Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio: Luka Mitrović

Na groblju već srušene Jugoslavije, najbrojnija opoziciona politička stranka u Srbiji, Srpski pokret obnove (SPO), donosi niz predloga za prekid rata u Hrvatskoj i rešenje „nacionalnih šitanja“. Autor tih predloga bio je vođa te stranke Vuk Drašković, a u njima između ostalog piše: „Obistinila su se, nažalost, naša česta upozorenja da će lideri nacističke Hrvatske i komunističke Srbije, kao i ambicije alpskih činovnika i vodnika da postanu državnici i generali, u Liban pretvoriti Jugoslaviju. Sistemi, u čijim su temeljima isključivost i mržnja, porodili su svoju nakaznu suštinu, tumor smrti i nesreće koji se, iz minuta u minut, nekontrolisano uveličava.

U Baranji, zapadnom Sremu, u Slavoniji i delovima Srpske Krajine gine se svakodnevno. Desetine hiljada Srba prebeglo je u Srbiju ili se odmetnulo u zbegove. Opustela su mnoga hrvatska naselja. Umnožavaju se samo grobovi i oružje. Požar jednog režiranog i besmislenog rata kreće se ka Bosni, Hercegovini, Sandžaku, Kosovu…Kako cinično zvuče predizborni slogani HDZ i SPS: ‘Hoćemo suverenu a ne sumornu Hrvatsku’ i ‘Sa nama nema neizvesnosti’! U rekordno kratkom vremenu, dva bolesno samoljubiva vožda svojih nacija, od kojih jedan podržava Antu Pavelića i Josipa Broza a drugi samo Josipa Broza, uspeli su da unište sve: privredu, kakav-takav život u miru, kakvu-takvu jedinstvenu državu…Građane su lišili posla, penzija, štednih uloga. Sada uzimaju ono što je ostalo: krv i glave! Hoćemo da rat odmah prestane i da se ratišta presele u sale za razgovore i dogovore.

Želimo da ukažemo na put do mirnog sporazuma, a pre svega mirnog rešenja srpsko-hrvatskog sukoba, prihvatljivog i časnog za obe strane i neškodljivog za ma koga. Pre nego što saopštimo konkretne predloge SPO, dugujemo neke napomene:

1. Do stvaranja Jugoslavije, odnosno do proglašenja Kraljevine SHS 1918. godine međunarodno priznate granice imale su samo dve srpske kraljevine, Srbija i Crna Gora. Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije, kao država nije bilo.

2. Stvaranjem unitarne Kraljevine Jugoslavije, svoju državnost i svoje granice gube i Srbija i Crna Gora. 3. Današnje republičke granice određene su bez ikakvog sporazuma jugoslovenskih naroda, u ratno doba, pod okupacijom, u najvećoj tajnosti i od strane pripadnika manjinske KPJ, krajem novembra 1943. godine. Na drugom zasedanju AVNOJA-a nema delegata komunističkih odreda u Srbiji. Prva verzija granica predviđala je autonomnu Dalmaciju u okviru Hrvatske i autonomnu BiH u okviru Srbije, ali je, bez ičije saglasnosti, vrhovni komadant parizana, lično, pocepao tu mapu i naredio slikaru Moši Pijadi da nacrta novu, današnju.

4. Jasno je da tako određene granice nisu ni etničke ni istorijske ni pravične i da ne predstavljaju nikakvu pravnu, a pogotovo međunarodnopravnu činjenicu. Što se prava tiče, može se smatrati da avnojevske, odnosno Brozove lične granice, i ne postoje. 5. Na isti način, kriminalnim partijskim ukazima, komunisti su proglasili i tri nove nacije: Makedonce, Crnogorce i Muslimane, kojih 1918. godine, kad je proglašena Kraljevina SHS, nije bilo.

6. I nove nacije i njihove republike – države promovisane su na štetu srpskog nacionalnog bića i na teritoriji koju su srpske kraljevine Srbija i Crna Gora unele 1918, u Jugoslaviju.

To je činjeno sa naročitom namerom. Zvanični princip vladavine komunista je glasio: Što slabija Srbija – jača Jugoslavija!

7. Nacionalno osećanje je intimna stvar svakog čoveka i onda kada je to osećanje rezultat komunističkih dekreta, odnosno kada je istorijski i naučno neutemeljeno. Obavezni smo da uvažavamo i takva osećanja, sve dok ona postoje, ali nikako na štetu istorijske istine i na njoj zasnovanih državnih interesa srpskog naroda. To znači da nacionalna i državna samosvojnost muslimana srpskog porekla i Makedonaca istog tog porekla može biti rešpektovana jedino u okviru iste državne zajednice sa Srbima.

