LSD? Krek? Džimsova trava? Kokain? Kristalni met? Gledajući izveštaje naših kvalitetnih medija, sve se više pitate šta se droga koristi u redakcijama. Izgleda da su sišli s uma. Šta ujutru stavljaju u musli? Mnogi novinari su očigledno izgubili dodir sa realnošću. U vreme kada su milioni ljudi toliko zabrinuti da ne znaju kako da se nose sa rastućim stanarinama i cenama hrane, neki novinari nastoje da se približe upravo elitama koje su odgovorne za patnju sve većeg broja ljudi. I dok EU može samo da odloži bankrot država neprestanim štampanjem novca, naši mejnstrim mediji, u interesu finansijske elite, pozivaju na prijem još bankrotiranih kriznih država u EU. Previše kreka? Previše LSD-a? Ili je kokain u redakcijama? Dok su građani siti smrti stranih misija, neki predstavnici medija stavljaju svoje čelične šlemove i radosno podržavaju Amerikance u planiranju novih vojnih misija. Da li su to efekti kristalnog metamfetamina? Knjigu Uda Ulfokte o kupljenim novinarima objavićemo u nekoliko nastavaka, u prevodu Paje Ilića

Udo Ulfkote

Kako me je podmitila naftna kompanija

·  Bivši savezni predsednik Johanes Rau (SPD) je jednom rekao: „Postaje opasno kada novinari utiču na političke procese ili čak na izborne odluke tako što se aktivno bave drugim interesima. Postaje opasno kada se osećanja namerno pojačavaju ili čak stvaraju preuveličavanjem ili poluistinama.

·  Gledajući unazad, bio sam jedan od onih koji su svojim izveštavanjem morali da utiču na politički proces. Kada sam, na primer, tokom mojih nebrojenih putovanja u inostranstvo, ponekad dobijao „informacije“ od relevantnih BND stanica za moje „izveštaje“ u FAZ-u, uzimao sam to „zdravo za gotovo“. Međutim, skoro nikada nisam uspeo da proverim da li je ta informacija tačna. Ali ja sam ga distribuirao uz podršku mojih tadašnjih šefova.

Formulacija koju sam morao da koristim obično je bila „prema informacijama obaveštajne zajednice“. FAZ je bio veoma ponosan na činjenicu da su imali dobre kontakte sa „obaveštajnim krugovima“. Ali niko nije mogao da proveri „informacije“ koje su širili. Upravo smo ga odštampali. Gledajući unazad, osećam se neprijatno. Ja sam dobrovoljno sarađivao, ali mi je takođe rečeno da mogu dobiti otkaz ako ne budem sarađivao. Da, ovo zaista postoji. Ja sam tada studirao pravo i iz predostrožnosti pitao kolege koji su postali pravnici.

Potvrdili su mi da poslodavac može otpustiti zaposlenog ako odbije da sarađuje sa BND-om. Kasnije su postojale i otvorene sudske odluke po ovom pitanju, evo jednog primera: pilot koji nije želeo da tajno radi za BND u ADAC filijali Aero-Flugdienst otpušten je zbog „pretnje bezbednosti države“. I radni sud je odobrio ovo otpuštanje.

Mnogi čitaoci neće pomisliti da je to moguće u demokratskoj zemlji, već će to povezivati sa zemljama kao što je DDR. Ali ovo je bila realnost. Velika mreža nemačkih stranih dopisnika bila je zanimljiva i sa stanovišta BND-a. Bio je to savršen paravan za vođenje osetljivih istraga preko nesuđenih „novinara“. Kolege koje su se time bavile pričale su mi to u inostranstvu, jer sam i ja bio uključen u ovu mrežu.

Obećali smo jedno drugom da ćutimo. Ali treba imati na umu da pored 6.000 stalno zaposlenih, BND zapošljava oko 17.000 „neformalaca“. Imaju sasvim običan posao, a nikada ne bi otvoreno priznali da rade i za BND. Tako je u celom svetu. Jer, kao što sam neizbežno saznao tokom decenija rada u inostranstvu, skoro svaki strani izveštač američkih ili britanskih novina radio je i za državne obaveštajne agencije. Ovo jednostavno morate imati na umu ako mislite da gledate u „neutralno“ medijsko izveštavanje.

