U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije. Ulagači iz inostranstva su visoko privilegovani u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona evra godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%). Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje „da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu“. Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje. Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

(4) Teret dužničkog ropstva i suverenitet države

Padom u dužničko ropstvo gubi se suverenitet države da vodi samostalnu spoljnu i unutrašnju razvojnu i stabilizacionu politiku. Potpada se pod direktnu kontrolu MMF, a i kod članica Evropske centralne banke i Evropske komisije (poznata „trojka“ Evropske unije). Diktat za vođenje makroekonomske politike su: nametanje stroge štednje, budžetske restrikcije i privatizacija. Javni sektor se ograničava, a socijalni rashodi snižavaju (plate u javnom sektoru i penzije), privatizuju se delovi javnog sektora koji još nisu privatizovani, uz prodaju javnih dobara. Nacionalno bankarstvo prelazi u ruke stranog kapitala. Time je otvoren i ubrzan proces demontiranja nacionalne države, a posebno svih stubova države blagostanja, uz postepano dokidanje svih funkcija savremene države.

Da li je Srbija kao država i njena privreda prezadužena? Postoji li mogućnost daljeg urednog izvršavanja obaveza (službe) eksternog duga? Dolazi li do neto odliva kapitala i siromašenja društva odlivom nacionalne akumulacije (štednje) u prvoj fazi i materijalnih resursa u drugoj fazi? Da li eventualno reprogramiranje dugova vodi u kasnijim godinama do kumulisanja dugova i duboke dužničke krize sa potpunim kolapsom sistema eksternog finansiranja? Da li je na pomolu kriza u odnosima sa svetskim kreditorima? Sve su to pitanja koja se nužno nameću u godinama koje dolaze.

Da pogledamo „rengentski snimak“ tereta dugova i eventuralno stvarnu dužničku zamku koja se, očito je, sve više steže.

Dužnički teret po svojoj strukturi i nosiocima obaveza izgleda ovako:

Javni dug države (spoljni i unutrašnji)               36,2 miijardi evra,

Dug spoljni privrednih subjekata              16,5 milijarde,

Spoljni dug bankarskog sektora                4,0 milijarde,

Privreda kod poslovnih banaka u zemlji            14,4 milijarde,

Stanovništvo kod banaka duguje              12,6 milijarde,

Država duguje za PDV uplatiocima           3,8 milijarde,

Date izvršne garancije države           1,1 milijarde.

Kreditne obaveze svih sektora iznose u 2023. godini oko 90 milijardi evra. Ako je bruto proizvod u toj godini, prema proceni, visoko prognoziran na 69 milijardi evra (zbog delovanja visoke inflacije), tada ispada da je dužnički teret oko 144%. Naravno, dugovi i druge kreditne obaveze ne dospevaju u jednoj godini, već su raspoređene u niz godina otplata. Stoga je metodološki ispravnije staviti u odnos dospele otplate u toku godine i obračunate i plaćene kamate na dugove u toku godine i prirast bruto proizvoda. To je stvarno opterećenje bruto proizvoda države. Isto tako, formirani dugovi svi ne opterećuju budžet države, već druge izvore sredstava (npr. štednja kod sektora stanovništva, depoziti kod kredita banaka privredi).

Stvorena je i funkcioniše dužnička ekonomija i „sve se okreće oko dugova“.

Dakle, ne stanje dugova, već njihove promene (porast, smanjenje, otplate i kamate), stvaraju osnovu i prostor države da vodi odgovarajuću makroekonomsku politiku.

Servisiranje duga države u sledećim godinama biće moguće samo preko novog zaduživanja (ili reprogramiranja), što znači autonoman rast duga, ali i snažnog pritiska na ograničavanje domaće potrošnje, odnosno „topljenja“ deviznih rezervi. Štednja se neće moći „istisnuti“ iz niskog bruto domaćeg proizvoda, čime će biti ugrožene investicije i proizvodnja. Sledi snažan pritisak na uvoz i naglo širenje deficita spoljne trgovine (uz novi rast duga koji sve to finansira).

Treba izvršiti kompleksnu reformu finansijskog sistema i ugraditi sinhronizaciju monetarne, fiskalne i spoljnotrgovinske politike (drugih osam delova finansijskog sistema). Inače dosadašnji parcijalni potezi u nekim delovima sistema, nesinhronizacija mera i instrumenata koji treba da „zakrpe“ pukotine u sistemu preko tekuće makroekonomske politike negde daju rezultate.

Malaksavanje i veliki pad proizvodnje u poslednje vreme, pritisak cena, ogroman budžetski i spoljnotrgovinski deficit uz nekontrolisano širenje (i upotrebu) inostranih dugova su procesi koji su na sceni u privredi. Tada se može govoriti da li je privreda (i država) prezadužena i da li je u stanju da uredno izvršava obaveze prema inostranim poveriocima. Dakle, da li će država „bankrotirati“ objavom da nije u stanju da servisira inostrane dugove.

(3) Dekompresija spoljne zaduženosti u uslovima sporog ili stagnantnog razvoja

Dinamika ekonomskog rasta i rasta duga ukazuju da dolazi do kumulisanja duga i sasvim prisutne duže dužničke krize – posebno ako se nastavi ovakva politika uvoza-izvoza, politika zaduživanja i slabog (tromog) razvoja. Ovo je posebno došlo do izražaja u 2009. godini, ali i u 2010. i 2014. i 2020. godini, kada je ekonomski rast u stvari implozija (slab ili negativan rast). Stoga makroindikator odnosa duga i bruto domaćeg proizvoda ne pokazuje stvarno stanje i teret dugova. To je više agregatni – statistički odnos i ništa više.

Korišćenje inače, skromne (stvarno nepostojeće) novčane akumulacije za otplatu dugova, uz korišćenje i dela amortizacije, potpuno bi uništilo materijalnu osnovu za „zdravo finansiranje“ investicija.

