Nakon imenovanja Marka Đurića za ministra spoljnih poslova Srbije, srpskom ambasadom u Sjedinjenim Državama rukovodi otpravnik poslova. Na to mesto planiran je bivši ministar odbrane u vreme vladavine Borisa Tadića, njegov kum Dragan Šutanovac. Umesto da još izdržava kaznu zatvora u Zabeli, za teška krivična dela, Šutanovac, inače zet pevača iz Mrčajevaca Miroslava Ilića, zastupaće Srbiju u  jednoj od najuticajnijih zemalja sveta. Da li je to moguće?

Vladimir Molotok

Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal je, svojevremeno, po predlogu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića istraživalo teške kriminalne prestupe tadašnjeg ministrab odbrane Dragana Šutanovca i njegovog pomoćnik i kuma Ilije Pilipovića i tadašnjeg direktora SPPR-a Jugimport Stevana Nikčevića. Padom Demokratske stranke sa vlasti, mnogui su svu trojicu videli u zatvoru, jer je BIA, po zahtevu zamenika tužioca za organizovani kriminal Jovana Jovanovića, prikupila dovoljno dokaza da sva trojica dobiju dugogodišnje zatvorske kazne. Magazin Tabloid je, preko svog saradnika pukovnika Milana Jovanovića ( u međuvremenu je preminuo) istraživala ovu tešku pljačku crne trojke.

Ipak, sve je pošlo napočake. Nakon imnovanja Aleksandra Vučića za prvog podpredsednika Vlade Srbije, Stevan Nikčević se ubrzo pojavio u njegovom kabinetu sa tašnom. Izašao je bez tašne, u kojoj je bilo, kako je Magazin Tabloid objavio, 50 miliona dolara. Sutradan ga je Vlada Srbije imenovala za državnog sekretara u minsitarstvu na čijem je čelu bio ministar Rasim Ljajić!

Stevan Nikčević je tako zaštitio i svoje partijske drugove Šutanovca i Pilipovića. Sin Dragana Šutanovca je već u Vašingtonu i počinje da širi poslove, očkujući očev dolazak. Gospodin Šutanovac je “težak“ stotine miliona dolara.

Svojevremeno je vojna služba organizovala pljačku stana njegovog tasta Miroslava Ilića i odnelaiz stana sef u kojem je zet drđao 70 miliona dolara! Miroslav je policiji rekao da je bilo desetina hiljada dolara, koje je zaradio na kloncertima. Umesto u zatvoru Šutanovac se baškario u svojim raskošnim stanovima u centru Beograda.

Podsećamo čime se sve baio ministar Šutanovac. Objavljujemodva  teksta iz Magazina Tabloid, koji su opisivali njegova nedela.Koliko je Šule platio imenovanje za ambasadorsko mesto? Zaključite sami!

Kako je tekla dugogodišnja, sistematska pljačka države preko firme SDPR (2)

(Tekst je objavljen 13. marta 2014. godine u Magazinu Tabloid)

Prodaja i izdaja

Bivši direktor preduzeća Jugoimport SDPR (SDPR) Stevan Nikčević sa svojim saradnicima, a pod zaštitom bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, napravio je takozvani poslovni lanac u kome je umreženo preko pedeset firmi koje imaju više od  hiljadu računa i podračuna u bankama u zemlji i inostranstvu. Ovaj „poslovni“, tačnije, kriminalni lanac, preko koga je Srbija surovo opljačkana za stotine miliona evra, mogao bi da se pretvori u lanac pravosudnih postupaka koje bi i Nikčevića i Šutanovca odveo u zatvor. I ne samo njih, nego i sve one koji su „lančano“ pljačkali i okoristili se kriminalnim provizijama koje su isplaćivane sa računa fantomskih firmi. Sudski postupak protiv Nikčevića i Šutanovca sprečava republički javni tužilac, Zagorka Dolovac. Ta okolnost ukazuje na udruženu zločinačku aktivnost više lica iz vrha države.

Vuk Stanić

Bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac, oštetio je državu Srbiju i preduzeće „Jugoimport SDPR“ (SDPR) za 206.140.570 dolara (i slovima: dve stotine šest miliona sto četrdeset hiljada petsto sedamdeset) kada je pristao da od Vlade Iraka, umesto dogovorenih 460.347.134, naplati samo 254.206.564 dolara.

