Ciljeve obnavljanja političkog suvereniteta Rusije i ekonomske rekonstrukcije sledi Vladimir Putin. Hodorkovski je osuđen za pranje novca i utaju poreza, a posle odslužene kazne srdačno je dočekan u finansijskim rajevima Švajcarske i Londona. Zapadne kompanije iz SAD, Nemačke, Francuske i drugih zapadnih zemalja sada su zastupljene u Rusiji, gde se pridržavaju zakona i mogu da posluju. Samo nemačka ruska privredna komora ima preko 1.000 članova. Samo 2020. i 2021. 160 američkih kompanija uložilo je ukupno 4 milijarde dolara u Rusiju. I hiljade banaka i kompanija iz SAD i Evropske unije decenijama posluju u Narodnoj Republici Kini, poštujući lokalne zakone i uživajući u velikim pogodnostima, nedavno i u oblasti novih tehnologija i životne sredine.Dakle, kapitalizam nije prepreka mirnoj i ekonomski uspešnoj saradnji svih strana – tvrdi u svojoj knjizi “Kapitalisti XXI veka“ Verner Rugemer, čiji sadrdžaj ćemo prneti u nekoliko narednih brojeva. Prevod knjige – Pajo Ilić

Verner Rugemer

Pozorište akcionara

Tako su godišnji sastanci akcionara velikih zapadnih korporacija postali još smešniji spektakl nego što su bili ranije. Poznate tradicionalne kompanije u Nemačkoj, poput Simensa i Dojče banke, imaju nekoliko stotina hiljada malih nemačkih akcionara. Zavaravaju se tako što ih mame na ove sastanke kobasicama i sjajnim pamfletima. Oni slušaju reči generalnog direktora sa iščekivanjem i besom koliko će mala, ali verovatno nešto veća dividenda biti ovog puta. Neki od velikih malih akcionara ili predstavnici važnih akcionara ponekad izražavaju oštre kritike. Ali njihov mali procenat glasova je nemoćan. Predstavnici BlackRock & So uopšte ne govore ništa, klimajući glavom na predloge Odbora bez komentara – oni su dugo raspravljali o svim odlukama iza kulisa. „Akcionarski“ kapitalizam – to je zapravo bilo davno.

Sa visokom etikom, potpuno oslobođenom morala

Naravno, BlackRock ima razrađen etički kodeks: Kodeks poslovnog ponašanja i etike. „Društvena odgovornost“ i „visoki standardi“ ispisani su velikim slovima. Čak i kritičari sa kritičkom reputacijom hvale svog druga Lorensa Finka. Džozef Stiglic, nobelovac: „Lari je ubeđen da kapitalizam mora da se ponovo izmisli… on se bori za pravednu stvar.

Ali već u trećem paragrafu „moralnog kodeksa“ postaje jasno: krajnji cilj je „premašiti očekivanja naših kupaca“. Zaposleni se tretiraju kao „ljudski kapital“ ograničen na specijalizovane programe na „visoki učinak“ i „odnos prema učinku“. Cilj je proizvesti „odlične menadžere i lidere“. Dakle, cela etika je da se bogatim anonimnim klijentima donese maksimalni mogući profit. Univerzalna ljudska prava i socijalna i radna prava sadržana u njima, kao i međunarodno pravo, nigde se ne pojavljuju u ovom etičkom kodeksu.

Prihodi menadžera, bez obzira na kvalitet njegovog rada

Kao što BlackRock svojim rukovodiocima obezbeđuje udeo u profitu – striktno diferenciran prema hijerarhijskom nivou – on to takođe olakšava u kompanijama koje su u suvlasništvu BlackRock & Co.

Dojče banka je, na primer, stotinama puta širom sveta optuživana i osuđivana za prevaru tokom godina, suočavala se sa milijardama kazni, prezaduživala se i bila na ivici bankrota, ali od finansijske krize prihodi njenog vrha menadžeri su brzo rasli. U 2017. 705 menadžera su bili milioneri po prihodima, a godinu dana ranije njihov broj je bio manji od polovine od 316 menadžera. 50 rukovodilaca Dojče banke zaradilo je između 3,5 i 8 miliona evra u 2017. godini, više od jednog generalnog direktora.

