U pančevačkoj Utvi uskoro počinje da radi srpsko-izraelska fabrika vojnih dronova, namenjenih ukrajinskoj vojsci. Po licencama izraelske kompanije Elbit Systems proizvodiće se sistemi Hermes 450 i Hermes 900. Dvogodišnji plan predviđa izradu 80.000 dronova, čija ukupna vrednost prelazi četiri milijarde evra. Osim toga, Vučić se obavezao da će utrostručiti izvor pešadijskog oružja, mina i raketa Ukrajini. Za proizvodnju tog naoružanja, srpske fabrike koriste ruske licence i komponente. U tom unosnom poslu, najmanju korist imaće srpska namenska industrija. Mnogo više će zaraditi trgovci poput Slobodana Tešića, a najviše Vučić. Ruske obaveštajne službe su to dokumentovale u analizi „Balkanske mreže za vojnu pomoć Ukrajini“, ali njihovi političari ignorišu činjenice. Šef diplomatije Lavrov i ambasador Harčenko tvrde da Evropska unija ucenjuje Vučića, ali da Srbija ne podržava Ukrajinu.

Predrag Popović

Na konferenciji za medije, kojom je završena poseta ukrajinskog predsednika Srbiji, nemački novinar Mihael Mertens pitao je Volodomira Zelenskog: „Kako da vam pomognemo da ubijete što više Rusa?“ Da je bio iskren, Zelenski je mogao da kaže istinu: „Ne brinite, Aleksandar Vučić će nam pomoći da ubijemo što više Rusa“.

Vučić i Zelenski su se dogovorili kako da povećaju obim trgovine oružjem proizvedenim u Srbiji. Dvogodišnjim planom predviđeno je da Oružane snage Ukrajine (OSU) kupe granate i municiju u vrednosti od 1,5 milijarde evra, kao i vojne bespilotne letelice čija ukupna cena bi iznosila oko 4,5 milijardi evra.

Najznačajniji deo sporazuma odnosi se na srpsko-izraelsku kompaniju za proizvodnju dronova u Srbiji. Vučić je još pre četiri meseca najavio taj projekat, koji bi trebalo da zajednički realizuju srpsko državno preduzeće za proizvodnju i trgovinu naoružanjem Jugoimport SDPR i izraelska kompanija Elbit Systems.

U vlasničkoj strukturi, Elbit Systems ima većinski udeo od 51 odsto. Iako su podaci iz dokumentacije, koju je pre četiri meseca objavio BIRN, ukazivali da bi pogoni za proizvodnju dronova trebalo da budu smešteni u Šimanovcima, u objekte koji su povezani sa Pink Media Gorup, Željko Mitrović je to demantovao. Poslednje informacije upućuju na to da će fabrika dronova biti smeštena u pančevačkoj Utvi. Umesto da se gradi potpuno novi proizvodni kompleks, izraelske mašine bi mogle da budu instalirane na već postojeću infrastrukturu u Utvi, pa i da uključe u rad vazduhoplovne inženjere iz nekadašnjeg srpskog giganta. Da je ta opcija sasvim izvesna, može da se nasluti po Vučićevoj izjavi od 8. avgusta ove godine, kada je najavio početak rada nove fabrike za septembar.

Za sada nije objavljeno kolika je ukupna vrednost investicije, visina ulaganja Srbije i Elbita, koliko će iznositi državne subvencije, koji će srpski kooperanti učestvovati u projektu, koliko radnika će biti angažovano… Međutim, izraelski Ynet je objavio da je planirana proizvodnja oko 80.000 bespilotnih vojnih sistema u periodu od dve godine. Predviđena je proizvodnja dva tipa dronova: modela za kraće misije, sa većom nosivošću i rotacionim krilima i drugog, naprednijeg i bržeg modela dugog dometa, sposobnog za let na visinama većim od šest kilometara, uključujući i kategoriju „loitering munitions“.

