču pozivajući se na „slugu Boga Is-tine… kome je Bog u svojoj Beskonačnoj Mudrosti naredio da bude svedok“. Ali u svim totalitarnim zemljama bilo je Jevreja koji su preživeli; čak i u Nemačkoj gde su tretirani kao robovi, kao stvari, a ne kao ljudska bića. Pa ipak, u totalitarnoj Hrvatskoj nijedan od 60.000 koji su ostali pod Pavelićevom vladom nije preživeo, osim onih koji su pobegli u šume ili onih koji su otišli da se pridruže Mihailovićevim ili Titovim snagama. Od ostalih, nijedan Jevrejin nije pošteđen, već je svaki ubijen prema zakonu iz novembra 1942.

Ovo je bilo pravo stanje stvari u satelitskoj Hrvatskoj iz-među 1941. i 1945. godine, kada su njome vladali dželati u sveš-teničkim odorama i ustaše. Vatikan se žalio da je kardinal Beča, dr Inicer, izveo fašistički pozdrav sa „Hajl Hitler“. Kardinal Tiseran se žalio na opata Simića i franjevce iz Bosne zbog paljenja crkava i masakra nevinih. Njegova Milost Stepinac, međutim, ćutao je i nije stigmatizovao nikoga. Krv nevinih je prolivena i uprljala je ruke sveštenika koji su sa-rađivali sa apokaliptičkim dželatima tokom vladavine terora i preobraćenja u katoličanstvo. Stotine njih su postali ofi-ciri, bili su pohvaljeni i odlikovani, dodeljeni su im položa-ji sa dželatima i postajali su komandanti u koncentracionim logorima. Izveštaje su objavljivale vladine organizacije i hi-jerarhija. Desetine časopisa i ogranaka nadbiskupa pevale su hvalospeve Hitleru, Musoliniju, Paveliću i Novoj Evropi.

Zvuk ove zloslutne grmljavine, o kojoj je izveštavao i pre-nosio radio, nije mogao dopreti do ušiju kardinala Tiserana, a da ga nije čuo i Njegova Milost Stepinac u Zagrebu. Čudno je da je mogao mirno da posmatra kako stotine i hiljade nevinih žrtava, uključujući i bebe, masakriraju ljudi koji su hulili na Boga, Hrista, pravdu i slobodu.

„Otpor tiranima je poslušnost Bogu“, rekao je Džeferson. Pa ipak, Njegova Milost Stepinac, zajedno sa većinom svojih sve-štenika, nije obraćao pažnju na ovu izjavu. Svi su mirno posmat-rali zločine ili su se mogli videti u svešteničkim odorama Reda Svetog Franje kao vođe krvoloka čiji su zločini kardinal Tiseran bio tako dobro upoznat. Sećajući se reči ovog kardinala, trebalo bi da ih uporedimo sa molitvom Svetog Franje Asiškog, koji bi sigurno porekao takve učenike:

Gospode, učini me oruđem mira Tvoga! Gde je mržnja, neka posejem ljubav;

Gde je povreda, oproštaj; gde je sumnja, vera; Gde je očaj, tamo je nada;

Gde je tama, svetlost,

A gde je tuga, tu je i radost.

O Božanski Učitelju, daruj mi da mogu Ne toliko tražiti utehu koliko Utešiti; biti shvaćen kao

Razumeti; biti voljen kao voleti; Jer upravo davanjem primamo,

Upravo kroz pomilovanje mi smo pomilovani, I upravo u umiranju se rađamo

Za večni život – Amin!

Kakva razlika između ovog nebeskog sveca i njegovih hrvat-skih učenika! I kakva nesreća za njega i za čovečanstvo što se njegov red povezuje sa strašnim pokoljima dvadesetog veka, na sramotu Hrvatske, na veliki greh hrvatskog katoličkog svešten-stva i na veliku bedu Srba.

Jezuita, dr Dragutin Kamber, sa kojim se dobro poznajemo, protestujući protiv Versajskog sporazuma iz 1919. godine, kojim je priznata Jugoslavija formirana 1918. godine, u pismu svojim „američkim prijateljima“ napisao je:

„Dragi američki prijatelji, budite sigurni da mi više vo-limo harmoniju i mir u svetu i da nam je veoma drago da ne bu-demo bilo kakva vrsta problema. Ali moramo nastaviti borbu protiv ubica i uništitelja našeg naroda i stoga ne možemo odustati od naših zahteva za hrvatskom državom, na prelepoj istočnoj obali Jadranskog mora, na pragu Balkana, blizu reke Dunav… Ne treba tako brzo zaboraviti da su greške počinjene u postupanju sa tim područjem u prvoj polovini našeg veka imale katastrofalne posledice po ceo svet.“

Čitajući između redova, čini se da su svi bili blagi kao jagnjad, uključujući i prepodobnog dr Kambera, jer je upravo on u prošlosti sejao smrt i teror širom Bosne pod Pavelićevim ustašama, predstavljajući načelnika policije u Doboju i usta-škog pukovnika. Štaviše, pretio je da bi se pogromi iz 1941-1945 mogli ponoviti ako SAD ne podrže „Pravednu stvar“ ovih progonitelja. Uzimajući u obzir američku etiku i zakone, ovo je zaista čudan preokret stvari.

