Publicističko delo Nikole Milovanovića, svedoka i učesnika jednog davno prošlog vremena, pod nazivom „Kroz tajni arhiv UDBE“ („Sloboda“ – Beograd, 1974), prvobitno je bilo namenjeno široj javnosti ali je kasnije povučeno iz prodaje. Razlozi za to nalaze se u samoj knjizi. Recenzent ovog dela, Vojmir Kljaković, ističe da je Nikola Milovanović mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Ovde, pre svega, jednim još uvek nedovoljno rasvetljenim događajima pred kraj Drugog svetskog rata, iz kojih se vide sve zablude, zastranjivanja, konfuzije, političke igre (stranih i domaćih faktora), ka potpuni raspad ravnogorskog pokreta i njegovog rukovodstva, nesposobnog da shvati istirijski trenutak u kome se našao. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz ove nepravedno zaboravljene knjige, koja nudi potpuno novi pogled na rasplet događaja pred kraj Drugog svetskog rata, sa posledicama koje traju do današnjih dana.

Nikola Milovanović

Početkom septembra 1944. Vrhovna komanda Draže Mihajlovića, sa oko dvesta ljudi, bila je razmeštena po trošnim kućama i brvnarama na tromeđi sela Rožaca, Pranjana i Mijakovca, u čačanskom srezu. Počinjale su već prve jesenje kiše, koje uvek donose sumornu, tegobnu atmosferu, kada se sve manje izlazi iz kuća, a sve više troši ono što je ostalo. Seljaci, i u ovom kraju osiromašeni i uplašeni ratom, koji ih je već tri godine gurao iz bede u bedu, nerado su primili „nove goste“. Ali, šta se može, govorili su: sila boga ne moli!

Apatija i očaj, iako druge vrste, vladali su tih septembarskih dana i među članovima četničke Vrhovne komande. Širilo se slično osećanje bezizlaza kao i u martu 1943. kada je Draža primio vest da su „jače partizanski snage“ uspele da forsiraju Neretvu i potpuno razbiju četničke jedinice na levoj obali reke. I sada se, samo sa još većim posledicama, nizao poraz za porazom: oslobađajući Srbiju i hrleći prema Beogradu, jedinice NOVJ nanosile su sve snažnije udarce okupatoru i četnicima, koji su sa Nemcima išli rame uz rame.

Panika, uvek praćena i pojavama rasula, dopirala je tih septembarskih dana i do same Dražine komande. A onda je kao grom iz vedra neba stigla vest da su prethodnice Crvene armije već prispele kod Turn Severina na rumunskoj obali Dunava, tamo gde počinje Đerdap. To je potvrdio i potpukovnik Velimir Piletić, komandant četničkog Krajinskog korpusa, koji se nalazio u ovom kraju na Dunavu.

Dražu je ta vest, bar po njegovom ponašanju i držanju, koje se nije mnogo izmenilo, najmanje iznenadila. Autoru ove knjige, koji je bio svedok tih događaja, nije u prvi mah bilo jasno: šta „komandant“ – kako su zvali Dražu u njegovoj okolini – misli, kuda dalje smera, kada je već sve gotovo? Kasnije je i to postalo jasno. Među ostalim članovima Vrhovne komande nastala je vidljiva deoba: jedni su se zavukli u svoje brvnare, ćutali i predali se sudbini, a drugi su i – dalje sa nekim neobjašnjivim optimizmom – vodili žučne razgovore o tome dali će ruske trupe smeti da pređu Dunav i uđu u Jugoslaviju.

Zablude je pojačao pukovnik Mek Dauel (Mac Dowell), šef američke vojne misije pri Mihajlovićevom štabu, koji je samo koju nedelju ranije stigao sa tri aviona na improvizovani aerodrom u Pranjane. Doveo je sa sobom i desetak članova misije. Već taj događaj – „da Ruzvelt (Roosevelt) ne napušta Dražu“ – delovao je dosta impresivno u mučnoj, ledenoj atmosferi demoralizacije. Dauel je uporno tvrdio i Draži i ostalim članovima komande da bi prelaz Crvene armije preko Dunava označio početak ratnog sukoba između zapadnih saveznika i Rusije. A, američkom pukovniku, koji tek što je stigao direktno od Ajzenhauera (Dwight Eisenhower), verovalo se tada među funkcionerima četničkog pokreta, kao da donosi lične Ruzveltove poruke.

