Vojska, policija, državna administracija, tri stuba svake države, u rukama su bolesnog diktatora koji broji svoje „zaustavno vreme“ pred konačan slom njegova lažne imperije. Posle njega, ostaju samo ruševine u nabrojanim institucijama, uništeno školstvo, zdravstvo, nauka i sve drugo što jednu državu čini vitalnom. U pokušaju da produži svoju diktaturu, radikalski vampir koji je protivustavno prigrabio svu vlast u Srbiji, prevideo je jednu činjenicu: narod koji je toliko zgažen, reagovaće dvostruko jače, kao vulkan. To je zakonitost.

Luka Mitrović

U Srbiji već godinama ne postoji Vlada ni Skupština, postoji samo jedan sumanuti tiranin koji se lažno predstavlja kao predsednik Republike Srbije, a zapravo je drski samodržac, koji nikada nije izabran na legalnim i legitimnim izborima, niti se može zvati legalnim predsednikom.

Vreme njegovog cirkusa i rok službe u ulozi korisnog idiota interesnim grupama na međunarodnoj sceni je isteklo. On to zna i zato je spreman da upotrebi sva sredstva kako bi svoj lažni mandat produžio, po cenu da zgazi pola Srbije, izazove krvavi građanski rat i uništio ono što je ostalo od države. To mu, naravno, neće poći za rukom.

U Srbiji se nakupilo dovoljno besa i gorčine, da je ono što se desilo u Nepalu višestruko manje od onoga što može da se desi režimu Aleksandra Vučića u narednim mesecima.

Bivši nemački komesar za Zapadni Balkan Manuel Sarrazin (Zelena stranka), nedavno je na jednoj javnoj tribini u Berlinu izjavio da „nije teško razumeti trenutnu situaciju u Srbiji, s obzirom na to da 90% stvari u zemlji prolazi kroz njegov (Vučićev) sto“, te je uzgred upozorio sve one koji su u ime Nemačke sa njim pregovarali o Litijumu i drugim srpskim resursima, da zaborave na tu „epizodu“, i na sve druge koje bi uvukle još uvek najveću državu Evropske unije u niz novih kompromitacija.

A, stanje u zadnjem stadijumu AV režima je takvo, da se doslovno svaki deo države raspada. Nekada se Vojska u Srbiji smatrala jednim od ključnih stubova državnog ustrojstva, a pod destruktivnom mašinerijom radikalsko-nacističkog manijaka, i ona je došla u ponižavajući položaj kao nikada u novijoj istoriji ove zemlja. Prošle, 2024. godine, preko 5.000 kandidata se javilo na raspisani konkurs za posao profesionalnog vojnika, a onda su svi do jednog u najkraćem roku napustili službu kad su videli u kakvom  se jadnom stanju ona nalazi, kakvi su međuljudski odnosi komandnog kadra i kako izgleda ono sa čime bi, da zatreba, sutra trebali da brane zemlju.

Bratislav Gašić, AV ministar vojni, tek ovih dana govore o nabavci uniformi i čizama, kao da je 1914. godina, pa mora da ih naručuje od Rada Pašića, sina Nikole Pašića, lopova i crnoberzijanca, koji je ondašnjoj vojsci prodao raspale opanke umesto obuće.

Za Gašića i njegovog pretpostavljenog, danas neki drugi sinovi državnih činovnika vrše isti posao. Jer, kad zarati, „gazde daju volove, a sirotinja sinove“. Ništa se tu nije promenilo. Ko je imao prilike da uđe u spavaone vojnika na ugovoru u Vojsci Srbije, ko se „suočio“ sa sanitarnim čvorovima, kuhinjama, poligonima, brzo se okrenuo i napustio taj očaj i bedu.

O zdravstvenoj zaštiti, transportu i sličnim logistikama ne treba ni govoriti. A, kakva su ulaganja, kaže činjenica da je samo jednu kasarnu VS država gradi punih devet godina, i još nije završena!   Ukratko, i kad bi raspoloženje bilo drukčije i kad bi mladost srpska krenula u vojsku, ona već godinama nema kapaciteta da primi toliki broj regruta, smeštaj, ishrana.

Ono o čemu srpski diktator i njegov načelnik Generalštaba Milan Mojsilović („Posilni“) govore, obične su bajke za nedorasle. Jer, samo na primeru strateški važnog aerodroma  Vazduhoplovne vojne akademije u Vršcu, koji je klasifikovan kao međunarodni aerodrom, rade radnici iz Indije, Uzbekistana i Bangladeša, što je u suprotnosti sa bezbednosnim procedurama vezanim za aerodrom.

To su radnici koji niti govore srpski jezk, niti znaju da čitaju planove, niti su u bilo čemu kvalifikovani, špa se dešava da često oštećuju aerodromsku infrastrukturu. Iz istih zemalja, srpski diktator je angažovao radnike da rade „na revitalizaciji“ vojnih kasarni u Srbiji. Nije teško zaključiti u šta se to već odavno pretvorilo.

Da bi postigao ovaj stepen raspada vojnog ustrojstva, Zločinac je znatno ranije inicirao promenu Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci, čime je faktički razvlaštena struka, time i Generalštab, a sva ključna ovlaštenja, pa čak i po pitanju kadrova potpuno su preneta na Ministarstvo odbrane i njegove neuke sluge.

