Uz dve hvaljene knjige, „Neregularna vojska“ i „Tihi puč“, Met Kenard je 2015. godine objavio svoje najznačajnije delo „Reket“. Džulijan Asanž, osnivač i glavni urednik Vikiliksa, kaže da je „Reket“ zanimljiv insajderski prikaz kako su Sjedinjene Američke Države 70 godina gradile zamršenu mrežu ekonomske kontrole sveta, sprovođene nasiljem koje je omogućilo usisavanje bogatstva i resursa iz siromašnih zemalja. Noam Čomski, autor „Propale države“, ističe da je Kenard u „Reketu“ živopisno i detaljno prikazao stvarnost života i borme velikog dela svetske populacije protiv američkih eksploatatora. Naomi Klajn, autorka „Doktrine šoka“, ukazuje na „razarajuću preciznost i impresivan osećaj s kojim Kenard izveštava o šokantnim manipulacijama na Haitiju i u Hondurasu, na pljačku rudnog bogatstva u Africi i drugim mestima, a nikada ne gubi iz vida veliki otpor siromašnih ljud, koji su suočeni sa ovim silama.“

Met Kenard je suosnivač i glavni istraživač u medijskoj kući Declassified UK. Bio je saradnik, a zatim i direktor londonskog Centra za istraživačko novinarstvo (CIJ). Kao novinar, radio je u londonskoj, vašingtonskoj i njujorškoj redakciji Financial Times-a. Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Kenardove knjige „The Rocket“.

Met Kenard

U maloj kući u brdima Istočnog Jerusalima bio sam svedok sporog ubistva palestinskog naroda. Nijedan Amerikanac koji čita mejnstrim novine ili gleda korporativne televizijske vesti nije imao pojma šta se tamo dešavalo, nije ništa znao o ogromnom zločinu koji je počinjen diplomatskom podrškom Sjedinjenih Država i dolarima američkih poreskih obveznika.

Proveo sam nedelju dana spavajući na podu u kući palestinske porodice Hanun; muža i žene i njihovo troje dece. Tamo sam bio sa hrabrom grupom aktivista Međunarodnog pokreta solidarnosti (ISM), koji su pokušavali da pomognu Palestincima da se nenasilno odupru izraelskom ugnjetavanju.

Istočni Jerusalim je, prema međunarodnom pravu i osnovnom moralu, trebalo da bude glavni grad buduće palestinske države. Nakon Šestodnevnog rata 1967. godine, Izrael je nezakonito okupirao Istočni Jerusalim, kršeći međunarodno pravo. I nikada ga nije napustio. U vreme pisanja ovog teksta, u avgustu 2014. godine, Izraelci su ubili više od dve hiljade Palestinaca u Gazi, među kojima je bilo uverljivo najviše civila.

U vodećim izraelskim medijima se govori o depopulaciji Gaze i njenom pretvaranju u izraelsku turističku atrakciju. Ali tokom mog boravka tamo, izraleska vlada je preko Agencije za naseljavanje pokušavala da očisti Istočni Jerusalim od arapskog stanovništva, fokusirajući se na naselje Šeik Džara, koje se nalazi u prelepoj dolini s pogledom na Vitlejem. U tom naselju su bili stacionirani međunarodni aktivisti, spremni da dokumentuju sve što se događalo u procesu nasilnog iseljenja.

Nekoliko meseci kasnije, u 5,30 ujutru, izraelska granična policija je došla i nasilno izbacila porodicu Hanun iz njene kuće. U toj akciji policajci su povredili njihovog sina Ramija. Međunarodni aktivisti su uhapšeni, kao i demonstranti koji su kasnije izašli na ulice. Crveni krst je Hanunima ponudio smeštaj u šatoru. To je bio vrhunac višedecenijskog programa zastrašivanja i uznemiravanja zajednice Šeik Džara, u kojem su uništeni mnogi životi.

Šeik Džara se nalazi u dolini na čijem početku se nalazi hotel American Colony, gde je Toni Bler, bivši britanski premijer i verovatno najverniji sluga američkih reketaša na svetu, boravio u luksuznom apartmanu. Bler je tada udostojio Istočni Jerusalim svojim prisustvom, predstavljajući se kao „mirovni izaslanik“. Blerov hotel je bio udaljen 30 metara od kuće iz koje su isterani članovi porodice Hanun. Nisam sumnjao da je Bler mogao da vidi tu kuću tokom svog jutarnjeg plivanja u hotelskom bazenu.