Zagađivači životne sredine

BlackRock & Co ne „žele“ da zagađuju životnu sredinu. Ali oni su to uradili i dozvolili da se to desi, budući da su bili glavni akcionari u najvećim kompanijama u oblasti vađenja uglja i sagorevanja lignita, upotrebe pesticida, falsifikovanih podataka o izduvnim gasovima automobila i privatizacije vodnih resursa u Indiji i Brazilu šNestle. ..). Činjenica je da su UN proglasile slobodan pristup čistoj vodi za piće ljudskim pravom, ali BlackRock & Co promoviše suprotno. BlackRock, Vanguard, BPCE, Capital Group i veoma „etički“ državni fond Norges uključeni su u krčenje šuma u Brazilu preko švajcarske grupe za poljoprivredu i rudarstvo Glencore.

Degradacija položaja zavisnih zaposlenih

U moralnom kodeksu, „ljudska prava“, na način koncepta ljudskih resursa, se u svakom slučaju selektivno svode na vrednosti „inkluzije“ i „raznolikosti“. Nacionalna radnička prava ili konvencije MOR-a se nigde ne pominju. Angažovanje kao što je Deutsche Post, korišćenje vremenskih uslova na poziv, otpuštanje članova radničkog saveta – zakon ćutanja o radnoj nepravdi je deo poslovnog modela.

BlackRock & Co. su glavni akcionari u Amazonu, Facebooku, Microsoftu, Appleu, Guglu, koji zahtevaju izuzetno niske plate i na nacionalnom i na međunarodnim lancima snabdevanja. Nemačka građevinska kompanija Hochtief i francuska građevinska kompanija Vinci grade objekte za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2022. u Kataru. Godinama eksploatišu državno disciplinovane super-jeftine radnike u nehumanim uslovima rada i života. Nijedna konvencija MOR-a, poput slobodnog sindikalizma, zaštite na radnom mestu, zaštite od otkaza, prava na socijalno osiguranje, prava na plaćeno odsustvo, se ne poštuje. Veliki zagovornici „etike“, BlackRock kao glavni akcionari unovčavaju ovo i ćute.

Spajanja rezultiraju gubitkom radnih mesta: očekuje se da će samo Baier-Monsanto otpustiti 12.000 ljudi nakon spajanja.

Rizik od štetnog uticaja na zdravlje

BlackRock, Vanguard, State Street, T. Rove Price, Lazard, Vellington, Massachusetts Financial su dugo bili glavni akcionari kompanije Medtronic, najvećeg svetskog proizvođača medicinskih uređaja, odnosno implantata kao što su pejsmejkeri i zglobovi kuka. Decenijama je kompanija podmićivala lekare, plaćala novac da bi žrtve ućutale i isporučivala nedovoljno testirane uređaje.

Naoružavanje i rat: svesno hodanje u snu

BlackRock, Capital Group, Vanguard i State Street su najveći vlasnici kompanija za nuklearno oružje, svaka sa više od 30 milijardi dolara: Lockheed, Boeing, Honeivell, Northrop, General Dinamics, Airbus. BlackRock se fokusirao na njih ovim redosledom: Boeing, Honeivell, Lockheed, Northrop (sve SAD), Erbas (Evropska unija), General Dinamics (SAD), Safran (Francuska) i BAE Sistems (UK).

U Nemačkoj, BlackRock je najveći akcionar Rheinmetall-a. Kompanija zaobilazi izvozna ograničenja koja su nametnuta nemačkim zakonom tako što prebacuje proizvodne pogone u, na primer, Južnu Afriku i Sardiniju. Njeni tenkovi se isporučuju u ratne zone zaraćenim stranama kršeći međunarodno pravo, kao što je Saudijska Arabija (rat protiv Jemena). Generalni direktor Vojske Rajnmetala Papberger je za naoružavanje EU i NATO protiv Rusije: „Ne treba se oslanjati samo na Ameriku ili čekati rast azijskih snaga – Evropa treba da bude nezavisna i da pokaže snagu“. Rheinmetall je partner sa američkom grupom za oružje Raitheon, u kojoj je BlackRock takođe najveći vlasnik i upravlja penzionim fondom135.

Nakon masakra u Sjedinjenim Državama, javno je osuđeno da je jurišna puška Smith & Vesson M&P 15 bila najčešće oružje u nedavnim masakrima: kao rezultat toga, pod uticajem

BlackRock je 2016. godine bezopasno preimenovan u American Outdoor Brand od strane Smith & Vesson-a.