Sumornu perspektivu pomalo je popravljalo i pristizanje jednog neobičnog transporta iz Beograda. Odjedared su počeli da dolaze tovari oružja, municije i zlata. Sprovodio ih je četnički komandant korpusa Predrag Raković, iz pravca Beograda. Očekujući napad jedinica NOV i Crvene armije, to su okupatori i Milan Nedić, predsednik srpske kvislinške vlade, sklanjali tovare iz svojih trezora i magacina u Beogradu i slali ih Državnoj Vrhovnoj komandi. Raković je ove transporte sprovodio u selo Trbušane, nekoliko kilometara daleko od Čačka. Oružje i municiju je delio nasilno mobilisanom stanovništvu, a zlato je upućivao u „nepoznatom pravcu“. 

U takvim prilikama Draža je 5. septembra 1944. primio dve značajne poruke iz inostranstva. Prva je stigla od Miloja Smiljanića, člana Mediteranske komisije, koja je uskoro preimenovana u Savetodavno veće za Italiju, sa sedištem u Rimu. On je, između ostalog, obaveštavao četničkog vođu: „Pre nedelju dana, rekao mi je g. Marfi (Robert Marphy), američki politički savetnik kod generala Vilsona (H. M. Wilson), da ćete imati bezrezervnu pomoć vlade SAD čim bi započeli vojnu akciju protiv Nemaca. Jedan viđeni član delegacije takođe mi je rekao, pre dva meseca, da će sovjetska vlada biti prva spremna da pošalje svoju misiju kod Vas čim biste počeli borbu protiv Nemaca.

Sada imate nadležne amerikanske vojne faktore i preko njih ćete moći mnogo da učinite.“ Drugu takođe pismenu, telegrafsku poruku, ali u vidu direktive, Mihajloviću je uputio iz Vašingtona bivši ambasador Kraljevine Jugoslavije u SAD, Konstantin Fotić: „Najbržu i najenergičniju akciju opšteg stila protiv Nemaca sa proruskim programom. Najhitniju vezu sa Rusima – neka košta šta košta. Obrazovanje vlade u zemlji, koja će na osnovu Ustava vršiti kraljevsku vlast i Vas odrediti za načelnika štaba Vrhovne komande.“ U prvi mah moglo je izgledati da će Dražu da zbuni, a i razjari, ovo iznenadno „političko insistiranje“ na vezi sa Rusima. Kao zakleti neprijatelj komunizma i revolucije, on je i bio promovisan u ratu za „prvog čoveka kraljevske vlade“ u zemlji. Otkuda onda odjednom ovakav preokret i približavanje Moskvi? Kasnije se i to razjasnilo.

Zajedno sa šefom propagande radiofonske stanice Vrhovne komande, Vojinom Andrićem, imao sam prilike tih dana da i lično dođem u kontakt sa Dražom, 6. septembra 1944. Susret se dogodio u jednoj kući sela Pranjana, kod Čačka. Na padinama brežuljka, okrenutim prema Gojnoj Gori, koji se spuštaju u reku Kamenicu, bio je smešten Dražin štab. Oko kuće, u kojoj se on nalazio, pružalo se prostrano dvorište, ograđenom niskom, trošnom drvenom ogradom. U njemu je vrilo kao u košnici. Stizali su kuriri, komandanti, članovi Centralnog nacionalnog komiteta. Čim smo ušli u dvorište, susreo sam više svojih poznanika, uglavnom iz Beograda. Neki od njih bili su odeveni u oficirske uniforme, dok je većina bila u građanskim odelima. Osećala se, među svima, psihoza neizvesnosti i straha. Retko je ko sačuvao prisebnost. Šetali su ili sedeli potišteni, obeshrabreni, demoralisani. Čitava atmosfera podsećala je – po nervozi i košmaru – na štabove u šestoaprilskoj katastrofi.