Bler se nije oglašavao povodom nasilnih iseljenja Palestinaca iz njihovih domova.

Sa druge strane doline nalazi se britanski konzulat. Iz te zgrade, okružene visokim zidinama, plasirano je saopštenje u kome je najnovije iseljenje nazvano „užasnim“, ali britanske diplomate nisu preduzele ništa konkretno da spreče i zaustave tu sramotu. Ćutanje Sjedinjenih Američkih Država je bilo još glasnije.

Porodica Hanun, kao i mnogi drugi Palestinci, decenijama je bila izložena teroru, suprotstavljajući se pokušajima Izraela da im uzme dom. Maher Hanun, koji je predvodio otpor, razgovarao je sa mnom elokventno i smireno dok je, tokom večeri, pušio cigaretu za cigaretom i nabrajao zlodela koja su izvršena nad njegovom porodicom. Maherov otac je bio izbeglica iz Nakbe, koju je napustio u vreme „Katastrofe“, kako Palestinci nazivaju osnivanje Izraela 1948. godine. Tada su bande izraelskih paravojnih formacija nasilno proterale 800.000 Palestinaca iz njihovih domova. Pod međunarodnim pritiskom, izraelska vlada je nekim Palestincima dala kuće u Istočnom Jerusalimu 1956. godine kao nadoknadu za oduzetu imovinu. Zvanični vlasnici tih kuća postali su 1962. godine, ali Izraelci nisu odustali od namere da to prisvoje. Izraelska Agencija za naseljavanje, Nahalat Šimon, uz podršku izraelskih sudova, koristila je falsifikovane ugovore od pre nekoliko stotina godina, iz osmanskog doba, da bi preuzela vlasništvo. Kao i druge Palestince širom Istočnog Jerusalima, Izraelci su pokušali da podmite Mahera Hanuna. Ponudili su mu blanko ček, samo neka ode tiho, bez protivljenja. On je odbio. „Ovo je moj dom. Nikada ne bih poštovao sebe ako bih prodao svoju kuću okupatorima. Oni žele da izgrade svoje naselje na našim srcima, na našim snovima“, rekao mi je Maher. Na kraju, Izraelci su uspeli da to urade.

Izraelska taktika „sporog mučenja“, kako ju je nazivao Maher, uključivala je nasilje, hapšenja i podmićivanja. Kad je Meher, 1998. godine, odbio da plaća kiriju izraelskim doseljenicima, koji su prisvojili njegovu kuću, izraelski vojnici su odneli sav nameštaj. Nisu ostavili čak ni krevet u kome je, na samrti, ležala Maherova majka, koja je umirala od leukemije. Nasilje je nastavljeno 2002, kad je porodica izbačena iz kuće. Posle četvorogodišnjeg suđenja, porodica Hanun se vratila u svoj dom.

I druge palestinske porodice su trpele slično nasilje. Na vidiku gospodina Blera i britanskog konzulata nalazio se šator u kome je živela 62-godišnja Palestinka, kojoj su doseljenici oduzeli kuću. Kada je 50 izraelskih vojnika upalo u kuću (u noći izborne pobede Baraka Obame 2008. godine), njen muž je doživeo srčani udar od koga je umro dve nedelje kasnije. Iako su joj Izraelci ponudili milion dolara da napusti Šeik Džaru, žena je to odbila. „Više nemam svoj život. Kad sam ostala bez muža i kuće, nemam ni života. Samo se nadam da će, uz Božju pomoć, prestati ova okupacija i da ćemo moći da se vratimo svojim domovima“, rekla je mi je ta Palestinka. Kasnije sam pokušavao da saznam šta se desilo s njom tokom nasilnog iseljenja, ali nisam uspeo. Našao sam samo jedan izveštaj u kome se navodi da je uništen i njen šator u kome je živela posle izbacivanja iz kuće i smrti muža.

