Uz dve hvaljene knjige, „Neregularna vojska“ i „Tihi puč“, Met Kenard je 2015. godine objavio svoje najznačajnije delo „Reket“. Džulijan Asanž, osnivač i glavni urednik Vikiliksa, kaže da je „Reket“ zanimljiv insajderski prikaz kako su Sjedinjene Američke Države 70 godina gradile zamršenu mrežu ekonomske kontrole sveta, sprovođene nasiljem koje je omogućilo usisavanje bogatstva i resursa iz siromašnih zemalja. Noam Čomski, autor „Propale države“, ističe da je Kenard u „Reketu“ živopisno i detaljno prikazao stvarnost života i borme velikog dela svetske populacije protiv američkih eksploatatora. Naomi Klajn, autorka „Doktrine šoka“, ukazuje na „razarajuću preciznost i impresivan osećaj s kojim Kenard izveštava o šokantnim manipulacijama na Haitiju i u Hondurasu, na pljačku rudnog bogatstva u Africi i drugim mestima, a nikada ne gubi iz vida veliki otpor siromašnih ljud, koji su suočeni sa ovim silama.“

Met Kenard je suosnivač i glavni istraživač u medijskoj kući Declassified UK. Bio je saradnik, a zatim i direktor londonskog Centra za istraživačko novinarstvo (CIJ). Kao novinar, radio je u londonskoj, vašingtonskoj i njujorškoj redakciji Financial Times-a. Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Kenardove knjige „The Rocket“.

Met Kenard

Posle Drugog svetskog rata, Sjedinjene Američke Države pokrenule su globalni „rat protiv komunizma“. Uporedo s tim, počele su da vode „rat protiv terorizma“, a onda i „rat protiv droge“.

Rat protiv droge, Sjedinjene Države su vodile na dva fronta: protiv domaćeg siromašnog stanovništva i protiv ostatka sveta. Formalno, taj rat je započeo predsednik Ričard Nikson početkom 1970-ih, fokusirajući se na borbu protiv narko-trafikinga širom zapadne hemisfere. Kod kuće, rat protiv droge postao je rat protiv onoga što sociolozi nazivaju „viškom populacije“, ljudima za koje nije bilo posla – „trajno nezaposlenima“, koje ima svaka kapitalistička ekonomija. Zajedno sa pritiskom na siromašne slojeve društva, došlo je do rasta zatvorsko-industrijskog kompleksa. Privatizacija popravnih ustanova nudila je sve vrste perverznih podsticaja, koji su odgovarali korporacijama i političarima, koji su im omogućili budžetske finansije, pa su kazne postajale sve češće i duže.

Od 1970-ih, SAD su potrošile više od hiljadu milijardi dolara u ratu protiv droge. U borbama na oba fronta – unutrašnjem i spoljnjem – ubijene su stotine hiljada ljudi. Američka federalna vlada je samo 2010. godine potrošila preko 15 milijardi dolara u tom ratu, prosečno oko 500 dolara u sekundu.

Skoro svi u političkim krugovima priznaju da je uspeh izostao. „Mnogo je argumenata koji prilično ubedljivo ukazuju da politika prema drogama ne funkcioniše“, rekao mi je Majkl Šiftner. Predsednik Interameričkog dijaloga, vašingtonskog tink-tenka. Čak je i Gil Kerlikovski, predvodnik rata protiv droge u administraciji Baraka Obame, bio skeptičan. „Otkad smo počeli da se borimo protiv narko-trafikinga, kad se pogleda šira slika, izgleda da nismo bili uspešni. Danas, posle 40 godina, zabrinutost zbog problema koje izazivaju opojne droge, dodatno je uvećana i intenzivirana.“ Obamina administracija je koristila drugačiji ton u promociji svoje politike iskorenjivanja droge, ali iza kulisa je postojalo vrlo malo entuzijazma. Obamina vlada je zatražila 26,2 milijarde dolara iz federalnog budžeta za 2012. godinu. Skoro 60 posto tog novca, odnosno 15,5 milijardi dolara, namenjeno je operacijama koje su trebale da „smanje ponudu“.