Saznao sam u razgovoru da su došli na pozive Vrhovne četničke komande, koja je 1. septembra najavila „opštu mobilizaciju“. Svi su sada čekali na prijem kod Mihailovića i nagađali na koju će ih dužnost uputiti. Sa očitim nestrpljenjem očekivali su i odgovor na pitanje: dali će trupe Crvene armije preći Dunav i kakvi su Mihailovićevi planovi u slučaju da se oni nađu u Jugoslaviji? Na prijem kod Draže nismo dugo čekali. Pored njega, u sobi za stolom, sedeo je i Stevan Moljević, advokat, potpredsednik Centralnog nacionalnog komiteta. Čim smo ušli u sobu, Draža je ustao i upitao:  – Šta je sa radiofonskom stranicom koju nam je poslao iz Beograda inženjer Svetislav Simić?

Da li će moći uskoro da proradi? Objasnio sam mu da je stanica stigla u delovima i da usled čestih pokreta još uvek nije ni raspakovana. Nije bio zadovoljan time.  – Ona nam je potrebnija više nego ikad!  – prekinuo me. – Morate naći mogućnost da se što pre pusti u rad. Zatim se obratio Andriću:  – Vama će gospodin Moljević dati instrukcije za propagandu! – Za sada je najvažnije – odmah reče Moljević, obraćajući se Andriću – da u svakodnevnim emisijama obaveštavate narod da su Rusi naši saveznici! Treba im reći da prema sporazumu između Staljina i Anglo-Amerikanaca, oni neće preći Dunav niti ući u Jugoslaviju…

I Draža i Moljević dali su tom prilikom Andriću još nekoliko direktiva za propagandu, a zatim smo obojica napustili sobu, u koju su nastavili da ulaze ostali, koji su čekali u dvorištu. Slušajući Moljevića, spontano sam se setio reči Dragiše Vasića, kada mi je prvi put pričao o njemu: „To vam je crno-žuta voštana figura! Sa mentalitetom austrijskog roba!“

Dobivene poruke i situacija u kojoj se nalazio, naterale su Mihailovića da početkom septembra sazove Centralni nacionalni komitet na permanentno zasedanje. Prvobitno je bilo predviđeno da se zasedanje ovog najvišeg organa četničke organizacije održava u selu Ražcima. Međutim, ova je odluka ubrzo izmenjena, usled poraza okupatorsko-četničkih jedinica na Zlatiboru.  Umesto u Ražcima, zasedanje Centralnog nacionalnog komiteta otpočelo je, 8. septembra u Milićevcima, selu čije su kuće razbacane po talasastoj visoravni i brežuljcima nedaleko od Čačka.

Na početku zasedanja, u prostornoj školskoj zgradi, pravljene su razne kombinacije za sastav četničke vlade, a zatim se diskutovalo o izjavama pukovnika Mek Dauela, naročito o onoj u kojoj je kategorički tvrdio da Rusi, prema međusavezničkim sporazumima, neće prelaziti Dunav. Tom prilikom pomenut je i raspis koji je četnički komandant Srbije, Miroslav Trifunović, uputio 5. septembra svim štabovima, i u kome kaže da „po dobivenim izveštajima i planu saveznika, ruske trupe nisu predviđene za dejstvo u Jugoslaviji. Rusi su naši saveznici – piše Trifunović – a komunističke Titove bande su naši neprijatelji, jer rade protiv interesa našeg naroda, naše države i našeg kralja, te u tom pogledu nemaju nikakve podrške od Rusa.“

U toku sednice, međutim, stigla je „potvrđena vest“ da su prethodnice Crvene armije ipak prešle Dunav i ušle u Kladovo. Vest je izazvala opšte uznemirenje. Predsednika Centralnog nacionalnog komiteta, Mihaila Kujundžića, inače bivšeg ministra, koji je sedeo u vrhu stola, čim su to saopštili – udarila je srčana kap i on se momentalno srušio. Oni koji su mu pritekli u pomoć mogli su samo da konstatuju smrt.

Napravljena je neophodna pauza. Svi su bili uznemireni: ne toliko ovom smrću – koliko Rusima. Na kraju sednice donet je samo jedan zaključak: da se u Kladovo, u susret trupama Crvene armije, odmah uputi delegacija u koju je Centralni nacionalni komitet odredio: advokata Nikolu Raspopovića i inženjera Boru Radenkovića. Izabrani delegati, međutim, nisu taj zadatak nikada izvršili.

