LSD? Krek? Džimsova trava? Kokain? Kristalni met? Gledajući izveštaje naših kvalitetnih medija, sve se više pitate šta se droga koristi u redakcijama. Izgleda da su sišli s uma. Šta ujutru stavljaju u musli? Mnogi novinari su očigledno izgubili dodir sa realnošću. U vreme kada su milioni ljudi toliko zabrinuti da ne znaju kako da se nose sa rastućim stanarinama i cenama hrane, neki novinari nastoje da se približe upravo elitama koje su odgovorne za patnju sve većeg broja ljudi. I dok EU može samo da odloži bankrot država neprestanim štampanjem novca, naši mejnstrim mediji, u interesu finansijske elite, pozivaju na prijem još bankrotiranih kriznih država u EU. Previše kreka? Previše LSD-a? Ili je kokain u redakcijama? Dok su građani siti smrti stranih misija, neki predstavnici medija stavljaju svoje čelične šlemove i radosno podržavaju Amerikance u planiranju novih vojnih misija. Da li su to efekti kristalnog metamfetamina? Knjigu Uda Ulfokte o kupljenim novinarima objavićemo u nekoliko nastavaka, u prevodu Paje Ilića

Udo Ulfkote

Poglavlje 1

Simulacija slobode štampe: iskustvo u izdavačkim kućama

Svi ljudi navedeni u ovoj knjizi poriču da su bili bliski elitnim organizacijama. Negiraju i da su lobisti. Negiraju i da ih je „pokvarila“ blizina eliti. I poriču da je blizina pomenutim grupama dovela do toga da su izgubili novinarsku oštroumnost. Oni poriču da ova blizina utiče na njihovo izveštavanje.

Istina – isključivo za novinare?

Kako je moguće da naši mejnstrim mediji hvale Evropsku uniju i evro kao nacrt za budućnost, iako milioni ljudi širom Evrope kritikuju EU i evro? Žan-Klod Junker, koji je dugo bio na čelu vlade Luksemburga, a sada je na čelu Komisije EU, objašnjava kako se to dešava:

·  „Odlučimo nešto, stavimo to u sobu i sačekamo malo da vidimo šta će se desiti. Ako nema mnogo zezanja i plača, nema nemira jer većina ljudi ne razume šta je odlučeno, onda nastavljamo – korak po korak, putem bez povratka

·  Zašto naši mejnstrim mediji aplaudiraju takvim političarima umesto da ih osuđuju? Odgovor: Oni sebe čine zlim zajedno sa njima. Oni se drže ove elite. Kako je moguće da naši mejnstrim mediji širom sveta nastavljaju da pozivaju na više vojnog raspoređivanja naših vojnika u inostranstvu kada je većina stanovništva očigledno protiv toga? Odgovor: Naši alfa novinari nisu ništa drugo do ispružena ruka pres službe NATO-a. To ćemo takođe vrlo precizno dokazati u ovoj knjizi. Kako je moguće da naši mejnstrim mediji nastavljaju da hvale masovnu imigraciju iz širokog spektra zemalja kao „bogatstvo“, kada bi većina stanovništva radije brzo zatvorila granice nekim migrantima? Odgovor: Industrija i finansijska elita to žele jer mase jeftine radne snage služe njihovim interesima.

·  Spisak pitanja može se nastaviti u nedogled. Ali najvažnije pitanje u pozadini je: ko zaista vodi Evropu? Sigurno ne građani EU. Jer sve ovo nema veze sa demokratijom. To je pre iluzija demokratije, dobro napravljena iluzija. Ali ako građani ne vladaju, ko onda? Možda je to kartel mišljenja, grupa najvažnijih i najuticajnijih teškaša iz industrije, finansija i politike koja vuče konce u pozadini i takođe kontroliše naše razmišljanje kroz mejnstrim medije?

·  Ovo mnogo zvuči kao teorija zavere. Ali u poznatim novinama možete pronaći upečatljive izjave o ovom pitanju koje vas teraju na razmišljanje. Na primer, novine Frankfurter Rundschau (FR) nam kažu da se evro može pratiti do tajne elitne mreže Bilderbergera. Ova izjava, koju je prema FR potvrdio počasni predsednik Bilderberg grupe, je samo jedan od mnogih primera kako elitne mreže jasno kontrolišu naše živote iza kulisa. U ovoj knjizi videćemo u posebnom poglavlju, na primeru evra, kako ova mreža sprovodi propagandu da gura interese politike i finansijske elite – protiv stanovništva. Ali ništa od ovoga ne funkcioniše bez dominiranja toka informacija. A na to utiče nekoliko pojedinaca koji oblikuju javno mnjenje.

