Objavljivanje „Epstajnovih dosijea“ (3,5 miliona strana pisama i fotografija, desetine hiljada audio-fajlova, 2000 video-fajlova) se nastavlja, što obezbeđuje „svežu hranu“ ne samo za izražavanje zabrinutosti zbog otvoreno nepristojnog ponašanja zapadnih elita, već i za razmišljanje. Pre svega, o tome kakva je uopšte bila mreža koju je ovaj ološ vodio u sistemu savremenog svetskog poretka, uzimajući u obzir njene razmere i nova imena učesnika koja se objavljuju, iz redova „prve svetske lige“.

Piše: Dmitrij Minjin

Mediji su uglavnom preplaveljni materijalima o raznim vrstama devijacija i zločina koji su se dešavali u „Epstajnovoj organizaciji“. Nemoguće je odmah shvatiti da li su stvarno toliko ogorčeni, ili uživaju u tome, u svakom slučaju pažnja publike fokusirana je upavo na tu stranu. U mnogo manjoj meri postavlja se pitanje o tome kakve utilitarne ciljeve je on hteo da ostvari, imajući u vidu, generalno, ogromne troškove i gigantski organizacioni rad (milioni dokumenata) i da li je bilo moguće da to uradi jedna osoba.

Razvrat koji je ova mreža promovisala, gazeći sve ljudske norme, bio je samo „smrdljivo-slatki“ začin i mamac za obavljanje mnogo prozaičnijih vecìih poslova u sferi biznisa i politike. Ovaj sistem prikupljanja informacija i njihovog naknadnog odlaganja ne može se nazvati ni „medenom zamkom“ klasične ere borbe obaveštajnih službi, toliko je odvratan njegov ukus. Mnogobrojni zapadni političari uvučeni u ovu mrežu, od prinčeva do predsednika i biznismena, samo su se usput, pa i koristeći nepristojne reči, prisećali svojih „prijatnih trenutaka“ u društvu koje im je obezbedio Epstajn, a u stvari su sa njim delili veoma osetljive informacije iz sfere svoje delatnosti.

U zamenu su od njega dobijali informacije koje je „glavni organizator“ saznavao od drugih. Taj sistem „unakrsnog oprašivanja“ bio je profitabilan za sve. U njemu su, po nekim svojim prepoznatljivim perverznim karakteristikama, videli istomišljenika koji raspolaže tim informacijama „kako treba“ i pomaže da se izivrši potreban uticaj „gde treba“.

Pokušaji da se odmah, onako kako je to odavno običaj na Zapadu, sve svali na „svemoguću i sveprisutnu“ rusku obaveštajnu službu postepeno se rasipaju, poput magle.

Jedini dokaz pomenute „univerzalne teorije“ je u pominjanju niza prezimena domaćih političara i biznismena, uglavnom drugog ili trećeg nivoa, u Epstajnovoj komunikaciji i njegovih saučesnika. Postoje i podaci o nekim Ruskinjama, „uslužnom personalu“ za Epstajnovo „ostrvo zadovoljstva“.

Ali, taj personal su dovodili, često putem obmane i mimo njihove volje, sa svih strana sveta; glavni izvor je nažalost bila bratska Ukrajina. Inače, ni u jednom drugom slučaju Rusi ne figuriraju kao subjekti pomenute mreže koji imaju bilo kakve upravljačke funkcije, vecì se uvek smatraju objektima među hiljadama drugih na koje bi bilo dobro uticati na način koji je koristan „za inicijatore“ ili im uzeti novac. A najmanje od svega izgledaju kao njegovi korisnici. Ne radi se čak ni o njihovim moralnim vrednostima, neki su možda i želeli da učestvuju u deljenju „proizvoda“ mreže. Ali ko bi im ih dao? Konačni rezultat je – samo za nas same.

Počevši od 2008. godine, kada je Epstajn prvi put bio osuđen za gnusno nasilje, svedoci su više puta govorili o njegovim ličnim priznanjima o radu za izraelsku obaveštajnu službu, a paralelno i za američku. Dokaze o tome davala je posebno njegova partnerka i kompanjon Gislen Maksvel, koja je, za razliku od njega, koji se navodno obesio u zatvoru 2019. godine, živa i, po njenim rečima, spremna i dalje da svedoči u zamenu za imunitet koji bi joj garantovao FBI.