8. U ime ma kojeg nacionalnog i državnog razloga, niko nema pravo da osporava državu Crnu Goru, jer bi time osporio istoriju i vekovne napore i žrtve srpskog naroda u Crnoj Gori da stvori svoju državu. I da nema Crne Gore, morali bismo je obnoviti.

9. Srpski narod nema nijednog razloga da dovodi u sumnju sadašnje granice Slovenije niti da se protivi njenoj punoj suverenosti. Potreban je samo ugovor o deobi dugova i potraživanja sadašnje Jugoslavije. Nikakvih drugih zahteva prema Sloveniji nemamo.

10. Srpski narod, takođe, nema nijednog razloga da osporava Hrvatima pravo na njihovu suverenu državu, ali jedino u granicama koje hrvatskom narodu pripadaju. To nisu granice sadašnje Hrvatske i neophodna je njihova revizija.

11. Razgraničenje između Srba i Hrvata moguće je po istorijskom i etničkom pravu na određene teritorije, ali i po pravu ratne žrtve i pobednika. Srpski narod u današnjoj Hrvatskoj i današnjoj BiH bio je u oba svetska rata, naročito u Drugom, žrtva hrvatskog genocida počinjenog nad njim, ali oba puta i ratni pobednik. Zahvaljujući stvaranju Jugoslavije 1918, i njenom obnavljanju 1945, Hrvati su izbegli gubitak mnogih teritorija a i plaćanja ogromne ratne odštete Srbiji. Njihovim dobrovoljnim razdruživanjem od Jugoslavije, srpska strana stiče pravo da aktuelizuje sve ono što je propustila, odnosno zbog Jugoslavije oprostila, i 1918. i 1945. godine. Zbog sedam decenija proživljenih pod istim državnim krovom, zbog srpskom narodu urođenog hrišćanskog milosrđa, kao i zbog činjenice da ćemo, i nakon razdruživanja, sa Hrvatima biti susedi i u mnogo čemu upućeni jedni na druge i pravo ratnog pobednika. Potrebno je, međutim , neodustajno insistirati na principu da Hrvati iz dva genocida počinjena nad Srbima ne mogu i ne smeju izvući državnu korist za sebe.

Najpravičniji princip razgraničenja između Srba i Hrvata je sledeći: dođe li do konfederalizacije ili raspada Jugoslavije, Srbiji se moraju prisajediniti svi krajevi i sva mesta u današnjoj Hrvatskoj i BiH u kojima su Srbi bili u većini pre počinjenog ustaškog genocida nad njima! I granicama se mora pokazati i dokazati neisplativost zločina. Predlažemo, međutim, kompromisno rešenje kojim se ispunjava i želja muslimana da opstane BiH.

Područje Baranje mora pripasti Srbiji, jer je ta oblast 1. decembra 1918, na dan stvaranja Kraljevine SHS, bila u sastavu Kraljevine Srbije. Vukovarski kraj i ostala mesta u Zapadnom Sremu i Istočnoj Slavoniji, u kojima su Srbi u većini, imaju takođe pripasti Srbiji.

Kninsku krajinu, delove Korduna i Banije sa srpskom većinom , kao i pakračku krajinu, pripojiti BiH. Zapadnu Hercegovinu, desno od Neretve, kao i oblasti u bosanskoj Posavini, u kojima su Hrvati u većini, pripojiti Hrvatskoj.

Pošto opština Neum, preko koje BiH ima izlaz na more, treba da pripadne Hrvatskoj, onda je neophodno Hercegovini, radi izlaza na more, dodeliti područje istočno od Dubrovnika, a samom Dubrovniku vratiti njegov tradicionalni status autonomnog grada – republike.

Svim značajnim pomeranjem postojećih unutrašnjih granica, Hrvatska država bi postala nacionalno homogenija i ne bi bila prostorno ništa manja od sadašnje Hrvatske. Pomeranjem postojećih granica ni muslimani u BiH ne bi bili oštećeni, a ni teritorija ove republike neće biti umanjena. Jedina promena je u tome što BiH više ne bi bila država Srba, Muslimana i Hrvata, već samo Srba i Muslimana. Nažalost, i posle ovakvog razgraničenja, veći deo Srba u današnjoj Hrvatskoj ostaće van granica Srbije i BiH. Izvestan, ali mnogo manji broj, Hrvata ostaće u Srbiji i BiH. Ugovorom o razgraničenju obe strane moraju zagarantovati puna nacionalna prava: Hrvatska – Srbima i Muslimanima, a Srbija i BiH – Hrvatima.

