Novija istorija Srbije, još od devedesetih godina, prebogata je pričama o životu i radu stranih ambasadora na službi u Srbiji. Taj diplomatski kor, uvek je dolazio u Beograd sa velikim profesionalnim ambicijama, raznim misijama, ali je bi praćen i skandalima i teškim kompromitacijama. Bili su aktivni učesnici društvenog života, deo društvene elite, vrlo glasni, a često i politički eksponirani kao ovlašteni „prokonzuli“. Neki od njih su uživali javne simpatije, neki su bili omraženi. Taj nekada neobično upadljiv način života i rada stranih ambasadora danas više ne postoji kao deo spoljno-političkog „folklora“. Svet je odlučio da tišinom i pasivnim odnosom diplomatskih službi, na svoj način stavi u izolaciju poslednjeg diktatora u Evropi, Aleksandra Vučića. Njihova tišina govori više od hiljadu reči…

Luka Mitrović

„Mi više nemamo podršku ni od jedne velike sile. Očekivali smo od nove američke administracije velike pomake u našim odnosima ali je i to izostalo!“….

Ovako se žalio srpski diktator pred sam kraj 2025. godine, na činjenicu da prema njemu i njegovom reimu čitav svet gaji duboko prezrenje.

A, još početkom protekle 2025. godine, ništa nije izgledalo tako: na dan 28. marta 2025. godine, američki predsednik Donald Tramp u prilično veseloj atmosferi, izjavio je da je za novog ambasadora SAD u Srbiji predložen Mark Brnović, bivši Državni tužilac Arizone, Amerikanac srpskog porekla i član Republikanske partije.

U kratkom saopštenju koje je tada napisao, Tramp je između ostalog izneo i nekoliko činjenica o čoveku o kome srpska javnost do tada nije znala ništa: „Sa zadovoljstvom mogu da saopštim da će Mark Brnović biti naš sledeci ambasador Sjedinjenih Država u Srbiji. Mark je ponosni veteran Nacionalne garde vojske, a ranije je bio državni tužilac Velike države Arizona. Kao sin izbeglica koji su pobegli iz komunizma, Mark će biti snažan zagovornik slobode i uvek će Ameriku stavljati na prvo mesto. Čestitam, Mark!“  

Brnović je i zaista bio 26 (dvadeset šesti) generalni tužilac Arizone od 2015. do 2023. godine, dok je njegova supruga Suzan Brnović bila (i ostala) sudija u Saveznom okružnom sudu za Okružni sud Arizone.

Ali, već 4. maja 2025. godine, srpski diktator dolazi u Ameriku i pravi nezapamćeni skandal jer je pod lažnim imenom pokušao da prisustvuje zatvorenoj Konvenciji Republikanske stranke i u vezi sa tim planiranoj donatorskoj večeri (a, strancima je ovakvom događaju zakonom najstrožije zabranjeno da prisustvuju i to predstavlja krivično delo u SAD).

 Srećom, već na samom ulazu bio je ekspresno izbačen, pa stvar nije postala veliki problem za Republikance (a, mogla je biti ogroman problem, Demokrate u SAD bi to jedva dočekale).

Tramp zbog ovog skandala tada donosi neopozivu odluku da u Srbiju ne šalje ni Marka Brnovića niti bilo kog drugog da popuni mesto ambasadora.

SAD je 2025., završila bez imenovanja novog američkog ambasadora, a kako izgleda, neće ga ni u 2026. biti dok god je Vučić na vlasti.

Krugovi oko uglednog američkog geopolitičkog časopisa „Foreignem Policy“ vide ovo kao neku vrstu polu-prekida diplomatskih odnosa SAD i Srbije, što je takođe jedinstven slučaj, jer su američki ambasadori i u vreme najgore krize devedesetih godina u Beogradu vršili svoju funkciju vrlo aktivno. I, ne samo oni nego i svi ambasadori najznačajnijih država sveta.

 Kongresna istraživačka služba u Americi (to telo isključivo radi za zakonodavni organ SAD, pružajući analize komitetima i članovima oba doma, bez obzira na njihovu partijsku pripadnost), odavno je upozoravala i srpske diplomatske službe da kupovina i kineskih i ruskih odbrambenih sistema znači isto što i otvaranje njihove vojne baze u Srbiji.

U međuvremenu, razlozi za Trampovu odluku samo su se povećavali: SAD je uvela sankcije ruskom delu kompanije NIS (Naftna industrija Srbije), a na Vučićevo ignorisanje američkih upozorenja da „ohladi“ odnose sa Kinom i Rusijom, odgovoreno je daljom izolacijom Srbije iz međunarodne politike i posebno izolacijom Aleksandra Vučića na javnim skupovima zbog čega je „uvređeni“ srpski diktator bojkotovao dolazak na poslednji veliki sastanak 17. decembra kad je Srbija prvi put nakon 14 godina ostala bez predstavnika na Samitu Evropska unija – Zapadni Balkan što je bio jasan znak njegovog potpunog brodoloma.