Treba zapamtiti da dr Dragutin (Čarls) Kamber 1941. go-dine nikada nije pisao pisma „američkim prijateljima“ već hitlerovskim hordama.

USTAŠKE SUBVERZIVNE AKTIVNOSTI I ZAVERA SA REVIZIONISTIMA

Centar njihovih aktivnosti u Nemačkoj, u Minhenu, zvao se „Hrvatski narodni odbor“. Na čelu ove organizacije nalaze se Branimir Jelić i Stjepan Buc (poznati su već iz vremena prve ustaške emigracije). Isti ovaj odbor je izdavao novine „Hrvatska država“.

Ustaše u Nemačkoj su u bliskoj vezi sa ostacima nemačkih nacionalnih manjina koje su pobegle sa hitlerovskim trupama zbog njihove saradnje i zločina počinjenih nad Srbima i Jevrejima. U Rimu se nalazi Institut Svetog Jeronima koji služi kao centar ustaških aktivnosti među hrvatskim sveštenstvom, pod upravom Krunoslava Draganovića.

U Parizu, hrvatske ustaše su grupisane u sindikat Hrvatski radnici (Hrvatski Radniiki Savez), povezan sa „Confederation Fran-caise des Travailleurs Chretiens“ (Francuskom konfederacijom hri-šćanskih sindikalista). Izdaju bilten s nazivom „Hrvatski radnik“. Imaju i neke druge organizacije kao što su „Alojz Ste-pinac“, „Stjepan Radić“, „Džafer Kulenović“, „Hrvatska narodna odbrana“ (Hrvatska odbrana), „Hrvatski narodni odbor“ i „Sre-dišnji odbor Hrvatskih društava u Evropi“, novija organizacija koja okuplja sva društva hrvatskih separatista u Evropi.

Francuski pisac, Žorž Udar, nedavno je napisao dva izvan-redna članka u nedeljniku Karfur o subverzivnim aktivnostima ustaša u Francuskoj. U njima možemo pročitati ove redove:

Ustaška manifestacija koja se održala u Etoalu, u aprilu 1957. godine, otkrila je još više drskosti i perfidnosti. Ko-mitet baklje nije shvatio da je dan kada je tražio polaganje ve-nca od cveća na grob Neznanog junaka, u ime fantomskog hrvatskog udruženja, bio nedelja koja je bila najbliža godišnjici osnivanja marionetske države koju su ustaše, došavši sa svojom zasta-vom, proslavljale kod Trijumfalne kapije. Počast koju je Neznanom junaku odala nekoliko razarača Evrope… bila je odvratno drska. Vojni guverner Pariza, upozoren u poslednjem trenutku na postavljenu zamku, opravdano se uzdržao od učešća u ovoj profanaciji na koju je bio tako drsko pozvan.

Naprotiv, 21. decembra 1958. godine, nova manifestacija je održana sa velikim oduševljenjem u crkvi Svete Odilije kod Port Šamperea, pod pokroviteljstvom „Katoličkog pokreta za jedinstvo“, koji se umešao, a da nije shvatio značaj neobične avanture u koju se upustio. Ceremonija je zvanično najavljena kao „Omaž Stepincu“, ali mu je bilo malo pomena i sve se is-postavilo kao neka vrsta veličanja hrvatskog separatizma.

U kripti su se visoko vijorile boje države Ante Pavelića, dok su momci iz Groma i komandant sekcije, predstavljajući pat-riotsku odbranu Hrvatskog nacionalnog komiteta, preuzeli po-licijsku službu na trotoarima Avenije Stefan Malarme, sa dugmadima na reverima ukrašenim oznakama koje se pojavljuju ovde gore u francuskoj publikaciji. Njegova Milost Rup, na-cionalni direktor katoličke emigracije, predsedavao je ovim okupljanjem gde je vladala najžešća elokvencija. Nakon što je gospodin Ernest Peze, koji je tada bio potpredsednik Senata, neko vreme govorio o sebi, započeo je divlji napad na naše stare srpske saveznike i njihovu crkvu. U tom trenutku, R. P. Dragun, pokrenuo je temu peticije upućene predsedniku Ajzenhaueru 1954. godine, zalažući se za neku vrstu svetog krstaškog rata, više protiv pravoslavnih Srba nego protiv komunizma, i izrazio želju da bude svedok ponovnog rođenja hrvatske države. Bio je oduševljen samo dok je pomislio da među okupljenima postoje oni koji veruju da je austrijski sveštenik zaboravio da propo-veda u francuskom svetilištu, a ne u krilu ustaškog hrvatskog nacionalnog komiteta u Bijankuru. Njegova Milost Rup, u pro-povedi koju je održao tokom mise, smatrao je za potrebnim na-glasiti da su govornici lično odgovorni za svoje reči.