BlackRock & Co sigurno ne kaže da „žele“ da ratuju i ubijaju – njihov kapitalizam ne funkcioniše tako. Oni profesionalno ostvaruju sopstvene ciljeve profita i samobogaćenja za sebe i svoje klijente. Oni ne rade ništa protiv unutrašnjih i spoljašnjih sukoba, već ih jednostavno hrane tako što im daju više mitraljeza i tenkova. Svesno hodanje u snu.

Ulaganje u sebe

BlackRock & Co koristi postojeću suštinu kompanija u kojima učestvuju. Oni koriste profit ne da bi kreirali nove sadržaje, već da bi dodatno povećali sopstvenu vrednost i vrednost svojih investitora.

Kompanije u kojima BlackRock & Co ima udela otkupljuju što je moguće više akcija od malih akcionara i uklanjaju ih sa tržišta. „Motivi: Manji broj akcija smanjuje ponudu, što dovodi do viših cena. Povrh toga, zarada po akciji raste kako se raspoređuje na manje sertifikata o akcijama… Isplata dividende se takođe raspoređuje na manje akcija, što rezultira većim dividendama po akciji za preostale akcionare.“ Dakle, što je veći udeo BlackRock & Co, to kompanije intenzivnije posluju, kao u slučaju Vonovia, Fresenius, SAP,

Adidas, Allianz i Siemens. Ovo povećava vrednost akcija kompanija i kartelnu tržišnu moć BlackRock & Co. Istovremeno, privreda se sužava pod sloganom „rezanja viška kapaciteta“.

Podrivanje temelja tržišne privrede

BlackRock & Co su istovremeno akcionari mnogih velikih kompanija u istoj industriji. Spajanja i akvizicije se nastavljaju, kao što su Baier-Monsanto, Linde-Prakair i Eon-RVE, uključujući američke hemijske grupe Dov i Dupont, TVesf/e i Pfizer, NestM i Starbucks, američke telekom grupe T-Mobile i Sprint.

Spajanja i akvizicije dovode do oligopola i monopola. Ova anti-tržišna moć BlackRock & Co je s vremena na vreme kritikovana u FAZ-u koji je naklonjen SAD: „Ograničenja konkurencije povezana sa rastom fondovskih kompanija dovode do povećanja korporativnih profita. Ovo koristi uglavnom američkim investitorima, koji na taj način mogu nastaviti da rastu.“ Osim toga, ovi „veliki investitori… potkopavaju temelje tržišne ekonomije“. Ali zašto neko ko igra ulogu vodećeg medija obrazovanih akademskih klasa i političara sposobnih za rad u vladi, to izjavljuje, ako dozvoljava uništavanje „vrednosti“ koje propoveda – na kraju to služi dobrom cilju i moćni majstor! Pozivati na „vrednosti“, gunđati malo i bezuspešno na njihovo kršenje – takva je preovlađujuća „sloboda mišljenja“.

Evropska unija na skutovima BlackRocka

BlackRock redovno postavlja zahteve Evropskoj uniji. Potpredsednik evropskog BlackRock-a Hildebrand kaže: „Evropa takođe ima strukturalni problem. Tržišta rada i proizvoda su previše regulisana. Investicije ne donose dovoljnu nagradu… Političari moraju biti spremni da unište postojeće strukture.“ Nemačka je bila uzoran primer sa Harcovim zakonima, ali je od tada oslabila u oštrim očima BlackRocka: „Nemačka bi trebalo da bude lider u Evropi. Poslednjih godina Nemačka sve manje preuzima vođstvo kada su u pitanju strukturne reforme. U nekim oblastima je to zaista išlo unazad, na primer, sa njenim penzionisanjem u 63. godini.

Hildebrand takođe poziva na prekogranično spajanje evropskih banaka, uklanjanje nacionalnih finansijskih nadzornih ovlašćenja i centralnu bankarsku superviziju EU pod okriljem ECB, što je BlackRock već preporučio. Hildebrand peva sa istog lista himni kao Rotšild bankar i sadašnji francuski predsednik Emanuel Makron.

Uticaj je počeo tiho u javnosti, ali je sada brz i jasan: 2017. godine, Nemačka monopolska komisija, OECD i Uprava za konkurenciju EU kritikovali su opasnu koncentraciju moći BlackRock-a.

Kristijan Štaub, u to vreme šef BlackRock Nemačka, podneo je žalbu nemačkoj vladi. Tada je Ministarstvo privrede ovu kritiku okarakterisalo kao čisto „teoretsko nagađanje“ – i time je rasprava o problemu bila završena.