·  Interesantna studija minhenskih neženja prikupila je prideve i priloge koji se koriste u 80 odabranih članaka Frankfurter Allgemeine Zeitung o liderima Obami (SAD) i Putinu (Rusija) od 2000. do 2012. godine, odnosno reči u vezi sa Obamom ili Putinom koje se približavaju procenjenom opisu. u člancima. U slučaju Putina, pridevi i prilozi koje koristi FAZ jasno su negativne prirode, na primer: preteći, oštar, ratoboran, konfrontirajući, antizapadni, moćno-politički, neistinit, hladan, proračunat, proračunat, ciničan, oštar, teški, nevažeći (argumenti) i nepoverljivi (argumenti). Ton prema Obami je potpuno drugačiji: odan, divlje veseo,

·  entuzijastično, pomirljivo, pohvalno, uverljivo i odlučno. Jednostavnim rečima: neutralno, nezavisno, nepristrasno i objektivno izveštavanje u nekada tako poznatom FAZ-u danas verovatno definitivno nema. Ali odakle ovo dolazi? Možda su ovakve izveštajne aktivnosti nekako povezane sa blizinom autora FAZ-a određenim elitama i autoritetima? Ovo je pitanje koje ćemo istražiti u narednim poglavljima, i to ne samo u vezi sa FAZ-om. A zašto mejnstrim mediji ne žele ni nagoveštaj bliskosti sa elitama?

·  Promena pejzaža. Pre nekoliko godina, reporter Tomas Lajf je u dokumentarnom filmu ARD televizije „Strippenziher i iza kulisa“ naslikao zavereničku sliku: novinari, ministri i partijski funkcioneri sede u istom čamcu, izolovani od stanovništva i dobro se slažu. Gledaoci su videli kako se politika pravi u tajnim pregovorima u zakulisnim krugovima.

·  Film priča priču o začaranom svetu u kome vlada „hanky-panky“. Ono što je prikazano nije bila teorija zavere. Film je bio eksplozivan. Jer ono što ste videli bili su kriminalci. Samo što su igranje sa mousseom smatrali potpuno normalnim. Samo pitanje ovih tajnih mreža u pozadini bilo je uvredljivo za dotične novinare. Kada je časopis NDR Zapp upitao jednog člana takvog kruga, odgovor je bio: „Mi se bavimo tajnim stvarima. Naime: želimo da razumemo politiku, a to ne mora da zna gledalac, slušalac ili čitalac. Samo treba da razume o čemu govorimo“.

·  Da li to znači da gledalac i čitalac treba da razumeju samo ono što novinari najavljuju? Ne bi trebalo da znaju ko želi da širi koje vesti i poruke? NDR citira novinara o takvim tajnim pregovorima: „Ono što se tamo radi, to je naša profesionalna tajna. od njih je uporedivo.“ A bivši urednik ZDF-a je rekao: ‘Dodana vrednost je to što jednostavno saznamo istinu i onda – koliko god ona bila gorka za neke – ne smemo da je pišemo ili emitujemo. Može li to biti slučaj? Da li je to zaista samo za novinare? I onda ne smeju da ga distribuiraju? Šta se stvarno dešava? Svako ko veruje da su vesti uravnotežene, pouzdane i istinite biće razočaran u ovoj knjizi.

·  I sam sam izgubio iluzije o novinarstvu i istinitom izveštavanju pre decenijama. Sasvim jasno se sećam ovog dana: 2. avgusta 1990. godine trupe iračkog lidera Sadama Huseina okupirale su Kuvajt. Ubrzo nakon toga, američka PR agencija Hill & Knovlton je objavila slobodno izmišljenu priču. Prema priči, irački vojnici su navodno čupali bebe iz inkubatora u kuvajtskim bolnicama i bacali ih na betonske podove jer su hteli da prenesu inkubatore iz Kuvajta u Irak. Ova priča je direktno dovela do ulaska SAD u rat protiv Iraka – do „oslobođenja“ Kuvajta. Niko se ne seća da je Amnesti internešenel (AI) od samog početka bio umešan u ovu laž. Amnesti je 19. decembra 1990. objavio izveštaj od 82 stranice o kršenju ljudskih prava u Kuvajtu, koji je uključivao laži o inkubatoru. Memorijalni savez. Nešto kasnije, 12. januara 1991. godine, američki Kongres je glasao za rat protiv Iraka.