Uspeh tako neverovatnog sastanka toliko je uzburkao organizatore ovih manifestacija da su, izgubivši svaku uzdržanost i oprez, izvadili umnoženu cirkularnu poruku sa sledećim te-kstom: „Poziv za osamnaestu godišnjicu osnivanja hrvatske dr-žave. Hrvatska radnička federacija organizuje važan sastanak u nedelju, 19. aprila 1959. godine, u tri časa u sali br. 2 C. F. T.C-a (Francuske konfederacije hrišćanskih radnika) u ulici Monbolon, Pariz, 9em, Metro Kade.“

Ceremonija će početi svetom misom u crkvi Notr Dam de Loret, ulica Šoron 6, metro stanica „Le Peletje“ Pariz 9, u 12:30 časova. Nakon službe biće poslužen ručak na bazi švedskog stola. Živela godišnjica osnivanja hrvatske države. Smrt Srbima i komunistima, najvećim neprijateljima hrva-tskog naroda.

Upravni odbor Hrvatske radničke federacije. Ovo sramotno obaveštenje, gde se poziv za molitvu povezuje sa ubistvom i obećanjem da će se u međuvremenu dobro nahraniti, izazvalo je mnoge proteste. Incidenti su se dogodili na vratima crkve. Ovu zloglasnu komemoraciju je prethodne noći zabranila Prefektura policije, ali slučaj nije pažljivo ispitan.

KAKO JE PONIŠTENA JUGOSLOVENSKA MISIJA?

Nekada je u Francuskoj postojala jugoslovenska misija sa slovenačkim sveštenikom, gospodinom Naceom Čretnikom, na čelu. Bila je podeljena na tri slovenačke misije i jednu hrvatsku misiju, koju je vodio R. P. Dragun pod pokroviteljstvom gospo-dina Čretnika. Francuska vlada je 16. avgusta 1954. godine poslala notu sek-retaru Vatikana sa zahtevom da se nominacija stranih misionara podnese na odobrenje. Kardinal Pjaca, sekretar Konzistorije, od-govorio je da se čini nemogućim osnivanje organizacije za emig-rante koja je u suštini duhovna i nosi političke boje. Dodao je da u slučaju bilo kakvih incidenata neće oklevati da odmah in-terveniše i ponovio da su misionari koji se mešaju u politička pitanja strogo zabranjeni. To je bila politika sa kojom se složio i njegov naslednik, kardinal Mimi.

Kako je, pod ovim uslovima, R. P. Dragun, koji je austrijski državljanin hrvatskog porekla, uspeo da uguši Jugoslovensku misiju u Francuskoj, od koje nema ni traga u pariskoj dijecezi

Ordo, i da svoju misiju transformiše u skandalozni separati-stički i nacionalni poduhvat u suprotnosti sa univerzalizmom Katoličke crkve, duhom Ustava Exsul Familia i garancijama koje je francuskoj vladi dao kardinal Pjaca? Nikada ne bismo dovodili u pitanje ovaj apostolski temelj, koji se obično posmatra sa takvim poštovanjem, da poništavanje jugoslovenske misije, koje je podsticao ovaj jedinstveni redovnik, nije bilo strogo političkog karaktera.

Dragun proklinje Srbe, a njegova najveća želja je da Jugo-slavija nestane sa mape Evrope, baš kao što je Misija nestala sa Ordosa. On tu činjenicu ne krije.

Godine 1954, njegovo ime se moglo naći među potpisnicima peticije predsedniku Ajzenhaueru, tražeći od njega da uništi Jugoslaviju i vaskrsne Nezavisnu Državu Hrvatsku. Ovaj ap-surdni poduhvat prikrio je prave namere svojih promotera pod izgovorom da Tito pokušava da prisili hrvatske katolike da postanu pravoslavci. U ovom slučaju, krivci koji su počinili obrnuti zločin predstavljali su se kao zaštitnici progonjene vere, ali razlozi koje su naveli ne bi izdržali ispitivanje. Jugoslovenski komunizam je po definiciji ateistički i nepri-jateljski je nastrojen prema svim verama. Prava istina, sasvim drugačija od onih izmišljenih, jeste da se Tito više plaši Katoličke crkve nego srpske crkve koja je, na kraju, postala njegov zarobljenik.

Cilj ove peticije bio je da se zainteresuje američko javno mnjenje za separatizam, istovremeno stvarajući utisak da je Cr-kva u pitanju, i da se ubede svi lakoverni. Taktika koju je Dragun usvojio kod kuće je identična i već se pokazala uspešnom, bu-dući da je, kao što se može videti, prošle godine jedan fran-cuski prelat učestvovao, nesvesno, u ceremoniji koju su ustaše podmuklo organizovale.