Prošetao sam od Šeika Džare do britanskog konzulata (trebalo mi je oko pet minuta) i pitao portparolku Karen Meklaski kakav je stav britanske vlade o etničkom čišćenju onoga što je trebalo da bude buduća prestonica Palestine. „Britanski stav je da Jerusalim mora biti zajednički glavni grad dve države. Mislim da ono što se dešava u Šeik Džaru nije izolovan slučaj, nažalost. Postoji niz lokacija oko Jerusalima gde se dešavaju takve akcije: rušenja, iseljenja i podsticanje naseljavanja Izraelaca na osvojena područja“, rekla mi je portparolka Meklaski. Ona je odbila da odgovori na pitanje šta britanska vlada radi na sprečavanju ovog nezakonitog i nehumanog uništavanja Šeik Džara. Gospođa Meklaski je, međutim, priznala da „aneksija Jerusalima otežava postizanje mirovnog sporazuma, jednostavno nema drugih opcija“.

Nakon što sam kontaktirao Blerovog portparola, rečeno mi je da je „Bler pokrenuo pitanje pred izraelskom vladom“ i da je „veoma zabrinut“. Pitao sam da li bi gospodin Bler prošetao tri minuta do Hanunovih da razgovara sa njima o njihovoj teškoj situaciji, na šta mi je portparol odgovorio: „Osoblje iz njegove kancelarije je ranije posećivalo porodice koje su iseljene“.

Američke diplomate su odbile da odgovore na moja pitanja.

Kada pogledate Istočni Jerusalim i okolinu, tamo postoje velike zemljišne parcele koje nisu naseljene. Ako bi Izrael hteo da tamo ilegalno izgradi nova naselja bez proterivanja Palestinaca sa tog područja, mogao bi, ima prostora. Međutim, izraelska vlada je htela da sprovede etničko čišćenje Šeika Džare i drugih naselja kako bi transformisala Istočni Jerusalim u ujedinjeni jevrejski Jerusalim. Zato nije bilo odgovora na pitanje: „Zašto Izraelci ne izgrade naselja na nekom drugom komadu zemlje?“

Jedina dobra stvar u administraciji Netanjahu-Liberman, koja je u to vreme bila na vlasti, bilo je to što je mnogo iskrenije prezentovala svoj program kolonizacije nego njeni „centristički“ prethodnici. Netenjahuov režim je bio spreman da žrtvuje neke izraelske kibuce – „predstraže“ – u zamenu za kontinuirano širenje u Istočnom Jerusalimu i „prirodni rast“ u postojećim naseljima širom Zapadne obale. Tu politiku su dogovorili Ehud Olmert i Džordž V. Buš na konferenciji u Anapolisu 2007. godine. Netanjahu je bio samo iskreniji kada je rekao da to otklanja mogućnost stvaranja palestinske države. „Ne vidim kako Jerusalim može da bude i palestinska prestonica ako nema Palestinaca i njihovih kuća i zemlje“, rekao je Maher Hanun.

Sledeći korak u ovom pokušaju da se očisti buduća navodna prestonica Palestine od njenog autohtonog stanovništva bila je oblast Al Bustan u Silvanu, koja se nalazi iza Kupole na steni i Zapadnog zida. Kada sam prvi put došao u Izrael, obišao sam Davidov grad, koji funkcioniše kao ekstravagandna izraelska propaganda, prerušena u arheološko nalazište. U biblijskom predanju kralj David se smatra prvim jevrejskim vođom koji je naselio Jerusalim, gde je njegov sin Solomon sagradio Prvi hram 960. godine pre Nove ere. Neki arheološki nalazi su 2005. godine navodno pružili dokaze koji podržavaju te pretpostavke. Izraelska vlada je napravila plan da domove stanovnika pretvori u arheološki park. Trebalo je da bude srušeno 88 kuća u kojima je živelo oko 1500 Palestinaca. Na kraju obilaska Davidovog grada prošli smo kroz vodeni put, koji je izgrađen da poveže Stari grad sa izvorom van gradskih zidina, koji se nalazi u Silvanu. Nekoliko dana kasnije otišao sam do šatora gde su smešteni stanovnici Al Bustana koji su isterani iz svojih domova. Iz tog šatorskog naselja posmatrao sam autobuse koji su prevozili turiste do Davidovog grada, gde sam i ja nedavno bio.

Ponovo, kao i Šeik Džaru, ljudi su bili prkosni. „Ako mi sruše kuću, moraće da sruše i moje telo, umreću za svoju zemlju“, rekao mi je Zaid Ziulani (54), koji je sa porodicom živeo u kući „38“, koja je određena za rušenje.