·  Na saslušanju u Kongresu SAD 10. oktobra 1990. godine, mlada devojka po imenu Najira svedočila je da je videla kako su vojnici Sadama Huseina ostavljali bebe da umru na hladnim betonskim podovima bolnica u Kuvajtu i krali inkubatore. Ovo srceparajuće svedočanstvo o tome koliko su Sadam Husein i njegovi prijatelji navodno bili dijabolični prikazano je u svim američkim dnevnim sobama – i, naravno, u nemačkim dnevnim sobama – i dovelo do željene mobilizacije stanovništva za rat. Posle nekog vremena ispostavilo se da je cela ova priča izmišljena. Devojka je, inače, bila ćerka kuvajtskog ambasadora u Vašingtonu Sauda bin Nasira al-Sabaha. A za svoje plačno svedočenje, posebno ju je obučavala gluma u ??PR agenciji Hill & Knovlton. Kuvajtska vlada je za ovu propagandnu kampanju platila medijima i agencijama ukupno 12 miliona dolara. U to vreme sam radio kao urednik u jednoj od novina. Izbliza sam video kako su slobodno izmišljene laži objavljivane i u mnogim nemačkim novinama da bi se raspoloženje nemačkog stanovništva dovelo do tačke ključanja: Sadam Husein, koji je do tada bio „dobar vođa“ za nas Nemce, iznenada je pretvoriti u lik insekta zajedno sa Iračanima. Naši mediji su to postigli.

·  Nekoliko meseci ranije, inače, bio sam na ratnom frontu ubrzo nakon iračke operacije otrovnog gasa, gde su vojnici Sadama Huseina ubijali Irance nemačkim otrovnim gasom. To je bilo u Zubaidatu u julu 1988. Kasnije ću to detaljnije opisati. Fotografisao sam jezive žrtve iranskog otrovnog gasa čiji mozak curi iz očiju, nosa i usta. Nemojte misliti da će posle ovoga doći do talasa negodovanja u Nemačkoj. Naprotiv, u nemačkom novinarstvu vladala je tišina. Pa ipak, za razliku od kasnijih inkubatorskih laži opisanih nekoliko redova ranije, gasiranje ljudi bilo je surova realnost. Ali kada je počeo propagandni talas sa inkubatorima, to je bilo kao manipulisanje moždanim interfejsima mase ljudi. Odjednom su svi u glas viknuli: Rat! Rat! Rat! To ne bi bilo moguće da naši alfa novinari nisu prednjačili u kampanji dezinformacija. I ja sam bio deo ovog odreda za dezinformacije u kartelu javnog mnjenja.

·  Ova knjiga je prvi deo od tri eksplozivne publikacije o medijskoj industriji. U narednim poglavljima ove knjige saznaćete koje tajne mreže zapravo kontrolišu naš tok informacija. O lepljivoj blizini naših medija elitama. I o teško verovatnim posledicama. U drugoj knjizi ćemo saznati koje trikove koriste veliki izdavači medija na nemačkom jeziku da sistematski obmanjuju svoje klijente oglašavanja. Ova knjiga će vam dati mali uvid u ovo. A u trećem tomu govoriću o tome koji su novinari uključeni u određene interne liste PR industrije. Ovo će takođe biti neverovatno. Zato što se većina naših izveštaja sada kupuje. Ali otkriću neka imena u ovoj knjizi. Dakle, u ovoj knjizi ćemo prvo pogledati imitaciju slobode štampe, posebno lobiranja, tajne mreže naših kreatora javnog mnjenja i posledice toga u izveštavanju.