Ne samo da je naplatio manje novca, već je prihvatio i predlog, da firma „Aquila Omni Limited“ (Akuila), bude posrednik u naplati ovog novca. Zbog posredovanja Akuile suma koja je na kraju stigla na račun SDPR-a umanjena je i za još blizu pedeset miliona dolara posredničke provizije!

Za posredovanje firme Akuila dugo vremena su lobirali pojedini službenici  SDPR-a, među kojima: Stanko Mađarac rukovodilac odelenja u SDPR-u,  Nenad Pantoš, pomoćnik generalnog direktora, kao i bivši generalni direktor Stevan Nikčević.

Nikčević je na kraju uspeo da progura predlog u Šutanovčev kabinet, gde je bivšem vojnom ministru objašnjeno da svi koji pomognu da Akuila bude posrednik mogu i da očekuju deo novca na njihovim računima…

Pantoš i Mađarac su obuhvaćeni  krivičnom istragom KTR 12544/11, zbog ovog slučaja, ali i zbog čitavog lanca firmi koje su osnovane u zemlji i inostranstvu za potrebe uzimanja provizija i izbegavanja poreza.

Ipak, pretkrivična istraga je vođena i protiv Dragana Šutanovca i protiv Stevana Nikčevića, ali su obojica izostavljeni iz konačne krivične prijave Tužilaštva, i to na zahtev Republičkog javnog tužžoca Zagorke Dolovac!

Naime, poznato je da Zagorka Dolovac, i u ovom ali i u drugim slučajevima, otvoreno radi u korist Dragana Šutanovca.

Na žalost, nije Šutanovac jedini ministar koji je učestvovao u skidanju kajmaka SDPR-ovih poslova, nije ni jedini koji je tolerisao da novac SDPR putuje po računima desetina firmi u cilju izbegavanja poreskih obaveza. Sve ovo tolerisao je i njegov naslednik Aleksandar Vučić. Vučić će nadamo se u budućnosti imati priliku da objasni da li je u pitanju njegovo neznanje, neobaveštenost, nekompetentnost…

Početkom devedesetih godina, Iraku su uvedene sankcije Ujedinjenih nacija, ova zemlja je mogla da plaća jedino hranu i lekove. Firma „Direkcija za uređenje terena (DUT)“  je tada morala da prekine sa radovima u Iraku. Vrednost ugovorenog posla DUT sa Vladom Iraka bila je 949.429.356,14 dolara (ili, nešto manje od devetsto pedest miliona). Naplatu ovih potraživanja trebalo je u skladu sa ugovorom da obavi bivša Savezna direkcija za promet promet proizvoda sa posebnom namenom, čiji je pravni sledbenik SDPR.

Saglasnost na štetu Srbije

Veći deo posla do tada je već bio obavljen, a sankcije su se u skladu sa ugovorom mogle smatrati višom silom. Na taj način su ostvareni uslovi da je obavljeno devedeset odsto posla, ali da se može naplatiti celo potraživanje. Postojala su samo dva načina da Irak, kada mu ukinu sankcije, plati sto odsto ugovorene cene, a da razliku koja je nastala višom silom, potražuje od Ujedinjenih nacija, ili da Irak plati samo radove koji su izvedeni, a da SDPR potražuje štetu od UN.

U periodu sankcija nije moglo ništa da se preduzme. Dolar je kasnije konstantno gubio na vrednosti pa je na ovo potraživanje legitimno svih godina obračunavana i ugovorena kamata.     

Nakon okupacije Iraka, maja meseca 2003. godine od strane američke i britanske vojske, u toj zemlji je instalirana marionetska, prozapadna Vlada. Iraku su posle toga ukinute sve sankcije. Tako je otvorena mogućnost i da pregovori sa novim iračkim vlastima o izmirenju obaveza, po osnovu ovog duga, započnu 2004. godine…

Povodom ovog posla, knjigovodstveni dug  je bio 949.429.356 dolara i 1.352.306.316 dolara kamate. Ukupno 2.301.735.672,00 (dve milijarde i tri stotine jedan milion, sedam stotina trideset i pet hiljada i šest stotina i dva dolara).