Nije slučajno što su SAD pokrenule rat protiv droge upravo na vrhuncu Hladnog rata. To je bio samo još jedan način za učvršćivanje kontrole nad svojim dvorištem, Latinskom Amerikom. Potreba za sve jačom kontrolom postajala je izraženija kako su mnoge zemlje sa tog kontinenta pokazivale znakove udaljavanja od uticaja SAD.

Rat protiv droge je poslužio Sjedinjenim Državama kao izgovor da zadrže masovno vojno prisustvo u regionu i nakon što je nestala „sovjetska pretnja“. Na primer, brojne zemlje sa problemima sa narko-trafikingom, poput Kolumbije i Paname, imaju dobre odnose sa SAD, ali čak i one shvataju da rat ne donosi ništa dobro. Uprkos tome, nastavljaju da učestvuju u tome jer im to omogućava da se bore protiv svojih političkih protivnika, u većini slučajeva – levičarskih pobunjenika. Pod okriljem „rata protiv droge“, vlade tih država izbegavaju osudu SAD ili drugih globalnih sila.

Bivši kolumbijski predsednik Sezar Gavirija osnovao je komisiju za suzbijanje narko-trafikinga, koja je promovisala ideju dekriminalizaciju droge u zemljama regiona. I njegov naslednik Huan Manuel Santos je podržao ideju legalizacije. „Ako svet smatra da je legalizacija rešenje, rado bih se složio s tim. Razumem prednosti i argumente“, rekao je Santos 2011. godine.

Mnoge latinoameričke vlade se nadaju da će SAD shvatiti nedostatke svog načina borbe i da će započeti debatu o drguim opcijama, koje bi bile održivije.

Za SAD, Meksiko je jedna od najvažnijih zemalja u tom ratu, jer dele dugačku granicu. Pogranični region je postao pakao. Bivši predsednik Felipe Kalderon, ubrzo nakon što je došao na vlast 2006. godine pokrenuo je akcije protiv narko kartela. Američka vlada je tada obećala Meksiku 1,6 milijardi dolara pomoći za te napore. Organizacije za zaštitu ljudskih prava prijavile su ogroman broj zločina, koje je meksička vojska izvršila nad starosedelačkim zajednicama pod maskom „rata protiv droge“. Ubistvo Haimea Zapate, američkog imigracionog agenta, od strane meksičkog narko kartela, 2011. godine, i kontinuirano nasilje u pograničnom regionu potvrdilo je visoku cenu tog uzaludnog rata.

Trgovci drogom gaje i prodaju kokain na ogromnom tržištu u SAD, koje stalno raste. Čini se da SAD nisu u stanju da smanje potražnju za drogom, a gde postoji potražnja biće i ponude. Ako kolumbijski ili bolivijski farmer bira između uzgoja banana ili koke, opredeliće se za ono što donosi veći profit.

U poslednjih desetak godina, Sjedinjene Države su se suočile sa sve većim problemima, koje su stvorile levičarske vlade u latinoameričkim zemljama. Mnoge su se suprotstavile američkim programima za suzbijanje narko-trafikinga koje sprovodi Uprava za borbu protiv droge (DEA), a sve je teže organizovati državne udare kako bi se na vlast doveli lokalni saveznici. Evo Morales, levičarski predsednik Bolivije, izbacio je DEA, tvrdeći da Vašington preko te službe pokušava da ostvari svoje geostrateške interese. Taj primer je sledio Ekvador, a i još nekoliko zemalja počelo je da zateže odnose sa SAD.

Sjedinjene Države su se suprotstavile formalnom zahtevu Bolivije, upućenom Ujedinjenim nacijama, da se ukine zabrana žvakanja listova koke, što je autohtona praksa koja se u toj državi primenjuje više od dve hiljade godina. Širom Latinske Amerike se pojavljuju pokreti za legalizaciju droge. Vrhovni sud Argentine je dekriminalizovao posedovanje droge namenjene za ličnu upotrebu.