·  Kupljene istine: elitne mreže i tajne službe

·  I sam, autor ove knjige, bio sam zločinac. Gledajući unazad, bio sam korumpiran, izmanipulisan i dezinformisan. I ja sam dugo vremena uzimao zdravo za gotovo isti nedostatak odvojenosti za koji optužujem druge novinare u narednim poglavljima. I ja sam uživao popuste za štampu, prihvatao besplatne pozive u hotele sa pet zvezdica ili par putovanja sa visokim političarima u ime svojih šefova, bio na funkcijama u fondacijama ili držao predavanja u organizacijama bliskim obaveštajnim službama. Kao što danas vidim, kao službenik Frankfurter Allgemeine Zeitunga (FAZ), na primer, ponekad sam bio kupljen za pozitivno izveštavanje. I dozvolio sam da me kupe. Uz podršku mog poslodavca, koji je ovo očekivao od mene kao nešto što se podrazumeva. Mogu o ovome danas. Ali to ga više ne čini istinitim.

·  Od tada su se neke stvari promenile. I kupljeni izveštaji su takođe danas na dnevnom redu. Na primer, EU sada plaća „nezavisne“ novinare da ulepšavaju imidž EU u navodno „nezavisnim“ medijima. Privatne i javne medijske kompanije se tada takmiče za novac EU za odnose sa javnošću. Ovo se zove kupljeno novinarstvo. Takođe funkcioniše u suprotnom smeru: dva britanska novinara su ponudila novac poslanicima EP da promene zakone – i to uspešno. U Švajcarskoj, novinarima ponekad daju koverte u kojima se nalazi 500 franaka u gotovini (oko 410 evra) ako posećuju „konferencije za štampu“. A u Švajcarskoj jedna izdavačka kuća nudi političarima portrete u najlepšim bojama ako kupuju i reklamu. Ali tamo gde piše „novinarstvo“, mora da postoji novinarstvo. Ginter Jauh, tada voditelj kritičnog magazina Stern TV i jedan od najpoznatijih novinara, na primer, oglašavao se „u 20-minutnoj traci za američku kompaniju Amvej“, „koja prodaje veš i proizvode za negu tela metodom snežne grudve.“ Da li je u redu ovo raditi kao kritičan novinar? Gde su granice? Da li je dozvoljeno da se reklamirate kao nemački novinar? To je barem svakodnevni život. U svakom slučaju, ništa se nije zalepilo za teflonskog čoveka Jauha. Međutim, retrospektivno, verovatno je krajnje nezgodno. I kako je nezgodno kada univerzitetski list o pristrasnom izveštavanju o događajima u nemačkim medijima („Tendenziose Attributierung in deutschen Printmedien“) govori o članku novinara FAZ-a Horsta Bačije:

·  Shodno tome, analiza ovog članka sa stanovišta otkrivanja tema dovodi, u najboljem slučaju, do argumenta koji u svojoj implementaciji podseća na reklamni tekst.

·  Izvinjavam se? Univerzitetska disertacija nakon pažljive analize potvrđuje nivo reklamnog teksta jednog od najpoznatijih autora FAZ-a? Ovo jasno zamagljuje granice koje ne bi trebalo da budu zamagljene. Šta komunikolog Volfgang Donsbah piše o opštem odnosu istine i novinarstva u Nemačkoj?

·  U Nemačkoj je ova tendencija da se informacije procenjuju i biraju prema sopstvenom mišljenju jača nego u drugim zemljama.

·  Manipulacija čitaocima je primetna tokom godina, posebno u FAZ-u. Dr Hajnc Lokvaj je o tome održao čuveni govor 2003. godine, u kome je o FAZ-u rekao:

·  Od dopisnika FAZ-a iz Vašingtona saznajemo, posebno, da Buš svakodnevno proučava Bibliju, da se redovno moli i da svoje postupke zasniva na pitanju: „Šta bi Isus učinio „uzor skromnosti i bliskosti sa ljudima“? venu“, ali on je „čovek ljubavi“. Njegov „delić misionarske revnosti“ bio je „ublažen javnom razboritošću“, a njegovo „strpljivo čekanje“ izražavalo je „odluku prirodnog političkog talenta.“ Iako Buš zna da jeste; nije intelektualac, on se može osloniti na „naš politički instinkt, našu inteligenciju i našu majčinsku pamet. u savezničkim snagama, ugrađenim u mrežu političkih medija u Vašingtonu – koja je razlika?