Povezivanje svih faktora za pokretanje proizvodnje oslonjene na vlastite potencijale, uz izbor konzistentne strategije izlaska iz kompleksne krize, jeste i prva i prava pretpostavka za ponovni pristup na svetsko tržište kapitala i neto priliv „svežeg“ kapitala (naravno produktivno korišćenog).

Ublažavanje dužničkog tereta preko otkupa duga, eventualno delimično otpisivanje duga, pretvaranje duga u dinarske obaveze i obligacije i sl. samo bi smanjili dužnički teret i teškoće u održavanju eksterne likvidnosti, ali ih trajno ne mogu otkloniti. Taj problem je dobro poznat iz teorije i politike ekonomskog razvoja. Jasno je da se navedena strategija dugoročno može ostvariti samo aktiviranjem unutrašnjih faktora razvoja i ogromnog mrtvog kapitala, a to može osigurati samo ofanzivna strategija razvoja (povećanje stope rasta i izvoznog kapaciteta privrede).

Dinamiziranje stope rasta teško je očekivati bez dodatne akumulacije i dodatnih investicija. Teorijski gledano, za pokretanje ovog podsistema postoje tri mogućnosti:

1) Akumulacija iz raspodele dohotka,

2) Dodatni kapital iz uvoza (uvozna akumulacija),

3) Deficitarno (produktivno) finansiranje investicija (ne i deficitno finansiranje budžeta i lične potrošnje, što se obično podrazumeva kada se govori o deficitarnom finansiranju).

Prvi oblik formiranja akumulacije moguć je na duži rok, mada je povezan s prethodnim dinamiziranjem razvoja (ili drastičnim obaranjem svih vidova potrošnje); drugi oblik je iscrpljen, te se javlja, uglavnom, kao neto odliv kapitala, što znači da ostaje na raspolaganju samo treći pravac za brzo deficitarno formiranje akumulacije i pokretanje faktora razvoja.

Kako da se vrše dekumulacije spoljnog duga uz oslonac na domaće izvore finansiranja investicija, kada su formirani pogrešnom politikom razvoja i sistemom sledeći odnosi:

1) Obaveze iz duga (godišnje) veće su od neto porasta bruto proizvoda, čak i same kamatne obaveze,

2) Stvaranje slobodne za investiranje u nacionalnu privredu (domaće investicije) akumulacije u ovom sistemu nije moguće. Sve veća zavisnost i oslonac na strani kapital su „ugrađeni“ u ovaj sistem.

3) Stvorena uglavnom inflatorno akumulacija potpuno je odvojena od privrede i odliva se u inostranstvo. Tako je u 2022. godini privreda ostvarila 850 miliona evra akumulacije, a banke 750 miliona. U 2023. banke su ostvarile profit od 1,2 milijarde evra, a privreda 1,2 milijarde. U periodu 2012-2023. godine banke su ostvarile oko 5 milijardi profita (pre oporezivanja). Sve se to odlilo u inostranstvo. Problem je u tome što se najveći deo odnosi na strane korporacije u Srbiji (80-90%), dok domaća privreda nema akumulaciju. Isto tako otuđeni bankarski sektor (u stranim rukama) formirani „profit“ iznosi u inostranstvo, a privredi osigurava skupe kredite iz depozita i novih dugova u inostranstvu.

Kakvu je optimalnu visinu i strukturu eksternog duga i kakvu optimalnu koncepciju spoljnog zaduživanja potrebno postaviti, koja bi istovremeno delovala na uravnotežavanje osnovnih makro – agregata domaće privrede, a pre svega na odnose akumulacije i investicije, dohotka i potrošnje, deficita i emisije i drugog?

Servisiranje duga u sledećim godinama biće moguće samo preko novog zaduživanja (ili reprogramiranja), što znači autonoman rast duga, ali i snažnog pritiska na ograničavanje domaće potrošnje, odnosno „topljenja“ deviznih rezervi. Štednja se neće moći „istisnuti“ iz niskog bruto domaćeg proizvoda, čime će biti ugrožene investicije i proizvodnja. Sledi snažan pritisak na uvoz i naglo širenje deficita spoljne trgovine (uz novi rast duga koji sve to finansira).

Treba izvršiti kompleksnu reformu finansijskog sistema i ugraditi sinhronizaciju monetarne, fiskalne i spoljnotrgovinske politike (i drugih osam delova finansijskog sistema). Inače dosadašnji parcijalni potezi u nekim delovima sistema, nesinhronizacija mera i instrumenata koji treba da „zakrpe“ pukotine u sistemu preko tekuće makroekonomske politike nigd ne daju rezultate.

Malaksavanje i veliki pad proizvodnje u poslednje vreme, pritisak cena, ogroman budžetski i spoljnotrgovinski deficit uz nekontrolisano širenje (i upotrebu) inostranih dugova su procesi koji su na sceni u privredi.

Tada se može govoriti da li je privreda (i država) prezadužena i da li je u stanju da uredno izvršava obaveze prema inostranim poveriocima. Dakle, da li će država „bankrotirati“ objavom da nije u stanju da servisira inostrane dugove. U sledeće dve godine, ako se nastavi politika zaduživanja javni dug će se povećati sa 36,2 milijardi evra na preko 53 milijarde, što će postati „nepromostiv problem“, jer će spoljni dug biti gotovo jednak bruto domaćem proizvodu. Realna je opasnost ulaska u fazu dužničkog ropstva.