BlackRock savetuje Evropsku Evropsku komisiju i Centralnu banku

Nijedna od najvećih vlada EU nije susretljivija od nemačke vlade, bez obzira na njen politički partijski sastav. 2012. godine, ministar finansija Šojble je morao da ode na odmor na Silt na zahtev Obamine sekretara finansija Timotija Gajtnera da bude „obrađen“ van Berlina. Nakon finansijske krize, Gajtner je dodelio BlackRock-u da spase banke i osiguravajuća društva. U „ličnom interesu“ SAD, pisao je Der Spiegel, ECB je trebalo da preplavi finansijska tržišta EU jeftinim novcem, po uzoru na SAD. Šojble je ovo odobrio. BlackRock je postao savetnik ECB. Ubrzo nakon toga, šef ECB Mario Dragi obećao je da će „učiniti sve što je potrebno“.

BlackRock je savetovao ECB o njenom programu otkupa korporativnih i državnih obveznica. U ime Evropske komisije, BlackRock je organizovao stres test za 39 najvećih banaka u EU, od kojih je mnoge suvlasnik. BlackRock je pripremio analizu rizika za spasavanje banaka u Irskoj, Grčkoj, Velikoj Britaniji i na Kipru. Šef ECB Dragi, bivši bankar Goldman Saksa, „amerikanizirao“ je Evropsku centralnu banku po modelu Fed-a američke centralne banke, a takođe je proširio pristup njoj američkim bankama i investitorima.

U isto vreme kada i Trojka, agenti BlackRock-a su bili u Atini pod maskom Projekta Solar i pod pseudonimom „Kler“ na Kipru. U svim ovim misijama, suvlasnik banke je direktno ili indirektno težio cilju da sačuva svoje obaveze. Pored toga, savetovanje ECB o tome kako da se nosi sa kreditima pod rizikom dalo je BlackRock-u „ekskluzivni pristup podacima evropskih kompanija“.

„Evropskim štedišama nedostaju pouzdani podaci i uputstva o tome kako da investiraju i planiraju budućnost“, rekao je Fink. Zato je platio bivšem ministru finansija Velike Britanije Ozbornu, koji je vodio „penzionu revoluciju“ u UK umesto BlackRock-a (kapital može da pravi revolucije, zavisni zaposleni ne mogu). Lobista je u Evropskoj komisiji promovisao PEP plan: panevropsku ličnu penziju. Uz BlackRock „pečat kvaliteta“, ali bez garancije isplate, zaposleni u drugim državama članicama EU takođe su morali da kupuju BlackRock ETF/iShares finansijske proizvode za privatne penzije.

Najveći populista: bos BlackRock-a Lari Fink

Lorens Fink, predsednik odbora BlackRock-a, želi da bude prijateljski nazvan Lari, a mejnstrim mediji poslušno prate. Onaj ko dopušta da se veliča kao „vrhovni kapitalista“ kada se neizabrana i u ovom ili onom obliku izabrana elita sastane u njegovom najužem krugu na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, voli da sebe prikazuje kao zaštitnika „malog čoveka“ kada ga javno kritikuju. Populistički, on čak klizi u ulogu lidera sindikata. Kada su se u Nemačkoj 2018. pojavile kritike da je Fridrih Merc, predsednik odbora BlackRock Deutschland AG, izneo svoje ime za predsednika poslovne stranke CDU prekrivene hrišćanskim lakom, Lari se obratio Volstritu na nemačkom za razumevanje među Nemcima. Sada je želeo da predstavi svoju kompaniju „lično“. Osnovao je BlackRock „pre 30 godina sa sedam kolega u maloj kancelariji“. Firma je upravljala imovinom „mnogih miliona ljudi širom sveta“. Ne, nije rekao „aktiva“, ovaj put je rekao „štednja“.

Iako Fink obično naziva BlackRock „menadžerom imovine“ i privlači investicije multimilionera i multimilionera, sada želi da uđe u duše običnih ljudi i zato govori o „štednji“. A među mnogim milionima širom sveta čijom „ušteđevinom“ upravlja, ima „radnika i zaposlenih“. Prema njegovim rečima, dobrotvor BlackRock im je omogućio „lak pristup investicionim tržištima uz ulaganje od 25 evra. Vaš Lari Fink“. Ali za to nema pri ruci kompanije za proizvodnju firmi – „poštanskih sandučića“, kao što ima za superbogate. Populista treba samo da unese par delića istine u svoj govor da bi uspešno lagao.