·  Tadašnji dopisnik FAZ-a iz Vašingtona Matijas Rube napisao je pohvalni članak o američkom predsedniku Bušu, citiran neposredno pre rata u Iraku 2003, što je bilo u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Godinu dana kasnije dobio je nagradu Artur F. Berns za još jedan članak. Nagradu Arthur F. Burns dodeljuje nemački ministar spoljnih poslova. Ko danas bira dobitnike nagrada? U žiriju su, na primjer, novinari Sabine Kristiansen i Stefan Kornelius (Suddeutsche Zeitung). Zapamtite ova imena. Sve češće ćemo ih sretati u zanimljivim vezama.

·  U Nemačkoj poslovni dopisnici uglednih dnevnih novina pišu pod pseudonimima za časopise preduzeća, o kojima pišu i kao zaposleni u njihovim novinama. A javne urednike plaćaju političke stranke da nauče političare kako da drže podalje od ujedanja novinara. Danas se sve ovo podrazumeva. Voditelji koji na televiziji prezentuju poslovne vesti o bankama vode događaje koji su odloženi od strane banaka i dobro su plaćeni za svoj rad. Nemačka je i republika koja se može kupiti i prodati. U svakom slučaju, bombardovani smo 24/7 kupljenim istinama. Posebno iz politike i biznisa.

·  Kao novinar, naučite da stvarate ili jačate javno raspoloženje unutar određenih mreža. Reč je o praćenju događaja u interesu političara, partija, udruženja ili institucija. Gledao sam ovo decenijama i aktivno učestvovao u tome – kao sujetne FAZ-ke. Opisaću to najbolje što mogu. Postaje destruktivno kada političari, gospodari privilegovanih informacija, diktiraju novinarima kako da koriste ili ne koriste vest. Ovo se eufemistički naziva „autorizacija“. Političaru je dozvoljeno da pečati šta ga je pitao i šta je rekao. Nepopularne stvari su isečene. 2012. SpiegelBlog je pisao o ovome:

·  A ponekad, kada vi, nemački novinar, sednete naspram američkog sagovornika i na kraju mu date priliku da ponovo pogleda svoje citate, on vas gleda kao da ste vanzemaljac u kostimu džihadista. Nije li ovo glupo? Dati drugoj osobi takvu kontrolu? U Nemačkoj se autorizacija kultiviše decenijama. Istina je da Špigl to nije izmislio pedesetih godina prošlog veka (…). Ali ona ga je toliko dosledno negovala da je sada industrijski standard ovde u Nemačkoj, barem za intervjue.

·  Pažljivijim pregledom, dozvoliti znači potčiniti se vlasti. Novinari su potčinjeni onima na vlasti. Političari uvek mogu da odbace neželjenu vest na osnovu toga da je reč o „neovlašćenom“ intervjuu. Dakle, u Nemačkoj, vlasnici privilegovanih informacija diktiraju novinarima kako da koriste ili ne koriste vest. I mi to smatramo potpuno „normalnim“ – kao što su u srednjem veku ljudi smatrali „normalnim“ sudske izveštaje o plemićkim sudovima. Kao i u srednjem veku, neki dvorski miljenici i dalje sede posebno blizu moćnika i uživaju u njihovim rečima. Ličnosti, odnosno kostimi ove drame, mogli su da se menjaju tokom vekova. Ali ga vode isti ljudi: mreža moćnih ljudi.

·  Vodeći novinari su okruženi elitnim mrežama u koje obični građani jednostavno ne smeju da uđu. Novinari vole da tvrde da imaju važnu funkciju kritike i kontrole. Verovatno žele da agresivno progone i razotkriju pritužbe. Iznad svega, oni žele da „drže na oku moćnike“. Zato novinari sebe nazivaju „četvrtom stanom“. Informativna funkcija je centralna funkcija medija i novinara. Odnosno, reci primaocu informacije nešto što ranije nije znao – i to potpuno, objektivno i jasno. I to u formi koja ne bi ličila na novinarstvo pod diktaturom.

·  Šta možete reći kada čak i voditelj vesti ZDF-a Klaus Kleber uporedi nemački Tagesšau sa severnokorejskom vladinom televizijom? Kako je kompatibilno biti član skandalozne organizacije Atlantik-Brucke i glavni urednik „nezavisnog“ Bild-Zeitunga, kao Kai Dieckmann?