Cena nafte od okupacije Iraka do danas, konstantno je rasla, što je opet stvorilo mogućnost da ova zemlja, iako izmučena ratom, može brzo da se oporavi ali i da započne uredno servisiranje starih dugova. O tome koliko se novca tih godina moglo zaraditi u Iraku govore i profiti američkih firmi koje su tamo poslovale. Najbolji primer je američka kompanija Halibarton bliska bivšem američkom predsedniku Džordžu Bušu, koja je ostvarila promet od 39,5 milijardi dolara za pet godina posla u Iraku.

I dok su američke firme mlatile lepe pare u Iraku, a njihove kompanije plaćenika ubijale civile u toj zemlji, američki savetnici iračke Vlade, savetovali su novim vlastima da ne plaćaju stare dugove. Iračani, koji, kao i drugi Arapi imaju prirodno veliki talenat za pregovaranje, cenjkanje i trgovinu, ubrzo su sa Pariskim klubom sklopili dogovor o otpisu osamdeset odsto dugova! Potom su Srbiji i drugim poveriocima drsko servirali priču da treba da budu srećni ako dobiju uslove koje su dali Pariskom klubu.

-Oni koje ubacimo u kategoriju bilateralnih dugovanja dobiće ponudu da im vratimo tek deset odsto od ukupnog duga, poručivali su Iračani poveriocima.

Ministri iz Vlade Vojislava Koštunice, prvo Mlađan Dinkić, a potom i Milan Parivodić naseli su na ove pregovaračke trikove.

Ovde treba istaći da su Stanko Mađarac i Nenad Pantoš u više dokumenata isticali ničim opravdane savete da će biti dobro ako nam Iračani omoguće iste uslove kao Pariskom klubu. Zapravo činjenica da je Pariski klub prihvatio otpis osamdeset odsto Iračkih dugova iz vremena Sadama Huseina, i stalno rastuća cena nafte bili su indikatori da će ta zemlja imati snage da plati mnogo više.

Trebalo je biti strpljiv u pregovorima. Ugovorno pravo bilo je na strani SDPR. Nove iračke vlasti tražile su kontinuitet u poziciji koju je Irak imao u UN pre sankcija pa su samim tim morali da prihvate i obaveze iz perioda pre sankcija.

Zatrpana glupavim savetima koji su verovatno podstaknuti ličnim interesima,  i pritiskom američkih diplomata, Vlada Vojislava Koštunice se saglasila da sa Iračanima potpiše sporazum po kome bi Bagdad platio umesto 2,3 milijarde tek 460 miliona dolara.

Na potpisivanju ugovora, službenicima SDPR-a i ministru Parivodiću koji je u to vreme obavljao dužnost ministra finansija i ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, predočeno je da je u ugovor ubačena i firma Akuila koja će posredovati u plaćanju prema SDPR i naravno uzeti proviziju za to. Naša delegacija odbila je da potpiše takav ugovor, pa su sa Iračanima pregovori početi iz početka…

Šutanovac i Nikčević zadovoljni, Tadić naredio istragu

U međuvremenu je ozbiljno razmotrena i činjenica da novac koji SDPR planira diskontno da naplati nije sto odsto njihov. Oni su bili servis za naplatu društvene firme DUT koja je obavljala posao u Iraku, dok je DUT opet angažovao mnogo firmi kao podizvođače. U pitanju su bile firme iz bivših republika SFRJ, iz Bosne, Slovenije i Hrvatske. Umanjenje duga Iračanime značilo je da sve te firme iz današnje Srbije i bivših republika SFRJ, trebaju da se usaglase sa diskontom koji postigne Srpska Vlada. U protivnom je postojala opasnost da SDPR otpiše dve trećine duga, ali da prema njemu ne budu na isti način otpisana potraživanja ovih kompanija.

Država Slovenija je u cilju naplate potraživanja njihovih formi u ovom poslu počela čak sama da pregovara sa Iračanima, a potraživanje je prijavila i kod međunarodnih finansijskih institucija. SDPR je trebao da prizna da je uspostavio kontakt sa većinom firmi iz iz bivših republika SFRJ, ali ne sa svima. Ostalo je nekoliko firmi iz Bosne i Hrvatske sa kojime nije postignut sporazum.