Posle zasedanja, 9. septembra, član Centralnog nacionalnog komiteta, dr. Dragoslav Stranjaković, inače univerzitetski profesor istorije, obavestio je pismom Dražu Mihailovića o radu Centralnog nacionalnog komiteta i atmosferi koja je vladala među njegovim članovima. U tom dokumentu, on ne krije pesimističke utiske: „Neljubaznost na koju sam naišao i nerazumevanje stvari jako su me iznenadili. Primetio sam da su svi glavu izgubili, ne zbog toga što im je predsednik umro, već što su se uplašili zbog tobožnjeg ulaska Rusa u Kladovo i pobojali se za svoju ličnu egzistenciju.

Gospodinu Moljeviću sam rekao da ste me Vi poslali i zbog čega sam došao. Izložio sam mu važnost pitanja po kojima smo trebali da razgovaramo, i težinu političke situacije u kojoj se nalazimo. Ali, kako mi se čini, to na njega nije mnogo delovalo. Posvetio mi je svega desetak minuta šetnje po školskom dvorištu, a kako je bio zbunjen i rasejan, ne verujem da mu je mnogo ostalo od onoga o čemu smo razgovarali.“

Stranjaković objašnjava Draži i sastav delegacije, koja je određena da pozdravi Ruse: „Po onome što sam ja čuo nijedan od članova delegacije, koja je određena, nije ruski đak i malo je uopšte po čemu je poznat, u našoj, a kamoli u stranoj javnosti. To je verovatno zbog toga, što oni koji su odlučivali ne poznaju ljude, a savete drugih ne primaju.“

Poznati su mi i lično ti događaji i ljudi, pa bi Stranjakovićevo pismo Draži mogao da protumačim i kao njegovu „žal za Dragišom Vasićem“, bar što se tiče kontakta sa Rusima. Naime, za Dragišu se znalo da je dobar poznavalac ruskih prilika, da je pisac knjige „Crvene magle“ i da je 1925. godine bio u Moskvi, da je u januaru 1944. na četničkom kongresu u selu Ba patetično i otvoreno govorio o „Rusiji i svetosavlju“, te da bi, iz svih tih razloga, on bio najpogodnija ličnost da se sastane sa Rusima. Na to je i Stranjaković aludirao u svom pismu, iako vrlo oprezno i diskretno, ne pominjući mu ime, jer se Dragiša već od sredine 1943. počeo razilaziti sa Dražom, pa je u ovo vreme bio u Topoli, kod četničkog vojvode Nikole Kalabića. Utoliko je sve to verovatnije, što su Stranjaković i Vasić bili od ranije intimni prijatelji, što su još u „Srpskom klubu“ obojica bili potpredsednici Slobodanu Jovanoviću i što su – i kod Draže – radili zajedno, kao politički tandem.

I u Beogradu su tih dana članovi Centralnog nacionalnog komiteta i drugi reakcionarni političari tražili način kako da se izvuku iz škripca i povežu sa Rusima. U tom cilju, na inicijativu poznatih ministara u radikalskim vladama Lazara Markovića i Koste Kumanudija, održan je, početkom septembra 1944. sastanak. Na njemu su, pored ove dvojice, prisustvovali još: Ilija Mihailović, industrijalac, jedan od Nedićevih savjetnika, Slavko Dukanac, advokat, Dragoljub Mihajlovića, bivši načelnik Ministarstva trgovine, jedan sveštenik, kao delegat Srpske pravoslavne crkve, dve dame iz Kola srpskih sestara, Milorad Belić Bogdan Krekić, kao predstavnici „radničke grupe“. Sastanak je imao za cilj da se stvori odbor, kao političko predstavništvo Beograda, koji bi uzeo vlast u gradu čim Nemci odu i dočekao Crvenu armiju.