Na početku 2025. godine, kad je dužnost britanskog ambasadora u Srbiji preuzeo Edvard Ferguson, zabeležen je njegov „dvoznačni“ govor u kome je rekao: „Stajaćemo uz Srbiju pomažući vam u nastojanjima da ostvarite svoje ciljeve za povećanje trgovinske razmene, da se krene napred sa zaista značajnim zajedničkim ulaganjima u infrastrukturu i energetski sektor, na primer uz britansko finansiranje kako bi podržavali investicione ambicije Srbije u brojnim sektorima, od privrede, pravosuđa do sektora bezbednosti, u borbi protiv organizovanog kriminala, na polju ilegalnih imigracija...“

Kad se detaljnije pogleda ta jedna, vrlo duga rečenica ambasadora Fergusona i šta je Britanije „ponudila da pomogne“, onda je niz događaja koji su nakon toga usledili, bio sasvim očekivan, posebno kad je kompletan energetski sektor Srbije u pitanju, koji je doslovno predat Norveškoj na upravljanje (uz posredovanje Britanaca, naravno). A, što se tiče ostalih „sektora“, posebno bitke protiv organizovanog kriminala, tu su se ipak uključile i neke još uvek vrlo moćne institucije u samoj Evropi. Sada će i to velikim zamasima u 2026. pokrenuti i vlada SAD na Zapadnom Balkanu.

Noviji istorijat nemačkih ambasadora u Beogradu, bio je više nego zanimljiv i ispunjen raznim skandalima o kojima je MT detaljno pisao (i prvi došao do kompromitujućih podataka u vezi sa njima). Kad je tek stupila na  novu dužnost, u oktobru 2024. godine, Anke Konrad sadašnja ambasadorka Nemačke u Srbiji, u vrlo prijateljskom tonu je izjavila na prijemu povodom Dana ujedinjenja Nemačke, poručila je, da će njena zemlja „podržavati Srbiju na svakom koraku na putu ka članstvu u Evropskoj uniji (EU)“.

 Bio je to verovatno prvi i poslednji optimistički ton koji je ova žena dipolomata izgovorila javno o Srbiji dok je Vučić na vlasti. Zanimljivo da je Anke Konrad specijalizovala slavistiku, te govori ili razume dobro više slovenskih jezika. Rođena je 16. juna 1966. u Ziderholcu (Süderholz), udata je i majka troje dece.

Maturirala je 1985. u Grajfsvaldu. Posle čega je otišla na studije ruskog jezika i književnosti u Moskvi od 1985 – 1990. godine, gde je stekla zvanje „diplomirani slavista“. I kao slavista, odličan je poznavalac i kulture i karaktera južnoslovenskih naroda. Svakako, kao bivši moskovski student, i ruske kulture i jezika pre svega.

I ona, kao i najveći deo stranog diplomatskog kora u Beogradu, svela je komunikaciju sa javnošću na minimum. Pridružila je opštoj „diplomatskoj tišini“ kojom je srpski diktator okružen kao u najgorem horor-filmu.

Jedini od koga se osloboditi ne može i da hoće (jer je ucenjen), to je KGB-ac Aleksandar Bocan Harčenko, koga je Vladimir Putin imenovao namerno za ambasadora, da ga nakon mnogo godina vrati u Beograd, odakle je u vreme SFRJ proteran sa grupom ondašnjih sovjetskih obaveštajaca.

Konačno, predsednik Francuska republike Emanuel Makron, navodno veliki, pa čak i intimni prijatelj Aleksandra Vučića, imenovao je za novu ambasadorku u Srbiji Florans Fereri. Očito, poslao je da u Srbiji „ništa ne radi„. 

Fereri je svoja akreditivna pisma predala 30. septembra 2025. godine. Inače, rođena je 7. juna 1969. godine u marokanskom gradu Rabatu. Njen otac, filozof po obrazovanju, bio je tamo kulturni savetnik. Završila je studije političkih nauka u Parizu, a zatim germanistiku na Sorboni. Između 1995. i 1998. godine radila je u Direkciji za kontinentalnu Evropu u francuskom Ministarstvu spoljnih poslova, a između 1998. i 1999. godine bila je na diplomatskoj razmeni u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova u Bonu. Zatim je šest godina radila u Briselu, prvo kao savetnica u Stalnom predstavništvu Francuske pri Evropskoj uniji, a zatim kao nacionalni stručnjak u Generalnom direktoratu za proširenje Evropske komisije. Bila je i zamenik direktora Odeljenja za Zapadnu Evropu u Ministarstvu spoljnih poslova Francuske Republike…

Ni njena biografija ni profil njene ličnosti ne govore da će se kao ličnost isticati u javnom životu Srbije.

Stari nepisani običaj diplomatskog kora u Beogradu je da „sluša starije od sebe“, tačnije, svoje savetnike i diplomate sa iskustvom na Balkanu, kojih ima svaka značajnija evropska i svetska diplomatska sila u svojim redovima.

U slučaju 13 godina dugog režima Aleksandra Vučića, te diplomatske službe su prema saznanjima izvora MT, iscrpile sve mogućnosti daljeg „unapređenje odnosa sa Srbijom“ i sad se samo čeka način na koji će vlada SAD u tihom saglasju sa ruskom političkom trgovinom, dovršiti brzu demontažu već slomljenog režima Aleksandra Vučića i njegovih poverenika.

Odluka diplomata da ga „isprate u tišini“ govori jasno da su sve njegove priče odavno ispričane.