 Od tada on lično vodi politiku postavljanja kadrova u VS i školovanje novih. Od kako on lično bom vodi „kadrovsku politiku“ u VS, dešavaju se smene „preko noći“, „u ranim jutarnjim satima“, „kasno popodne“, i to sve telefonski, a prema svedočenju poverljivog izvora, „uvek pozivom Mojsiloviću“ i naredbom koga da „hitno skloni“. I to zavisi od dnevnog stanja Zla koje još uvek samovoljno upravlja ovom državom.

A, osim Vojske Srbije od koje AV očekuje da udari na građane „vatrenim silom zatreba“ (izgovorio je to nedavno u krugu svojih kriminalaca, na nekom „derneku“ uz pratnju njegove prostačke propagande), stanje u svakom uglu Srbije je blizu potpunoj katastrofi.

Ako je vojska „na dnu“, obrazovne ustanove nisu u ništa boljem stanju…Sramotne su i tužne scene da u Beogradu, u naseljima „Stepa Stepanović“ i Mirijevo deca čekaju na nove škole skoro 13 godina, dok ovih dana deca bogataških protuva u naselju „Beograd na vodi“ dobijaju najmoderniju novoizgrađenu školu. Stanje i u svim drugim beogradskim školama je očajno.

U naselju Cerak, u osnovnoj školi ruše se ograde, u školi „Đura Daničić“ plafon otpada u učionicama, a Osnovna škola „Starina Novak“ čeka da bude službeno proglašena potpuno nebezbednom, škole u Rakovici zapuštene,  u Rakovica selu, posle 100 godina rada osnovne škole, ove godine nije dočekala nijednog učenika. Vrtić u Stepojevcu u opštini Lazarevac trebalo je da bude otvoren još u junu 2022. godine, ali deca ga i dalje nemaju, dok se u „Beogradu na vodi“ otvara i najluksuzniji vrtić. Srednjoškolci u Batajnici i na levoj obali Dunava nemaju gimnaziju, pa svakodnevno gube sate u putu. Deca širom Beograda uče u razvaljenim i opasnim učionicama, a Zlotvorov ministar Siniša Mali šetau pratnji AV televizija po novoj školi i vrtiću, da promoviše „Beograd na vodi“ i „Expo“, a ne obrazovanje. Jer, razbojničkoj družini na čelu sa Aleksandrom Vučićem nisu bitni ni građani Beograda niti deca i njihovo obrazovanje. Bitna im je najveća zaštićena perionicu novca u Evropi, čiji su stanari istovremeno i poverioci zločinačkog AV režima.

Ali, stvari se velikom brzinom okreću protiv ove odnarođene bande. Evropski parlament je doneo plan za hitnu pravnu po moć svima koji su žrtve Vučićevog režima. Je li to dovoljno, drugo je pitanje, jer, sad je sve na plećima naroda u Srbiji, građana ove namučene i opljačkane države koju su decenijama samovoljno, u njihovo ime, predstavljali razne lažne vođe, ordinarne uličarske barabe i patološki zločinci.

Zato nije čudo što je majka odličnog studenta i aktiviste Pavla Cicvarića, Jelena Žunić Cicvarić, uputila otvoreno pismo najvišim državnim zvaničnicima Srbije, zbog pretnji koje njen sin dobija dok je u kućnom pritvoru, a u kome između ostalog kaže: „Pitam vas, znate li da će moj sin Pavle biti ubijen i šta ćete učiniti povodom toga?“

To je ono što čitava Srbija treba da se zapita u ovakvim okolnostima: hoće li „vatrena sila“ da krene na narod i šta će po tom pitanju da uradi njen narod? Nikad nije bilo, a da Srbija nije odgovorila na napad. Neće ni sad.

Da je „đavo odneo šalu„, vidi se i prema „dramatičnom zaokretu“ informativnog programa AV propagandne televizije Happy, koja je ovih dana otvoreno stala na stranu studenata, u kome se detaljno opisuje nasilje koje građani Srbije trpe od udruženog zločinačkog poduhvata Aleksandra Vučića, njegove parapolicijske, batinaške službe i Žandarmerije. Zašto se vlasnik TV Happy, Predrag Ranković zvani Peconi, dojučerašnji AV saveznik „okrenuo“, teško je pretpostaviti. Zna se da se njih dvojica znaju još iz školskih dana, o čemu svedoči jedna davna Vučićeva „ispovest“ u toj istoj televiziji, pred „ispovednikom“ Milomirom Marićem, koju su AV bilteni odmah sutradan preneli: „Predsednik Vučić je otkrio dosad nepoznati detalj iz mladosti, odnosno o susretu sa Predragom Rankovićem Peconijem, koji je držao fliper klubove u Novom Beogradu. „..Peconi je jurio da me bije. Kada sam bio mali, sa 15 godinama igrao sam fliper. Došlo je do koškanja u jednom fliper klubu, jedan dečko je tiltovao fliper, pa je nastala gužva, Peconi je bio tu, a ja sam se umešao…“ Navodno su od tada bliski, a kako je Ranković od posla sa surčinskim klanom, postao jedan od najvećih domaćih tajkuna, koje je političke stranke finansirao, koji su mu političari nameštali i donosili čitave zakone koji su mu „išli na ruku“, moglo bi se čuti upravo od njega. Navodno je „speman da progovori“. Kome i kada, nije poznato, ali…

Tiranin pada, ali, ako je ikada pročitao legendarnu sentencu kineskog filozofa Konfucija, koja glasi „I, pad je let“, može slobodno da gleda na svoju propast sa malo ove ironije i crnog humora. Ali, on čak ni to ne zna.