·  Kada sam, podstaknut od strane svog poslodavca, postao aktivan u Saveznoj akademiji za bezbednosnu politiku povezanoj sa obaveštajnim službama ili sam pušten tokom radnog vremena u kasno leto 1993. na šestonedeljni poziv transatlantske lobističke organizacije German Marshall Fund of United Države, i ovo je svakako uticalo na moje izveštavanje.

Nemački Maršal fond me je poslao u Njujork, na primer, da radim noćnu smenu sa policajcima u Bronksu. Napisao sam članak u novinama FAZ „Na ova vrata prolaze najtvrđi policajci na svetu“. Bio je to jedan od mnogih pozitivnih članaka o SAD – tiho organizovan od strane Nemačkog Maršalovog fonda.

Gledajući unazad, teško je poverovati da sam uopšte dobio vojno oružje. Još uvek imam fotografiju na kojoj mi je uručena u njujorškoj policijskoj stanici.“ Čitalac nije saznao ništa o pozadini ovog povoljnog izveštavanja FAZ-u. Niti je saznao koji su mi kontakti tiho davani tokom ovog boravka. Na primer, susret sa Rezom Sajrusom Pahlavijem, sinom persijskog šaha, koji se i dalje nadao da će uz pomoć CIA-e povratiti presto u Teheranu, Rezi Sajrusu Pahlaviju je bilo potrebno pre svega: medijska pažnja, kao i FAZ jedna od mnogih poznatih novina, morala je da pruži medijsku podršku za planove kada za to dođe vreme, barem sam saznao tokom našeg sastanka.

·  Ovaj nemački Maršal fond je propagandna organizacija naše bivše okupatorske sile, SAD, koju je osnovao Gvido Goldman, sin Nauma Goldmana, osnivača i predsednika Svetskog jevrejskog kongresa. Prema sopstvenoj prezentaciji, Maršal fond nastoji da „promoviše lidere posvećene transatlantskim odnosima“. Ovo zvuči lepo i pozitivno, ali jednostavnim rečima to znači da fond nastoji da privuče i promoviše proameričke lobiste.

·  Ne možete da smislite ništa konkretno? Na primer: 22. jula 1993. tadašnji guverner Oklahome me je zvanično proglasio počasnim građaninom države Oklahoma. Tog dana, guverner Dejvid Volters potpisao je moju potvrdu o počasnom građaninu, koja je prvo bila uokvirena, a zatim mi uručena („Počasni građanin države Oklahoma“). Ovo je bez mog znanja organizovao Nemački Maršal fond, koji me je iznenadio ovom ceremonijom. Sertifikat, sa državnim pečatom, grbom i potpisom na službenom državnom papiru, danas visi u mojoj kancelariji. Kao podsetnik na izdajničke trikove kojima se novinari odvlače od mejnstrim medija. Jer, naravno, postao sam počasni građanin SAD ne zato što se zovem Udo Ulfkote i u to vreme sam skupljao stare mastionice iz hobija, već zato što je transatlantski nemački fond Maršala želeo da me prigrli na taj način da kada sam se oglasio kao počasni građanin, nisam imao izbora osim da budem proamerički nastrojen. Posmatrao sam ovo izdajničko lobiranje iz neposredne blizine u SAD šest nedelja i od tada sam prekinuo svaki kontakt. Moj bivši kolega iz FAZ-a i sadašnji šef spoljnopolitičkog odeljenja FAZ-a Klaus-Diter Frankenberger, čije se ime sada svako malo pojavljuje u nemačkom Maršalovom fondu, potpuno je drugačiji.

·  Naravno, na službenim putovanjima koja sam išao sa političarima, davali su mi i radne sveske sa „pozadinskim podacima“. Naravno, morao sam na isti način i ove „informacije“ da stavim u novine. Sve je to bilo lobiranje u svom najčistijem obliku. Za to nisu znali samo čitaoci. Moj dugogodišnji poslodavac, FAZ, ohrabrio me je u uverenju da se novinar ne „prostituiše“ i da se ne može kupiti ako prihvati skupe pozive za putovanje u inostranstvo od kompanija kao što je Shell za FAZ, a zatim ih prijavi FAZ-u u vrlo kratkom roku na povoljan način.

