Uz dve hvaljene knjige, „Neregularna vojska“ i „Tihi puč“, Met Kenard je 2015. godine objavio svoje najznačajnije delo „Reket“. Džulijan Asanž, osnivač i glavni urednik Vikiliksa, kaže da je „Reket“ zanimljiv insajderski prikaz kako su Sjedinjene Američke Države 70 godina gradile zamršenu mrežu ekonomske kontrole sveta, sprovođene nasiljem koje je omogućilo usisavanje bogatstva i resursa iz siromašnih zemalja. Noam Čomski, autor „Propale države“, ističe da je Kenard u „Reketu“ živopisno i detaljno prikazao stvarnost života i borme velikog dela svetske populacije protiv američkih eksploatatora. Naomi Klajn, autorka „Doktrine šoka“, ukazuje na „razarajuću preciznost i impresivan osećaj s kojim Kenard izveštava o šokantnim manipulacijama na Haitiju i u Hondurasu, na pljačku rudnog bogatstva u Africi i drugim mestima, a nikada ne gubi iz vida veliki otpor siromašnih ljud, koji su suočeni sa ovim silama.“

Met Kenard je suosnivač i glavni istraživač u medijskoj kući Declassified UK. Bio je saradnik, a zatim i direktor londonskog Centra za istraživačko novinarstvo (CIJ). Kao novinar, radio je u londonskoj, vašingtonskoj i njujorškoj redakciji Financial Times-a. Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Kenardove knjige „The Rocket“.

Met Kenrad

Nakon Drugog svetskog rata, Sjedinjene Američke Države su se nametnule kao jedna od tri najveće ekonomske sile, uz Sovjetski Savez i zemlje Zapadne Evrope. Takvi odnosi su dugo ostali nepromenjeni, sve dok istočnoazijski „ekonomski tigrovi“ nisu zamenili SSSR u vrhu liste razvijenih svetskih ekonomija.

Amerika je sve vreme ubedljivo dominirala u vojnoj moći. Embrionalne faze hladnog rata nastale su već 1945. godine. Od tada, pa do raspada SSSR-a, SAD i njeni zapadni saveznici su tvrdili da povećavaju svoju vojnu efektivu kako bi „ograničili“ SSSR. Ustvari, tačnije je reći da je SSSR „ograničavao“ SAD. Prema Edvardu S. Hermanu „Sovjetski Savez je zapravo bio odbrambena i prilično slaba regionalna sila“. Amerika je, s druge strane, širila svoje „bezbednosne interese“ širom Latinske Amerike i Afrike, a imala je kontrolu nad Zapadnom Evropom kroz Severnoatlantski savez (NATO). Sovjetski Savez nije predstavljao problem na način na koji je to predstavljano u zapadnoj javnosti. Problem je bio „virus suverenizma i nacionalizma“, koji je zarazio ostatak sveta pojmovima jednakosti i nezavisnosti. Američke poslovne elite su kontrolu svog stanovništva opravdavale pretnjom sovjetske invazije. Vojni izdaci su naglo porasli 1950-ih i 1960-ih. Pa ipak, u to vreme, prema rečima Kena Livingstona, bivšeg poslanika i gradonačelnika Londona, koji je bio uključen u međunarodnu politiko tokom tog perioda „Hladni rat je uglavnom bio fikcija jer su SAD imale 20 puta više nuklearnog oružja od Sovjeta“. Istoričar Nil Ferguson se ne slaže sa takvom procenom. Kad je opisivao hladnoratovski period, Ferguson je zapisao: „Cilj zapadne politike bio je obuzdavanje sovjetske ekspanzije, a ne širenje demokratskih vrednosti“.

Izgovor za vojne izdatke je nestao zajedno sa „Imperijom zla“ početkom 1990-ih. Ipak, nastavak prenaduvanih vojnih budžeta pokazuje da je cilj Amerike bio samo labavo povezan sa Sovjetskim Savezom. Tokom 1990-ih, pa sve do danas, američka vojna moć nije imala rivala. Od Hladnog rata, skoro svi svetski vojni budžeti su smanjeni, osim američkog. Amerikaa je 2001. godine izdvojila 36 procenata celokupnog svetskog budžeta za vojnu industriju – šest puta više od druge najveće sile, Rusije, i sedam puta više od sledeće tri zajedno: Francuske, Velike Britanije i Japana. Američki budžet za 2012. godinu iznosio je preko 40 posto ukupnog svetskog budžeta, što je premašilo potrošnju sledećih deset država zajedno. Sve se to dešavalo bez sovjetske ili neke druge ekvivalentne pretnje. Kada je Sovjetski Savez pao, Amerika se okrenula drugim izgovorima za širenje vojne moći, kao što je „rat protiv droge“, kako bi opravdali visoke vojne budžete. Kada sam ga sreo u Bostonu, pokojni istoričar Hauard Zin mi je rekao: „Veoma često ekonomija imperije zahteva militarizaciju ekonomije, što zatim iscrpljuje domaću ekonomiju i na kraju izaziva kolaps“. 