Dva-tri dana posle toga, u kancelariji „Šumadijske banke“, kod Ilije Mihailovića, Marković i Kumanudi su se sastali sa advokatom Acom Pavlovićem, Dragišom Joksimovićem i Mihailom Stefanovićem, predstavnicima Centralnog nacionalnog komiteta. A posle desetak dana održana je i sednica takozvanog Beogradskog predstavničkog komiteta. Tu je zaključeno da se traži i veza sa KPJ. Taj zadatak bio je poveren Lazici Markoviću, Slavku Dukancu i Kosti Kumanudiju. Međutim, sve ove planove i kombinacije razbilo je neočekivano brzo napredovanje jedinica NOV kroz Srbiju. Usled njihovog približavanja Valjevu, članovi Centralnog nacionalnog komiteta napustili su glavom bez obzira selo Milićevce: neko pod izgovorom „da zbrine familiju“, neko „da promeni košulju, pa će se odmah vratiti“, ali nijedan se više nije pojavio.

Oni koji su ostali, među kojima su bili Aleksandar-Aca Aksentijević, Mustafa Mulalić i još nekolicina sa Stevanom Moljevićem na čelu, priključili su se Dražinom štabu i zajedno sa njim uputili se 10. septembra preko planine Suvobora. Pred veče, otegnuta marševska kolona zaustavila se u selu Brajići. Prema odjecima koji su dopirali kroz noćnu tišinu moglo se lako zaključiti da se negde u daljini vode oštre borbe. Oko ponoći pokret je nastavljen u pravcu sela Planinice. Pred zoru kolona je nailazila na grupice naoružanih ljudi, očigledno pripadnika četničkih jedinica. Zaplašeni i uspaničeni pojedinci pričali su o iznenadnim i teškim noćnim borbama oko Jelove Gore, u kojima su snage NOV razbile četnike, naročito one pod komandom Predraga Rakovića, kojima su i oni pripadali.

Preko sela Planinice i Struganika, spuštajući se pored reke Ribnice, kolona se, oko podne 11. septembra, zaustavila u selu Paštriću. Kratko vreme pošto je ljudstvo razmešteno po kućama, odeknula je pucnjava iz automatskih oružja. Zatim je stigla vest: „Borba sa crvenima vodi se u neposrednoj blizini.“ Naređen je hitan pokret: pravac Mionica – most na Kolubari.

Za vreme užurbanih priprema za pokret pucnjava iz automata postajala je sve glasnija. Delovi Dražine Vrhovne komande, koji su se izvlačili kako su znali i umeli, okupili su se u selu Divcima, ispred druma kojim su prolazile, u pravcu Valjeva, motorizovane nemačke kolone. Uskoro je prugom ka Valjevu prošao i nemački oklopni voz. Tek dva dana kasnije, u blizini Koceljeva, saznali smo da su delovi Šeste ličke divizije NOVJ, u svom nastupanju ka Valjevu, dolinom Ribnice, naišli na komoru Dražine komande. Zarobili su tada znatan deo komore u kojoj je bila arhiva Centralnog nacionalnog komiteta i još uvek neraspakovani delovi radiofonske stanice.

Preko Koceljeva, Draginje, Male Vranjske i Slepčevića, Draža je sa svojim štabom 21. septembra stigao u Badovince, prostrano i ušoreno mačvansko selo na Drini. Tu je doživeo nove udarce. Delegat četničke Vrhovne komande za Bosnu i Hercegovinu pukovnik Zaharije Baćević uputili su tada Mihailoviću sledeći radiogram:

„Sa Vašim odgovorom nisu zadovoljni ni borci ni starešine, jer ne vide nijedan zračak nade za izlaz iz naše očajne situacije u koju nas je dovela isključivo VK. Narod, borci i starešine posle kraljevog govora, a zbog stalnog uveravanja da su Kralj i saveznici sa nama, ne veruju više ništa – ni Vama ni nama. Zbog ovoga je već kod većine jedinica nastupilo pravo rasulo, a svakim danom ono će biti sve veće i veće. Zar ne vidite da će nas narod ostaviti udaljene i s motkama oterati od svojih kuća? Sa kakvom parolom mi možemo danas izaći pred narod? Zar sa lažima kao do sada? U očajnim momentima veliki ljudi prave velike gestove. To danas očekuje od Vas srpski narod, koji je od VK doveden u jedan od najtežih položaja u svojoj vojničkoj istoriji. Molim Vas za jasan, precizan odgovor, koji ćemo saopštili narodu, borcima i starešinama. A šta će posle nastupiti za to ćete snositi odgovornost pred istorijom – VI i Centralni komitet.“