Domaća privreda zbog pritiska obaveza i odliva kapitala u inostranstvo u sledećoj deceniji može doživeti sledeći scenario: Opadanje životnog standarda, izvoz i investicije malaksavaju, nezaposlenost se povećava, pritisak javne potrošnje postaje sve veći, uz narastanje inflatorne i strukturne neravnoteže. Deficit platnog i trgovačkog bilansa se proširuju, uz sve slabiju snabdevenost tržišta. Pad kvalitetnih faktora rasta ne može biti kompenzovan drugim faktorima rasta. Ekonomski rast se usporava. Privreda kreće u dugoročnu i kompleksnu krizu. Pokušaji održavanja kursa dinara i stabilnost cena restriktivnom monetarnom politikom pogađa proizvodnju i izvoz i izaziva pandemiju nelikvidnosti privrede i banaka. To je otvoren put u finansijski slom privrede i društva. Da li je na pomolu repriza Grčke dužničke krize? Da li je na sceni u stvarnosti bankrotirana ekonomija?

Spoljni dug u svim državama nastalim raspadom Jugoslavije je prosto eksplodirao. Ukupan dug prilikom raspada iznosio je 21,3 milijarde (neto oko 17,5 milijardi) dolara. Na kraju 2015 godine dug je povećen na 145 milijardi dolara ili 133 milijarde evra, što je deset puta više. U tom dug Hrvatske iznosi 49 milijardi evra, Slovenije 45 milijardi, Srbije oko 27 milijardi, Makedonije 6 milijardi, BiH 4 milijarde i Crna Gora 2 milijarde.

Dužnička kriza pritiska, Hrvatsku, Sloveniju, Srbiju, Makedoniju i Crnu Goru, pored već poznate krize Grčke, Kipra, Portugalije, Španije, Belgije, Ukrajine. Tu spadaju i Italija, Mađarska, Poljska, Letonija, Slovačka, Ukrajina.

Spoljni dug Srbije iznosio je tada oko 80% bruto domaćeg proizvoda i spadao je u visokozadužene države.

Sve države pod teretom duga zasnivali su rast na domaćoj potrošnji i javnoj potrošnji, ali i uvozu, a ne na investicijama i izvozu. To je dovelo do velikog porasta uvoza, deficita platnog i trgovinskog bilansa i narastanja spoljnog duga za finansiranje preteranog (nekoltrolisanog) uvoza. Privreda i proizvodnja su u procesu tranzicije razorene i gotovo uništene u procesu privatizacije.

Treba se u novoj fazi čuvati nove omče dugova i nekontrolisanog zaduživanja, posebno neracionalne upotrebe inostranog kapitala. To bi tada bio otvorem put u čisti kolonijalni status, uz potpunu dominaciju stranog kapitala i totalnu tehnološku i razvojnu zavisnost.

Nadam se da je konačno postalo jasno koliko je to složeno i odgovorno područje finansiranja, ali i „opasno“ kada se prepušta stihiji, pojedinačnom i nekontrolisanom zaduživanjem (bez odgovrnosti i bez praćenja svih efekata). Valjda je isto tako postalo jasno zbog čega se moraju formirati, Institut za razvoj, Razvojna banka, Fakultet za finansije i razvoj, nova kontrolna institucija kao nekada SDK, uz potpuno izmenjenu politiku Centralne banke i potpunu kontrolu novčanih tokova, što sve skupa već godinama zagovaram. Nužan je povratak najvećeg dela bankarskog sektora u nacionalno bankarstvo, ali stihijski procesi i dalje dominiraju, a tako i spoljno zaduživanje i usmeravanje domaćih i spoljnih izvora sredstava.

7) Strategija izbora – dinamiziranje privrednog rasta, porast zaduženosti i inflatorno finansiranje

Reindustrijalizacija i uništavanje domaće privrede i proizvodnje, načina raspodele i skromna novostvorena vrednost vode državuiprivredu u kolonijalnipoložaj.

Da li prihvatiti recesiju, obaranje realne potrošnje, usporavanje procesa prestrukturiranja privrede i bedu širokih slojeva u sve bržoj inflaciji kao jedinu perspektivu izlaska iz krize dugova? Može li bilo koja vlada da prihvati ovakav model „razvoja“?

Inostrani kapital je u celokupnom posleratnom razvoju u svim fazama kroz koje je prošla, predstavljao značajan dopunski izvor domaće akumulacije. Vrlo mnogo je doprinosio izmeni njene strukture, alokaciji resursa nacionalne privrede i izvoznoj orijentaciji zemlje, samo se postavljaju pitanja: koliko je pri tome bio faktor održavanja visoke stope ekonomskog rasta, koliko generisanja neproizvodne potrošnje i otvaranja procesa rasta dugova, a koliko disproporcija i provođenja politike dominacije i ovisnosti.

Istina, u teorijskim istraživanjima, u našoj ekonomskoj literaturi, iako dosta oskudnim, ističe se da je vrlo teško ili gotovo nemoguće egzaktno utvrditi i izolovati doprinos inostranog kapitala stopi privrednog rasta, kao i oceniti njegov doprinos uvećavanju domaćc akumulacije i poboljšanju tehnološkog procesa. Niko ne osporava uticaj eksterne akumulacije na privredni rast, strukturne promene, tehnologiju i stabilnost privrede. Međutim, koliki je konkretni doprinos uvozne akumulacije stopi rasta – ne postoje konkretna istraživanja. Tako, prema jednom istraživanju, na osnovu porasta akumulacije u privredi, pod delovanjem uvoza kapitala, samo na osnovu direktnih efekata, uvoz kapitala uvećava stopu rasta za oko 2%. Prema drugom stavu, prosečno oko 25% rasta društvenog proizvoda Srbije može se objasniti delovanjem uvozne akumulacije. Delovanje se oseća u dva pravca: prvo, ubrzavanjem tehnološkog progresa i izmenom strukture privrede; drugo povećanjem raspoložive nacionalne akumulacije. Interesantno je zapažanje da je doprinos inostranog kapitala veći u prvoj fazi razvoja do 1965. godine (povoljna struktura sredstava, uslovi korišćenja i dr.), nego u novijoj fazi razvoja. Pogoršani uslovi korišćenja kapitala, veliki potresi na svetskom tržištu kapitala, veća vezivanja i rizik u davanju sredstava, teškoće u dobijanju sredstava, pogoršana struktura korišćenih sredstava i dr. smanjivali su pozitivne efekte uvoza kapitala.