Kada me je, nakon takvog putovanja, jedan novinar optužio za korupciju („potkupio Shell“), FAZ je u moje ime podneo tužbu regionalnom sudu u Kelnu (Ref.: 28 0 19/97). I izgubila je. To je bilo 1997. godine i od tada s pravom mogu da tvrdim da me je Shell „potkupio“. To je zato što u jednom od mojih članaka o Šelu u Nigeriji, čitalac nije saznao da je celo luksuzno istraživačko putovanje u oblast proizvodnje nafte, uključujući helikopter na licu mesta, finansirao Šel za FAZ. Čak i da je referenca na Shell koji plaća putovanje prvobitno bila u mom tekstu, a zatim je skratio kolega urednik kako bi se uklopio u članak na stranici – onda bih morao da pripišem zasluge za to, baš kao FAZ.

·  Sudije su zaključile da „neophodan balans između zaštite časti tužioca“, odnosno mene, „i slobode mišljenja okrivljenog navodi na pretpostavku da su žalbeni iskazi prihvatljivi. Veće, nema slučaja zabranjene klevetničke kritike“.

·  Svako ko sada veruje da je putovanje koje je Shell platio za FAZ, po kome se mogu nazvati „potkupljenim“, za mene bilo prijatno iskustvo sa 5 zvezdica, trebalo bi da pročita članak Klausa Podaka iz Suddeutsche Zeitunga, koji je takođe putovao sa nas, o našim zajedničkim utiscima tokom Shellovog putovanja u Nigeriju.

U njegovom izveštaju se navodi: „Mladić u besprekorno izglačanoj vojničkoj odeći skače okolo, jasno na ivici ludila. Maše mitraljezom, prstom na obaraču. Nekoliko sekundi ranije, na bočno staklo minibusa, pokazao je ovu stvar njegovim glavnim kolegama, njegov prst je na okidaču.“ Kolega koji je dobio pretnje smrću na ovaj način tokom svog istraživanja na licu mesta zvao se Udo Ulfkote. Možete li zamisliti kako se oseća čovek kada posle takvog iskustva mora i da se pomiri sa činjenicom da ga na putu do komične egzekucije zovu „potkupljenim“? Pa ipak, gledajući unazad, slažem se sa onima koji su me tada tako zvali.

·  Neka od mojih prvih putovanja u inostranstvo u ime FAZ-a bila su 1980-ih u Južnu Afriku – naravno, u potpunosti plaćena od strane tadašnjeg režima aparthejda u Južnoj Africi, južnoafričke avio-kompanije, južnoafričkih rudarskih kompanija i/ili lokalne turističke industrije. Potpisano i odobreno od strane mojih pretpostavljenih u FAZ-u. Ni reči o tome u mojim člancima. I pošto je sve bilo tako „lepo“, dozvoljeno mi je da snimim nekoliko TV filmova u Kejp zemlji sa ekipom tadašnjeg privatnog TV kanala FAZ („Tele-FAZ“). Pozitivno za finansijere putovanja, naravno. I takođe, naravno, za pristalice režima aparthejda. U južnoj Africi smo privatnim avionom prevezeni širom zemlje. Nama, radnicima FAZ-a, udvarali su se i na kraju kupili. I gledaoci (neki od priloga, koliko se sećam, emitovani su na RTL-u) takođe nisu dobili ništa od toga. RTL verovatno nije znao kakvo propagandno sranje finansirano od Južne Afrike ih hrani FAZ.

   Dobro podmazano:

   Nepošten sistem koji stoji iza novinarskih nagrada

·  I ne samo ovo. Jer i novinari dobijaju nadoknadu za svoje izveštavanje – kroz „novinarske nagrade“. Najbolji način da se objasni ovaj neprijatan sistem je stavljanje premija na naše snabdevanje hranom. Naravno, upoznati ste sa zlatnim, srebrnim ili bronzanim DLG oznakama kvaliteta na prehrambenim proizvodima, o kojima možete misliti šta god želite. Samo treba da znate pravu pozadinu: oko 27.000 njih svake godine „testira“

Nemačko poljoprivredno društvo, organizacija prehrambene industrije, za stvari poput izgleda, mirisa i ukusa. Hemijska ili mikrobiološka ispitivanja se sprovode samo u izuzetnim slučajevima. A sve što pokazuje „nema odstupanja od očekivanog kvaliteta“ dobija najvišu ocenu, tj. zlatni pečat kvaliteta. Procedura testiranja otkriva malo o sastojcima i stvarnom kvalitetu. Potrošač vidi vrednost takvog DLG pečata odobrenja kada skandali koji uključuju hranu sa oznakom DLG postanu javno poznati.