Enrike Kardoso i Ernesto Zedilja, bivši predsednici Brazila i Meksika, dovodili su u pitanje posledice „rata protiv droge“. U Sjedinjenim Državama promene stavova sprečava kukavičluk političkog establišmenta. „Ljudi priznaju da je taj rat neuspešan, ali suviše su zastrašeni da bi to javno rekli. Ne žele da ih političari i mediji predstave kao zaštitnike narko kartela. U ratu protiv droge stradalo je mnogo ljudi, mnogo porodica. Došlo je do shvatanja da taj rat nanosi više štete nego sama droga“, rekao mi je Ron Pol, republikanski kongresmen iz Teksasa. Liberalno krilo Republikanske partije sve odlučnije se zalaže za legalizaciju i protivi se ogromnim izdacima za operacije u Latinskoj Americi. I mnoge demokrate podržavaju predloge koji idu u tom smeru.

Većina političara smatra da je rat protiv droge doživeo neuspeh. Bili bi u pravu kad bi to zaista bio rat protiv droge. Primer Hondurasa pokazuje da se zapravo radi o nečemu sasvim drugom.

Honduras je tradicionalno najpokornija i najstrože kontrolisana država u Centralnoj Americi. Tegusigalpa je baza iz koje su SAD pokrenule agresiju na Nikaragvu 1980-ih i zapalile krvavi građanski rat u susednom El Salvadoru. U tom gradu gotovo da nema restorana koji nije u vlasništvu neke američke korporacije, na na okolnim prelepim talasastim brdima nalazi se Tegusova verzija holivudskog znaka, samo što ovde piše „Coca Cola“. 

U Honduras sam stigao 2012, tri godine nakon puča koji su podržale SAD i kojim je svrgnut demokratski izabrani predsednik. Rečeno mi je da ne napuštam hotel, ni danju ni noću, i da na intervjue idem samo taksijem. Čitav grad je bio u blokadi. Odbacio sam te preporuke, ali dok sam hodao betonskim ulicama u centru Tegusigalpe, činilo mi se kao da se nalazim u gradu duhova. Video sam razne grafite. Zidovi su poslednje mesto za slobodno izgražavanje u zemlji razorenoj nasiljem i autoritarnim sistemom. „El pueblo nunca olvidara“ – „Narod nikada neće zaboraviti“. „Vanceremos los duenos“ – „Pobedićemo gospodare“.

Honduras je jedna od država na prvoj liniji fronta u ratu protiv droge. Među trgovcima drogom postao je popularan zbog korupcije njegovih zvaničnika, siromaštva naroda i činjenice da postoje velike površine neplodne zemlje, posebno na severu, koje su van domašaja vlasti. Za trgovce narkoticima Honduras je odlična destinacija jer se nalazi na pola puta kojim se transportuje kokain iz Južne Amerike u Meksiko i SAD.

Borba protiv narko-trafikinga je kao stiskanje balona, kada izbacite drogu iz jednog regiona, ona se pojavi u nekom drugom. Rat protiv droge je postao ogromna birokratija, koja zapošljava hiljade ljudi u celom svetu. Ovaj metod širenja kontrole i dominacije dobio je na značaju po završetku Hladnog rata, kada su SAD ostale bez izgovora za postojanje svojih vojnih baza i špijunskih centara u Južnoj Americi. Rat protiv droge postao je savršen alibi za vojno prisustvo u regionu, koje je sve zemlje stavilo u ropski položaj. Taj plan je u potpunosti ostvaren u Hondurasu.

