Svetlana Alilujeva je najpoznatiji prebeg iz Sovjetskog Saveza u Sjedinjene Američke Države. Kada je, u svojoj 41. godini, odlučila da pobegne iz senke imena svog oca, komunističkog diktatora Josifa Visarionoviča Staljina, iza sebe je ostavila tragičnu prošlost. Majka Nadežda je izvršila samoubistvo, jedan polubrat je ubijen u Drugom svetskom ratu, drugi je umro od alkoholizma, u progonima su stradali i ostali njeni rođaci i prijatelji. Nadala se da će na Zapadu moći da izgradi miran život, ali nije uspela.

Kanadska profesorka književnosti Rozmeri Salivan najveću međunarodnu pažnju je privukla knjigom „Staljinova ćerka: Neobičan i buran život Svetlane Alilujeve“. Opsežna biografija je nastala na osnovu višegodišnjeg istraživanja, uz korišćenje arhiva CIA, KGB i sovjetskih državnih fondova, kao i intervjua sa članovima porodice, uključujući i Svetlaninu ćerku. Za ovo delo, Salivan je dobila više prestižnih nagrada, među kojima su RBC Taylor Prize, Plutarch Award i Hilary Weston Writers Trust Prize. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najzanimljivije delove knjige o Svetlani Alilujevoj.

Rozmeri Salivan

U Sovjetskom Savezu, Staljin je bio mitska ličnost, vrhovni vođa koji je pobedio u Drugom svetskom ratu i od svoje države napravio svetsku velesilu. Međutim, za milione sovjetskih žrtva on je bio odgovoran za teror nad narodom. Na Zapadu je bio demonizovan kao najbrutalniji diktator na svetu.

Staljinova ćerka Svetlana Alilujeva nikada nije mogla da pobegne od njegove senke. Celog života je ponavljala: „Gde god da odem, bilo u Australiju ili na neko ostrvo, uvek ću biti politički zatvorenik imena svog oca“.

U SSSR-u, njen život je bio nezamislivo bolan. Njena majka, Nadežda Alilujeva, izvršila je samoubistvo kada je Svetlana imala samo šest i po godina. U čistkama, krajem 1930-ih, Staljin nije štedeo ni svoju porodicu. Svetlanina voljena tetka Marija i ujak Aleksandar Svanidze, sestra i brat Staljinove prve supruge, bili su uhapšeni i pogubljeni kao neprijatelji naroda. Njihov sin Jonik je nestao. Svetlanin teča Stanislav Redens, muž majčine sestre Ane, takođe je pogubljen. Ujak Pavel, brat njene majke, umro je od srčanog udara prilikom saslušanja. Tek što je napunila 17 godina, njen otac je osudio njenu prvu ljubav, Alekseja Kaplera, na desetogodišnji boravak u Gulagu. Nacisti su ubili njenog polubrata Jakova u logoru za ratne zarobljenike 1943. godine. Tokom talasa represije, poznatog kao „Antikosmopolska kampanja“, 1947. i 1948, na po sedam godina samice osuđene su njena tetka Ana i ujna Ženja, udovica ujaka Pavela. Ženjina ćerka Kira je uhapšena i proterana u Sibir.

Tragedije su se nastavile i posle smrti njenog oca 1953. godine. Njen stariji brat Vasilij nekoliko puta je hapšen i na kraju je umro od alkoholizma 1962.

Kada je konačno pronašla mir u ljubavnoj vezi sa Indijcem po imenu Bradžeš Sing, vlast je odbila njen zahtev da se uda za njega. Ipak, kada je on umro, dobila je dozvolu da njegov pepeo prenese u Indiju.

Na polovini svog života, u 41. godini, Svetlana Alilujeva je impulsivno odlučila da pobegne iz Sovjetskog Saveza. Tačno u 19 časova, 6. marta 1967, taksi se zaustavio ispred otvorene američke ambasade na Šantipat aveniji u Nju Delhiju. Spoljašnji zidovi ambasade bili su izgrađeni od razmaknutih betonskih blokova, što je zgradi davalo svetao, prozračan izgled. Svetlana je primetila koliko se ovo razlikuje od mračne i hladne sovjetske ambasade, koju je upravo napustila. Dakle, ovako izgleda Amerika.

Svetlana Alilujeva se popela širokim stepenicama do staklenih vrata na kojima je bio nacrtan američki orao. Znala je, kad pređe ovaj prag njen stari život biće nepovratno izgubljen. Znala je da će gnev Kremlja uskoro pasti na nju. Osećala se prkosno. Osećala se prestravljeno. Donela je najvažniju odluku u svom životu. Znala je od čega beži, ali nije imala pojma o onome gde beži.