Koštuničina Vlada je pala, a na mesto ministra odbrane došao je Dragan Šutanovac, pa je njemu i povereno da zajedno sa rukovodstvom SDPR donese strateške odluke. On je prihvatio sve.

Preciznije rečeno, Iračani koji su predlagali da se dug diskontuje sa 2,3 milijarde na 460 miliona, zaključili su da sa Šutanovcem da mogu da postignu bolji dogovor! Predložili su da plate u jednoj tranši  254.206.564 dolara, umesto 460 miliona plus kamata u ratama.  Uvek blizak Amerikancima, koji su instalirali nove Iračke vlasti, Šutanovac je ovo bez dvoumljenja i prihvatio. Iračani su potom predložili da prihvati i posredovanje firme Akuila u isplati novca Srbiji. Šutanovac je i to prihvatio.

I firma Akuila je prihvatila da uredno plati svima koji su pomogli da se ubaci u posredovanje. Ministar odbrane Dragan Šutanovac, generalni direktor SDPR Stevan Nikčević, Stanko Mađarac rukovodilac odelenja u SDPR-u i  Nenad Pantoš, pomoćnik generalnog direktora, bili su više nego zadovoljni načinom na koji je posao sklopljen.

Ali, tadašnji predsednik republike Srbije Boris Tadić nije bio zadovoljan, jer mu je u međuvremenu dostavljena kompletna dokumentacija o ovoj i drugim malverzacijama vezanim za vojne nabavke. Ubrzo, Tadić je naredio pokretanje istrage. Ovaj sukob na relaciji Tadić-Šutanovac, kasnije je pomogao jačanju struje Dragana Đilasa u Demokratskoj stranci.

Do čega je taj sukob doveo, pokazalo se u momentu kad je Tadić pokušao da ostane na čelu stranke i kad je najavio da je potrebno da se Demokratska stranka obračuna sa mangupima u sopstvenim redovima. Istog momenta su ga ti mangupi smenili, i to po kratkom postupku.

Ipak, službenici policije, ali i BIA i VBA, obavili su istragu u SDPR krajnje korektno, pa je nakon promene vlasti, Aleksandar Vučić samo trebao da politički utiče da ona bude okončana.

Tužilaštvo još ne zna gde je 30 miliona dolara

Službenici BIA spremno su čekali Vučićev znak da uhapse Šutanovca i Nikčevića. Umesto očekivanih signala Vučić je imenovao Stevana Nikčevića za državnog sekretara u Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija. Da postoji rad nezavisnih institucija sistema u Srbiji i da Srbija ima Tužilaštvo koje radi samostalno i pošteno, ovo imenovanje ne bi značilo ništa. Ali…

Uprkos svemu, bezbednosni organi dali su dovoljno materijala za dugogodišnje zatvorske kazne. Ali, pokazalo se, tužilaštvo nije samostalno, Zagorka Dolovac ima moć (i zadatak) da spreči procesuiranje onih koji su sa njom u istoj ekipi.

Novi direktor SDPR Jugoimport-a, Jugoslav Petković, uopšte ne pokušava da uđe u trag kriminalnim poslovima koje je zaključivalo prethodno rukovodstvo. Zapravo, on čak i koristi mrežu firmi za sklanjanje novca koju su poslednjih dest godina pravili menadžeri SDPR.

Poslovni lanac u kome je umreženo preko pedeset firmi, koje imaju preko hiljadu računa i podračuna u bankama u zemlji i inostranstvu, za direktora Petkovića predstavlja samo jedan „interesantan poslovni poduhvat“.

Lanac firmi preko kojih se provlače novci, posluje na sledeći način: osnuje se firma u inostranstvu u zoni koja ne podleže porezu, sklopi se ugovor da će na tu firmu biti uplaćen novac iz posla SDPR i inopartnera, u ugovoru se predviđa i provizija za firmu na koju će novac biti uplaćen. Proviziju dele političari i direktori.

Kada se u lanac poslovanja ubaci još firmi povećava se broj onih koji uzimaju provizije, primaju plate, a povećava se i broj računa u stranim i domaćim bankama na kojima novac provodi vreme. Što duže novac putuje od momenta zaključenja posla do matične firme, manje novca stiže u SDPR. Lica ovlašćena na računima na usputnim stanicama imaju obavezu da ga preusmeravaju dalje, svaka stanica uzima proviziju i novac prosleđuje.