Sutradan, po prijemu ovog radiogram a, Mihailović je primio i Memorandum četničkog komandanta major Dragoslava Račića: „Od 1941. godine mi smo stavili u zadatak da organizujemo vojsku i sa naslonom na naše saveznike kao potpuno legalna vojska otpočnemo borbu za oslobođenje, da u unutrašnjoj politici učinimo kraj uzročnicima našeg poraza. Za tri godine rada mi smo ispustili inicijativu iz ruku, i to zbog nejasnog zauzimanja stava u aktuelnim događajima, koji su se ticali naše zemlje. Naš nedovoljno uspešan stav prema saveznicima i nedovoljno energičan stav prema protivnicima doveo je do toga da su nam komunisti preoteli politički uticaj na saveznike i na nas od pre nekoliko meseci stavili u ilegalnost kod saveznika, na koje smo se naslanjali. Mi se ne smemo zavaravati niti zatvarati oči pred istinom.

Odlazak vojne misije najbolji je dokaz da nas Englezi i Amerikanci ne priznaju kao saveznike, a Sovjeti već odavno zastupaju neprijateljski stav prema nama. Mi moramo shvatiti da se u Engleskoj nešto promenilo i da će oni vrlo rado pružiti ruke Titu. Naše oslanjanje na narod ima samo moralnu, ali ne i praktičnu prednost.Prema svemu ovome, mora se imati na umu da smo mi, u celom dosadašnjem radu, zauzimali jedan nejasni stav. Hteli smo nacionalnu revoluciju,  ali je nismo izvršili jer smo se ogrešili o princip svake revolucije: boriti se sve dok se ne sruši stari režim i njegovi nosioci. Mi smo, naprotiv, u svoje redove primili dosta nosilaca staroga režima, političkog i vojničkog, koji se nikad i ničim ne mogu popraviti.

Umesto mladih i dokazanih revolucionara i sposobnih ljudi, mi smo uzeli za bazu ono što je bilo pre rata. U politici vodeća mesta zauzeli su oni koji su pre rata bili na višim položajima. U vojsci merilo za položaje je čin koga su imali u Jugoslaviji bez obzira na sposobnosti i pokazani uspeh u radu, umesto da se forsiranim tempom guraju napred oni koji vrede. U našem vojničkom i političkom životu ovakav stav može biti katastrofalan, a već ima i dosta simptoma negodovanja u ovom pravcu. Sav dosadašnji rad zbog nejasnog stava imao je za posledicu naše očajno kolebanje u toku proteklih godina, što je često dovodilo do užasnog ponižavanja prema našim protivnicima. Čas smo paktirali, čas bili legalni, čas zauzimali stav oružanog sukoba, što je najžalosnije. Te faze su se menjale vrlo brzo i prema želji naših protivnika i odluci pojedinih komandanta. U našim redovima nedisciplina je opšta pojava, a ništa se nije preduzelo protiv nosioca ovog zla. Bezbroj primera da kukavice, defraudanti i skroz prljavi ljudi, pomereni jedanput sa svoga položaja dolaze na novi ili veći položaj u drugom kraju – kao da se zlo leči premeštajem.

Pred nama su krajnje ozbiljni dani. Mi moramo naći snage da priznamo istinu: da od saveznika nemamo šta da očekujemo, da naš stav predstavlja samo životarenje i vodi laganom ali sigurnom našem uništenju, da ako hoćemo da spasemo svoju stvar, mi moramo potražiti nove puteve i doneti nove odluke (vremena još ima, da ostvarimo svoje ideal, a ima i puno mogućnosti ako ih iskoristimo).

 (Nastavak u sledećem broju)

Glosa

Nikola Milovanović Grba autor knjige „Kroz tajni arhiv UDBE“ bio je kao mlad čovek oficir centra veze u štabu Draže Mihailovića. Na samom kraju rata pobegao je iz kolone zarobljenih pripadnika četničkih odreda, koja se tada kretala prema Drini i Badovincima. Prebegao je u partizane i rat završio kao oficir Titove armije.