Stežući mali kofer u jednoj ruci, pozvonila je. Deni Vol, marinac na dužnosti za šalterom, otvorio je vrata. Pogledao je sitnu ženu koja je stajala ispred njega. Bila je srednjih godina, uredno obučena, neupadljiva. Hteo je da joj kaže da je ambasada zatvorena kada mu je predala pasoš. Marinac je prebledeo. Zaključao je vrata za njom i odveo je u malu sobu u prizemlju. Pozvao je Roberta Rejla, drugog sekretara ambasade, koji je bio zadužen za saradnju sa prebezima. Rejl nije bio u ambasadi, ali nekoliko minuta kasnije je uzvratio poziv. Vol mu je dao tajni kod koji je ukazivao da se u ambasadi nalazi sovjetski prebeg, što je bila poslednja stvar koju je Rejl očekivao tog ponedeljka, u mirno veče u indijskoj prestonici.

Rejl je stigao u ambasadu u 7,25 sati. Svetlana je tada razgovarala sa konzulom Džordžom Hjuijem. Kad je Rejl ušao u sobu, okrenula se ka njemu i rekla mu: „Pa, verovatno nećete verovati, ali ja sam Staljinova ćerka“. Rejl je pogledao skromnu, privlačnu ženu sa bledoplavim očima. Svetlana mu je pružila svoj sovjetski pasoš, na ime Svetlana Josifovna Alilujeva. Josifovna je bilo patronimsko ime, koje je označavalo Josifovu ćerku. Rejl je razmišljao o svim opcijama. Mogla je da bude sovjetski špijun, mogla je da bude dvostruki agent, a mogla je i da bude obična ludakinja, koja se lažno predstavlja. Džordž Hjui ju je zbunjeno upitao: „Dakle, kažete da je vaš otac bio Staljin? Onaj Staljin?“

Kao službenik zadužen za prijem prebega iz sovjetskog bloka, Rejl je bio odgovoran za potvrdu njenog identiteta. Posle kratkog razgovora, izvinio se i otišao u komunikacioni centar ambasade. Poslao je telegram u Vašington, zahtevajući sve dokumente o Svetlani Josifovnoj Alilujevoj. Odgovor je stigao sat vremena kasnije: „Nema tragova“. Njen dosije nije imala CIA, ni FBI, ni Stejt department. Američka vlada čak nije ni znala da je Staljin imao ćerku!

Dok su čekali odgovor iz Vašingtona, Rejl je ispitivao Svetlanu. Rekla mu je da je napustila SSSR 19. decembra, kada je dobila dozvolu da otputuje u Indiju kako bi rasula pepeo svog „muža“, Bradžeša Singa, po reci Gang, u njegovom selu Kalakankar u Utar Pradešu, kao što je nalagala hinduistička tradicija. Svideo joj se život u Indiji, pa je od Kremlja zatražila dozvolu da ostane. Zahtev je odbijen. „Ja sam Staljinova ćerka, pa me Kremlj smatra državnim vlasništvom“, rekla je sa ogorčenjem. Pod sovjetskim pritiskom, indijska vlada je odbila da joj produži vizu. Nije htela da se vrati u SSSR, pa je došla u američku ambasadu da zatraži politički azil.  

Dok je to slušao, Rejl je mogao samo da zaključi da ova potpuno smirena žena veruje u ono što govori. Odmah je razumeo političke implikacije ako je njena priča istinita. Ako je ona zaista Staljinova ćerka, to znači da pripada „sovjetskoj carskoj lozi“. Njeno bekstvo bi zadalo težak psihološki udarac sovjetskoj vlasti, koja bi učinila sve što može da to spreči. Američka ambasada bi se našla usred političkog vrtloga.

Rejl je ostao sumnjičav. Pitao ju je zašto se ne preziva Staljin ili Džugašvili, kao i njen otac. Ona je objasnila da je 1957. godine uzela devojačko prezime njene majke Nadežde. Na pitanje gde je boravila u Nju Delhiju, objasnila je da se tri meseca nalazila u pansionu sovjetske ambasade. Ovo veče je uspela da se neprimećeno iskrade jer su se u ambasadi održavala dva velika koktela, jedan za sovjetsku vojnu delegaciju, drugi povodom Međunarodnog dana žena.