Ustaše u Francuskoj podržavaju mons. Rup, pomoćnik paris-kog nadbiskupa, i Ernest Peze, bivši potpredsednik Senata. U Engleskoj su ustaše članovi Muslimanskog društva Bo-sne i Hercegovine (Denholm, Bratford). Njihova aktivnost se manifestuje i kroz Hrvatsko dobrotvorno društvo Velike Bri-tanije (Hrvatsko dobrotvorno društvo za Veliku Britaniju) čiji je predsednik Nikola Hundrić, bivši poslanik ustaškog parlamenta. Ustaše u Engleskoj objavljuju list Nova Hrvatska (The New Croatia), kojim upravlja Andrea Ilić iz Londona. Na Bliskom istoku najaktivniji centar je u Damasku. Nje-gove novine su Hrvatska volja. U Belgiji je Janko Vraničani sponzorisao organizaciju i doneo joj podršku belgijskih katoličkih krugova.

U Španiji jedna ustaška grupa takođe slobodno radi na hrvatskom separatizmu, uz dobronamernu pomoć nekih španskih vlasti. Njih takođe podržava katolička laička organizacija, Opus dei, čiji je uticaj značajan kako u javnom životu tako i u vladi. Upravo je u Madridu ponovo pronađen pesnik Ivan Ša-rić, sarajevski nadbiskup, u pratnji svog saradnika Vjekoslava-Maksa Luburića, bivšeg komandanta koncentracionih logora satelitske Hrvatske, gde je poznat pod imenom „Drinjanin“, i gde sada podržava poluvojnu organizaciju i izdaje list Drina.

Videli smo da je Frankova vlada čak stavila na raspola-ganje ustašama Radio Madrid. Jednom nedeljno, izvesni Pavao Tijan obraća se hrvatskom stanovništvu kako bi održao sepa-ratistički duh na domaćem frontu, zaslepljujući ih idealom Nezavisne Države Hrvatske. U SAD, centar aktivnosti osnovan je u samostanu hrvat-skih franjevaca u Čikagu (Dreksel bulevar 4851). Ima sopstvenu štampu i izdaje nedeljnik pod nazivom Danica (Jutnja zvezda), Nalja nada i Hrvatska ljtampa. Oko 76 sveštenika i monaha stiglo je u SAD nakon debakla satelitske države. Ovde su započeli ne-umornu propagandu protiv jugoslovenske države i pravoslavnih Srba, iskrivljujući istorijske činjenice i događaje. Nažalost, u Americi su našli značajnu moralnu i materijalnu podršku u nekim katoličkim krugovima.

U Argentini, ustaše imaju nekoliko organizacija i publi-kacija: Hrvatska drćava, Glas Sv. Antuna, Hrvatska revija. Pod Peronovom diktaturom, ovo je bio njihov najaktivniji centar, kao i centar svih ostalih ratnih zločinaca koji su potražili utočište van Evrope. Višestruke ustaške organizacije u inostranstvu nisu aktivne samo u sprovođenju propagande već i u subverzivnim akci-jama kako u inostranstvu tako i u Jugoslaviji. Njihove aktivnosti su mnogo više usmerene na uništenje jugoslovenske države nego na uništenje komunizma. Nepotrebno je dodati da su terorističke aktivnosti i ge-nocid hrvatskog katoličkog sveštenstva u Jugoslaviji učinili komunizam mogućim u toj zemlji, a ne obrnuto.

Da bi sačuvali poverenje zapadnog sveta, čija je politika usredsređena na borbu protiv komunizma, ustaški emigranti i hrvatski sveštenici predstavljaju se kao nevine žrtve komu-nista i kao branioci zapadne demokratije za koju su prolivali krv pet godina tokom poslednjeg svetskog rata. Bili su veoma pronicljivi u prikazivanju analognih težnji, i u skladu sa is-tim opštim linijama koje sledi politika slobodnog sveta.

Ali u zemljama gde su pronašli utočište pod maskom an-tikomunista, oni su zapravo radili za separatističku stvar i protiv jugoslovenske države uopšte, a posebno protiv Srba, sa ciljem da na kraju otcepe Hrvatsku i pridruže je eventualnoj Dunavskoj konfederaciji.

Imajući ovu ideju na umu, oni su tesno sarađivali sa partizanskim revizionistima kako bi uništili status kvo u zapadnoj i centralnoj Evropi. Među najaktivnijim od ovih organizacija su propagandni centri Ota Habzburga, a glavni su: Abendlandska akademija u Minhenu, Istraživački institut za pitanja Donaura u Salzburgu i Evropski centar za dokumentaciju. U ovim propa-gandnim centrima nalaze se neki od poznatih katoličkih lidera Evrope i Amerike, koji, raspolažući velikim sumama novca, vr-še snažan politički uticaj.