·  Da li osoba zaista ostaje neutralna ako je, kao urednik nedeljnika Die Zeit, takođe, kao i Jozef Jofe, član proameričke i CIA-e povezane note Aspen instituta? lobirajući za interese SAD u Nemačkoj: „Ali pošto većina u zemlji ne misli baš dobro o Sjedinjenim Državama, pišem protiv ove većine. Da li je Džozef Jofe optužnica nije znala da se berlinski institut Aspen sumnjiči da je takođe radna kancelarija za američke obaveštajne službenike. Studija o transatlantskim odnosima sa Šepardom Stounom, prvim direktorom berlinskog Aspena? Institut, navodi:

·  Zaista ne želim da uznemiravam ovu „harmoničnu mrtvu prirodu“ sumnjama da je Stoun bio visokorangirani službenik jedne ili čak nekoliko američkih tajnih službi. Njegova „radna kancelarija“: Institut Aspen u Berlinu.

·  Da li je moguće, poput dopadljivog i kosmopolitskog kolege Stefana Korneliusa iz Suddeutsche Zeitunga, biti isprepleten sa nizom političkih lobističkih organizacija i dalje nezavisno pokrivati političke procese? Ja kažem: ne, naravno da ne. O tome i sam piše Suddeutsche Zeitung. Kada je dopisnik ZDF-a Udo van Kampen, obučeni bubnjar. Kada je dopisnik ZDF-a Udo van Kampen, školovani bubnjar, održao serenadu za rođendan Angele Merkel na konferenciji za štampu u leto 2014, minhenske novine su bile ogorčene: „Novinari to ne rade Oni su posmatrači, a ne učesnici (…) Svako ko je previše blizak političaru ne bi trebalo da piše više o njemu ili o predmetu njegove specijalizacije, inače poverenje i nezavisnost prevazilaze (…) Reputaciju novinari još uvek nije najbolja“. Novinari ne bi trebalo da imaju toliku bliskost sa političarima ili njihovim organizacijama, čak ni sa stanovišta SZ. Ali kako se ove reči uklapaju u dugogodišnje veze novinara SZ Stefana Kornelija? U međuvremenu, autor SZ Stefan Kornelijus je snažno udario o zemlju. SAD, koje je godinama energično branile od svih napada u svojim uvodnicima, zabili su Nemcima nož u leđa i špijuniraju njihove građane. Ovo je očigledno dovelo do promene u Kornelijevom tonu prema Sjedinjenim Državama. O ovom novom, očigledno pročišćenom Kornelijevom tonu, sada pišu jedne novine:

·  Kornelijusovi najnoviji komentari odaju utisak ogorčenog pisca ugovora koji shvata da je možda izabrao pogrešnog konja. Nisu samo kokteli i ceremonije dodele nagrada na drugoj strani Atlantika ono što će verovatno usporiti kako spoljnopolitičke tenzije između Nemačke i SAD rastu. Takođe su manje cenjeni među nemačkom elitom.

·  Ali ponekad ljudi podržavaju pogrešnog konja. Zar to ne ometa nezavisnost? Kako glavni i odgovorni urednik čuvene publikacije Virtschaftsvoche Roland Tichi, koji je i predsednik upravnog odbora Fondacije Ludvig-Erhard povezane sa CDU, može biti član upravnog odbora Fondacije Johana Kuandt Hinveis (koju je osnovala milijarderka Johana Kuandt), kao i u upravnom odboru radikalnog tržišta slobodnih fondacija Fridrih Avgust fon Hajek?  Holger Stelzner, urednik zadužen za prestižnu poslovnu rubriku nekada čuvenih novina. FAZ, takođe je član upravnog odbora Fondacije Friedrich August von Haiek za radikalno tržište. U Stelznerovoj zvaničnoj autobiografiji u FAZ-u, on to krije. Fridrih Avgust fon Hajek (1899-1992), prezirao je demokratiju kao „sistem nastao iz ucene i korupcije politike“, kao „fetiš reči“. Ciceron piše o Hajeku: „Među fon Hajekovim dogmama je da demokratske odluke treba da donose isključivo oni na koje oni sami utiču. Drugim rečima: samo bogatima treba dozvoliti da odlučuju o tome koliko poreza treba da plaćaju bogati državi, odnosno široj javnosti Ovo je još jedan način da se ukine demokratija“: Da li je to moguće podržati kao vodeći nemački novinar?