Svetlana je Rejlu pružila zgužvanu gomilu papira. Bio je to rukopis pod nazivom „Dvadeset pisama prijatelju“. Objasnila je da su to njeni memoari o odrastanju u Kremlju. Indijski ambasador u Moskvi, Kaul, s kojim se sprijateljila tokom njegove službe, prošle godine je bezbedno izneo rukopis iz SSSR-a. Vratio joj ga je čim je stigla u Nju Delhi. To je bila zapanjujuća informacija – Staljinova ćerka je napisala knjigu. Šta bi ona mogla da otkrije o svom ocu? Rejl je pitao da li može da napravi kopiju, a ona je pristala.

Kad je napisala formalni zahtev za politički azil u Sjedinjenim Državama, Rejl ju je upozorio da ne može da joj obeća da će ga i dobiti. Tada je Svetlana pokazala svoju političku pronicljivost. Odgovorila je: „Ako Sjedinjene Američke Države ne mogu ili ne žele da mi pomognu, ne verujem da će to učiniti bilo koja druga država“. Odlučna da se ne vrati u SSSR, kao svoju jedinu alternativu je istakla mogućnost da novinarima „potpuno i iskreno“ ispriča šta joj se dešava, kako bi dobila javnu podršku u Indiji i Sjedinjenim Državama. Rejl je znao da odbijanje da se zaštiti Staljinova ćerka ne bi bilo dobro primljeno u Americi. Svetlana je razumela kako funkcioniše politička manipulacija. Te lekcije je davno naučila u Moskvi.

Američki ambasador, Čester Bouls, tu noć je proveo u krevetu, bolestan. Kasnije je priznao da nije želeo da se lično sretne sa Svetlanom, da se ne obruka ako se pokaže da je ona samo neka ludakinja. Ambasaor Bouls, njegov specijalni savetnik Ričard Selest i Robert Rejl su telegramom obavestili Stejt deparment da će „pokušati da ubace Svetlanu Alilujevu na let 751 kompanije Kvantas za Rim, koji polazi iz Delhija u 1,15 posle ponoći po lokalnom vremenu“. Američke diplomate su se odlučile za tu opciju jer su sve ostale bile još gore. Nisu mogli da je odbiju jer im je stavila do znanja da će se obratiti međunarodnim medijima. Konačnu odluku je doneo ambasador Bouls.

Sa urednim sovjetskim pasošem i indijskom vizom, Svetlana je mogla legalno da napusti Indiju. Ambasador je naredio da joj se u pasoš stavi američka turistička viza B-2, koju bi morala da obnovi nakon šest meseci.

U 23,15, dok su se spremali da krenu ka aerodromu, Rejl je upitao Svetlanu da li u potpunosti razume šta radi: „Spaljuje sve svoje mostove, razmisli o tome pažljivo“. Ona mu je rekla da je već imala dovoljno vremena za razmišljanje. Dao joj je 1.500 dolara iz diskrecionih sredstava ambasade kako bi joj olakšao dolazak u Sjedinjene Države.

Rejl i Svetlana su stigli na aerodrom Palam, gde ih je već čekalo desetak službenika iz američke ambasade. Rejl je u kancelariji kompanije Kvantas kupio dve karte prve klase na letu za Sjedinjene Države. Svetlana je lako prošla indijsku carinu i pridružila se Rejlu u salonu za odlaske. Kada ju je Rejl pitao da li je nervozna, odgovorila je: „Nimalo“ i osmehnula se. Takva reakcija je bila u skladu sa njenim karakterom. Svetlana je u srcu bila kockar. Tokom celog života čak i najvažnije odluke je donosila potpuno impulsivno, spremna da se kasnije nosi sa posledicama kakve god one bile. Uvek je govorila da joj je omiljeni roman Dostojevskog „Kockar“.

Iako spolja miran i staložen, Rejl je bio veoma zabrinut. Bio je ubeđen da će, čim otkriju njen nestanak, sovjeti insistirati da im Amerikanci vrate Staljinovu ćerku. Ako je otkriju na aerodromu, indijska policija će je uhapsiti. Rejl je osećao da bi posledice po nju bile tragične. Iako je njen otac mrtav već 14 godina, Svetlana bi, po starom staljinističkom običaju, bila osuđena na smrt.

Avion Kvantasa je na vreme stigao na aerodrom u Nju Delhiju, ali Rejl se dodatno zabrinuo kada je čuo da će polazak za Rim biti odložen. Avion je imao tehničke probleme.

Njih dvoje su sedeli u salonu za polaske i čekali dok su se minuti pretvarali u sate. Rejl je pogledao Svetlanu. I ona je počela da se uznemirava. Da bi se bar malo opustio, Rejl je povremeno ustajao da proveri tablu sa terminima za odlaske. Znao je da redovan let Aeroflota iz Moskve stiže u pet ujutru i da velika delegacija sovjetske ambasade uvek dolazi da dočeka diplomate iz svoje zemlje. Radnici Aeroflota već su počeli da otvaraju svoje kabine.