Da li postoji takva korelacija stope rasta i uvoza kapitala, njegove strukture i dinamika korišćenja – osnovno je pitanje, posebno ako se uvoz kapitala pri tome shvati kao faktor podsticanja i samoodržavanja stope rasta (a ne održavanja eksterne likvidnosti privrede).

Ukoliko se želi sagledati stvarno stanje tereta duga, mogućnosti otplate (servisiranja), mogućnosti novog zaduživanja, podsticanja domaćih investicija i proizvodnje stranim kapitalom i sl. neophodno je napraviti (i pratiti) pravu matricu svih agregata koji odlučujuće deluju na optimalni i maksimalni nivo međunarodne zaduženosti jedne države, bez da se uleti u dužničku krizu. Da li privreda ima takvu strategiju? Zaduživanje je više od stihije. S druge strane, nije dobro da se iz preterano oprezne politike i zaduživanja i „apsorpcije“ stranog kapitala ne ugrozi ekonomski rast. Osnovni je problem od koga se uzima kapital, pod kojim uslovima i kako se koristi. Ne može se odbacivati potreba za korišćenjem stranog kapitala.

Kod utvrđivanja optimalne granice zaduženosti, moraju se uzeti u obzir sledeći faktori:

Stabilnost i stalnost rasta izvoza;

Dostignuti nivo uvozne zavisnosti i mogućnost smanjenja uvoza (sa

supstitucijom), bez opasnosti od narastanja teškoće u normalnom poslovanju privrede;

3)         Struktura dugova prema rokovima, kamatama, oblicima sredstava i

dinamika dospeća dugova prema rokovima;

4)         Mogućnost novog zaduživanja i pod kojim uslovima;

Mogućnost konverzije dugova s kraćim u dugove s dužim rokom i povoljnijom kamatom;

Lakše ili teže dolaženje do novih dugova u zavisnosti od stanja postojeće zaduženosti privrede, njene eksterne likvidnosti i kretanja na svetskom finansijskom tržištu;

Upotreba dugova i efekti koji se postižu;

Politička situacija u zemlji i svetu i drugo.

Dopunska akumulacija iz inostranstva mora biti u funkciji razvoja privrede, osnova za stvaranje dodatne nacionalne akumulacije, čijim se sistemom efikasne upotrebe stvaraju dodatna sredstva za eksterno razduživanje i brže pretvaranje privrede u „zrelog dužnika“.

Dodatna akumulacija iz inostranstva ne može se koristiti za bujanje neproizvodne (javne ili lične) potrošnje i širenje inflacije u privredi, već pre svega za izgradnju projekata, koji će jačati izvozni kapacitet privrede i dovoditi do postepenog uravnotežavanja trgovinskog i platnog bilansa, ali pre svega jačanja nacionalne akumulacije (štednje).

Bez novih investicija, poznato je iz brojnih teorija ekonomskog razvoja, nema dinamičkog i uravnoteženog razvoja, a bez toga nema ni veće ponude domaćih robnih fondova, zaposlenosti, a to znači ni izlaska iz dugoročne krize društva i privrede, ni labavljenja „omče“ spoljnih dugova. Gde je nestao domaći inflatorni dohodak kroz prikrivenu ili otvorenu inflaciju? Da li korišćeni strani kapital uopšte omogućava stvaranje nacionalne štednje?

Očigledno je da je inflatomi dohodak završio u tekućoj potrošnji (stanovništva, države), a ne u formiranju akumulacije i finansiranju investicija. S druge strane, inflatorni dohodak nije poslužio za smanjivanje tereta spoljnih dugova.

8. Proces osamostaljivanja dugova u odnosu na proizvodni sistem

(1) Produbljavanje krize dugova i razvoja-arhitektura zavisne ekonomije

Dužnička kriza se stalno produbljava. Istovremeno sa zaoštravanjem problema međunarodnih dugova najvećem broju razvijenih i zemalja u razvoju rastu unutrašnji dugovi (emisijom novca), smanjuje se stopa privrednog rasta, ubrzava inflacija. Privredni rast u razvjenim privredama kapitalizma malaksava i pada 2020. na ispod 2,5%, što predstavlja najnižu granicu da bi se moglo pružati pomoć nerazvijenim privredama sveta (prema OECD i Svetskoj banci).

Produbljavanje krize dugova, uz njihov stalni rast, praćeno je pogoršavanjem svih indikatora duga. Odnos ukupnog duga nerazvijenih zemalja prema bruto- proizvodu se povećao. Odnos duga prema izvozu (koji opada) u ovim zemljama – dužnicima se povećao u istom razdoblju sa 97,5% na 135,7%. Otplata glavnice i plaćena kamata prema društvenom bruto-proizvodu povećava se sa 4,1% na 8,3%, a samo plaćene kamate prema izvozu od 8,3% na 11%. Dug i dužničke obaveze postaju iz godine u godinu sve veći teret. Kumuliranje dugova se ubrzava i postaje autonomni proces.

Dužnička kriza se produbljava stalnim smanjivanjem realnih investicija u zemljama dužnicima, koje pogođene neto odlivom kapitala obavljaju kompresiju domaće potrošnje, obaraju investicije, podstiču domaću štednju da bi osigurali dovoljno sredstava za plaćanje fiksnih obaveza (kamata i nerefinansiranih otplata). Dalje povećanje dugova ne dovodi do povećanja realnih investicija u ovim privredama, odnosno povećanja proizvodnih kapaciteta. Upravo od stope rasta bruto domaćeg proizvoda i realnih investicija u osnovi zavisi opšta mogućnost i sposobnost daljih otplata i održavanje dovoljne stope privrednog rasta dužnika.