Oto Habzburg je smatrao da može da profitira od postojeće podele sveta na dva tabora, sa dva suprotstavljena politička si-stema, za realizaciju svog plana za „Dunavsku konfederaciju“ igrajući se na neizbežnost rata između slovenskog Istoka i ne-slovenskog Zapada. Slovenski Istok, potonuo u komunizam, Oto

Habzburg i njegovi pristalice se nadaju da će im pomoći za-padne demokratije. Pad komunizma, veruje on, rezultiraće padom statusa kvo u istočnoj i centralnoj Evropi, uspostavljenog Ver-sajskim, Sen Žermenskim i Trijanonskim sporazumima, i da će na ruševinama ovih nacionalnih država i u interesu „evropske ravnoteže snaga“, i u interesu „hrišćanske i zapadne civili-zacije“, biti ostvarena Dunavska konfederacija, pod žezlom Habzburgovaca. Nepotrebno je reći da su ove ideje izuzetno opasne, jer se promena statusa kvo u centralnoj i istočnoj Evropi ne može po-stići bez ratovanja. Ali plan je, pre svega, antislovenski, i zbog toga postoji opasnost otuđivanja svih Slovena, što bi pomoglo komunistima.

Oto Habzburg, da bi promovisao svoju ideju, zasnovao ju je na federalizmu, koji je trenutno toliko u modi, i zamišlja Dunavsku konfederaciju koja bi na neki način mogla biti integrisana u Sjedinjene Države Evrope. Ali svi znaju da je ideja demokratskog federalizma, po samoj svojoj prirodi, nespojiva sa vaskrsenjem Habzburške monarhije. Nažalost, ovaj revizionizam u centralnoj i istočnoj Ev-ropi je podsticao, ako ne i osmislio, niko drugi do Vinston Čerčil. Na prvim stranicama svojih Memoara o ratu on piše:

„Druga velika tragedija ove epohe je potpuni raspad Austrougar-skog carstva.“

Pošto je ugled ser Vinstona Čerčila toliko impresivan, ova ideja o žaljenju zbog nestanka arhaičnog Austrougarskog carstva našla je pristalice u određenim klasama, iako je vaskrsenje ovog carstva apsolutno suprotno interesima i željama slovenskih naroda Evrope i Balkana, kao i održavanju mira u evropskim demokratijama. 1Vikam Stid, u svojoj odličnoj studiji, Propast Habzburga, takođe je bio našeg mišljenja o Habzburškom carstvu: „Ako se, u izvesnom smislu, pozvalo na mač i propalo od mača, njegova sudbina je bila unapred određena upornom amoralnošću dina-stičkog principa, koji su poštovali samo njegovi vladari. Pre nego što je bilo kakvo primirje moglo biti potpisano, Habz-burška monarhija se raspala na svoje sastavne delove. Čak su iaustrijski Nemci i Mađari osnovali nezavisne republike i od-rekli se cara i kralja. Propast Habzburga je bila ostvarena.“ Takođe treba napomenuti da je Oto Habzburg pronašao pri-stalice u crkvenim krugovima SAD, kao što se i moglo očekivati, kao i u finansijskom i industrijskom svetu.

Kao što smo već istakli, od svih Jugoslovena u inostranstvu, samo su se ustaše pridružile Habzburzima. Tako nalazimo hrvat-ske fašiste i stare ugnjetače nacionalnosti kako rade zaje-dno, sa istom „uzvišenom politikom“ za evropski prostor.

SMRT PAVELIĆA I STEPINCA

Smrt Ante Pavelića i kardinala Stepinca, u roku od šest nedelja, vratila je u središte pažnje prolazno postojanje države koja je trajala samo četiri godine, ali godine koje su bile to-liko ispunjene užasom da će ući u istoriju kao strašan primer onoga što može proizaći politički klerikalizam.

Ante Pavelić je umro 26. decembra 1959. godine u Madridu, gde je našao utočište u franjevačkom samostanu nakon povratka iz Argentine. Sveta stolica ga je i dalje štitila od „nekažnje-nog masakra“, što objašnjava zašto je poslednje dane proveo u miru među „braćom“ onih koji su mu do tada pružili dragocenu pomoć u istrebljenju pravoslavnih Srba, što je pobožna šta-mpa smatrala neumesnim za podsećanje.

Mesečne novine Hrvatska, u svom broju od februara 1960. godine, objavile su „Zvanični izveštaj o smrti poglavnika Pa-velića“ koji glasi:

Madrid: Kancelarija Poglavnika izdala je sledeće saopš-tenje povodom smrti Poglavnika Nezavisne Države Hrvatske: Poglavnik Nezavisne Države Hrvatske napustio je Argen-tinu 23. jula 1957, preko pograničnog grada Rio Galjegosa (Patagonija) i 24. jula 1957. stigao je u Punta Arenas u Čileu. Ostao je četiri meseca u Santijagu, a zatim je otišao u Španiju, stigavši u Madrid 29. novembra 1957. godine.

Tokom novembra i decembra 1959. godine, Poglavnik je bio na lečenju u nemačkoj bolnici u Madridu. 18. decembra 1959. godine, franjevački sveštenik Mikel Mari je saslušao Po-glavnikovu ispovest, dok je prečasni franjevački sveštenik istog dana dao svete tajne.