Izrael je – po svim definicijama međunarodnog prava – odmetnička, teroristička država koja sprovodi kolonijalnu politiku i serijske ratne zločine protiv Palestinaca. Izrael to čini decenijama, a sve to podržavaju američki poreski obveznici. Ima mnogo dokaza koje mogu da iznesem u prilog ovoj tvrdnji.

Nakon što su prvobitno proterani iz svojih domova 1948. godine, kako bi se napravilo meto za novonastalu jevrejsku državu, Palestinci od tada žive na oskudnim komadima zemlje koju su im pružili Izrael i okolne arapske države, u pojasu Gaze i na Zapadnoj obali. Od tada, svaka Jevrejka koja može da dokaže svoje rasno nasleđe ima pravo da se naseli u Izraelu, dok nijedan Palestinac, koji je 1948. dobio status izbeglice, ne može da se vrati u svoj dom. Ovo stvara ludački scenario u kome ja, zbog svog jevrejskog porekla, mogu da odem da živim na mestu koje nikada nisam video i sa kojim nemam nikakve veze, dok četiri miliona Palestinaca, koji žive u izbegličkim zajednicama raštrkanim po Bliskom istoku, koji su rođeni i odrasli u Palestini, iz koje su morali da pobegnu 1948. ili 1967. godine, ne mogu da se vrate na svoja imanja.

Moše Dajan, koji je bio izraelski „ministar odbrane“, poručio je Palestincima: „Nastavićete da živite kao psi, moraćete da odete, pa ćemo videti gde će ovaj proces da vas odvede“. Ta filozofija je nastavila da preovladava među izraelskim elitama. Tokom Šestodnevnog rata, 1967. godine, koji je Izrael vodio protiv grupe arapskih država, okupirana su područja na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze, gde su izgrađena naselja za izraelske doseljenike. Neka od tih naselja su Izraelci morali da napuste 2006. godine, ali onda su primenili strategiju srednjovekovnih opsada kako bi zadržali kontrolu nad stanovništvom. Sve ovo je u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Izrael je više puta osuđivan od strane Ujedinjenih nacija zbog takvih prestupa. Savet bezbednosti je 1967. jednoglasno usvojio Rezoluciju UN-a 242, kojom je pozvao na „povlačenje izraelskih oružanih snaga sa teritorija okupiranih u Šestodnevnom ratu“. To se do danas nije dogodilo. Uzgred, Sjedinjene Američke Države su stavljale veto na sve naredne rezolucije podnete protiv njenog klijenta, Izraela. Od 1972. godine, SAD je 40 puta podnosila veto i blokirala predloge koje su jednoglasno podržale ostale sile u Savetu bezbednosti.

Upravo ovi upadi na palestinsku zemlju motivišu nasilje i samoubilačke bombaške napade Palestinaca. Ali izraelska državna politika je poslednjih 50 godina bila spremna da žrtvuje bezbednost svojih građana zarad širenja na okupiranim teritorijama.

Američka propaganda tvrdi da su Palestincima mnogo puta nuđene Zapadna obala i Gaza, ali da su oni to uvek odbijali. Od sporazuma u Oslu, 1993. godine, do samita u Kemp Dejvidu 2000. godine, niko nikada nije tako nešto predložio Palestincima. Jednostavno, to nije istina. Palestincima je stalno nuđen sporazum kojim je predviđeno da se Zapadna obala deli na male južnoafričke bantustane, uz pravo na povratak, koji im je uvek bio uskraćen. Jednom kada je postignut sporazum koji je ličio na konačno fer rešenje – u Tabi, u Egiptu 2001. godine – Izraelci su se povukli. Zapravo, 2002. godine, nakon putovanja na Zapadnu obalu, veliki južnoafrički borac za slobodu i dobitnik Nobelove nagrade za mir, nadbiskup Dezmond Tutu, uporedio je tretman Palestinaca pod izraelskom okupacijom sa tretmanom crnaca pod južnoafričkim režimom aparthejda. „Veoma sam se potresao tokom posete Svetoj zemlji, stanje u njoj me podsetilo na ono što se dogodilo nama, crncima u Južnoj Africi. Video sam ponižavanje Palestinaca na kontrolim punktovima. Pate kao i mi, kad su nas mladi beli policajci sprečavali da putujemo“, rekao je nadbiskup Tutu.