Punu zaštitu nacionalnih prava obavezna je zagarantovati i Slovenija tamnošnjim Srbima i Muslimanima, kao i srpsko- bosansko-hercegovačka strana – Slovencima. Moraju se deblokirati i za saobraćaj osposobiti sve postojeće železničke pruge i putevi. Nikakve granice ne smeju ometati ili u ma kom vidu ugrožavati slobodno kretanje ljudi, roba, kapitala.

Svi zarobljeni u oružanim sukobima moraju biti odmah oslobođeni. Objaviti potpunu amnestiju i svim izbeglicama zagarantovati bezbedan povratak na njihova imanja i ognjišta. Iz postojećih fondova ili posebnog međunarodnog zajma, porodicama poginulih u međunacionalnim okršajima isplatiti pristojnu naknadu. Tu naknadu isplatiti i svim građanima koji su, u spomenutim sukobima, pretrpili imovinsku štetu.

Šta ko ovakvim rešenjem dobija, šta ko gubi i šta će biti sa Jugoslavijom? Hrvatska se prostorno ne smanjuje i ne može se osećati ni poraženom ni poniženom. Ona gubi neke srpske krajine, ali u zamenu za hrvatske krajine. Etnički se homogenizuje i dobija odrešene ruke za svoju toliko željenu punu suverenost. Izbegava se deoba BiH između Srbije i Hrvatske. Ova republika – država ne samo što se ne ukida, nego se na određeni način i učvršćuje.

Uspostavlja se brojčana ravnoteža između muslimana i pravoslavnih, što sprečava svaki pokušaj supremacije. Srbija bi ostvarila sitno i prividno teritorijalno proširenje, iz prosrog razloga što bi joj bilo vraćeno ono što joj je i pripadalo pre proglašenja Jugoslavije.

Srpski narod nema nijednog razloga da dovodi u sumnju sadašnje granice Slovenije niti da se protivi njenoj punoj suverenosti. Potreban je samo ugovor o deobi dugova i potraživanja sadašnje Jugoslavije. Nikakvih drugih zahteva prema Sloveniji nemamo.

Objaviti potpunu amnestiju i svim izbeglicama zagarantovati bezbedan povratak na njihova imanja i ognjišta. Iz postojećih fondova ili posebnog međunarodnog zajma, porodicama poginulih u međunacionalnim okršajima isplatiti pristojnu naknadu. Tu naknadu isplatiti i svim građanima koji su, u spomenutim sukobima, pretrpeli imovinsku štetu.

Oko 600.000 Srba ostalo bi u sastavu Hrvatske i njih oko 100.000 u Slavoniji. Većina njih će, sumnje nema, zaželeti preselenje u Srbiju, ali ona nema ekonomske snage da im to omogući. Sa druge strane, tragika seoba je financijski nemerljiva, jer se groblja, crkve, vekovni zavičaj i uspomene ne mogu preseljavati ni prenositi na đonu od cipela. Vlast morate uzeti energično i potpuno. Ne može vam se desiti da direktor preduzeća bude nelojalan stranci, tamo gdje je stranka na vlasti. Ne može se desiti da direktor radija ili urednik novina bude neko ko ne provodi politiku stranke, koja je na vlasti. To su državne funkcije. Neutešni gubitnik, neizbežno, postaju i mešoviti (desetine hiljada njih) srpsko – hrvatski, srpsko – slovenački, muslimansko – hrvatski, makedonsko – hrvatski… brakovi. Između muža i žene, a naročito između njihove dece, etničke i državne granice se povlačiti ne mogu. A da li opstaje Jugoslavija? Odgovor je u nadležnosti Hrvatske i Slovenije. U svakom slučaju, Makedonija, Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina – treba da tvore federaciju. Na Sloveniji i Hrvatskoj je pravo izbora: da se otcepe ili da sklope konfederalni ugovor sa tom federacijom, neku vrstu ekonomsko – monetarne unije. Totalna i do kraja pravična podela između federacije, sa jedne, i suverenih država Hrvatske i Slovenije, sa druge strane, je neizvodljiva. U interesu je svih nas, a i Evrope, da neku formu zajedništva sačuvamo. Sve do druge polovine juna 1991, SPO ja gajio nadu da će građani i narodi ove divne a tako nesrećne zemlje ludilom se izlečiti od ludila, mržnjom od mržnje, propašću od propasti. Verovali smo da će Zlo, kad pokaže svoju suštinu, poraditi za interes Dobra. Zbog toga smo, možda i donkihotski, insistirali na programskoj ideji SPO o regionalizaciji i kantonizaciji Jugoslavije, bez ikakvog pomeranja postojećih unutrašnjih granica. Proglašenjem slovenačke i hrvatske suverenosti, nametnula se, međutim, potreba za hitnim razgraničenjem između Srba i Hrvata, što ne znači da je ideja o regionima i kantonima time napuštena i prevaziđena. Za njenu primenu ostaje dovoljno prostora: od Subotice do Ulcinja i od Đevđelije do Ogulina, a moguće i do Triglava, ako bi Slovenci i Hrvati odustali od otcepljenja. Sada je najvažnije: prekinuti rat i vratiti mir u sela, gradove i ljude. Tome cilju podređeni su i ovi predlozi Srpskog Pokreta Obnove.