Dana 27. decembra, prečasni franjevački sveštenik Branko Mari, dao je poslednje sakramente. Istog dana Njegova Svetost papa Jovan XXIII dao je svoj lični blagoslov.

Smrt njegovog saradnika, Alojza Stepinca, 10.2.1960. godine, koga je papa Pije XII imenovao kardinalom, izazvala je snažno orkestriran koncert tuge i hvale u svakoj katoličkoj zemlji. Me-đunarodne sahrane održane su u čast „mučenika“ koji je sahranjen u katedrali u Zagrebu.

Čovek koji je 1941. godine napisao: „Hitlera je poslao Bog“ i koji je marljivo podržavao ustaški režim, od sada će nositi oreol i biti kanonizovan. Međutim, javno mnjenje je budno. Ispod je reakcija Ernesta Lambera iz Pariza u vezi sa smrću kardinala Stepinca, koja se pojavila u New York Herald Tribune (evropsko izdanje) 10. februara 1960. godine:

Zaista je čudno pročitati (10. februara) da je kardinal Ste-pinac „prkosio“ marionetskoj vladi napadajući nemačke dok-trine. Stepinac nikada nije prkosio fašističkoj hrvatskoj vladi, poznatoj kao ustaše, već je priznat kao saradnik sa ovim režimom.

Marionetska država Hrvatska proglašena je pod okriljem Hitlera i Musolinija 10. aprila 1941. godine, a na Uskrs 1941. godine, nadbiskup Stepinac je sa svoje propovedaonice, u zagrebačkoj katedrali, objavio osnivanje ove države. U svom pastirskom pismu od 28. aprila 1941. godine, pod-ržao je ustaški režim kada je napisao: „poznajući ljude koji danas drže sudbinu hrvatskog naroda u svojim rukama, čvrsto smo uvereni da je naš trud shvaćen i od sveg srca podržan.“ Stepinac je veoma dobro znao da su ti ljudi bili niko drugi do Ante Pavelić i Andrija Artuković, dobro poznati pred-ratni teroristi. Oni su profitirali od nemačke dominacije u svojoj hrvatskoj državi kako bi osnovali homogenu Hrvat-sku sa etničkog i verskog stanovišta masakrirajući Srbe, Jevreje, Cigane; 289 pravoslavnih crkava i manastira je uni-šteno i spaljeno, nakon što su žene i deca bili zatvoreni unutra. Ubijena su tri episkopa i 182 sveštenika.

Stepinac nikada nije osudio ove višestruke zločine. Šta-više, nikada se nije distancirao od velikog dela sveštenstva koje je aktivno sarađivalo sa ustaškim režimom. To da je Stepincu „prećeno smrću“ daleko je od istorijske istine. Sve do samog kraja ustaškog režima on je ostao per-sona grata. Dokaza ima mnogo. U junu 1944. godine, možemo vi-deti Njegovu Preosveštenstvo Stepinca na fotografiji koja se pojavila u novinama „Hrvatski narod“ br. 1051 od 4. juna 1944. godine, kako blagosilja ustaške vojne jedinice. Godine 1944. Njegova Preosveštenstvo je odlikovan najvišim ustaš-kim odlikovanjem, praćenim najrečitijom pohvalom, „kao nad-biskup, osudivši pobunjenike na teritoriji hrvatske države, ne samo u NDH već i u stranim zemljama“. A ti pobu-njenici su bili oni koji su bili proglašeni nacističkom doktrinom i koji su se borili sa oružjem u ruci protiv na-cističkih i fašističkih ugnjetača. Samo Jevanđelje nas uči da se čovek može spasiti jedino Istinom.

NEKAŽNjENI ZLOČINCI

A šta se moglo reći o pravdi? Ništa, osim da je bila u du-bokom snu. Hiljade dželata i mučitelja, komandanti koncentracio-nih logora, nacistički ministri, fašisti i ustaše, izbegli su kaznu. Pa ipak, fotograf koji je napravio Firerovu fotografiju osuđen je u Nirnbergu na deset godina zatvora samo zato što je po-činio takav zločin kao što je fotografisanje Hitlera.

Što se tiče francuskih vlada od oslobođenja na ovamo, nije-dna nije čak ni formulisala zahtev za Pavelićevom ekstradicijom, iako ga je 1935. godine krivični sud u Eks-an-Provansu osudio na smrt zbog atentata na kralja Aleksandra i Luja Bartua u Marseju.