Politika ograničavanja (kompresije) svih oblika potrošnje (posebno lične i opšte), a manje investicione i uvozne, doveli su do smanjenja stope ekonomskog rasta i standarda stanovništva koji dobijaju tendenciju ubrzanja i nekontrolisanog kretanja, uz sve manje „izvoznih viškova“ prema kojima je takva politika orijentisana. Smanjenje potrošnje, uz istovremeno sve slabiju ponudu robnih fondova i demotivisanost za razvoj, doveli su najveći broj zemalja -dužnika na ivicu finansijskog haosa.

Odliv domaće akumulacije i bekstvo kapitala u inostranstvo, odnosno u spekulativne finansijske transakcije doveo je do velikog smanjenja realnih investicija. Učešće investicijaja u BDP opalo je sa 23,2% na 15%. Pritisak na formiranje domaće akumulacije, zbog izostanka priliva inostranog kapitala, uglavnom se nastoji ostvariti preko fiskalnih reformi, finansijskom stabilizacijom i merama restiktivne ekonomske politike.

Formirana funkcija u odnosima masovno zaduživanje – dramatično siromašenje postaje sve jasnije. Korene enormne zaduženosti treba tražiti u sistemu formiranja i korišćenja akumulacije u zemljama u razvoju, ali i u ekonomskim politikama koje proizvode deficite na sve strane. Euforija trošenja, praćena masovnim (nekontrolisanim) zaduživanjem, zamenjena je politikom „stezanja kaiša“, ograničavanja potrošnje, smanjenju domaće tražnje i proizvodnje, uz pokušaje da se oslobađanje od pritisaka obveza iz spoljnih (i unutrašnjih) dugova, ostvari brzim obaranjem kursa domaće valute i stalnim rastom kamatnih stopa u domaćem bankarskom i finansijskom sistemu. To je pravi otvoreni put u bespuće.

Rast kamatnih stopa u razvijenim zemljama (a zatim pad u poslednjim godinama) održavao ih je u zoni visokih realnih kamata. Visoke realne kamate, uz porast kursa dolara, vodili su drastičnom pogoršavanju uslova plaćanja obveza po dugovima (posebno najmanje razvijenih i prezaduženih zemalja).

Preusmeravanje tokova kapitala prema SAD i drugim razvijenim privredama praćeno je smanjenim neto – prilivom kapitala u zemlje u razvoju. Što više plaćaju svoje obaveze po dugovima, ove zemlje postaju siromašnije padanjem stope rasta, uz prelivanje svojih resursa u razvijene kapitalističke privrede.

Nerazvijeni svet odlivom kapitala finansira i pomaže razvoj i stabilnost razvijenih privreda u svetu, a čuvanjem deviznih rezervi u stvari kreditiranju razvijene države (čije devize čuvaju u deviznim rezervama).

Dug stalno raste i pored urednog plaćanja kamata, a uz stalno reprogramiranje otplata (kada god je to moguće za zemlju).

Dužnička pozicija nerazvijenih zemalja na nestabilnom tržištu kapitala stalno se pogoršava. Priliv kapitala drastično opada uz povećani odliv u svim godinama (kamate i otplate), tako da neto – transfer kapitala postaje negativan (veći odliv od priliva).

Najveći deo priliva novog (svežeg) kapitala mora se koristiti za plaćanje kamate. Zapravo kapital napravi put do zemlje – dužnika i odmah se vraća poveriocu, uz gomilanje duga.

Politika rigorozne štednje (radi se, u osnovi, na obaranju potrošnje, a ne o štednji u klasičnom smislu kao razlici u raspoloživom dohotku i tekućoj potrošnji) vodi u kontrakciju i otežavanje razvoja. Radi se o prinudnoj (administrativnoj) štednji i odricanju od već, dostignutog nivoa potrošnje i standarda. Postoji i tip inflatorne štednje preko pada realnih dohodaka i potrošnje. Politika ovakve prinudne stednje ima dva cilja:

1)Uredna otplata spoljnog duga, koga praktično nije moguće servisirati

(što se svodi na uzimanje od stanovništva. da bi se podmirile obaveze prema

stranim kreditorima),

2)Veće prilagođavanje dogmi neolibaralizma kroz dodatna ograničavnja, a u konačnom dokidanje brojnih funkcija javnog sektora, a sve pod motivom smanjenja budžetskog deficita i javnog duga.

Država mora izgraditi svoje kriterije i makropolitiku razvoja, da podstakne i ubrza rast i što pre napusti politiku strogih restrikcija navodne poltike stabilizacije – koja samo produbljuje i produžava krizu, ali i isključivog oslonca na strani kapital.

Na kraju da vidimo koliki je neto odliv kapitala preko stranih direktnih investicija u nizu država u tranziciji i članica EU i u Srbiji.

ODLIV KAPITALA PREKO STRANIH INVESTICIJA

-u %-

            Masa odlivenog  Stopa rasta bruto proizvoda

           kapitala u % BDP         

Slovačka                  4,7  2,9

Poljska                    7,2   3,0

Mađarska                 7,2  1,7

Češka                     7,6     1,8

SRBIJA                   9,8   0,7

*Podaci za period 2010-2016.

Odliv kapitala u svim privredama je 2-3 puta veći od godišnje stope rasta bruto proizvoda. Što je više stranih investicija u privredi veći, toliko će i odliv kapitala biti veći, a ekonomski rast biti umanjen. Od priliva stranog kapitala više štete od koristi. Ovo ukazuje na neracionalno i neefikasno korišćenje stranog kapitala.

(2) Spoljni dugovi i alternative rasterećenja

Problem eksternog duga je teško rešiv. Ekonomska slika nerazvijenih privreda se stalno pogoršava. Kriza ih sve dublje uvlači u ponor neefikasnosti, visoke inflacije i „raspada“ privrednog sistema. Stoga je jedino ispravan stav da problem duga treba rešavati u funkciji ekonomskog opstanka i bržeg rasta.