Pošto su u pitanju sume od nekoliko stotina miliona evra godišnje na računima ćerki firmi ostaju veliki prihodi od kamata. Tim novcem raspolažu direktori. Tog novca nema u bilansu SDPR-a, pa država Srbija na njega ne naplaćuje porez. Istina suma novca iz zaključenog posla koja preko mreže firmi stigne u SDPR na kraju ulazi završni račun, ali pošto je umanjena putovanjem preko provizionih stanica suma na koju se porez naplaćuje je na taj način takođe umanjena.

Treba naglasiti da je dug Iaraka samo jedan deo novca koji se provlači preko ovih računa, jer srpsko tužilaštvo pokušava da uđe u trag potraživanjima vrednim više od trideset miliona dolara.

A 1.

Uporno protiv interesa Srbije

Rukovodilac odelenja u SDPR-u, Stanko Mađarac i  pomoćnik generalnog direktora  Nenad Pantoš, obuhvaćeni su istragom tužilaštva KTR 12544/11, dok su bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac i generalni direktor SDPR Stevan Nikčević posle urgencije Republičkog javnog tužioca Zagorke Dolovac skinuti sa spiska optuženih lica. U službenoj belešci koju su Pantoš i Mađarac potpisali, ova dvojica službenika i dalje zagovaraju ideju da Iraku bude otpisano čak 75 do 90 odsto duga koje SDPR potražuje iz vremena SFRJ, i karakterišu to kao dobru ponudu!

–Većina prisutnih predstavnika poverilaca koji su učestvovali u raspravi, izjasnila se za prihvatanje  ponude. Ocenjeno je da je ponuda najbolja od svih koje su do sad dobijene, pišu Mađarac i Pantoš u vezi ponude kojom Iračani predlažu da plate Srbiji samo 10,25 odsto duga od ukupno 2,3 milijarde.

Ovde treba istaći da je ugovor koji je sa Iračanima svojevremno sklopljen, posedovao čvrste finansijske garancije, ali da ih oni u službenoj belešci nigde ne spominju. Svo vreme Pantoš i Mađarac, Iračku ponudu predstavljaju kao jedino moguće rešenje i zagovaraju da se prihvate njihovi pritisci i da se dug otpiše.

KRIMINALNE AKTIVNOSTI DRAGANA ŠUTANOVCA

(Ovaj tekst objavljen je u broju 135 Magazina Tabloid)

Nemerljiva je količina opljačkanih, uništenih i preprodatih vojnih resursa, od kojih država Srbija nije dobila nijedan dolar ili evro, a sve zahvaljujući „demokratskom preporodu“ vojno-industrijskog kompleksa koji je danas ili sasvim uništen, ili je prekomponovan da bude u službi najprljavijih ratova širom sveta koje NATO pakt vodi.

Piše: pukovnik Milan Jovanović

Nepojmljiva je količina gluposti koju je izgovorio dosadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji se, osim glupošću, odlikuje i pripadajućom drskošću.

Samo takav čovek, koji je došao u vrh srpske vlasti direktno sa ulice, nedovoljno i površno školovan, bez ikakvih prethodnih iskustava u poslu koji mu je dodeljen, mogao je svih ovih godina da od vojne opreme i naoružanja napravi kokošarski biznis, od koga su bili „dobri“ on, njegova stranka, njegovi kumovi i njegovi mračni „poslovni partneri“.

Od tih poslova nije bilo dobro državi Srbiji, nego joj je bilo sve teže, pa je danas potpuno ispravno reći da je ova država najobičnija NATO kolonija u koju su je pretvorili upravo takav ministar odbrane, podređen jedino svome političkom i poslovnom preduzimaču Borisu Tadiću.

Pre skoro dve godine zamenik tužioca za organizovani kriminal Jovan Jovanović naložio je Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) da sprovede predistražne radnje radi utvrđivanja da li organizovana kriminalna grupa pljačka Ministarstvo odbrane Srbije, Vojsku Srbije i javno preduzeće „Jugoimport SDPR“.