Ona je 2022. osuđena na 20 godina zatvora zbog trgovine maloletnicama radi seksualne eksploatacije, koju je ona vršila zajedno sa Epstajnom. Inače, njen otac je poznati novinski magnat Robert Maksvel, koji je takođe bio dobro poznat kao visokopostavljeni agent izraelske obaveštajne službe.

U Izraelu, naravno, sva tvrđenja o Epstajnovim vezama sa bilo kakvim državnim organima osuđuju kao novu „krvavu kletvu“ protiv Jevreja. Publicista koji podržava ovu teoriju, Taker Karlson, prolazi najgore u smislu svoje popularnosti.

Iz nekog razloga je u vezi sa ovim posebno bio revnostan bivši premijer Naftali Benet, koji je čak izjavio da Izrael uopšte, 100%, nije imao veze sa Epstajnom. Pošto se tako nešto ne može zamisliti čak ni u teoriji, u ovu izjavu je malo ko ozbiljno poverovao. Skromnije se ponašao veteran izraelske politike, 84-godišnji bivši general i premijer Ehud Barak, koji je češće od drugih pominjan kao izraelski „mentor“ Epstajna.

Barak je priznao da je održavao odnose sa Epstajnom i nakon što je bio osuđen 2008. godine, ali da tu nije bilo ničeg nedozvoljenog. Samo po podacima koji su utemeljeni na dokumentima, Barak je u periodu od 2013. do 2017. godine više od 30 puta dolazio u Epstajnov njujorški dom na Menhetnu i u mnogim slučajevima tamo i noćio. Iz elektronskih pisama takođe se vidi da je vezu između njih podržavao Joni Koren, bivši oficir izraelske obaveštajne službe i blizak Barakov prijatelj, koji je dugo živeo u Epstajnovoj rezidenciji.

Ali tokom februara ove godine postao je javan dokument FBI-a, u kojem se tvrdi, uz pozivanje na pouzdane izvore, da je upravo Barak bio čovek koji je uvukao Epstajna u rad za izraelsku specijalnu službu.

Štaviše, u tom dokumentu se ukazuje da je on čak organizovao njegovu obuku u vezi sa osnovama obaveštajnog zanata i to na specijalnim kursevima u Izraelu i da je lično rukovodio tim procesom. Verovatno nije preuveličavanje ako se pretpostavi da je i ceo „ostrvski sistem“ bio rezultat njihove saradnje.

Sam Barak se proslavio kao najbolji diverzant u istoriji zemlje i organizator eliminisanja protivničkih lidera. Priča se da se povremeno čak maskirao u žensku odeću, na primer u Libanu 1973. godine, i u Tunisu u vreme ubistva Abu Džihada. Kolege su mu dale nadimak Napoleončić. Dobro je što Epstajn nije krenuo tom linijom ubistava, jer je sa svojim talentima mogao organizovati najefikasniju mrežu najamnih ubica na svetu.

 Ostaje pitanje za koju konkretno organizaciju je radio. Iz navike se ukazuje na Mosad, ali cela Barakova karijera bila je vezana za drugu državnu organizaciju koja se ređe pominje, ali nije manje uticajna – vojna obaveštajna služba AMAN koju je on i predvodio od 1983. do 1986. Za druge zemlje je upravo ona odgovorna. Uzimajući u obzir razmeru mreže u datom slučaju, obe službe su mogle da sarađuju.

Barakova sklonost maskiranju na poslu, neđutim, nije mu smetala da vodi potpuno pristojan život. On je oženjen, ima tri ćerke i mnogo unučadi, kojima nikada ne bi poželeo da prežive užase koje su preživljavala tuđa deca u rukama čudovišta Epstajna. Uzgred, navodno ovog poslednjeg viđaju „u raznim oblicima“, ali živog, na ulicama izraelskih gradova. Da li je naučio lekciju iz maskiranja? Ali, za sada ćemo se držati zvanične verzije – da je taj lik mrtav.

Zapadni mediji i političari, baveći se ovim fenomenom i osuđujući ga, neko pretvarajući se, a neko možda i iskreno, s jedne strane pokušavaju da sve đubre koje je iz njega isplivalo prebace svojim oponentima, a sa druge, da sve svedu na „loš karakter“ jednog čoveka. Demokrate, na primer, svuda pokušavaju da objave fotografije D. Trampa u društvu sa Epstajnom i njegovim „eskrot damama“, iako je poznato da na „ostrvu poroka“ sadašnji predsednik SAD nikada nije bio. A njegovi demokratski prethodnici Klinton i Obama tamo su često svraćali, na šta pak ukazuju reupublikanci.