Što se tiče vojne nadmoći, od nuklearne ili konvencionalne vatrene moći važnije su bile vojne baze koje su Sjedinjene Države izgradile širom sveta tokom Hladnog rata. Pentagon kaže da trenutno postoje njegovi vojni objekti u 132 zemlje. Samo oko pola tih baza je u potpunosti u operativnom stanju, ali već njihovo postojanje pokazuje da nijedna država na svetu nije van dometa američkog udara. Vlast u Vašingtonu svesno akumulira ove ispostave od kraja Drugog svetskog rata.

Noam Čomski mi je rekao da su posrednički ratovi postali uobičajeni jer je „vlada morala da odustane od početne namere da koristi američku armiju usled negativne reakcije domaće javnosti“. Umesto otvorenog i direktnog učešća, američke vlasti su primenjivale strategiju „tajnog rata“. Čomski je nastavio: „Da Amerika učestvuje u tajnim ratovima znali su svi osim američkog stanovništva, od koga je to skrivano. Amerika je vodila tajne ratove kroz međunarodnu terorističku mrežu, kojoj je značajno doprinela Britanija. Dakle, takva strategija je primenjena u Tajvanu, Izraelu, Argentini i drugim državama, uvek uz britansku pomoć. Terorističke grupe su upotrebljavane za uspostavljanje politički podobnih vlada u državama Centralne Amerike. Sjedinjene Države su to primenile i u Nikaragvi, koja je pružila čvrst otpor. Kad je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija osudio terorističke grupe, koje su se borile protiv legitimnih vlasti u Nikaragvi, Sjedinjene Države su stavile veto na rezoluciju sa takvim sadržajem, a Velika Britanija se lojalno uzdržala.“

Jedna od glavnih institucija za sprovođenje pravde putem nasilja je NATO, koji je formiran u aprilu 1949. godine. To je vojni pakt između zapadnih zemalja koji bi trebalo da obaveže sve članice na odbranu svojih saveznika u slučaju napada. U praksi je postao sredstvo za Sjedinjene Države da zaštite svoje interese u Zapadnoj Evropi.

Prema istoričaru Majklu Manu „zapadne evropske države bile su pod zaštitom od 1945. godine, nesposobne da se brane od komunizma bez američke pomoći. Shodno tome, Amerika je dominirala bezbednosnom organizacijom kakva je NATO“. Planeri, poput uticajnog Dina Ačesona, tvrdili su da je NATO osmišljen da „razvije individualne i kolektivne kapacitete za otpor oružanom napadu“. NATO je opisivan kao isključivo odbrambena organizacija. Istoričar Volter Lafeber, s druge strane, ukazivao je da je Amerika stvorila NATO kako bi mogla, s obzirom na svoju dominantnu poziciju, da upotrebi saveznike u sprovođenju američkih spoljnopolitičkih ciljeva“. Lafeber je isticao dva američka cilja. Prvi je bio usmeren ka tome da se ograniči prodor sovjetskog komunizma u Zapadnu Evropu, a drugi da se obnovi nezavisnost i uticaj Zapadne Nemačke. NATO je u velikoj meri bio uspešan u realizaciji tih ciljeva. Osim izvesnog otpora tokom predsedničkog mandata generala Šarla de Gola (1958-69) u Francuskoj, Amerika je uspela da zadrži vodeću ulogu unutar organizacije. U pismima američkom predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru i britanskom premijeru Haroldu Makmilanu, De Gol se žalio na „trojnu svetsku strategiju“, koja nije uključivala Francusku. Ajzenhauer mu je odgovorio da „Sjedinjene Države nemaju ambiciju da nose tešku odgovornost koja im je nametnuta u NATO“.

Iako je savez ostao čvrst, a tokom decenija se proširavao uključujući niz drugih zemalja, njegova prva vojna operacija se dogodila tek nakon pada Sovjetskog Saveza. Odigrala se na Kosovu 1999. godine i označila je očiglednu metamorfozu ovog „odbrambenog saveza“ u silu za „humanitarnu intervenciju“. Militarizam NATO-a je sasvim jasno istakao prelep novi trenutak u altruističkom programu ove prevare.