Moramo da kažemo da su svi Srbi, na svakoj tački u Jugoslaviji, doprinjeli da se ipak održimo, i, ako Bog da pobjedimo, da su Srbi u BiH odigrali ključnu ulogu. Da nije bilo Srba u BiH, SAO Krajina ili Kninska Krajina, pa tamo gore ni Slavonija, se ne bi održala niti će se održati, ako naši Srbi Krajišnici koji imaju uputstva, kako da se ponašaju u ovom ratnom vremenu, ako ne priskoče i ako ne pomognu i u materijalnom i vojničkom pogledu. (…) Molim vas da hitno i energično, ove nedelje, posmenjujete odlukom izvršnog odbora sve direktore i urednike radija, koji vas ne slučaju i ne poštuju politiku, ili zbog nekih drugih razloga. U svim opštinama gde imamo radio, mi imamo i vlast. I postavite glavne urednike v.d., pa posle vi to provodite. I posle neka se žali ko hoće. (…) Spremite se na to da uskoro uzmete energično SDK (Služba društvenog knjigovodstva) u svoje ruke, odnosno da energično postavite čoveka SDK. Molim vas da neumorno radite do plebiscita sa osmehom na licu i vedrinom, bez ikakve pizme na propagandi plebiscita. Ja ću sada da vam predočim nekoliko ishoda krize u BiH.

Jedan je od ishoda da osvanemo u neovisnoj i suverenoj BiH, koju je Broz ocrtao, a koju bi Aliji podarila Evropa. To je mala šansa. Evo, Vens je već tri sata i 15 minuta kod Miloševića, Milošević nije trepnuo. Niti će trepnuti, niti popustiti. Crnogorci su u Hagu, danas, na jednoj komisiji odigrali dobro, jer je Bulatović preuzeo takvu obavezu. Vidjeli ste da su narod i vojnici u Crnoj Gori sto-posto za nas.

Druga varijanta da se otcepe Hrvati a mi i Muslimani ostanemo u nekoj Bosni, koja bi na neki način malkice bila vezana za Srbiju. Treća varijanta je da se mi otcepimo, odnosno da se dovedemo u situaciju onih, koji hoće da odcepe od Jugoslavije, a ne od BiH, Hrvate i Muslimane koji hoće da formiraju svoju državu. Četvrta varijanta, koja je možda najverovatnija, jeste da teritorijalno postoji ‘srpska Bosna’, ali i funkcionalno da postoji srpska vlast, koja sređuje sve srpske poslove. Postoji još neka mogućnost da neko stepenasto rešenje bude, da ‘srpska Bosna’ bude u savezu sa srpskim državama, ‘muslimanska drzava’ u konfederalnom savezu, a ‘hrvatska’ bi verovatno bila bez ikakvih posebnih veza sa Jugoslavijom, ali bi bila sa ove naše dve Bosne, srpskom i muslimanskom. Postoji šansa da se pobijemo, pa kome opanci, kome obojci. Znaju oni da mi ne bežimo od toga. Ima Srba. U samoj BiH bi se moglo sastaviti skoro pola miliona vojnika, sa lakim i teškim naoružanjem. To ne bi mogao niko da zaustavi. Ja i strancima kažem da bi taj rat bio krvav i žestok. Ja vam kažem, kakva god Bosna bude, u srpskim krajevima i srpskom selu, nijedan muslimanski temelj se neće zakopati, jer mi ćemo dati upustvo Srbima da ne smeju prodati Muslimanima zemlju. Prvi temelji, koji se zakopaju leteće u vazduh. I svaki temelj, koji se zakopaju letjeće u vazduh. Svijet će nas razumjeti kad kažemo da ne damo da se remeti demografska slika, prirodnim ili veštačkim putem…“