Ali to je samo površan nivo. A ovde postoje mnogo dublji i sistemski koreni. Razvrat koji je gajio Epstajn samo je ogledalo današnjih devijantnih sklonosti zapadnog društva, svake vrste LGBT i rodnih agendi (koje su zabranjene u Rusiji), koje je on koristo za izvlačenje informacija koje su mu bile potrebne. Deluje da je navodno Epstajn sve njih koristio, ali je očigledno da su učesnici mreže, uz njegovu pomoć, koristili jedan drugog i u direktnom i u prenosnom smislu, a za to su plaćali posredniku koji je dalje puštao informaciju da cirkuliše.

U svetu odavno postoje teorije, koje kritičari zovu konspirologijom, o tome ko je iza kulisa u stvari upravljao. Pominju se razna udruženja tipa „Komitet 300″, „Trilateralna komisija“, „Bilderberški klub“ itd. U stvari, susreti sličnih elitnih udruženja organizuju se prilično retko (jednom godišnje, pa čak i jednom u dve godine), i oni ne raspolažu bilo kakvim izvršnim strukturama. Njima su važne ideje, ali njihovo ostvarenje je složen mehanizam sa više etapa. Učesnici ovih skupova, uzgred, uopšte nisu protiv oreola tajanstvenosti i svemoći koji ih okružuje, štaviše to im se sviđa.

Jednog centra nema – to je istina, a postoji razgranato „vodecìe okruženje“ koje se sastoji iz velikog broja interesnih kružoka. Javno mnjenje u savremenom svetu znači sve manje – najnovije informacione tehnologije mogu da ih usmeravaju kako je potrebno.

Demokratske procedure pretvorene su u fikciju. Sa svih strana se pojavljuju takve formule kao što su „svet po pravilima“, koje niko i ne pomišlja da predstavi, a na taj način u ovaj koncept se može ubaciti bilo šta, u zavisnosti od toga šta je potrebno u određenom trenutku. Problemi se rešavaju u zatvorenim društvima širokog spektra, od „pristojnih“ golf klubova do „nepristojnih“ ostrva, u zavisnosti od personalnih preferencija. Ovo pokrecìe problem koji nije ništa manje dubok od pukog moralnog propadanja postdemokratskog sveta.

Moguće je da je projekat Epstajn, koji je računao na „podrum“ ljudskih sklonosti, bio najuspešnije dete te strukture, razotkrivajući opšti pad morala. I njegova snaga nije u ucenjivanju, već u obostranoj odgovornosti saučesnika sklonihi grehu i zločinu. Kako smatraju eksperti, visok stepen poverenja, emocionalne veze i aktivna međusobna saradnja ljudi koje je Epstajn uvukao u svoju mrežu, jasno pokazuje da njegova društvena mreža nije bila zasnovana samo na logici seks-trgovine (to jest za zadovoljavanje potreba nekolicine muških prijatelja), već na podršci resursima.

Epstajnova mreža pokazuje značajnu raznolikost koja obuhvata sve politike i ideologije, krajnosti i srednje pozicije u spektru globalne vlasti: od jezgra Demokratske stranke SAD do Republikanske partije i konzervativnog bloka.

Epstajn nikada nije bio vezan ni za jednu ideologiju, on je služio kao apolitični centar resursa i centar međusobnih odnosa, povezujući figure koje pripadaju različitim ideološkim blokovima, da bi formirao zaista međupolitički i međuinstitucionalni krug simbioze globalne elite.

Ovo nije priča o antisemitizmu. Nacionalnost i religijska pripadnost ovde nemaju značaja. Takođe, bilo bi pogrešno sve svoditi na izraelske specijalne službe. Objavljeni materijali pokazuju da je zajedno s njima tu bila i sveprisutna CIA. Epstajn je radio i za Amerikance. A to što su takve usluge od Epstajna i njemu sličnih tražili „moćnici iz celog sveta“ u pokušaju da sačuvaju vladavinu nad svetom, a da uz to i nahrane svoju pohotu, govori o tome kakva je zapravo njihova moć.