Na primer, u higijenskom skandalu u veleprodajnoj pekari Muller-Brot, gde su u sastojcima i mašinama za pečenje pronađeni mišji izmet i paraziti – i proizvodi su označeni sertifikatom. Oznaka DLG je verovatno jedna od najsumnjivijih nagrada na nemačkom govornom području. To je zato što proizvodi koji dobijaju svoj ukus dodavanjem veštačkih aroma takođe dobijaju pečat odobrenja. Takvi proizvodi uključuju, na primer, jogurt od jagode sa kremom od Zott-a. Boja jogurta ne dolazi samo od jagoda, već od dodavanja cvekle.

Zagovornik potrošača Silke Švartau kaže da je to neverovatno: „Nemoguće je da proizvod sa veštačkim ukusom bude pohvaljen zbog dobrog ukusa. Ali veštačke arome i aditivi nisu interesovali DLG degustatore u prošlosti. Čak su i Haribo gumeni medvedi, koji takođe sadrže aditive (kao što su E903 i karnauba vosak), označeni kao DLG. Drugi primer: pečene lepinje „Meister Krustchen“ iz „Harri“ – nagrađene zlatnom nagradom DLG. Stiftung Varentest je istim rolnama dao ocenu „loše“. Razlog koji je naveo Stiftung Varentest: rolnice su bile „stare, neukusne, samo blago začinjene…“. DLG nije mogao da objasni ove velike razlike u rezultatima testova.

Sve ovo se može razumeti samo ako znate kako sistem funkcioniše: DLG je organizacija lobista za poljoprivrednu i prehrambenu industriju. To ni na koji način nije organizacija za zaštitu potrošača. Udruženje ima preko 20.000 članova i finansira se prihodima od usluga. To uključuje DLG pečate kvaliteta, koji se masovno dodeljuju. Gotovo svi „provereni“ proizvodi – do više od 90 odsto – dobijaju ovaj „pečat kvaliteta“. A da biste dobili pravo da ga koristite, morate platiti naknadu za licencu. A potpuno isti nepristojan sistem postoji i za „novinarske nagrade“.

·  Mislite li da čitaoci novina, slušaoci radija ili televizijski gledaoci – neutralni potrošači – odlučuju ko će dobiti novinarsku nagradu? Ne, sistem samo sebi dodeljuje nagrade kao znak DLG kvaliteta. Novinari medijskih grupa skoro uvek sede u komisijama koje odlučuju o dodeljivanju novinarskih nagrada, koje potom „dodeljuju“ nagrade novinarima.

Ovde se ne radi o nepristrasnosti, nezavisnosti i istinitosti – kao u slučaju DLG nagrade, reč je o prosečnom kvalitetu i merama unapređenja prodaje. Kao što prehrambeni proizvodi sa veštačkim aditivima dobijaju zlatne pečate kvaliteta, novinari koji daju prosečan kvalitet i politički korektno se ponašaju udvarajući se eliti od njih dobijaju (navodno) prestižne medijske nagrade u znak zahvalnosti.

U mnogim slučajevima ovaj sistem je čista obmana potrošača protiv novinara. Uostalom, medijske kuće – novine, na primer – onda se u biografijama svojih novinara oglašavaju nagradama koje često same finansiraju i dodeljuju. Tako počašćeni novinari drže jezik za zubima. Uostalom, dobijaju i „novčane nagrade“. Uostalom, za nagradu se često izdvajaju hiljade evra. Često sam prisustvovao takvim ceremonijama nagrada. Kada su partijske organizacije dodeljivale nagrade novinarima medija koji su na kraju pripadali njihovoj partiji kroz zamršenu korporativnu mrežu, čak i najgluplji su mogli da prevare potrošače. Ali jedan je sledio vođstvo sistema. Jedan je bio korumpiran. Pogledajte samo koliko kompanija ovih dana finansira novinarske nagrade. Da li mislite da kompanije žele da podstaknu izveštavanje koje je kritično prema njima i njihovim proizvodima?