Predsednik Bil Klinton je 10. juna 1999. godine, na kraju bombardovanja Srbije i Kosova, primetio: „Zahtevi ogorčene i ujedinjene međunarodne zajednice su ispunjeni. Zahvaljujući našoj odlučnosti, 20. vek se ne završava bespomoćnim negodovanjem, već nadom i potvrdom ljudskog dostojanstva i ljudskih prava za 21. vek.“

Sjedinjene Države i njeni saveznici su zapravo osmislili mirovne pregovore, nazvane „Sporazum iz Rambujea“, ali tako da propadnu.  Nametnuli su uslov da snage NATO-a mogu slobodno da deluju ne samo na Kosovu već i u celoj Srbiji. Oni koji su insistirali na ratu, znali su da jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević to nikada ne bi mogao prihvatiti. Bio je to pametan potez, tipičan za američke reketaše.

Ispitivanje činjenica još jednom otkriva priču koja je mnogo više imala veze sa ličnim interesom, nego sa bilo kakvom preoukpacijom ljudskim pravima i dostojanstvom.

Pre rata 1999. godine, američki ministar odbrane Vilijam Koen je tvrdio: „Videli smo oko 100.000 vojno sposobnih albanskih muškaraca kako nestaju. Možda su ubijeni…“ Kada je bombardovanje završeno i kada istage nisu uspele da pronađu masovne grobnice, Međunarodni tribunal za ratne zločine je saopštio da je ukupan ubijenih na obe strane bio 2.788. Ispostavilo se da su predratne brojke bile preuveličane, a vođa španskog forenzičkog tima, koji je učestvovao u istragama, žalio se na „semantičku piruetu ratnih propagandnih mašina“.

Svrha vojne intervencije je bila da se ponovo podigne opadajuća moć organizacije koju su mnogi doživljavali kao zastarelu i prevaziđenu posle Hladnog rata i raspada njenog antonima Varšavskog pakta. Zvaničnik Bele kuće je izneo stav predsednika Klintona: „Od prvog dana, predsednik je govorio da moramo da pobedimo. To je bilo apsolutno jasno. Morali smo da pobedimo kako bismo izbegli neprijatne posledice po SAD, po NATO i po njega, kao vrhovnog komandanta, koji je najodgovorniji za ovu akciju.“ Kolumnista Vilijam Pfaf je otišao dalje, navodeći još pre sukoba: „Debata o intervenciji više nije spor o sredstvima za postizanje cilja. To je debata o napuštanju NATO-a i pretenzija na vodeću ulogu u međunarodnoj zajednici.“ Stoga, jugoslovenska vlada je morala biti uništena da bi se održala američka vojna supremacija u institucionalizovanom obliku NATO-a.

Istina, bilo je relativno malo direktnih vojnih intervencija od strane Sjedinjenih Država. Vojna sila je bila poslednje sredstvo. Izuzeci od tog načina delovanja dogodili su se u Koreji, Vijetnamu, Avganistanu i Iraku. Amerika je u te ratove ušla kako bi sprečila ekspanzionističke komunističke sile da šire svoje zone uticaja, ono što je Henri Kisindžer nazivao „virusom nezavisnog nacionalizma“. Avganistan i Irak su potpali pod etiketu „rat protiv terorizma“, koji je, u celini, zadržao isti konceptualni i institucionalni okvir, samo je termin „komunizam“ zamenjen „terorizmom“, koji takođe mora da bude uništen po svaku cenu.

U svojoj autobiografiji, Kolin Pauel, državni sekretar pod Džordžom V. Bušom, zabeležio je kako ga je Klintonova savetnica za nacionalnu bezbednost Madlen Olbrajt retorički pitala: „Koja je svrha imati ovu vrhunsku vojsku o kojoj stalno pričate ako je ne koristimo?“

Filozof Zigmund Bauman povezuje trenutni militarizam sa ekonomskim padom Sjedinjenih Država. Rekao mi je: „Amerika nema konkurencije u naoružanju, nema sumnje u to. Ali to stimuliše Ameriku da stvara svet po svojoj slici. Ono što odlučuje u ovom svetu je primena sile, ko ima više bombi, više pametnih raketa ili mobilniju vojsku. A, to je opasnost. Ekonomska moć se već pomerila, Amerika više nije dominantna.“