Volstrit i londonski Siti: novi tip investitora

Tokom 1970-ih, kritika bankarske regulative iz doba reformi (Novi dil predsednika Franklina Ruzvelta, 1930-te) intenzivirala se u bankama na Volstritu.

Pojedinačni bankari otvaraju odeljenja privatnog kapitala unutar ili van svojih banaka ili nezavisnih privatnih firmi, kao što je Lorens Fink učinio uoči osnivanja BlackRock-a.

Menadžeri Goldman Sachsa osnovali su podružnicu PE Vhitehall. Citibank Venture Capital potiče od investicione banke Citicorp, koja je kasnije trgovala kao CVC. KKR, i dalje drugi po veličini igrač u ligi, osnovala su 1976. tri menadžera – Kolberg, Kravis i Roberts – iz investicione banke Bear Stearns.

Barings Capital je osnovan u londonskoj Barings banci, koja je kasnije postala trgovačka kao BC Partners. Banka Engleske je zajedno sa najvećim britanskim bankama 1986. godine osnovala podružnicu 3i. Investiciona banka sa sedištem u Londonu Schroders osnovala je Schroder Ventures 1985. godine i preimenovala je u Permira 2001. godine. Tipični su ovakvi apstraktni pseudonimi, koji javnosti ne znače (i ne treba) ništa.

Putem podmićivanja zvaničnika i kampanja finansiranja republikanskih političara, KKR je bio u mogućnosti da upravlja bogatstvom javnih penzijskih fondova u pojedinačnim američkim državama, počevši od Oregona. Kapitalistički početnici kao što je njujorški špekulant nekretninama Donald Tramp pripadali su toj sceni. U Vašingtonu se razvilo sofisticirano lobiranje. Deloitte-ovi revizori dali su ljubazna mišljenja.

Godine 1997., američki profesor Majron Skols dobio je Nobelovu nagradu za ekonomiju neposredno pre nego što je njegov hedž fond Long Term Capital Management (LTCM) bankrotirao, a njegov osnivač osuđen za utaju poreza. Ali on je i dalje neprikosnoveni direktor privatnog investitora Janus Capital, a komitet za Nobelovu nagradu ga nikada nije kritikovao, a ova Nobelova nagrada će se i dalje dodeljivati pretežno akademski obojenim propagatorima kriznih i samoobogaćujućih finansijskih operacija.

Blackstone je formirao poslovni model

Piter Peterson i Stiven Švarcman su 1985. osnovali privatnu kompaniju Blackstone. Peterson je bio na čelu njujorške investicione banke Lehman Brothers od 1973. do 1984. godine, gde je Švarcman bio na čelu M&A. Kombinovali su naziv Blackstone od komponenti imena Švarc (nem. = crn) i Petar (lat. petra – kamen). Kao bivši sekretar za trgovinu pod američkim predsednikom Ričardom Niksonom, Peterson je već uzaludno pokušavao da oslabi zakone o bankama. Nakon kratkog perioda, vratio se u Lehman razočaran i preuzeo deregulaciju uz pomoć Blackstonea.

Uz pomoć klijentskog kapitala i bankarskih zajmova, Blackstone je od tada kupio i prodao skoro 600 kompanija, prvobitno u SAD. Sredstva klijenata pod njegovim upravljanjem trenutno iznose 333 milijarde dolara, koja su uložena u 90 kompanija u SAD, zatim u Velikoj Britaniji, a od kasnih 1990-ih iu Nemačkoj, EU i širom sveta. Blackstone ima 2.200 zaposlenih u devet američkih kancelarija, kao iu Londonu, Parizu, Diseldorfu, Madridu, Tokiju, Hong Kongu, Singapuru, Pekingu i zemljama Zaliva.

Blackstone je takođe vlasnik Intertrusta, najvećeg holandskog brokera za poštansko sanduče, a sama holandska država je najčešće birano finansijsko utočište EU od strane američkih grupa, zajedno sa Irskom i Luksemburgom.

Kao i velika većina privatnih kompanija, Blackstone je prvobitno bio ograničeno partnerstvo. Kao vodeći investitor ovog tipa, Blackstone je mogao da izađe na berzu 2008.