Stalni pritisci obaveze prete da se jednom „upali fitilj dužničke bombe“.

Najveći deo duga je nominovan u dolarima (u našoj privredi u evru). Rast kursa dolara pogađa dužnike, jer je oko 90% tog duga u toj valuti(uz plivajuću kamatu). Dugovi u Srbiji su najviše u evru (59%), dinaru (21%), dolaru (14%) i ostalim valutama (6%). Kamate su fiksne 73%, a varijabilne 27%.

Dugovi su uglavnom nastali u vreme visoke kamate i niskog kursa dolara. U poslednjim godinama kurs dolara je naglo porastao, a bile su povećane kamatne stope, teret duga je povećan. Redovni dug zemalja u razvoju dopunjen je dodatnim dugovima kroz kamate i kursne razlike. Takvu finansijsku igru na tržištu svetskog kapitala ove zemlje nisu mogle kontrolisati, a njihovim vladama je preostalo da uglavnom prihvate sve te udare svetskog finansijskog i monetarnog tržišta. To su stvarni finansijski šokovi na koje ove države nemaju odgovore.

Ekonomisti svih zemalja danas smatraju (posebno u razvijenim privredama) da položaj ovih zemalja u dužničkoj krizi zavisi i od njihove unutrašnje razvojne i stabilizacione politike i međunarodnih ekonomskih odnosa i reagovanja kapitala na napore nerazvijenog sveta.

Postoje brojni predlozi za olakšavanje krize dugova. Ovde će se, bez šireg obrazloženja, istaknuti sledeće:

Delimično smanjenje.dugova, delimičnim otpisom dugova ili raznim modalitetima snižavanja kamate (što je teško očekivati),

Pretvaranje dela dugova u besplatnu ekonomsku pomoć (uglavnom najmanje razvijenim zemljama),

Produžavanje rokova otplata (i do 10 – 20 godina), što znači rekonstrukciju kamata,

4)         Smanjivanje kamata na nove dugove oko 3% ispod tržišnih kamata,

5)         Predlozi o privlačenju kapitala, koji se odlio iz zemalja dužnika u

razvijene posebno pogođene finansijskom politikom (visoke realne kamate) i

druge pogodnosti za ulaganje tog kapitala u domaću privredu.

Ovi predlozi podrazumevaju primenu restriktivnih mera tržišne ekonomske politike, izvozno orijentisane u nerazvijenim zemljama, u dogovoru (i na preporuku) MMF. Takva politika treba da osigura uredno plaćanje obaveza po inostranim dugovima i neinflatorni razvoj. Ali, takva politika brzo iscrpljuje dužnike i produbljava dužničku krizu? Dolazi do recesije i visoke nezaposlenosti.

MMF ima izuzetno veliku ulogu u međunarodnom finansiranju. Uloga mu je presudna, kada zemlje dužnici trebaju da uzimaju (ili druge daju) nove kredite. Komercijalne banke traže podršku Fonda (koji ima pravo kontrole ekonomske politike zemlje dužnika). MMF po pravilu odobrava kredite samo onim zemljama, koje prihvate njegove preporuke za ekonomsku politiku. Otplate dugova su prioritetne obaveze zadužene zemlje, jer MMF šteti interese kreditora i poverilaca, a posebno interese zapadnih razvijenih država.

Time MMF sprovodi strategiju razvijenih zemalja – poverilaca. „Žandarm je međunarodnih dugova“, uz propisivanje liberalističkih „lekova“ za dužnike, traži brzo „prilagođavanje“ ovih privreda (odricanje i pad potrošnje stanovništava restriktivna monetarna i fiskalna politika, a smanjenje kontrole uvoza i drugo, što ove zemlje vodi i deflaciji i recesije). Takva politika samo ograničava domaću i uvoznu tražnju, ali Fond nema mogućnosti niti sredstava da zaustavi smanjenje izvoznih prihoda zemlje u razvoju. Meksiko se npr. u zamenu za „stand by“ kredit MMF od 1,4 milijarde dolara u svom „Pismu o namerama“ obavezao da će preduzeti mere izmene poreskog sistema, smanjiti rashode, obuzdati cene i tarife javnih službi tržišnim kriterijima, ali i smanjiti državne deficite na 3%, uz pad udela države u društvenom proizvodu od 10%. Program, uobičajeno, predviđa liberalizaciju spoljne trgovine, olakšavanje transfera tehnologije i restrukturacija industrije, ukidanje barijera za prodor privatnog kapitala u ovu privredu, eliminisanje uvoznih dozvola, ali i kvantitativnih ograničenja.

Da li vam je nešto poznata ovakva politika u našoj privredi i u odnosu sa MMF?

Arsenal mera MMF koje primenjuje u državi koju „nadgleda“ i prati kao „savetnik“ i stavlja pod „pojačan nadzor“, jer je ušla u težu dužničku krizu, a kojoj preti bankrot i nemogućnost servisiranja spoljnih dugova, potpuno je primenjen i na Srbiju. Podsetimo se samo i trenutno tragičnog položaja prezadužene Grčke.

Sve su to mere kojima je osnovni cilj smanjivanje domaće potrošnje, restriktivna monetarna i fiskalna politika, visoka kamatna stopa, liberalizacija tržišt a i spoljne trgovine, olakšice za priliv stranog kapitala i dr. sve u cilju da država ostane solventna i kreditno sposobna za nova „povoljnija“ zaduživanja.

Svetski finansijski krugovi su spoznali da reprogram vodi naglom kumulisauju dugova, što predstavlja samo kratko rasterećenje zemlje -dužnika, uz kasnije još veće terete kamata i otplata i potpunu nemoć refinansiranja i službe duga.