Rat u Iraku, koji je počeo u martu 2003. godine, savršen je primer želje Sjedinjenih Država da iskoriste svoju vojnu silu kao sredstvo za unapređenje vlastitih ekonomskih interesa. Irak je imao treće najveće rezerve nafte na svetu, ali SAD su izvršile invaziju da bi svrgnule Sadama Huseina navodno zbog njegove podrške terorizmu. Zapadni mediji su plasirali parolu u kojoj se ističe da je „oslobođenje Iraka ključno za napredak u borbi protiv terorizma“. U stvari, Sadam Husein nije imao nikakve veze sa zločinima 11. septembra u Njujorku, Pensilvaniji i Vašingtonu, ali su oni iskorišćeni kao zavesa koja je prekrila davne želje za promenom režima u Iraku.

Mnogi članovi administracije Džordža V. Buša su ranije bili članovi lobističke grupe pod nazivom „Projekat za novi američki vek“. Grupa je 2000. godine napravila dokument pod nazivom „Obnova američke odbrane: strategije, snage i resursi na novi vek“. U dokumentu se navodi: „Sjedinjene Države decenijama nastoje da zadrže značajnu ulogu u regionalnoj bezbednosti Zaliva. Nerešeni sukob sa Irakom pruža neposredno opravdanje i potrebu za prisustvom američki snaga u Zalivu, a to prevazilazi pitanje režima Sadama Huseina.“  Baš kao što je nekada komunizam korišćen za vođenje ratova radi uspostavljanja povoljnih ekonomskih okolnosti, tako je i terorizam poslužio za sprovođenje iste paradigme.

Istorija Hladnog rata pokazuje da su SAD, vođene pitanjima prestiža, pokušavale da svojim navodnim saveznicima pokažu šta sve može da uradi njihova vojna mašinerija. Vijetnamski rat se dogodio uglavnom zbog poraza u Koreji i Laosu, posle kojih su američki predsednici smatrali da SAD mora da demonstrira svoju moć. Svi vodeći američki reketaši i dalje dele ovo mišljenje. U tom kontekstu bilo bi nemarno ne pomenuti jednog od najuzvišenijih mafijaša u celom sistemu – Henrija Kisindžera.

Kada je Mahmud Ahmadinedžad, tadašnji predsednik Irana, pozvan u kampus Univerziteta Kolumbija, gde sam studirao na Fakultetu novinarstva, nedeljama se vodila debata da li treba da mu dozvolimo da nam se obrati u našem domu. Na dan kada je stigao, stotine demonstranata ga je optuživalo zbog spornih izjava o holokaustu i njegovog obračuna sa političkim disidentima, homoseksualcima i sekularizmom u Iranu. Direktor Univerziteta se pridružio tom horu, koji je sipao salve optužbi protiv Ahmadinedžada.

To je u redu. Svako ima pravo na svoje stavove. Međutim, ubrzo nakon toga, Univerzitet Kolumbija je pozdravio govornika koji je bio mnogo gori od iranskog poricatelja holokausta, onoga ko je bio odgovoran za nekoliko holokausta posle Drugog svetskog rata. Taj gost je bio Kisindžer, savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar pod predsednicima Niksonom i Fordom. Umesto protestima, Kisindžer je dočekan veoma toplo, sa oduševljenjem studenata, koji su se, nasmejanih lica, fotografisali sa njim.  Teško je razabrati šta više zabrinjava – to što ugledna novinarska škola poziva nekoga poput Kisindžera da održi predavanje, uprkos njegovoj prošlosti, ili to što većina studenata nije svesna šta je taj čovek uradio.

U svojoj knjizi iz 2001. godine, „Suđenje Henriju Kisindžeru“, istaknuti novinar Kristofer Hičens je izuzetno precizno opisao pokolje, koje je Kisindžer izazivao širom sveta tokom svog staža u Beloj kući. „Mnogi, ako ne i većina Kisindžerovih partnera u zločinima sada su u zatvoru ili čekaju suđenje, ili su na drugi način kažnjeni ili diskreditovani. Njegova usamljena nekažnjivost je gnusna, miriše na pakao“, napisao je Hičens.