U otvorenom pismu upućenom predsedniku Hrvatske Franji Tuđmanu pod naslovom „Dželati isti žrtve iste“, Vuk Drašković takođe kaže: „Dok posmatram stravična svedočanstva bezumlja Vaše vojske u Borovu naselju i Vukovaru, užasnut i zanemeo, reših da Vam pišem i da Vam, uz pismo, na poklon pošaljem primerak romana ‘NOŽ’. Ustaški pokolji Srba počinjeni 1941. Neću da verujem da je hrvatski narod genocidan. Neću da verujem da je zlo potka njegovog nacionalnog bića i da je taj narod nesposoban za pokajanje i duhovno pročišćenje. Pre će biti da je, decenijama već, taj nesrećni narod udaljen od istine. Pre će biti da, decenijama već, Hrvati gledaju lažno lice u lažnom ogledalu. Da su ikada saznali šta se, zaista, dogodilo u Jasenovcu ili Jadovnom 1941. ne bi se, uveren sam, ponovio ni Vukovar, ni Gospić, ni Borovo 1991. Oni Hrvati koji su saznali istinu, kaže se dalje u pismu, doživeli su i katarzu. Ti Hrvati nisu danas ni uz Vas, gospodine Tuđman, ni uz Paragu, samo što mnogi, iz straha, to ne smeju da javno i pokažu. Reći ćete, možda, kako Vi, lično, ni u Borovu, ni u Vukovaru, ni u Gospiću nikoga niste zaklali. I reći ćete još i to, kako ste, lično, protiv pokolja i da ih niste naredili. Da niste naredili pokolje i da ste, intimno, protiv pokolja mogu i hoću da verujem, ali odbijam čak i samu pomisao na Vašu nevinost. Ne samo zbog toga što ste šef države čija vojska kolje ljude, nego i zbog toga, zapravo pre svega zbog toga, što ste Vi, gospodine Tuđman, decenijama pripremali povratak ustaša i što ste, poricanjem onih noževa od pre pola veka, oštrili današnje ustaške noževe.

Vrata vukovarskog pakla otvorena su od ovog trena kada ste Vi, kao istoričar, započeli prvo slovo u onoj rečenici velike laži i velikog greha kako je, po saznanjima Vašim u Jasenovcu pomoreno ‘samo četrdeset tisuća ljudi’.

Umanjivši za dvadeset puta razmere zločina. Vi ste zločince pomilovali. Nedavno, u Hagu, jasenovačke žrtve ste još više umanjili. Naredbe da kolju, kaže se dalje, izdaju im Vaši neistiniti istorijski radovi, lažni posleratni filmovi, lažne knjige, pisci lažnih memoara, lažne propovedi fratara i biskupa, decenijama duga lažna svedočenja i lažni muk komunističkih čelnika naroda koji je zaklan u Jasenovcu. Zacarilo je verovanje da se zločin može sakriti i da se on isplati. Pa i sad, kako čujem, hrvatska televizija i propaganda pokušavaju da masakrirane Srbe u Vukovaru prikažu svetu kao masakrirane Hrvate. A Papa rimski, u njegovoj ‘svetoj propovedi’ , poklani Vukovar, to ponovljeno Jadovno srpskog naroda, naziva ‘simbolom hrvatskog otpora’. Starim metodama poriču sew novi zločini i preseca poslednja odstupnica spasa narodu. Ali, šta je sa Vašom dušom, gospodine Tuđman? Spavate li mirno pred saznanjem da ste, pre svega, unesrećili Hrvate? Desetine hiljada mrtvih, tri puta više obogaljenih, trista hiljada beskućnika, onolika razorena sela i gradovi… To je učinak i to su posledice Vaše vladavine i Vaše strategije. Bio bih, naravno, nepravičan kad bih svu krivicu svalio na Vas. Odgovorniji su, možda, oni koji su dozvolili da se u Hrvatskoj razmahne ludilo. Morala je Jugoslovenska vojska da udari svom snagom onog jutra kad je prva ustaška puška osvanula na ustaškom ramenu. Ludaku je, tada, trebalo navući ludačku košulju i to se, bez bombardovanja i nepotrebnih pogibija, moglo obaviti za svega nekoliko dana. (Borba, 23. novembar 1991).

(Nastavak u sledećem broju