U kandžama BlackRock&Co

Sebični akumulatori bogatstva su tehnološki kolonizatori, unutrašnji i spoljašnji. Radna snaga se, poput sirovina i prirodnih resursa, nemilosrdno eksploatiše bez obzira na interese svih ostalih. Ratovi koji krše međunarodno pravo i pomaganje su prirodne posledice moći GAMFA-e.

Osnivački šefovi poput Zakerberga hvaljeni su kao generali za venčanja, ali bez hedž fondova i rizičnih kapitalista, ove korporacije ne bi mogle biti na vrhu, što znači da BlackRock & Co i finansijski političari imaju stvarnu moć.

Sindikati i druga oslobodilačka udruženja pokušavaju da se organizuju u razmerama svojih zemalja, pa i celog sveta. Ali oni su (i dalje) slabi.

Ekonomija učešća: globalne korporacije sa armijom nadničara

Čak i tvrdoglaviji od internetskih 5 konjanika apokalipse, Uber & Co su spremni da prekrše postojeće zakone i propise. Proboj inovacija je njihov slogan. Postojeći zakoni, pravila, dobra, usluge moraju biti prekinuti, potkopani, potisnuti. „Ne želimo samo tehničke inovacije. Želimo pauzu. Želimo da srušimo stari poredak. Želimo da promenimo put čovečanstva“.

U isto vreme, ovi kapitalisti se predstavljaju kao populisti, pristalice participativne ekonomije. Obećanje demokratije odozdo „sve ćemo podeliti“ važi za svaku priliku u životu, pa čak i jeftinije, brže, ugodnije, bez birokratije.

SAD: ekonomija se smanjuje, ali raspodela kapitala raste

Samo BlackRock je suvlasnik preko 17.000 kompanija širom sveta, a isto važi, iako u manjem obimu, i za druge velike organizatore kapitala kao što su Vanguard, State Street, itd. Apsolutni fokus je na SAD, a slede EU, Azijsko-pacifički region i Kanada na četvrtom mestu. Slična slika važi i za druge grupe finansijskih igrača – privatni investitori, hedž fondovi, rizični kapitalisti, investicione banke i tradicionalne banke – američki igrači svuda dominiraju u smislu broja, kapitala pod upravljanjem i uticaja.

Od 100 najvrednijih kompanija zapadnog kapitalizma, 52 se nalaze u Sjedinjenim Državama (od kraja 2017. godine). Na prvim mestima su GAMFA, o čemu smo već govorili. Zatim šest kompanija iz Velike Britanije i isto toliko iz Nemačke, najveća evropska kompanija Roial Dutch Shell je na 17. mestu, a najvrednija nemačka kompanija SAP grupa na 62. mestu, iako su najznačajniji vlasnici ove „evropske“ kompanije takođe imaju sedište u SAD.

Prema zvaničnoj statistici, ukupne investicije nemačkih kompanija i zapadnoevropskih finansijskih igrača u SAD u 2016. godini bile su 3 triliona dolara, dok su ukupne američke investicije u Zapadnu Evropu bile 5 biliona dolara. Međutim, ovo zamagljuje pravu sliku, jer ove brojke ne uključuju imovinu novih finansijskih igrača.

U stvari, to izgleda otprilike ovako (od 2014.): kapitalistička imovina američkih vlasnika u inostranstvu bila je 25 biliona dolara, dok je kapitalistička imovina svih stranih vlasnika u SAD vredela 30 biliona dolara. Na Evropljane otpada oko polovine ove sume, odnosno oko 15 triliona dolara.

Dok je udeo SAD u svetskoj proizvodnji i svetskoj trgovini decenijama opadao, njihov značaj kao lokacije za kapital u zapadnom kapitalizmu nastavlja da raste.

Među novim finansijskim igračima, privatni investitori kao što je Blackstone i investicione banke kao što je Rothschild promovišu ovaj razvoj od 1980-ih.

Od finansijske krize 2007. godine, BlackRock & Co i hedž fondovi su sve više kupovali nekretnine u EU i restrukturirali ih zajedno sa nacionalnim budžetima i sistemima socijalnog osiguranja kriznih država EU. Evropska komisija i vlade zemalja članica EU delovale su kao saučesnici. Međunarodni monetarni fond je koordinirao ovaj posao. Pored toga, najveće evropske banke su sakrile svoju simbiotsku, iako podređenu, ulogu u finansijskoj krizi koju je prouzrokovao Volstrit uz pomoć novih finansijskih igrača i američkih rejting agencija, a otkupio ih je BlackRock & Co. Istovremeno, uz pomoć Evropske centralne banke, evro je takođe ostao čvrsto integrisan u sistem kojim dominira dolar.