Prvi holokaust se dogodio u Istočnom Timoru u Aziji. Napala ga je susedna Indonezija 7. decembra 1975. godine. Istog dana, predsednik Džerald Ford i državni sekretar Kisindžer završili su zvaničnu posetu Džakarti i odleteli na Havaje. Deklasifikovani dosijei otkrivaju da su Ford i Kisindžer dali „zeleno svetlo“ indonežanskom diktatoru da započne invaziju. Istočni Timor je bio dom pokreta za nezavisnost pod nazivom Fretilin, ili Revolucionarni front za nezavisni Istočni Timor, čija ga je levičarska ideologija stavila na pogrešnu stranu hladnoratovske podele, a potom i na milost i nemilost indonežanske vojske. Usledilo je skoro 25 godina masovnih zločina, klanja, silovanja i mučenja, gotovo potpunog uništenja jedne nacije. Procenjuje se da je više od 200.000 stanovnika Istočnog Timora (trećina nacije) ubijeno tokom indonežanske okupacije. Proporcionalno, to ostaje jedan od najtežih genocida 20. veka, a podržali su ga Kisindžer i njegov šef. 

Ne zabrinjava samo nepoštovanje ljudskog života, već i pravni aspekt. Ford i Kisindžer su podržavali kršenje međunarodnog prava. Indonezija ga je prekršila invazijom na suverenu državu, a oni su kršili američki zakon, koji zabranjuje prodaju oružja državi koja vrši agresiju.

Ali, to je bio obrazac ponašanja Kisindžera. Njegova biografija, natopljena krvlju, uključuje i akcije na drugim kontinentima.  Demokratski izabrana vlada čileanskog predsednika Salvadora Aljendea nasilno je 1973. godine svrgnuta od strane fašističkog vođe vojske, generala Augusta Pinočea. Tokom tri godine koje su prethodile tom prevratu, Kisindžer je potkopavao legalnu i međunarodno priznatu Aljendeovu vladu. Kampanja je obuhvatila i akciju u kojoj je uklonjen general Rene Šnajder, koji nije podržavao ideju o vojnom udaru. CIA je kroz svoje kanale nudila po 50.000 dolara svakom visokom oficiru koji bi pristao da učestvuje u puču. Nakon što je izvršen puč, čileanskom narodu na nametnuto 17 godina diktature, ali ekonomija je ostala otvorena za zapadne spekulante. Ubijeno je više od 3.000 ljudi, a mnogo više ih je „nestalo“.

Tokom Kisindžerevih mandata, slični scenariji su se primenjivali širom sveta. Kurdi su masovno ubijani tokom 1974. i 1975. godine. Mučeni su, spaljivani živi, silovani… Zadesio ih je svaki zamisliv užas nakon što su se pobunili protiv Sadama Huseina, koga je tada podržavao Kisindžer. On je prodao Kurde i ostavio ih da umiru.

Kisindžer je delimično odgovoran i za holokaust koji je u Kambodži izvršio genocidni manijak Pol Pot. Da bi produžio Vijetnamski rat, kako bi obezbedio izbor Ričarda Niksona za predsednika, Kisindžer je naredio bombardovanje Kambodže i Laosa, dve izuzetno siromašne zemlje sa kojima SAD nisu bile u ratu. Američki vojni avioni su izvršili 3.630 borbenih letova, tokom kojih su bombardovali Kambodžu. Pročenjeno je da je ubijeno oko 500.000 ljudi, a dva miliona izbeglica je napustilo svoje domove. To je dovelo do uspostavljanja režima Pola Pota, koji je potom ubio 25% stanovnika Kambodže.

Sve ove informacije su bile dostupne svakom studentu na Univerzitetu Kolumbija. Pred njegovom oduševljenom publikom, pitao sam Kisindžera kako spava noću. „Da li mislite da se moralno superiorniji od mene?“ – odgovorio mi je pitanjem. „Da, mislim da jesam“, rekao sam samouvereno, ali i zapanjen drskošću da me masovni ubica poredi sa sobom. Sve vreme su se u amfiteatru čuli jauci kolega i profesora, koji nisu mogli da veruju da bi neki student mogao da se ovako suoči sa moćnim mafijašem, umesto da miluje njegov ego uobičajenim besmislenim pitanjima.

I dalje se pretpostavlja da Kolumbija ima najbolju školu novinarstva u zemlji, iako vas tamo uče da, ako hoćete da uspete u korporativnim medijima, morate da blokirate istinu o tome kako svet funkcioniše. Naravno, morate i da se dodvoravate slavnim mafijašima i reketašima, kao što je Kisindžer. Moć bira poslušnost, nagrađuje je otmenim pozicijama na univerzitetima ili medijima. Suočavanje sa njima može dovesti do samoubistva karijere.

(U sledećem broju: Rat protiv droge)