U nalogu tužioca, koji je više puta dopunjavan, službenicima BIA data su precizna uputstva koju dokumentaciju da izuzmu iz arhiva pomenutih ustanova.

U istrazi koja je trajala nekoliko meseci, ispitano je oko sto građana, čije izjave su uzete za zapisnik, a krug indicija i dokaza zatvoren je tako da se očekivalo da će tužilac staviti i formalni zahtev sudiji za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu, radi određivanja pritvora ministru odbrane Draganu Šutanovcu, kao organizatoru zločinačke grupe, u čijem sastavu je i njegov pomoćnik i kum Ilija Pilipović, kao i direktor „Jugoimporta SDPR“ Stevan Nikčević, a grupa ima još oko dvadeset aktivnih članova.

Udruženi u ovu zločinačku organizaciju, „Šutanovac i njegova mafija opelješili su imovinu Vojske Srbije i Ministarstva odbrane za nekoliko milijardi evra“!

Istragu protiv ministra Šutanovca sprovodile su i strane obaveštajne službe, prateći njegovu aktivnost u švercu oružja i municije.

Beskrupuloznost ove organizovane kriminalne grupe zaprepastila je i međunarodnu zajednicu, koja je više puta zahtevala od bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića – koji je i sam, kao ministar odbrane, opljačkao dobar deo novca – da Šutanovca i družinu izvede na sud.

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević sprečavao je svog zamenika Jovana Jovanovića da preuzme krivično gonjenje, pravdajući se nalogom sa „najvišeg mesta“.

Ime Dragana Šutanovca nalazi se na spisku osoba sa nesaniranim krivičnim dosijeima, koji je sačinjen na osnovu praćenja od stranih obaveštajnih službi i dostavljen predsedniku Srbije prilikom prošlogodišnje posete državne kancelarke Angele Merkel.

Odmah po konstituisanju Narodne skupštine Srbije, očekuje se da će na prvoj sednici biti smenjen tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević, što će omogućiti da i on bude uhapšen, a da se svi krivični dosijei proslede sudijama za prethodni postupak, radi određivanja pritvora i brzog sudskog procesuiranja.

Samo od Šutanovčeve mafijaške grupe, očekuje se, biće oduzeto više od milijarde evra, koju je ova grupa stavila na svoje račune rasprodajom vojne imovine, naoružanja i municije, kao i korupcijom.

Doskorašnji ministar odbrane Šutanovac će verovatno biti prvi član Tadićeve mafije koji će biti uhapšen.

Potom će uslediti masovna hapšenja ove opasne mafije koja je opelješila Srbiju.

ostoji sumnja u legalnost poslova Sektora za materijalne resurse koji vodi Ilija Pilipović, kum srpskog ministra odbrane Dragana Šutanovca. No, to je postala neprijatna tema tek nakon radosnih vesti koje su srpskoj javnosti saopštili predsednik Srbije Boris Tadić i njegov političko-poslovni Mefisto, Dragan Šutanovac, da je sa Irakom sklopljen odličan posao sa prodajom pancira i mogućom prodajom oklopljenog borbenog oklopnog vozila mitskog imena Lazar.

Očigledno je da su američki vojni biznismeni sa srpskim ministarstvom odbrane sklopili poslove o kojima srpska javnost nije obaveštena.

Tim povodom je u časopisu Tajms novinarSolomon Mur aprila 2008. pisao da je „srpski posao sa Irakom težak 833 miliona dolara, i da je deo srpske tajne pogodbe zamrznut. Zapadni izvori tvrde da je oko 600 miliona dolara u Srbiju doneto u kešu, a da je za vojnu industriju obezbeđen posao od 235 miliona dolara“.

Tadić i Šutanovac su se razmetali izjavama o prodaji pancira i oklopnih borbenih točkaša tipa Lazar Bagdadu. Vojni stručnjaci Vojnotehničkog instituta na čelu sa direktorom Mladenom Pantićem i Remontnog zavoda ukazivali su da za izradu pancira nemamo potrebne materijale i da ih treba uvoziti.

Kada je u pitanju vozilo Lazar,treba uraditi nultu, pa serijsku proizvodnju. Za stabilnu proizvodnju Lazara potreban je ozbiljan budžet kako bi proizvodnja bila serijska, što bi omogućilo njegovu prodaju zaintersovanim kupcima.