Kada sam stigao u Tegusigalpu, bio sam svestan pravih razloga za „rat protiv droge“, ali želeo sam da iz prve ruke čujem o čemu se radi u američkim operacijama. Organizovao sam intervjuu sa pripadnikom DEA, glavnom američkom agencijom u tom ratu. Agent DEA, Džef Sandberg, nije želeo da bude imenovan, ali u interesu potpunog orktivanja istine neću kriti njegov identitet. Američki agenti ne zaslužuju anonimnost, kao ni programi koje sprovode. Uzgred, to verovatno nije čak ni njegovo pravo ime. Većini američkih agenata se daju lažni identiteti. Sandberg je bio zdepast čovek obrijane glave i divljeg pogleda, onakva vrsta prozelitskog birokrate za koga biste mogli zamisliti da radi za DEA u Hondurasu. Kad sam ga pitao da li DEA dobija rat protiv kartela, samo se nasmejao. „Ne, ne pobeđujemo, ali veoma se trudimo. Situacija je veoma teška. Vladine institucije, na koje smo mi upućeni u Hondurasu, već su potpuno propale ili su u fazi propadanja, pa mora da se uloži mnogo vremena i rada da se ojačaju i vrate na pravi put“, rekao mi je agent Sandberg. Nesumnjivo, bio je u pravu, ali zaboravio je da doda da je stanje u kome se nalazi Honduras samo posledica američke intervencije, koja traje skoro ceo vek. Kad god je izgledalo da narod odbacuje imperijalnog giganta sa severa, SAD bi izvršile puč. Poslednji put su to uradile 2009. godine, što je bio prvi puč koji je u stranoj državi organizovao Barak Obama. Manuel Zelaja, tadašnji predsednik Hondurasa, imao je drskosti za poveća minimalnu platu za siromašne radnike. Lokalni oligarsi su se uplašili da će to dovesti do humanijeg društva i obratili su se svom prirodnom savezniku, Sjedinjenim Državama. Srušili su demokratski izabranu vlast, kidnapovali su predsednika i ponovo instalirali režim koji je predvodilo političko krilo bogataša iz Liberalne stranke. Sjedinjene Države su to u početku nazvale pučem, ali kasnije se stav promenio. Priznati su „izbori“ koji su doveli do promene vlasti, a Porfirio Lobo, novi i nelegitimni predsednik, pozvan je na čaj u Belu kuću.

Od puča, zabeleženo je ogromno povećanje broja kršenja ljudskih prava. Tokom 2008. godine dogodilo se 125 takvih slučajeva. U 2010. bilo ih je 2.700. Među zemljama Latinske Amerike, Honduras je imao najviše ubijenih novinara. Na meti nove vlasti nalazili su se i politički protivnici, naročito svrgnuti predsednik Zelaja i njegovi saradnici iz stranke LIBRE, kao i aktivisti, koji su pokretali proteste protiv kriminogene vlasti.

Kad sam bio tamo, Honduras je imao ono što su lokalni opozicionari nazivali „narko-kongres“ – grupu bogatih zakonodavaca, koji su se nalazili u zagrljaju sa narko-trgovcima protiv kojih su Sjedinjene Američke Države navodno vodile rat. Naglo je porastao broj ubijenih poslanika u nacionalnom parlamentu, koji su bili povezani sa narko-trafikingom. U javnosti se otvoreno govorilo o gradonačelnicima, članovima gradskih veća i poslanicima koji su izabrani uz pomoć novca stečenog prodajom droge.

Pod maskom „rata protiv droge“, SAD u Hondurasu koristi poseban metod vojne kontrole. Otvara vojne baze, ali ih ne naziva tako. Zvaničan naziv je „isturene operativne lokacije“ (FOL). Mimikrija je motivisana namerom da se sakrije činjenica da su SAD imperija. Po toj logici, ako nema vojne baze, nego samo isturene operativne lokacije, onda imperija ne postoji. Neposredno pre mog dolaska, u Hondurasu su otvorena četiri nova FOL-a, navodno za potrebe rata protiv droge. Imperija se služila retoričkom gimnastikom kako bi obmanula svoju i međunarodnu javnost. Isturene operativne lokacije su isto što i vojne baze.