·  To je dobro podmazan sistem – a neki potrošači i dalje veruju u sistem „nezavisnog“ novinarstva. Istina je da kada nemačko-američki istraživački centri i fondacije dodeljuju nagrade za navodno izvanredno novinarstvo, oni ih daju onima koji su bili posebno pozitivni u širenju sopstvenih stavova ljudima koji ništa ne sumnjaju. Eto opet bliskost naših alfa novinara sa elitama. Jer alfa novinari, od kojih ćemo mnoge sresti u ovoj knjizi, rado prihvataju takve nagrade i uživaju u njima. Znam ovo jako dobro. Uostalom, i sam sam svojevremeno učestvovao u dodeli ovakvih nagrada i ovde govorim o nečemu što ni u kom slučaju ne bi trebalo da izađe u javnost.

·  Tipičan primer devalvacije novinarskih nagrada je nagrada Hanns-Joahim Fridrihs, koja je nekada bila priznata nagrada za novinare. Danas je to nagrada za propagandiste. Akademik Jens Berger ga naziva „Oskarom manipulatora“ i o tome je pisao u leto 2014:

·  Zahvaljujući možda jedinstvenoj povelji, dolaze „da-ljudi“, nekritički, manipulativni, propagandistički, karijerni novinari koji se osećaju dužni ne istini i autentičnosti, već svojim klijentima, svojim glavnim urednicima i, na kraju, svojoj karijeri zajedno u većem broju i više. Statut kaže u § 3 „Prijem članova“: (2) Gore navedenim laureatima se nudi članstvo u savetodavnom odboru (§ 8) udruženja. Savetodavni odbor nema pravo glasa.

(3) Ako se jedan od članova Udruženja povuče iz članstva usled ostavke, isključenja ili smrti, jedan od članova savetodavnog veća – po redosledu imenovanih laureata – naslediće ga kao novi član Udruženja. Udruženje. Ako nekoliko ljudi dobije nagradu u datoj godini, svi ovi laureati postaju članovi Udruženja. Drugim rečima, svaki dobitnik nagrade automatski postaje član savetodavnog odbora i pre ili kasnije, takođe automatski, postaje član Udruženja. Svi članovi su, redom, i članovi žirija za dodelu nagrada. Drugim rečima, članovi žirija odlučuju ko će pre ili kasnije postati članovi žirija. Svima bi trebalo da bude jasno da ljudi poput Tomasa Rota, Frenka Plazberga ili Ane Vil sigurno ne biraju istraživačke novinare za nagradu. U međuvremenu, oni koji su se više uzdigli imaju većinu u udruženju i žiriju.

 Odnos članova osnivača i onih koji su se izdigli sada je dvanaest prema četrnaest. Samo na taj način moguće je da novinar poput Goline Atai, čiji je rad dijametralno suprotan principu fondacije: „Dobar novinar se prepoznaje po tome što ne čini od sebe zajednički cilj, čak ni dobar,“ ove godine dobija nagradu.

·  Inače, postoje novinarske nagrade, kada se uruče, možete samo da odmahnete glavom. Jedna od njih je „Nagrada slobode“, koju svake godine od 2007. dodeljuje proizvođač cigareta Reemtsma „hrabrim novinarima koji daju glas svakodnevnoj borbi za slobodu“. Ne može biti ciničnije. Kompanija čiji proizvodi čine ljude zavisnim i samim tim neslobodnim dodeljuje nagradu za borbu za slobodu. 15.000 evra novčane nagrade i pompezni gala koncert vredi društvo ovom ruganju žrtvama dima cigareta. Novinar Hans Lejendeker je o pokušaju da ga odvede u kompaniju rekao: „Kada je stigla ponuda, bilo mi je jasno: neću biti nominovan, generalno, novinar treba da zna kuda ide, ko ga poziva Plaća mu se nije važno što je to nagrada, govor ili prezentacija da novinar ne ide na takve događaje. Drugi su bez problema prihvatili nagradu za duvansku industriju, kao što su novinar ARD Tomas Rot (2009) i novinar FAZ-a Konrad Šuler (2012).