·  Što je još poraznije, 2014. godine, transatlantske organizacije sa sedištem u Nemačkoj mogle bi da se kvalifikuju za američko finansiranje ako bi uticale na Nemce da zastupaju proameričke interese, kao na primer u sporazumu o slobodnoj trgovini koji su zahtevale Sjedinjene Države. Mislite li da je ovo luda teorija zavere? Onda ne treba verovati čuvenom Vašington postu i američkoj ambasadi. Zato što su to prijavili 2014. godine. Prema ovome, za svaku dobro pripremljenu manipulaciju nemačkih lidera javnog mnjenja u našoj zemlji, Ambasada SAD dobija od 5.000 dolara (oko 3.670 evra) do 20.000 dolara (oko 14.700 evra), u zavisnosti od značaja uticajnih elita. U vreme pisanja mog rukopisa, američka ambasada u Berlinu je postavila formulare na Internetu preko kojih bi organizacije koje su povezane sa SAD u Nemačkoj mogle da apliciraju za sredstva ako su sprovodile propagandu među Nemcima za potrebe Vašingtona. Američka ambasada u Berlinu se čak direktno zahvalila ljudima na njihovom brojnom učešću u ovom manipulativnom projektu. Da li će naši Alfa novinari, koji pokazuju ili su pokazali lepljiv afinitet prema takvim proameričkim organizacijama u Nemačkoj, tvrditi da nisu znali sve ovo?

·  Šta je sa subvencijama političkim partijama za novinarstvo? Da li građani zaista veruju da će diplomac novinarske akademije Fondacije Konrad Adenauer, pridružene CDU-u, ili novinarske akademije Fondacije Fridrih Ebert koja je povezana sa SPD-om nakon ovog treninga preklopiti prekidač u svom mozgu i od sada će izvještavati o događajima samo neutralno nakon zabave. povezani trening ?

·  Na osnovu dugogodišnjeg ličnog iskustva kažem: ne, ništa od ovoga nije moguće. I mene je stvorila i promovisala elitna mreža koja već dugo kao hobotnica tiho obavija uticajne novinare i vodi ih za ruku. Naravno, istovremeno sam bio prividno nezavisni novinar Frankfurter Allgemeine Zeitunga i takođe u osoblju za planiranje Fondacije Konrad Adenauer, koja je bila bliska CDU.

·  Osvrćući unazad, mogu reći da sam bio lobista. Lobista, na primer, preko medija pokušava da utiče na javno mnjenje u korist interesnih grupa. Upravo sam to uradio. Na primer, za nemačku spoljnu obaveštajnu službu. FAZ me je direktno podsticao da proširim kontakte sa zapadnim obaveštajnim agencijama i bio je srećan kada sam dodao svoje ime u izveštaje koje su ponekad unapred pisali, barem u ključnim rečima. Jedan od mnogih primera koji mi se posebno izdvajaju: otkrivajući izveštaj „Evropske kompanije pomažu Libiji da izgradi drugu fabriku otrovnog gasa“ od 16. marta 1993. godine, koji je, kao i mnogi drugi moji izveštaji vezani za obaveštajne službe, izazvao senzaciju oko sveta, formulisala su dva radnika BND-a u mom prisustvu u prostoriji za posetioce FAZ-a u Helerhofštrase 2 u Frankfurtu. Drugim rečima, prilično su mi diktirali pasus po pasus članak, koji je potom objavila redakcija FAZ-a. Jedan od zadataka ove dvojice službenika BND-a bio je i pisanje izveštaja za poznate nemačke novine. U to vreme, prema rečima zaposlenih, BND je, uz znanje nemačkih medija, to uradio za mnoge novine. Kasnije, BND je čak imao i dobro prikrivenu malu kancelariju samo dva bloka od sedišta FAZ-a u Frankfurtu, u Majcer Landštrase, u prizemlju direktno iznad prodavnice. U svakom slučaju, tu je bilo tajnih materijala koji su dolazili iz BND-a.

·  Kada je tim „uzeo“ formulacije članaka, počeo je sledeći nivo „saradnje“: dobili ste hrpe tajnih dokumenata koje ste mogli da procenite po sopstvenom nahođenju. Sećam se da smo mi u FAZ-u kupili čelični ormarić specijalno za brojne tajne izveštaje. (Prilikom posete kolega redakciji jednog hamburškog časopisa, video sam da to rade na sličan način).