Da bismo razumeli masivni ideološki konstrukt koji predstavlja „rat protiv droge“, koji je osmišljen da prikrije imperijalizam u njegovom korenu, neophodno je ispitati tvrdnje SAD o njenim ciljevima. Sjedinjene Države daju latinoameričkim državama novac i kadrove, vojno osoblje obučeno za borbu protiv narko kartela. Navodno, ta pomoć je usmerena na presecanje ruta kojima se kokain švercuje iz Kolumbije i drugih zemalja Južne Amerike preko Centralne Amerike dok konačno ne stigne na ulice Baltimora ili Čikaga. Američka propaganda nije sasvim prazna, ponekad zaista dolazi do zaplena velikih tovara droge, kao i hapšenja krijumčara, ali to je samo mali deo slagalice.

Rat protiv droge, koji vode SAD nije dostigao nivo proizvodnje kokaina, već je samo izazvao milione smrtnih slučajeva i neopisivu bedu širom kontinenta.

Kada je Vikiliks objavio američke diplomatske depeše, otkriveno je da su Amerikanci znali da najmoćniji oligarh u Hondurasu, Migel Fakuse Bahrum, dozvoljava avionima natovarenim drogom da slete na njegov privatni aerodrom na njegovom imanju. Fakuse je imao privatnu miliciju, koja je ubijala seljake u tom regionu, koji su pokušavali da odbrane svoju zemlju. Naravno, Fakuse je bio saveznik SAD, tako da su mu tolerisani i najteži zločini.

Ukratko, Sjedinjene Američke Države gube rat protiv droge, ali to nije važno, jer se uopšte ne radi o drogama. Rat će se nastaviti jer je to savršena maska, savršeno sredstvo za održavanje visokog nivoa vojne sile i kontrole Severne, Centralne i Južne Amerike.

Vojna baza Soto Kano u Hondurasu postala je vitalna kontrolna tačka za akcije protiv levičarskih pobunjeničkih aktivnosti u regionu, a u novije vreme poslužila je i kao osmatračnica za nadzor trgovine drogom. Još važnije, SAD kontroliše narod, sprečavajući ga da „pogrešno glasa“. Kako to rade Sjedinjene Države videlo se prilikom puča, kojim je smenjen predsednik Zelaja, koji je uveo Honduras u nezavisnu trgovinsku grupu ALBA i uspostavio saradnju sa tadašnjim predsednikom Venecuele Ugom Čavezom. Sjedinjene Države su te postupke shvatile kao upozorenje da će izgubiti pristup bazama, pa je Zelaja oboren, a narod Hondurasa porobljen. 

Američki službenici na prvoj liniji fronta u imperijalnim operacijama ne mogu i neće da realno sagledaju uzroke i posledice svog delovanja. Agent DEA, Džef Sandberg, otvoreno mi je rekao: „Napredujemo, pokušavamo da napravimo još veće uspehe u borbi protiv droge. Koja je alternativa? Da dignemo ruke i odustanemo? Šta se onda dešava? Haos! Da li je to bolje od ovoga što mi radimo? Ne, nije!“

Posle razgovora sa Sandbergom, organizovao sam sastanak sa šefovima Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) i Stejt departmenta da bih video kakvu su naraciju razvili da bi objasnili sunovrat Hondurasa, bliskog američkog saveznika. Kao i mnogi drugi pojedinci u američkom imperijalnom sistemu, očigledno su verovali u laži koje su osmišljene da bi legitimizovale i moralno opravdale prisustvo SAD u Hondurasu. U stvari, verujem da su mnogi od ovih službenika dobri ljudi, koji žele da veruju da rade prave, korisne stvari.

S vremena na vreme, neko poput Edvarda Snoudena doživi moralno buđenje i otkrije pravo lice američke moći. Ali grupa zvaničnika koje sam upoznao u Hondurasu plasirala mi je prazne parole. Sedeli smo za stolom u zgradi USAID-a, preko puta ambasade, i oni su izgovarali uobičajene rečenice, koje nisu vredne citiranja jer samo odražavaju mitove kreirane u Beloj kući.

(U sledećem broju: Novi genocid nad Indijancima)