Izrael je izgradio „Bezbednosni zid“ kroz Zapadnu obalu, ponovo u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Međunarodni sud u Hagu je doneo rešenje u kome je istaknuto da je „Izrael u obavezi da prekine kršenje međunarodnog prava i da odmah obustavi radove na izgradnji zida na okupiranoj palestinskoj teritoriji, uključujući i Istočni Jerusalim i oko njega, kao i da demontira strukturu koju je tamo napravio“. To se nikada nije dogodilo.

Norman Finkelštajn, stručnjak za odnose SAD i Izraela, kaže da je izraelsko-palestinski sukob „izuzetno jednostavan“. Finkelštajn kaže: „Okupacija tuđe zemlje je pogrešna. Izgradnja zida oko tih ljudi je pogrešna. Pucanje na decu koja bacaju kamenje je pogrešno. Krađa tuđe zemlje je pogrešna. Ta istina je surova, ali uopšte nije komplikovana za razumevanje stanja u Palestini.“

„Izraelci profitiraju na okupaciji“, rekao mi je Džihad el Vazir, guverner Centralne banke Palestine, kada sam ga intervjuisao za Fajnenšel tajms u Njujorku. „Oni kontrolišu energetiku, kontrolišu nekretnine, kontrolišu 60% Zapadne obale i zato im se sviđa status kvo. Zato ne dozvoljavaju osnivanje palestinske suverene države“, rekao je El Vazir.

Uprkos očiglednoj nepravdi, Izrael ostaje „treća šina“ u američkom političkom diskursu zbog ogromnog finansiranja lobija koji ga podržava. Dok sam studirao novinarstvo na Kolumbija univerzitetu, moj profesor, koji je radio u magazinu Njujorker, kada sam mu pomenuo da želim da napišem kritički članak o Izraelu otvoreno mi je rekao da to ne radim. Njegove reči su bile: „Uradi to ako želiš, ali kritikovati Izrael u SAD je kao da vređaš majku Terezu, nikada nećeš raditi u američkim medijima.“

Američki savez sa Izraelom nije bio ekonomski ili politički značajan do kraja 1960-ih. Gospodin Finkelštajn mi je rekao da „niko u Americi nije mario za Izrael prvih dvadeset godina njegovog postojanja“. Promene su nastale kad je došlo do pada „arapske fasade“, koja je omogućavala da se kontrola nad velikim delom Bliskog istoga vrši iza kulisa, uz pomoć poslušnih vladara arapskih zemalja. Kada se, na primer, arapski lider kao što je bio Gamal Abdel Naser, okrenuo Sovjetskom Savezu, Izrael je postao savršena zaštita od arapskog nacionalizma. Otprilike u vreme predsednika Niksona postojao je svesni napor da se američka moć podupre onim što je ministar odbrane Melvin Lerd nazvao „lokalnim policajcima na terenu“. Savršen „lokalni policajac“ na Bliskom istoku bio je Izrael. U vrhu CIA procenjeno je da bi „logična posledica“ protivljenja arapskom nacionalizmu „bila podrška Izraelu, kao jedinoj pouzdanoj prozapadnoj sili na Bliskom istoku“.

Dok je CIA pokušavala da uništi sekularni nacionalizam na Bliskom istoku, ironično je da su Izrael i islamski fundamentalisti (Hamas je u početku podržavao Izrael) pružili savršeno sredstvo za to. U kontroverznom eseju, dva istaknuta akademika, Džon Miršmajer i Stiven Volt, napisali su da proizraelski lobi u Vašingtonu nanosi štetu ciljevima spoljne politike SAD-a. Članak je izazvao veliko negodovanje među pristalicama proizraelske politike u SAD.

Izrael je od 1947. do 2015. godine koštao poreske obveznike SAD-a skoro 7.000 milijardi dolara, što znači da je svaki Amerikanac platio po 23.240 dolara. Ovo nije rezultat mističnog, paranoičnog „jevrejskog lobija“ ili potpuno altruistične politike. Izrael igra veoma važnu stratešku ulogu za Sjedinjene Države. Tokom 1970-ih, kada su SAD bile zabrinute zbog marša Sovjetskog Saveza na Bliskom istoku, Izrael je postao najlojalniji američki saveznik u tom regionu. Od tada, Izrael je postao zavisan od američke pomoći. Zauzvrat, Izrael je postao prepreka rešavanju bliskoistočnih sukoba, kao i „lokalni policajac“, koji promoviše američke interese na Bliskom istoku.

(U sledećem broju: Lažni povod za napad na Jugoslaviju)