U 2,45 ujutru, avion Kvantasa je konačno poleteo za Rim.

Dok su bili u vazduu, telegram o prebegu je stigao u američku ambasadu u Nju Delhiju. U Vašingtonu, Donald Džejmison, koji je bio oficir za vezu CIA sa Stejt departmentom, obavestio je zamenika podsekretara Foja Kolera o situaciji sa Svetlanom Alilujevom. Kolerova reakcija je bila zapanjujuća. Eksplodirao je: „Recite im da izbace tu ženu iz ambasade. Ne pružajte joj nikakvu pomoć!“

Koler je donedavno bio američki ambasador u SSSR-u i verovao je da je lično pokrenuo otopljavanje odnosa sa sovjetima. Nije želeo da prebeg Staljinove ćerke, posebno u vreme koje se poklapa sa pedesetom godišnjicom Sovjetske revolucije, zamuti vodu. Kada je osoblje ambasade u Nju Delhiju pročitalo telegram kojim je odbijena Svetlanina molba za azil, odgovorilo je: „Prekasno je, otišli su. Na putu su za Rim.“

Osoblje nije proverilo status leta Kvantasa. Da su saznali da je let bio odložen i da su Svetlana i Rejl skoro dva sata sedeli u aerodromskom salunu, pozvali bi ih nazad u ambasadu. Svetlana bi bila izbačena na ulicu.

Ali Svetlanin život je uvek visio o koncu. Slučajnost ili sudbina uvek su je vodili svojim putem, koji su birali oni, a ne ona. I ovaj događaj je pokazao da Staljinova ćerka, koje nije mogla da izađe iz senke očevog imena, nikada neće naći sigurno mesto za sletanje.

Ipak, u Americi je dočekana kao najpoznatiji prebeg iz SSSR-a. Ubrzo je postala milionerka. „Dvadeset pisama prijatelju“, memoari koje je napisala 1963. godine, kupljeni su za 1,5 milion dolara. Ali, Svetlana se nije dobro snašla sa tolikim novcem. Veći deo je poklonila, a ostatak je ubrzo izgubila zbog manipulacija svoje lažne prijateljice Olgivane Rajt. Upravo je gospođa Rajt namamila Svetlanu da se uda za arhitektu Veslija Pitersa. U svojoj 45. godini rodila je Olgu Piters. Svetlani je Olga bila velika uteha. Kada je pobegla iz Sovjetskog Saveza, iza sebe je ostavila 21-godišnjeg sina Josifa i 16-godišnju ćerku Katju. KGB 15 godina nije dozvoljavao kontakt između majke i dece.

Zarobljena između dva sveta, u borbama za moć između Istoka i Zapada, Svetlana nije imala sreće ni na jednoj strani. Nije mogla da nađe svoje mesto, ni da objasni paradoksalan odnos prema svom ocu. Nedvosmisleno je kritikovala njegove zločine, ali uporno je upozoravala da bi bilo pogrešno samo njega optuživati za sve. Uvek je naglašavala da njen otac nije delovao sam. Imao je hiljade saučesnika. Pokušavala je, sa samo delimičnim uspehom, da shvati šta je motivisalo njegovu brutalnu politiku. „Ne verujem da je ikada patio od griže savesti. Ali nije ni bio srećan što je svoje ciljeve morao da ostvari ubijajući ljude“, govorila je Svetlana.

Staljinova ćerka se nadala da će na Zapadu moći da izgradi privatni život kao spisateljica i da će pronaći nekoga sa kim bi mogla da ga deli. Na kraju, uprkos svim naporima, bila je uverena da nije uspela. Zapanjujuće je da je uopšte preživela tolike muke.

(U sledećem broju: Detinjstvo okupano suncem i krvlju)

Antrfile

Svedok istorije

Rozmeri Salivan je rođena 1947. godine u Kvebeku, a veći deo akademske karijere je provela na Univerzitetu u Torontu, gde je predavala englesku književnost. Zahvaljujući svojoj poeziji, esejima i književnoj kritici, Salivan je 2012. odlikovana titulom Officer of the Order of Canada za doprinos kanadskoj kulturi i književnosti.

Objavila je i nekoliko značajnih biografija, među kojima se posebno ističe ona o Staljinovoj ćerki Svetlani Alilujevoj, koji mnogi istoričari smatraju najdetaljnijom i nauravnoteženijom biografijom nekog člana Staljinove porodice jer se ne bavi samo Josifom Staljinom, nego i psihološkim posledicama života u senci jednog od najmoćnijih i najkontroverznijih vladara 20. veka.