Andrija Artuković, koji je emigrirao u Sjedinjene Države pod lažnim imenom Alojz Anić, već nekoliko godina živi pod optužnicom za ekstradiciju koju zahteva jugoslovenska vlada, ali zahvaljujući svojim zaštitnicima u katoličkim krugovima, do sada je izbegao svako objašnjenje za svoje zločine. Svi afir-mativni članci koje su o njemu pisali hrvatski i američki sveštenici dobro su upamćeni, a postoje apsolutni dokazi da su katolički krugovi Los Anđelesa organizovali razne dobro-tvorne akcije kako bi prikupili sredstva za odbranu Andrije Artukovića od ekstradicije. Na suđenju Adolfu Ajhmanu, odgovornom za istrebljenje

6.000.000 Jevreja, ukazano je na odgovornost Andrije Artukovića za uništenje Jevreja i pravoslavnih Srba u Pavelićevoj državi Hrvatskoj . Štampa celog sveta je opširno pisala o tome. Ovde ćemo citirati dva velika američka dnevna lista koja su o njegovoj odgovornosti napisala sledeće:

Aleksandar Arnon, ratni sekretar jevrejske zajednice u Za-grebu, Jugoslavija, pomenuo je ime Andrije Artukovića, ministra unutrašnjih poslova u hrvatskoj vladi koju su sponzorisali na-cisti, a na čelu sa Antom Pavelićem. Tužilaštvo je podnelo nekoliko dokumenata koji se odnose na Artukovića, čije je izručenje, na zahtev Jugoslavije, SAD ne-davno odbile.

„Gde je on sada?“, pitao je svedoka sudija Bendžamin Halevi.

„Danas je ili u Njujorku ili u Kaliforniji“, odgovorio je gospodin Arnon.

Artuković je, kako se navodi, radio kao knjigovođa u Los Anđelesu u maju 1951. godine.

Sudija Halevi je nastavio: „I on je sprovodio antijevrejske mere po naređenju iz Nemačke?“

„Ne mogu direktno reći da je to bilo po nemačkim naređe-njima jer nemam dokaza za to“, odgovorio je svedok. „Ali to je ipak bilo opštepoznato u to vreme.“

(New York Times, 20. maj 1961, od Homera Bigarta, dopisnika iz Jerusalima sa suđenja Ajhmanu.)

Adolf Ajhman i njegove kolege iz SS-a danas su povezani sa masovnim istrebljenjem Jevreja u Jugoslaviji. Svedok (Alek-sandar Arnon) je svedočio da je 60.000 od 75.000 Jevreja ubijeno. Pored toga, svedok je procenio da je ubijeno nekoliko stotina hiljada Srba, ali za ta ubistva nije okrivio Ajhmana.

Svedok je opisao aktivnosti ustaša, fašističkih kolabo-racionista, kako su pomagali u nacističkim progonima i ispričao je kako su osnovani koncentracioni logori i kako su počela ubistva.

Rekao je da je u logoru Jadovno ubijeno 20.000 Jevreja, a u logoru Stara Gradiška su zatočeni žene i deca. U isto vreme, svedok je svedočio da su bile uništavane i sinagoge. U junu te godine vozovi su svakodnevno i noću saobraćali do zagrebačkog sajmišta gde su Jevreji bili koncentrisani. Rekao je da nije bilo protesta protiv toga i dodao je:

„Hrvatska je bila katolička država i Katolička crkva u Hrvatskoj nije podigla glas niti je izgovorila ni reč protesta.“ (New York Herald Tribune, 20-21. maj 1961, kontinentalno

izdanje, autor Robert S. Berd, izveštaj iz Jerusalima.)

* * *

Uzalud su se vođe srpske emigracije obratile memorandu-mom Ujedinjenim nacijama 1950. godine osuđujući zločine i genocid ustaša:

Svakako je nespojivo sa javnim i međunarodnim moralom da ustaški zločinci, čak i nakon sloma nacizma i fašizma, nastave slobodno da se kreću svetom i da otvoreno i cinično prete novim zločinima kada se vrati „njihov čas“. Stoga je neophodno da Generalna skupština Organizacije ujedinjenih nacija posebnom rezolucijom osnuje Komisiju za istragu ustaških zločina genocida i pozove svoje zemlje čla-nice da olakšaju rad ove Komisije na licu mesta. Takva mera Organizacije Ujedinjenih nacija pokazala bi da Konvencija o genocidu nije samo gest za obmanjivanje svetskog javnog mnjenja, već izraz ozbiljne odlučnosti da se stane na kraj takvim zločinima. To se ne može postići ako se zločini koji su već počinjeni ne izvedu pred sud i ne kazne. Organizacija Ujedinjenih nacija bi takvim delovanjem mo-gla da ojača i uveri moralnu savest čovečanstva koja je bila užasno potresena užasnim događajima što su pratili po-slednji svetski rat.

Srpski nacionalni savet za odbranu Amerike objavio je dek-laraciju o zločinu genocida koji su počinile hrvatske ustaše. U nastavku su navedeni neki odlomci iz ove deklaracije, koje je citirao počasni Herbert H. Leman, senator iz Njujorka, tokom zasedanja Senata SAD, 20. oktobra 1951. godine:

Nezamislivo je da civilizacija može opstati ako svet doz-voljava istrebljenje nacija, rasa i verskih grupa. Ovaj svet mora biti bezbedan za raznolikost nacija, religija, rasa i kultura. Genocid je istrebio oko 20.000.000 ljudi u poslednjih pe-deset godina – svet se mora suočiti sa problemom genocida u dvadesetom veku. Dok je devetnaesti vek obeležen oslobođenjem pojedinca i njegovim ulaskom u politički život, kao i snažnim pokretom nacionalnog oslobođenja koji je pomogao mnogim narodima da postignu svoje jedinstvo i nezavisnost, dvadeseti vek je vek u kome je postalo tipično kolektivno nasilje usmereno ne to-liko protiv ljudi u njihovom individualnom svojstvu, već protiv čitavih naroda, rasa i verskih grupa.