Produžavanje (odlaganje, reprogram) duga dovodi do uvećanja duga, koji treba vratiti. Reprogramiranje dugova, na postojećim međunarodnim ekonomskim odnosima i položaju zemalja u razvoju, ne bi dovelo do smanjenja tereta dugova. Dugoročno reprogramiranje je jedini put (uz smanjenje otplata i kamatnih stopa) da bi se privrede zaduženih zemalja mogle izvući iz stagnacije, što je jedini vitalni put olakšanju tereta dugova. To je u stvari dobijanje „predaha“ da bi privreda malo rasterećena obaveza krenula u brži razvoj.

Očito je da najbolje kotiraju dugovi onih dužnika koji dosledno provode antiinflacionu politiku prema preporukama MMF. S druge strane zemlje, koje su jednostrano procenile uslove otplata (samo u procentu od izvoznih prihoda, samo deo kamata i slično), imaju vrlo nisku kotaciju duga.

Reprogramiranje se provodi da se „povrati ugled“ prezadužene zemlje, da bi se njihovi dugovi u drugoj fazi mogli prodavati po nižoj ceni od nominalne, i to onim investitorima koji bi u protivrednosti duga u nacionalnoj valuti zemlje – dužnika bili spremni da ulaze u direktne investicije u zemljama u razvoju. Investitori kupljene dugove u nacionalnoj valuti uglavnom ulažu kao zajednička ulaganja, uz odgovarajuću kontrolu, izvlačeći određeni profit.

Strategija saniranja dugova se menja, a reprogramiranje u funkciji razvoja ulazi u ozbiljnu krizu. Dugovi se sve više prodaju na specifičnom tržištu dugova, na kojem se banke žele osloboditi nesigurno plasiranog kapitala.

Reprogramiranje dugova prezaduženim državama (da bi se olakšao teret dospelih obaveza iz dugova) veoma je retka operacija, dosta komplikovana i traži potpunu saglasnost poverilaca za sve elemente reprogramiranja (rokovi, plaćanje, kamate i dr.).

Izuzetno su retki slučajevi reprogramiranja, a još ređi otpis dela duga (a u celini to je gotovo nemoguća misija). Setimo se samo otpisa dela duga Grčkoj u novoj finansijskoj krizi i odmah odobravanja novog zajma.

Na sastanku MMF i Međunarodne banke za obnovu i razvoj (1985) u Seulu donesen je Bejkerov plan, pomoću kojeg bi se ublažile valutno-finansijske teškoće najvećih dužnika.

Važno je da plan odstupa od oštrih deflacionih mera politike MMF i priznaje nužnost podsticaja ekonomskog rasta nerazvijenih zemalja, i to onih koje imaju najviše izgleda da pokrenu ekonomski razvoj (kao osnovne pretpostavke za rešavanje problema međunarodne zaduženosti). Ove zemlje bi prema   MMF-u   optimalno   koristila   dobijena   sredstva   u   politici“strukturalnog rasta“ kombinovanu sa smanjenjem inflacije, uz otvaranje privrede za privatne investicije iz inostranstva.

Jasno je da su ova sredstva nedovoljna za pokretanje i održavanje stabilnog i brzog ekonomskog razvoja, a posebno za plaćanje kamata po spoljnim dugovima. Kreditori (privatne banke), uglavnom, obaveštene su da će se isplate kamata vršiti, ne na osnovu „prima rate“, već Libor-a, uz naknadne finansijske pregovore s bankama-kreditorima. MMF s pravom kritikuje private banke da malo finansiraju razvojne potrebe privreda u tranziciji.

Bejkerov plan predstavlja jačanje uloge MMF i Svetske banke. Korišćenje ovih zajmova pretpostavlja prethodno i niz drugih dugoročnih mera, koje izlaze iz sfere ekonomskih odnosa. One duboko zadiru i u političke odnose. Od ovih zemalja se traži:

Da povećaju ulogu privatnog sektora u ekonomiji,

Privatizacija mnogih državnih preduzeća (gotovo u potpunosti),

Podržavanje privatnih investicija, posebno na stranom kapitalu,

Otvaranje unutrašnjeg tržišta za zapadne robe i inostrani kapital,

Jačanje makroekonomske politike bliske razvijenim kapitalističkim privredama (sistem kopir – prepisivačke politike),

5)Kontrola javnog sektora i ograničene državne investicije u privredi (smanjenje budžetskih prihoda), uz politiku uravnotežavanja budžeta,

Radi se, dakle, o otvorenoj politizaciji platnih, finansijskih i razvojnih problema ovih zemalja, uz „ponudu“ modela razvoja koji odgovara monopolističkom kapitalizmu (razvijenih).

Nerazvijene zemlje su podržale predlog o povećanju sredstava, uz stav da se izradi takva platforma za pregovore (Montevideo, decembar 1985.), u kojoj bi se obuhvatilo:

Vezivanje isplata po dugovima za ostvareni devizni priliv od izvoza,

Uvećanje visine finansijskih sredstava,

Povezivanje ovih sredstava sa sistemom „kompenzacionog finansiranja“ od strane MMF,

Povećanje kredita Međunarodne banke za obnovu i razvoj i regionalnih banaka za 20% (planom Bejkera je previđeno 17%),

Istovremeno olakšavanje uslova kreditiranja,

6)         Uklanjanje protekcionističkih barijera za izvoz iz nerazvijenih

zemalja na tržišta razvijenih privreda,

7)         Smanjivanje realnih kamatnih stopa na zajmove.

Olakšanje tereta duga se postavlja sve više na osnovu, ne duga kao monetarne obaveze, već kao instrumenta privrednog razvoja. Dužničke zemlje ne mogu plaćati dugove iz unutrašnje emisije (kao npr. SAD), već iz deviznih prihoda ostvarenih izvozom roba i usluga, odnosno novim uzimanjem zajmova u inostranstvu.

