Lična odgovornost danas je skoro nepoznat pojam za nosioce izvršne ili zakonodavne vlasti. A to nije ni čudno pošto ni sami građani mnogo puta istu nemaju ali ovu kolumnu započeo bi od dobrog primera koji je nekada postojao u istoriji i dugo trajao a to je primer Persije gde je na osnovu istorijskih dokumenata lična odgovornost postojala i bila je brutalna. Naime u Persiji funkcija sudije bila je nasledna i veoma bitna za razvoj imperije a tu funkciju nasleđivao bi po pravilu najstariji sin koga bi edukovali za taj posao. Ali za ovo o čemu ću pisati bitnije je da se shvati zašto je bilo to i opasno zanimanje, navodi kolumnista Ljubomir Stefanović, urednik You Tube kanala i portala Slavija info

Ljubomir Stefanović

Naime, ukoliko bi sudija bio uhvaćen u korupciji ili ako bi doneo lošu presudu snosio bi odgovornost koja se sastojala u tome da bi mu odrali kožu sa leđa i od toga napravili stolicu za sledećeg sudiju. Pošto je sledeći sudija bio njegov sin itekako bi se zamislio da ne završio kao otac.

I danas postoji taj izraz odrati kožu i slično ali malo ko zna odakle potiče i zašto su narodi koji su tako radili bili uspešni. Danas je ovo nerealno uraditi a fizičko kažnjavanje na ovim prostorima izbrisano je pre više od pola veka tako da se vremena borbe za pravda i pravednost eventualno sećaju naši dedovi. Danas su uvedeni zakoni na osnovu kojih bi trebalo da se postupa i procedure na osnovu kojih se deluje, ali zbog primene istih u praksi deluje mi da bi model iz Persije bio bolji i efikasniji a odgovornost i pravičnost bila veća.

Ovo ne pišem zbog sudija i pravosuđa u celini, već zbog tragedije koja se nedavno desila kada je vozilo iz konvoja vojske Srbije pregazilo i usmrtilo porodicu na Ibarskoj magistrali u blizini mesta Ušće. Za sada znamo samo da je žena koja je bila na mestu suvozača preživela. Kao po pravilu odgovornost iako istraga nije ni počela svaljena je na vozača vozila i on je na osnovu pisanja medija jedini krivac.

Iskreno u ovo sumnjam jer sam svestan da se uvek sve svali na najslabiju kariku u lancu a podsetio bi da je tako za tragediju na naplatnoj rampi Doljevac bio kriv vozač Zorana Babića, da je pilot Meho Omerović po pisanju medija bio pijan da je kum Nikola Petrović davao urin umesto krvi nakon nesreće, da je za ubistvo Andreje Bojanić kriv niko i namerno pišem niko jer mi nije normalno i nikada mi neće biti normalno da za ljudski život neko dobije nanogicu i služenje kazne u vili pored bazena. Ali da krenemo kako smo došli u ovu situaciju i šta se sa nama događa jer je nakon tragedije na putu Kraljevo – Raška došlo do koncerta Jelene Kareluše u Kraljevu.

Dal je moguće da smo toliko bolesni postali svi kao društvo i da postoji pevačica koja bi održala koncert nakon toga, ajde to nekako i da razumem nije u pitanju neka moralna gromada već lice koje je podržalo Srpsku naprednu stranku i režim Aleksandra Vučića dok svoju popularnost gradi već nekoliko decenija na osnovu svog izgleda i bliskosti sa političarima pre svega. Ali ne mogu da razumem da neko na isti koncert dođe i veseli se iako je video da  je na manje od pola sata vožnje od tog mesta bila tragedija u kojoj je jedna čitava porodica nestala.

To dosta govori i o nama kao narodu danas. Da ovo što pišem zaista se desilo i da stvar bude gora nije se puno ljudi iznenadilo da život ide dalje nek je nama pink rijaliti kulture a saosećanje neka ostane samo za najbliže. Ovladao je definitivno sebičluk neslućenih razmera a osećaj za drugoga totalno se izgubio. Isto sam video i pre par godina kada je jedan momak pokušao da se baci sa mosta Gazela gde je manji deo naroda želeo da se slika sa njime a neki su ga čak nagovarali da skoči kako bi stigli na posao na vreme. Pokušaću ipak da ne širim priču ma koliko sve ovo bilo strašno.

Naime, od vojske Srbije do sad je stradao najveći broj Srba ali da krenemo od njenih pripadnika. Slučaj gardista u kasarni na Topčideru danas se više niko i ne seća a odgovornost za to snosio je apsolutno niko i život se nastavio dalje za sve osim za njihove porodice koje nikada nisu saznale istinu šta se tamo zaista dogodilo. Naravno ni tada kao ni danas niko ostavku podneo nije.

Pre tri godine stradao je podoficir Dejan Stojković stariji vodnik prve klase pripadnike Druge brigade Kopnene vojske koji se ugušio u vojnom vozilu na Pešteru od posledica gušenja zbog hemijskih sredstava. Naravno vežbom se režim hvalio a odgovornost za stradalog podneo je niko.