Stoga bi svet sada trebalo da usmeri svoju prvenstvenu paž-nju na fenomen masovnog istrebljenja ljudskih grupa i da orga-nizuje kolektivne mere za suočavanje sa kolektivnim zločinom velikih razmera i fatalnim posledicama po čovečanstvo. Vekovima je srpski narod na Balkanu stajao kao bedem hriš-ćanske civilizacije protiv osvajača i ugnjetača. Kao posle-dica njihovog stava, tokom vekova su im naneti veliki gubici… Međutim, genocid u svom najgorem i najrazornijem obliku iz-vršili su nad Srbima 1941-1945. godine pripadnici hrvatskog fašističkog pokreta, ustaše. Godine 1941, nakon invazije sila Osovine na Jugoslaviju, Osovina je stvorila hrvatsku ma-rionetsku državu pod nazivom Nezavisna Država Hrvatska i sva vlast je data ustašama… Kasno uveče 9. aprila 1941. emi-tovan je govor Ante Pavelića, u kojem je proglašena ustaška revolucija. Nakon toga je usledio vatreni govor Andrije Ar-tukovića, koji je podstakao Hrvate ne samo da ubijaju srpske oficire i vojnike, već čak i decu u utrobi njihovih majki. Sledećeg dana formirana je hrvatska vlada u kojoj je Artuković imenovan za ministra unutrašnjih poslova.

U toj državi, koja je obuhvatala oko 3.500.000 Hrvata i preko 2.000.000 Srba, ustaše i veliki delovi hrvatskog stanovništva počinili su gnusan zločin genocida nad srpskim narodom. Ovaj zločin nije bio posledica agresije, već je bio organi-zovan i usmeren protiv Srba kao nacije i kao verske grupe sa ciljem njihovog istrebljenja i stvaranja etnički čiste hrvat-ske teritorije, prema rečima Ante Pavelića, poglavara usta-ša koji je postao poglavar Nezavisne Države Hrvatske.

Tragična iskustva srpskog naroda ovde se ne prikazuju u smislu recidiva, već sa konstruktivnom svrhom buđenja sa-vesti celog sveta o neophodnosti usvajanja zakona protiv ge-nocida…Na narodima sveta, a posebno na vodećim demokratijama, sto-ji obaveza da načine izbor između ravnodušnosti koja se svodi na ohrabrivanje, ili odlučne akcije ratifikacijom Konvencije o genocidu i ukazivanjem na moralno i pravno od-bacivanje najvećeg zločina protiv civilizacije. Konvencija o genocidu se bavi nacionalnim, rasnim, vers-kim i etničkim grupama, odnosno svim stanovnicima jedne zemlje koji pripadaju istoj nacionalnosti, religiji ili rasi. Gorenavedene odredbe se u potpunosti primenjuju na genocid koji su fašističke, hrvatske ustaše, počinile nad srpskim narodom. Vođe nisu krile svoju nameru da unište srpsku nacionalnu grupu.

Masakri su vršeni na različite načine: upadanjem u sela i gradove i ubijanjem ljudi u njihovim domovima, ili nakon što bi ih okupili u školama, gradskim kućama ili konjskim štalama. Ponekad su se okupljali u crkvama. Masakri izvršeni u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Glini između maja i avgusta 1941. godine nesumnjivo pripadaju najmračnijim poglavljima ljudske izopačenosti u modernom dobu…Bebe su otkidane iz majčinih ruku i, dok su ih držale za noge, snažno su ih udarale o zidove, razbijajući im glave pred očima majki… Sakaćenja prkose svakoj mašti. Udovi su sečeni, so je stav-ljana u rane, a zatim su udovi vezani i previjani. Jezici su iščupani, uši, nosevi i genitalije odsečeni… Poznati su slučajevi gde su hrvatske ustaše ponosno nosile ogrlice od ljudskih očiju i jezika odsečenih od svojih srpskih žrtava…

Ali svi ovi memorandumi, sve ove deklaracije i svi apeli nisu doneli nikakve rezultate, a najveći zločini protiv čoveč-nosti koje je počinila vlada satelitske Hrvatske i dalje ostaju nekažnjeni.

KRAJ!

Poručite knjigu

“Metafizika“ Jevrejska 20, Beograd,

0113036440             i             062336460

www.metaphysica.rs

cena knjige u tvrdom povezu formata 14 x 21 cm i 340

strana je 2200,00 dinara