Rešenja se trebaju tražiti u novim mogućnostima dinamiziranja rasta, povećanja izvoza ovih zemalja, uz istovremeni porast potrebnog (kontrolisanog) uvoza, čime se zadovoljavaju potrebe i razvijenih i nerazvijenih zemalja, ali uz obaranje kamata na niži nivo i dovođenje visine otplata na određenu visinu ostvarenih deviznih prihoda (20-25%).

Sve te mere treba gledati iz aspekta, krize poverenja, opadanja ukupnog neto-priliva kapitala u nerazvijene zemlje, krize razvoja i socijalnog sistema (ali i političkih institucija i političkog sistema u većini ovih zemlja), pri čemu se i private banke, poput država, počinju uplitati u unutrašnje stvari zemalja – dužnika.

Očito, postalo je jasno da se s dužnicima ne može dalje odnositi na već tradicionalan način – reprograrairanjem i refinansiranjem dugova. Otpočeo je nužni proces delimičnog otpisa dugova, transformacija dugova u vrednosne papire (obveznice).

Izmenjena je i filozoflja odnosa dužnika i poverilaca (kreditora) i postavljanje u jedinstveni odnos prema problemu dugova. To je i dalje nažalost, praćeno slabim izgledima zemalja u razvoju (dužnika) da redovnim putem preko tržišta kapitala dođu do većih, potrebnih i povoljnih finansijskih sredstava za razvoj, odnosno za izlazak iz krize i recesije, a u nekim zemljama i iz negativne zone stope rasta (regresije).

Istovremeni negativnim neto – transfer kapitala iz dužničkih zemalja, slab privredni rast razvijenih industrijskih država, pad izvoznih cena, rastući protekcionizam, ogromne obaveze iz kamata i otplata dugova (odliv i blokiranje sredstava dobijenih izvozom koji ima tendenciju slabljenja), dovode do velikog pada investicija, oštrog ograničavanja potrošnje, obaranja stope rasta i puta u siromaštvo, bedu i odricanja. Socijalni, politički i ekonomski potresi sve su češći, a osećaj nemoći i beznađa obuhvata sve veći broj zemalja -dužnika. Razmer duga se uz sva ograničenja i odricanja pogoršao, ali i uz sve brojnije reprogramiranje dugova, praćeno stabilizacionim programima i uz asistenciju MMF. Niko od dužnika u ovakvom sistemu nije uspeo osigurati trajniji ekonomski oporavak. Pad potrošnje na nivo od pre dvadeset godina, uz sve oštrije političke i socijalne probleme, praćeno je pravim kolapsom investicija.

Breme dugova postaje sve teže upravo zbog izostanka razvoja, ali i zbog činjenice da je nastala faza u kojoj nerazvijene zemlje kreditiraju i finansiraju razvijeni svet. Setimo se samo uloge dolara kao setske valute. Finansijski kapital, vrlo mobilan, elastičan na sve monetarne promene, postaje novo sredstvo i oružje u eksploataciji najvećeg dela čovečanstva. Ono što nije uspeo do kraja klasični sistem eksploatacije rada – preko izvoza kroz trgovinu robama, izvoza oružja, izvoza tehnologije i znanja – uspeo je sada finansijski kapital.

Kakve su „manevarske“ mogućnosti države visoko zavisne od novca i kapitala na svetskom finansijskom tržištu – kada je već uvedena u kolonijalni položaj. Može li se učiniti potreban strateški zaokret u stagnaciji kada je država visoko zavisna od međunarodnog kapitala, a uz to i visoko otvorena privreda za priliv i odliv stvarnog kapitala. Da pogledamo međunarodnu investicionu poziciju Srbije u poslednjoj fazi razvoja.

MEĐUNARODNA INVESTICIONA POZICIJA SRBIJE – STEPEN KOLONIJALIZACIJE

                      -u milijardama evra-

   Neto           Bruto domaći   Invest.i finan.   Stepen     Invest.opterećenje

Investic.      proizvod        opterećenje          otvoreno.    prema

   pozicija      nominalno     (%)                            realnom BDP

2013.   -30,0           35,7                84,0        87,1          79,0 

2014.   -32,5           35,5                91,5        81,8          90,0 

2015.   -33,9           35,2                94,5        96,2          95,8 

2016.   -34,7           36,8                95,8        90,6          102,9        

2017.   -38,6           39,2                90,8      100,2        93,5 

2018.   -37,6           42,9                87,6      108,2        95,7 

2019.   -40,5           45,9                88,2      111,6                 

2020.   -42,8           46,5                94,4      114,5        108,3        

2021.   -44,3           53,3                83,1      116,7        98,2 

2022.   -49,9           60,4                81,8      137,5        106,9        

2023.   -55,6           69,5                80,4      128,3        104,4        

Privreda i država su visoko opterećene i pritisnute obavezama (neto pozajmicama) kapitalom i novcem iz inostranstva.

Stopa opterećenja obavezama narasla je na 108,3% u 2020. godini, što znatno ograničava moć države da se „zdravo“ i „sveže“ zadužuje bez opasnosti i rizika od nesolventnosti, uz eventualni odlazak u zonu bankrota države.

Ovo se posebno ispoljava u slučaju kada se spoljni dugovi koriste za finansiranje budžetskog deficita (rashoda) ili za „strane direktne dugoročne investicije“ (infrastruktura). Fiskalni teret (kako primarni, sekundarni ili skriveni) narastao je na 26% bruto proizvoda.

To nije samo primarni deficit koji je u 2020. narastao na 472 milijarde dinara (8% bruto proizvoda), odnosno na 412 milijardi planiranog deficita budžeta u 2021 godini (7%). Nakon toga nastaje drugi rebalans uz smanjenje deficita budžeta na 304,5 milijardi dinara (4,9% BDP) i 180 milijardi dinara u 2023. godini (2,2% bruto proizvoda).