 Najveći „finansijski raj“ na svetu: SAD

Istovremeno, SAD su postale najveći poreski raj na svetu. Za vreme američkog predsednika Obame, vladina doktrina „Amerika na prvom mestu“ takođe se manifestovala u Zakonu o usklađenosti poreza na inostrane račune (Fatca). Ovaj zakon je sastavljen 2010. godine kako bi vladi pružio ranije nezamisliv stepen transparentnosti prihoda stranih i američkih državljana. Od tada stotine hiljada bogatih američkih menadžera, zubara, bankara, vlasnika malih i srednjih preduzeća svoju finansijsku imovinu koju su, na primer, krili na UBS računima na Kajmanskim ostrvima, prebacuju nazad u SAD.

Ovim aktom se više od 80.000 banaka, osiguravajućih kompanija i menadžera imovine registrovalo kod najvišeg poreskog organa u Sjedinjenim Državama, Službe za unutrašnje prihode. To su uglavnom pružaoci finansijskih usluga iz celog sveta, uključujući i one iz EU, uključujući oko 2.600 iz Nemačke.

U svetlu Fatca, OECD je dogovorio Zajednički standard izveštavanja. Zemlje članice EU su to poslušno uvrstile u svoje zakone, Nemačka – u Zakon o razmeni informacija o finansijskim računima šFinanzkonten-Informations-Austausch-Gesetz, FKAustG). Učestvuje više od 100 zemalja, čak i tradicionalnih „finansijskih utočišta“ kao što su Švajcarska i Panama, čije bi banke u suprotnom mogle izgubiti licencu u SAD. Implementacija nije jeftina: samo nemački pružaoci finansijskih usluga su do danas potrošili 400 miliona evra.

Međutim, postoji jedna zemlja koja sama ne učestvuje u ovoj inicijativi, iako je pokrenula ovu operaciju: Sjedinjene Države. Američke vlasti ne obaveštavaju druge zemlje o korisnicima fiktivnih kompanija u američkim finansijskim rajevima koje koriste finansijski igrači širom sveta: Delaver, Nevada, Južna Dakota i Vajoming.

Dok granične vlasti SAD pažljivo proveravaju svaki novi dolazak, u nekim slučajevima u roku od nekoliko sati, u Delaveru je moguće uspostaviti anonimnu kompaniju za poštansko sanduče za udeo u evropskim kompanijama sa licenciranim poverenikom za samo nekoliko minuta i bez pasoša, na primer, putem elektronske poruke iz kancelarije BlackRock ili Blackstone.

Švajcarska bankarska tajna se urušila samo kao rezultat pritiska SAD – barem u odnosu na SAD, a ne u odnosu na zemlje EU.

„Sada se Sjedinjene Države pretvaraju u najveći svetski poreski raj i finansijski centar u senci, jer ni u jednoj drugoj zemlji na svetu stranci ne drže toliko novca na računima kao u Sjedinjenim Državama. Ovom razvoju će doprineti poreska reforma koju je Donald Tramp doneo krajem 2017. godine.

I ovde je evidentno saučesništvo lidera EU: njihova „crna lista poreskih rajeva“, objavljena 2017. nakon dugih diskusija, ne navodi najveće evropske poreske rajeve. Zbog 5 biliona dolara zvanično registrovanih ukupnih američkih investicija u Evropi, 847 milijardi je legalno locirano u Holandiji, 682 milijarde u Velikoj Britaniji (odnosno, u skoro desetak finansijskih rajeva u vlasništvu finansijskog centra Londona), 608 milijardi u malom Velikom Vojvodstvu Luksemburgu i 387 milijardi u maloj državi Irskoj mnogo je više nego u Nemačkoj, gde, međutim, BlackRock, Blackstone, Apple & Co obavljaju većinu svog posla.

14. SAD protiv samooslobođenja Kine

U ovom procesu, druga priroda komunističkog „kapitalizma“ Narodne Republike Kine postaje sve očiglednija. Ako koristite lep i neakademski izraz „nestrpljiv“ da opišete zapadni kapital koji kontroliše SAD, onda kineski kapital definitivno možete nazvati „strpljivim“.