Prema informacijama iz Ministarstva odbrane, Irak je naručio 150.000 pancira, i istovremeno bio zainteresovan za pancire firme Mile Dragić iz Zrenjanina. Predstavnici iračke vojske uzeli su iz Zrenjanina uzorke pancira, zatim izvršili laboratorijska ispitivanja i kako su bili zadovoljni dobijenim rezultatima, došlo je do narudžbine. No, tada Pilipović stupa na scenu i otima taj posao firmi Mile Dragić preko svoje stare kuće Jugoimport SDPR. Da bi sve bilo kako ne treba, Pilipović šalje predstavnike SDPR-a u Kinu i Izrael i od njihovih proizvođača naručuje pancire kakve proizvodi Mile Dragić!

Zatim u mestu Kisaču kod Novog Sada, u firmi Novoteks, prepakuju pancire, ubacuju uputstvo i nalepnice SDPR-a, te ih tako šalju kao srpski proizvod!

Očigledno da je iračka vlada zainteresovana za vojnu opremu iz Srbije. Prema nekim proračunima, vrednost te robe kretala se oko 240 miliona dolara. Bili su predviđeni proizvodi srpske namenske proizvodnje iz Valjeva, Kragujevca, Pančeva i Zrenjanina u vrednosti od oko 170 miliona, ali nije poznato šta je sa razlikom od oko 70 miliona dolara. Iako je ceo posao sklopljen preko Jugoimport SDPR-a, iračka vlada je sklopila ugovor sa ovom firmom kao posrednikom. To ukazuje da Pilipović štiti svoju staru firmu, namešta joj poslove i kao posredniku obezbeđuje joj dobar profit. Naravno, kako SDPR-u, tako sebi i svom kumu Šutanovcu.

Za potrebe Vojske Srbije u planu je i nabavka borbenog vozila točkaša. No, nabavka takvog borbenog sredstva traje nekoliko godina dok se ne uvede u upotrebu. Prema okvirnim proračunima, ovaj posao je vredan 360 miliona evra i treba da bude realizovan u roku od pet godina. Dinamika isporuke bi bila sledeća: prve godine četiri vozila, naredne šesneast, i dalje progresivno. Kao ponuđači, na ovom tenderu su se pojavili finski proizvođač Patria (poznata, između ostalog, i po finansijskoj aferi sa Janezom Janšom u Sloveniji), švajcarska Pirana, austrijski Pandur i ruski BTR-90.

Sva vozila su bila kvalitetna, ali je izabrano finsko, mada je dvostruko skuplje od ruskog! Skandal je utoliko veći što za ruska vozila imamo sopstvenu proizvodnju dela naoružanja i municije, za odabrano finsko će Srbija sve morati dodatno da kupuje. Pokušavajući da kamuflira kompletan posao, ministar Šutanovac je izvesno vreme javno govorio da smo odustali od kupovine oklopnih vozila.

Nabavka vozila finskog proizvođača Patria postala je ponovo aktuelna od povratka Dragana Šutanovca iz SAD. Naravno, nakon što je dobio upustva da se naoružanje i oprema Vojske Srbije usklađuju sa standardima NATO pakta.

U Sektoru za materijalne resurse Ministarstva odbrane Srbije, na čijem čelu je upravo Ilija Pilipović, nalazi se i Uprava za odbrambene tehnologije, koju čine Remontni zavod i Vojnotehnički institut.

U ovoj činjenici treba tražiti razloge zašto Uprava za odbrambene tehnologije Vojske Srbije, na čijem je čelu brigadni general Danko Jovanović, nije dobila nijedan dinar iz vojnog budžeta. Da ironija bude još gorča, Šutanovac saopštava da su za Remontni zavod i za Vojnotehnički institut (VTI) za 2010. godinu obezbeđena minimalna sredstva!

Početkom 2009. godine ministar Šutanovac ukazuje na potrebu povećanja budžeta za odbrambene tehnologije. Na osnovu toga je Vojnotehnički institut na čelu sa pukovnikom Mladenom Pantićem pravio svoje poslovne planove, kao uostalom i Remontni zavod.