U ovoj poslovnoj projekciji nije navedeno na koja tržišta će biti plasirani dronovi, ni po kojoj ceni. Ipak, jasno je da su vojne bespilotne letelice namenjene ukrajinskoj vojsci. U aprilu ove godine, istovremeno kada je Vučić prvi put pomenuo izgradnju fabrike dronova, predstavnici Oružanih snaga Ukrajine su sa izraelskom kompanijom Elbit Systems sklopili ugovor o vojno-tehničkoj saradnji. Ne čudi što je u biznis-plan uključena i Srbija, koja je od Elbita kupila dronove i sisteme PULS.

Informacije o modelima, koji će se proizvoditi u Srbiji, nisu objavljene, ali nije teško pretpostaviti o čemu se radi. Kompanija Elbit pravi i prodaje dva izuzetno kvalitetna modela, koje koristi i izraelska vojska (IDF): Hermes 450 i Hermes 900. Osim samih letelica, u kompletnom sistemu oba ova modela nalaze se zemaljske stanice, komunikaciona oprema, senzori, rezervni delovi, obuka za upotrebu i održavanje.

 Model Hermes 900 je jedan od najvažnijih izraelskih dronova srednje i visoke kategorije. Ima maksimalnu poletnu masu od 1,180 kg, nosivost do 350 kg i autnomiju leta do 36 sati. Podaci iz objavljenih izvoznih transakcija otkrivaju da cena kompletnog sistema Hermes 900 značajno varira. Elbit je 2021. godine objavio ugovor vredan oko 300 miliona evra za Hermes 900, uključujući podsisteme, održavanje i podršku. Sledeće godine, prodao je taj sistem za 72 miliona dolara, a 2025. je naplatio skoro 120 miliona evra za model koji je specijalizovan za aktivnosti na moru.

 Izraelsko Ministarstvo odbrane od 2010. koristi i stariji model, Hermes 450, koji je tada plaćen 50 miliona dolara. Ni u jednom javno dostupnom ugovoru se ne navodi broj letelica koje idu uz svaki sistem, tako da se ne može pouzdano izračunati cena jednog drona. Međutim, poznato je da Ukrajina plaća od 22.000 do 48.000 male FPV dronove, kakvi su kompatibilni sa sistemom GREK 10. Veći FPV sistemi, uključujući i one sa optičkim vlaknom, dostižu duplo veće cene, a najskuplji su dronovi dugog dometa. Na primer, dronovi iz kategorije iransko-ruskog modela Shahed-Geran, koštaju prosečno oko 50.000 dolara.

Kalkulacija, napravljena na osnovu ovih podataka, ukazuje da bi planirana proizvodnja 80.000 dronova u srpsko-izraelskoj fabrici, po procečnoj ceni od 50.000 evra, imala vrednost od oko četiri milijarde evra.

Dogovor Vučića i Zelenskog obuhvata i prodaju konvencionalnog naoružanja i vojne opreme u trostruko većim količinama od dosadašnjih. Vučić je 2024. godine, u intervjuu za The Economist, priznao da je Srbija prodala Ukrajini oružje vredno više od 800 miliona evra. Pod pritiskom domaće javnosti, nekoliko meseci kasnije rekao je da će Vlada Srbije zabraniti izvoz oružja. Od toga nije bilo ništa. To pokazuju podaci o poslovanju najvećih privatnih firmi za prodaju naoružanja. Tri vodeće firme, u vlasništvu Slobodana Tešića – Valir, Zenitprom i Sofag – uvećale su prihode za čak 222 odsto. Sa 17,45 milijardi dinara digli su zaradu na 56,11 milijardi dinara. Dobit im je porasla sa 353,6 miliona dinara na 936,9 miliona dinara. Takođe, firma Rejer DTI podigla je prihode sa 569 miliona dinara na 2,93 milijarde dinara.

Ruski kanali Rybar i Balkanist, pozivajući se na podatke ruskih obaveštajnih službi, 8. avgusta 2026, objavili su „Mapu balkanske mreže za vojnu pomoć Ukrajini“. Kao primer „kako srpsko oružje stiže na front u Ukrajini“ istaknuta je fabrika Krušik. Mine iz Krušika izvozi srpsko preduzeće Tehnoremont. Formalni naručilac je kiparska kompanija Petralink, a zvanični kupac poljska firma Natan. Mine se šleperima prebacuju u Poljsku, odakle se transportuju krajnjem korisniku, ukrajinskom državnom vojnom preduzeću Ukrinmaš. Za oružje iz Srbije glavne tranzitne i logističke zone nalaze se u Bugarskoj, Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj i Turskoj, preko kojih kompanije iz Evropske unije vrše dalju distribuciju do fronta. Za skrivanje tragova koriste se i firme sa Bliskog istoka i nekih afričkih država.