·  Tada nisam znao sa kakvim prezirom obaveštajne službe govore o novinarima. „Možete imati novinara za manje od dobre kurve za nekoliko stotina dolara mesečno. Ovim rečima je urednik Vašington posta Filip Grejem citirao agenta CIA-e o spremnosti i ceni onih novinara koji su bili voljni da šire propagandne poruke u člancima za CIA. Naravno, uz podršku svojih poslodavaca, koji su sve ovo znali i podržavali. A BND je bio produžena ruka američkih obaveštajnih službi, neka vrsta pomoćne organizacije. BND mi nikada nije ponudio novac. Ali meni i mnogim mojim nemačkim kolegama nisu bili potrebni. Osećali smo se veoma dobro kada smo dobili zadatak da pišemo za obaveštajne službe ili nam je bilo dozvoljeno da radimo za njih na neki način.

·  Neke stvari sam naučio, ali nisam smeo da ih kažem. Ovo su verovatno bili testovi moje pouzdanosti kao vodonoše i lakeja Tajne službe. Strane obaveštajne agencije su takođe finansirale moja putovanja. Na primer, britanske službe na obaveštajnim konferencijama u Vilton Parku. Britansko seosko imanje je prvobitno bilo logor za prevaspitavanje posle Drugog svetskog rata. Britanaca za odabir Nemaca, a kasnije je korišćena za prevaspitavanje Nemaca, poput novinara kao što sam ja. Finansirale su ga britanske službe. O tome ni reči u otkrićima uzbunjivača obaveštajnih službi Edvarda Snoudena. Čini se da to nije u njegovim dokumentima.

·  U leto 2005, tada „glavni dopisnik“ sjajnog časopisa Park Avenue, razgovarao sam telefonom iz svoje kancelarije u hamburškoj izdavačkoj kući Gruner + Jahr više od sat vremena sa dugogodišnjim šefom CIA Džejmsom Vulsijem, čiji je supruga radi za transatlantsku propagandnu organizaciju German Marshall Fund (o tome kasnije). Tokom razgovora sam se začudio što veza nije prekinuta, jer je tokom našeg telefonskog razgovora Vulsi sedeo u svojoj kancelariji u Virdžiniji, zatim u limuzini, a kasnije i u helikopteru. A veza je bila dobra kao da sedi tačno preko puta mene. Razgovarali smo o industrijskoj špijunaži. Vulzi je želeo da podnesem izveštaj Gruner + Jahr koji bi ostavio utisak da Sjedinjene Države ne sprovode industrijsku špijunažu u Nemačkoj preko svojih tajnih službi. Za mene nije bio apsurdan samo sadržaj razgovora – hvala Bogu, nikada nije objavljen. Ono što je, po mom mišljenju, bilo apsurdno je to što je Gruner + Jahr posle razgovora poslao sekretarici kustosa CIA Vulsija u Virdžiniji buket cveća, naravno, jer je službenik Gruner + Jahr želeo da održi srdačan kontakt sa CIA.

·  Da, gledajući unazad, i ja sam bio jedan od ovih umetnika koji su primali materijal spolja i instrumentalizovali ga. Bio sam lobista čiji je posao bio da utiče na javno mnjenje putem medija. Jednostavno nisam želeo to da priznam u to vreme. Zato razumem kada to ne žele da priznaju ni bivše kolege koje se i danas tako ponašaju i, na primer, članovi su ili bliski proameričkim lobističkim udruženjima. Ali činjenica da gledamo u drugom pravcu ne čini stvari ispravnijim. Lobisti izveštavaju tendenciozno. A pristrasno izveštavanje naših mejnstrim medija potvrđuje (sa nekoliko primera iz FAZ-a, između ostalih) i rad Minhenskog univerziteta „Tendenziöse Attributierung in deutschen Printmedien“, objavljen 2012. Pre nekog vremena sam našao naslov: „Studija: FAZ je na listi najčitanijih lobista.“ U članku je navedeno: „Publikacija koju nemački lobisti najčešće čitaju je Frankfurter Allgemeine Zeitung. Za 88 odsto njih nalazi se na vrhu njihove liste za čitanje“. Zašto je to tako? Hajde da pogledamo izbliza.