·  Porota je tada popunjena ljudima sličnim vremenima – novinarom Teom Somerom, osuđenim za utaju poreza i samo zbog toga, svakako nije uzor dobrim građanima (ranije osuđeni propovednik morala), koje ćemo takođe sastaju se u vezi sa takvim kontroverznim organizacijama kao što su Atlantski most, Bilderbergovi, Trilateralna komisija i Nemački savet za spoljne odnose. Ovog Tea Somera naučnici smatraju stručnjakom u oblasti pozitivnog izveštavanja o vojnim operacijama i njihovim posledicama.

Medijski novinar Uve Kruger u svojoj knjizi „Meinungsmacht“ („Moć mišljenja“) opisuje primer kako su – sa njegove tačke gledišta – rezultati novinarskih istraživanja neželjeni jer političari ne žele da ih vide na primer, štetno dejstvo uranijumske municije, koju je NATO koristio u balkanskim ratovima, daju im željeni oblik.

Kada su prvi izveštaji o tome početkom 2001. godine doveli tadašnjeg ministra odbrane Rudolfa Šarpinga (SPD) u defanzivu, on je reagovao kao što političari obično rade u sumnjivim situacijama: formirao je komisiju stručnjaka da prouči navode. Na čelo komisije postavio je pomenutog Tea Zomera, bivšeg glavnog i odgovornog urednika Die Zeit-a. Ovaj čovek je imao poverenje ministra jer je u svom prvom životu bio zadužen za planerski štab na Hardtou, a potom bio član komisije za odbrambenu strukturu savezne vlade.

Šest meseci kasnije, komisija koju je predvodio Teo Somer dala je zeleno svetlo: uranijumska municija je klasifikovana kao bezopasna, a u novinama Zeit pojavio se uvodnik pod naslovom „Sramota uzbunjivača“. Nakon toga, broj je skinut dnevni red, a prema rečima Uvea Krugera, Teo Somer je od Šarpinga odlikovan Zlatnim krstom časti Bundesvera. Teo Somer skraćuje ovu priču na svojoj početnoj stranici i tamo piše samo pod naslovom „Nagrade“: „Nemački naoružani Krst časti 2002. u zlatu.“

·  Sramota: Poslanici Bundestaga Ula Jelpke, Kristina Buholc i Jan van Aken su 2014. podneli malo pitanje Saveznoj vladi (Drucksache 18/2307), u kojem je navedeno da je Ministarstvo odbrane u pismu Bundesveru od 21.07.1999. , u vezi sa misijom na Kosovu, upozorio na fizički kontakt sa uranijumom zagađenom zemljišnom prašinom.

Prema pismu Bundesvera iz 1999. godine, u njemu se navodi da „zbog radioloških i toksičnih efekata, apsorpciju čestica DU u telo treba izbegavati nošenjem maske za prašinu i pranjem ruku pre jela“. Pored toga, prilikom ulaska u vojno vozilo, „treba oboriti zemljanu prašinu sa odeće i zaštitne opreme, a obuću oprati“. Tako je Šarpingov prijatelj Teo Somer oprao ono na šta je Bundesver interno upozoravao od 1999. godine.

·  Inače, pored Tea Zomera i 13 vojnih oficira, u „radnoj komisiji dr Somera“ je bio još jedan alfa novinar: Nikolas Buse iz lista Frankfurter Allgemeine Zeitung. Prvo je postao dopisnik FAZ-a za NATO, a potom i zamenik urednika FAZ-a za spoljnu politiku. Na njega ćemo se vratiti kasnije u vezi sa kontroverznim transatlantskim vezama, gde se Buse čak zakleo na vernost Sjedinjenim Državama pre rata u Iraku 2003. godine, što je bilo suprotno međunarodnom pravu (vidi poglavlje „Imena: Kontroverzni kontakti“).

·  Hamer: Iako se uranijumska municija zvanično smatrala navodno bezopasnom uz dozvolu „radne komisije dr. Somera“, čak i nakon izveštaja „radne komisije dr. municiju i označavanje zaštitnih mera. U poverljivom dokumentu Bundesvera „Gefahrdung durch DU-Munition“ (strana 25) pominje se radiološka oštećenja koja bi mogla da budu izazvana upotrebom oklopne zapaljive municije sa jezgrom sa osiromašenim uranijumom tokom Operacije Trajna sloboda (borci SAD). Vojnicima se savetuje da nose NBC zaštitnu odeću, da ne dodiruju municiju, da im se izdaju filmski dozimetri, da odmah prijave incident i odmah pozovu vojnog lekara.