Da politički, poslovni i vojni galimatijas bude potpun, ruske obaveštajne službe su objavile koje komponente i licence, potrebne za proizvodnju oružja, srpske fabrike uvoze iz Rusije. U analizi „Balkanske mreže“ navodi se da je „odbrambena industrija Srbije konstruktivno, mehanički i tehnološki povezana za sovjetske-ruske licence i standarde. Upravo kompatibilnost sa sistemima koje koriste Oružane snage Ukrajine čine srpske firme primarnom metom asimetričnog pritiska.“ Konkretno, ruske službe ističu minobacački i raketni program Krušika. Celokupan asortiman minobacačkih mina u kalibrima 82 i 120 mm, kao i rakete 122 mm „Grad“, razvijen je na bazi originalnih sovjetskih licenci. Proizvodni profili su u potpunosti kompatibilni sa artiljerijskim sistemima sovjetskih minobacača 2B14 „Podnos“ i 2B11 „Sani“, što omogućava upotrebu bez ikakvih modifikacija. U čačanskoj fabrici „Sloboda“ prizvodi se artiljerijska municija velikog kalibra. Zrno od 122 mm namenjeno je za samohodne haubice 2S1 „Gvozdika“, teški kalibar 152 mm projektovan je za sisteme 2S3 „Akacija“ i 2S19 „Msta-S“. Fabrika „Milan Blagojević – Namenska“ iz Lučana ne bi mogla da proizvodi jednobazni i dvobazni barut, nitrolelulozu i raketna goriva bez komponenti iz Rusije. Sastav baruta, brzina sagorevanja i pritisak u balističkim komorama projektovani su prema sovjteskim/ruskim standardima.  U užičkoj fabrici „Prvi partizan“ proizvodi se pešadijska municija u izvornim sovjetskim kalibrima 7.62×39 mm, koji je namenjen za automatske puške „Kalašnjikov“, i mitraljeski meci kalibra 7.62×54 za sisteme PKM i SVD Dragunov. Na ruskim patentima zasniva se i proizvodnja pešadijskog naoružanja u kragujevačkoj „Zastavi“.

Dakle, srpske fabrike koriste ruske licence i komponente za proizvodnju oružja, koje prodaju Ukrajini. U istoj analizi, ruski obaveštajci ističu da će Ukrajina povećati uvoz naoružanja iz Srbije, jer je nova bugarska vlada zabranila prodaju svog oružja i vojne opreme. Od početka rata u Ukrajini, Bugarska je prodala naoružanje u iznosu većem od sedam milijardi evra. Zbog prekida saradnje sa Bugarskom, Ukrajina je upućena na kupovinu oružja iz Srbije. Zelenski je, za taj posao, našao odličnog partnera u Vučiću.

Ruske obaveštajne službe su to dokumentovale, ali njihovi političari ignorišu činjenice. Ruski ambasador u Londonu je, pre nekoliko dana, uputio zvaničnu notu britanskoj vladi zbog prodaje dronova Ukrajini. Istovremeno, ruski šef diplomatije Sergej Lavrov izjavljuje da se „Vučić junački odupire pritiscima Evropsku unije da vojno podrži Ukrajinu“, a ruski ambasador Aleksandar Bocan Harčenko to ponavlja: „Poseta Zelenskog Beogradu je rezultat ucene Evropske unije. Srbija ne namerava da podrži Ukrajinu oružjem.“

Dok ga ruski političari hvale, Vučić je sa Zelenskim sklopio poslove, koji ukupno vrede oko šest milijarde evra. Iz tih kombinacija, najmanju finansijsku korist imaće srpske fabrike oružja. Mnogo bolje će proći trgovci poput Tešića. Najveću proviziju namerava da uzme Aleksandar Vučić, koji je odavno opijen mirisom krvavog novca.