Ni tada građani nisu burno reagovali a stekao sam utisak da se ovde reaguje samo ako se tragedija desi u krugu dvojke a sv van toga kao da je u pitanju neka druga zemlja i neki drugi ljudi. Kada je poginuo Dejan Stojković reagovao je vojni sindikat na čelu sa Novicom Antićem da bi isti Antić kasnije bio progonjen od strane režima i zatvaran on ali i njegova porodica tako da danas nije ni čudo što nema ko da reaguje. Dodatni razlog zašto je ova tragedija skoro prećutana je i taj što je Aleksandar Vučić vrhovni bolesnik najavio vraćanje vojne obuke pre manje od mesec dana pa ovo i ne bi bilo baš lepo da građani saznaju kakvo je stanje i gde šalju sinove.

Niko sada ne shvata ali činjenicu su takve da je od vojske Srbije najviše stradalo pripadnika vojske Srbije. Čak i Danijel Lazović nedavno nastradao kod Ušća bio pripadnik vojske Srbije. Mi smo izgleda jedini narod koji ima samoubilačku vojsku koja umesto da štiti državne granice ne može ni sebe da sačuva.

Naravno ključ je u odgovornosti i ostavkama od ministra odbrane do odgovornog lica koja je dozvolilo da pijani čovek sedne za volan oklopnog vozila ukoliko je tačna vest koju pišu režimski mediji u koju iskreno sumnjam. Da stvar bude gora naveo sam samo neke od primera stradanja i to na godišnjicu tragedije u Banjskoj koja je odnela tri života a ni za to niko nije snosio odgovornost.

Ovakvo stanje u vojsci Srbije gde se predsednik vojnog sindikata pod istragom i praćen od strane pripadnika VBA i to onaj predsednik koji je upozoravao na stanje kakvo jeste, ostavlja utisak da nam vojsku Srbije čine razni pijanci od pilota da vozača oklopnih transportera.

I pored svega toga režim Aleksandra Vučića želi vraćanje vojnog roka. Da li iko može da zamisli generaciju rođenu posle dve hiljadite godine u tenku. Sve scene iz igrice GTA biće smešne naspram onoga što će se dešavati ako do toga dođe. Ako vidimo kakvo je stanje sa profesionalnim pripadnicima i to ljudima u godinama kakvo će biti stanje kada se ovakvoj omladini odrasloj na vrednostima koje se danas nameću poverite oklopno vozilo, tenk ili nešto slično.

Lična odgovornost nije problem samo u vojsci zapravo možda je tu stanje još i dobro kakvo je u drugim sferama društva. Podsetio bi ovom prilikom da nam je pionir ideje o uvođenju malih nuklearnih reaktora bio Milorad Grčić v.d. direktor Elektroprivrede  Srbije jedne od najvećih državnih kompanija. On se u trenutku kada je stao sistem u teromelektrani Nikola Tesla u Obrenovcu i to zbog loženja blata umesto uglja i kada je načinjena šteta u iznosu od više stotina miliona evra pohvalio da ima rešenje za sve naše probleme a to su mali modularni nuklearni reaktori.

Uzalud je tada Aleksandra Vučić pominjao ličnu odgovornost u nadi da će podneti ostavku i povući se Grčić je nastavio dalje a da stvar bude luđa par godina kasnije ideju Milorada Grčića o nuklearnoj energiji prihvatio je i sam Vučić. Ovde se dobro vidi da ne samo da ne postoji lična odgovornost već se i neodgovornost širi poput zaraze. Primer lične odgovornosti vide se i na slučajevima Ribnikar i Dubona gde su roditelji koji su dozvolili da oružje i municija budu dostupni deci jedni od glavnih krivaca za tragedije. Ovde ne znamo krajnji ishod ali je strašno i to da oni sami nisu priznali krivicu prvi dan i da nisu shvatili do čega je takvo njihovo ponašanje dovelo.

Drastičan primer (ne)odgovornosti desio se u fabrici u Lučanima, gde su osuđeni krivci za stradanje dvoje mladih ljudi na samo tri godine zatvora. A direktor fabrike nije snosio nikakvu odgovornost i još je doveo radnike fabrike da napadaju roditelje koji su tražili pravdu za svoje sinove stradale zbog nepostojanja lične odgovornosti. Sav nemar i stradanja dolaze od tumačenja zakona umesto primene i toga da nema posledica pa je tako i sve ali apsolutno sve dozvoljeno.

U ovome bi podsetio i da su zvanični pripadnici policije obezbeđivali privatnu zabavu Željka Mitrovića vlasnika TV Pink i da su tom prilikom čak i ulicu zatvorili da drugi građani koji nisu pozvani ne mogu da prođu.

I sada kada pišem ovu kolumnu ti pripadnicima policije nije određen pritvor, nisu ni na koji način sankcionisani iako su očigledno obavljali delatnost koja nije dozvoljena ali i u ovom slučaju tužilaštvo nije našlo za shodno da pita dal je neko privatizovao policiju, ko je naredio da se blokira saobraćaj, ko je u tome učestvovao i zbog čega.

Svo ovo vodi u anarhiju ali verovatno i u smenu režima. Narodna umotvorina kaže da je najtamnije pred svitanje pa se nadajmo da će tako biti i ovoga puta a kud će biti tamnije od samoubilačke vojske, policije koja obezbeđuje narkomane dok običnim građanima ne dozvoljava da prođu, pečenjar koji želi da bude novi Nikola Tesla i da postavlja nuklearne reaktore i vrhovnog komandanta koji uvek na smotru vojske Srbije ide obučen kao najveći klošar.

Buđenje iz ovakvog stanja biće bolno ali probuditi se moramo radi opstanka.