Kineski krediti i investicije, kako na sopstvenoj teritoriji tako i u drugim zemljama, koje često koordinira država, su dugoročni.

Kamate su obično niske – 1,5%. Kroz koordinaciju vlade, rizici se mogu podeliti, isplate dobiti i zajmovi mogu biti suspendovani ili odloženi. Zajmovi kineskih banaka ne podležu uslovima Svetske banke, koja kao predstavnik zapadnih banaka tvrdoglavo insistira na blagovremenoj i punoj otplati, na smanjenju plata i penzija, na rasprodaji državne imovine, čak i ako čitave države i većina stanovništva, posebno u Grčkoj ili Ukrajini, zbog toga padaju u siromaštvo.

Kod kuće, praksa kineskih kompanija je takođe drugačija. Umesto fokusiranja na kratkoročni profit, reč je pre svega o proširenju proizvodnje, kao i proizvoda „za one sa malim novčanikom“. Na ovaj način kineske kompanije mogu više da izvoze u zemlje u razvoju kao što su Indija i Brazil, pa čak i u EU (kao što su pametni telefoni), i mnogo brže uvode nove ekološke tehnologije u masovnom obimu.

Zapadni kapitalizam, koji je postao još krhkiji nakon finansijske krize i nastavlja da se ekonomski smanjuje, stoga se sve više suočava sa „autsajderom“ sa moćnom drugačijom logikom, sa centrom moći koji se pridržava stabilnije i doslednije logike razvoja.

Američke vlade od Obaminih dana, a posebno za vreme Trampa, tvrde da je Kina „ukrala“ milione radnih mesta od SAD i zahtevaju da Kina kupuje više od SAD kako bi popravila nepravednu trgovinsku neravnotežu za SAD. EU zahteva od Kine da evropskim kompanijama odobri isti otvoreni pristup koji EU daje kineskim kompanijama. U stvari, međutim, ove neravnoteže su veoma različite. Moramo se na trenutak vratiti u istoriju.

Prevazilaženje kolonijalizma: Protiv SAD

Posle više od dve decenije rada na crno, uz velike žrtve, posle Dugog marša Crvene armije 1934. godine, nakon borbe protiv japanske okupatorske vlasti, Narodnooslobodilačka armija Mao Cedunga konačno je pobedila feudalni kapitalistički režim Čang Kaj Šeka i njegovu stranku Kuomintang. 1949 godine. Čang je prešao u hrišćanstvo, bio je u savezu sa starim bogatim porodičnim klanovima, dobio podršku zapadnih kolonijalnih i metropolitanskih sila. SAD su ga takođe lično obasipale poklonima kao što su seoska imanja i privatni avion. Dobio je ogromnu podršku SAD protiv Maoa i Narodnooslobodilačke armije, posebno tokom završnih faza Drugog svetskog rata. Američki predsednik Ruzvelt je uzalud zahtevao da se korumpirani Chiang režim reformiše, ali se njegov antikomunizam pokazao važnijim za SAD na duge staze.

Sjedinjene Američke Države, koje su zajedno sa evropskim kolonijalnim silama napale i eksploatisale Kinu u 19. veku u ime „slobodne trgovine“, tretirale su Republiku Kinu još snažnije kao neprijatelja, izbacile je iz UN i njenih podorganizacija, kao i od GATT-a i OECD-a, uveo embargo i samo su Čang Kaj Šek i njegova partija, koji su pobegli na ostrvo Tajvan (Formoza), bili priznati kao predstavnik Kine. Tek 1971. godine Narodna Republika Kina je mogla da postane članica UN. Tajvan jedva da je priznat kao nezavisna nacija, čak ni od strane SAD, ali ga SAD u velikoj meri subvencionišu, posebno vojno.

1972. godine američki predsednik Ričard Nikson je bio u senzacionalnoj zvaničnoj poseti Pekingu. Trebalo je da podrži Kinu u cilju slabljenja glavnog neprijatelja Sjedinjenih Država – Sovjetskog Saveza. Štaviše, zločinački kolonijalni rat u Vijetnamu oštetio je Sjedinjene Države ne samo moralno, već i finansijski i politički. Tražili su spasonosni izlaz iz ovog poraza. Posle prijateljske organizovane posete 1979. godine, SAD su diplomatski priznale Narodnu Republiku Kinu.