Na jednostavnom engleskom, ovo znači da se vojnici povređeni gornjom municijom više ne mogu nadati za novčanu nadoknadu za ličnu povredu posle „Radne komisije dr Somera“. Istovremeno, međutim, Bundesver interno upozorava na opasnost od ove municije. Apsurdna situacija. U Velikoj Britaniji je situacija potpuno drugačija: 2004. godine sud je po prvi put zvanično potvrdio britanskom ratnom veteranu da su njegove bolesti i deformiteti uzrokovani uranijumskom municijom.

·  Kopija internog poverljivog dokumenta Bundesvera o opasnostima od osiromašenog uranijuma. Klasifikacija „VS – NUR FÜR DEN DIENSTGEBRAUCH“ znači da se neovlašćena lica (tj. Vi, čitalac) mogu upoznati sa sadržajem dokumenta, što može biti štetno po interese Savezne Republike Nemačke.

·  Theo Sommer, koji je radio u medijima na prečišćavanju uranijumske municije za Ministarstvo odbrane sa gore opisane tačke gledišta. Danas bira odgovarajuće novinare za nagrade duvanske industrije, kontroverznije novinarske nagrade, među kojima je vrlo specifična elita.

·  Još jedna napomena: prisvajanje koncepta slobode duvanskog lobiranja nije novi izum Reemtsma Group. LobbiControl, inicijativa za transparentnost i demokratiju, objašnjava: „U anglosaksonskim zemljama, duvanska industrija je čak svesno podržavala ili pomagala u stvaranju organizacija sa slobodom u svoje ime i koje su se protivile zabrani i zabrani pušenja uopšte. Na primer, Centar za potrošače Sloboda (SAD, pogledajte SourceVatch ili Sloboda uživanja u duvanu (FOREST) u Engleskoj, prema Akcija o pušenju i zdravlju, prima više od 90 procenata svojih sredstava od duvanske industrije.

·  Ne zaboravite: oglašavanje duvana u štampanim medijima zabranjeno je od početka 2007. godine. Zabrana oglašavanja uspostavljena Direktivom EU 2003/33/EC odnosi se i na imidž oglašavanja duvanske industrije, što je potvrđeno dvema odlukama Višeg regionalnog suda u Hamburgu u avgustu 2009. godine.

Prema Evropskoj komisiji, svaki oblik imidž reklamiranja duvanskih kompanija podleže zabrani reklamiranja duvana. U svom izveštaju iz maja 2008. Komisija je opisala svaki napor u odnosima s javnošću koji proizvođače duvana prikazuje kao „odgovorne“ kao „sredstvo za marketing imidža kompanije i njenih proizvoda“. Ali izveštavanje o ceremonijama dodele nagrada u duvanskoj industriji nije obuhvaćeno zabranom PR-a EU iz 2007. godine. I sada se postavlja zanimljivo pitanje: od kada postoji „Reemtsma Freedom Avard“ za „hrabre novinare“? Pogađate: od 2007. Jasno?

·  Sada znate kako duvanske kompanije dobijaju dobar PR kroz novinarske nagrade. I pošto ću otkloniti sve iluzije da tamo postoji pristojan svet, želeo bih da ukažem i na to kako duvanske kompanije kvare naše stranke. Jer naše stranke dobijaju donacije koje se ne mogu priznati kao donacije nama građanima. Podmićuju se partijski mediji. Sve stranke imaju časopise o članstvu.

 Omladinska liga CDU ima časopis koji se zove „Entscheidung“, CDU ima „Union Magazin“, a SPD ima čitavu gomilu novina (vidi poglavlje o tome u ovoj knjizi). Duvanske kompanije plaćaju ogromne sume novca za oglašavanje u partijskim časopisima i tako sponzorišu žurke. Oni takođe iznajmljuju platforme na svim državnim i nacionalnim partijskim konferencijama. Tako samo kroz zakup tribina u partijsku kasu ulazi skriveni sponzorski novac od prosečno milion evra godišnje. Građani nemaju pojma kako se stranke podmićuju. Očigledno, mala je razlika između kupljenog, dobronamernog izveštavanja i klevetanja političara.

·  (Nastaviće se…)