Veliki je problem kako sa inflatornog finansiranja preći na zdrav novac. Monetarno „pumpanje „deluje kao droga.

Prof. dr Slobodan Komazec

Za finansiranje potreba države odobravaju se dve vrste kredita:

1) Kratkoročni krediti za premošćavanje nesinhronizovanosti između dinamike prihoda i rashoda budžeta. Ovde se radi o tzv. letećem dugu, koji se u toku godine kada obavi svoju funkciju, treba vratiti.

2) Dugoročni krediti za finansiranje potreba države koji su odobravani na osnovu posebnih zakona, ali i za određene investicione namene. (Blagoje Nanevski: Finansiranje deficita budžeta primarnom emisijom, uticaj na novčane tokove i efikasnost monetarno – kreditnog regulisanja, Ekonomist, Zagreb, br. 3/77, str. 451).

Porast budžetskog deficita finansiranog povećanjem brzine opticaja novca i / ili politikom monetarne ekspanzije, dovodi do toga da podela dohotka na potrošnju i štednju ostaje neizmenjena, dok je porast cena više nego proporcionalan porastu ukupnog novčanog opticaja. Nastalim promenama u strukturi plaćanja raste potreba za većim iznosom transakcionog novca za finansiranje bruto domaćeg proizvoda. U tom okviru svaki porast poreskih prihoda za pokriće budžetskog deficita smanjuje štednju i investicije. Novac se oslobađa iz sfere novčanog kapitala, što odgovara povećanoj tražnji sredstava za tekuće transakcije usled promena u strukturi plaćanja.

Deficitarno finansiranje novostvorenim novcem, biće po efektu slično slučaju povećanog novčanog opticaja. Deficitarno finansiranje zajmovima iz postojećih fondova je po svojoj tražnji sredstava za tekuće transakcije više ili manje slično slučaju ekspanzije uravnoteženog budžeta. U finansiranju budžeta Srbije nakon bombardovanja NATO-a, koristili su se krediti kod centralne banke za izgradnju i popravak mostova, saobraćajnica, energetskih sistema (kao i za njihovu rekonstrukciju).

DINAMIČKI BUDŽETSKI DEFICIT I FINANSIRANJE

Deficit budžeta se ne može posmatrati kao data godišnja veličina već u dinamici svog formiranja u toku budžetske godine. Naime, godišnji budžetski deficit je kumulativ deficita koji se javljaju u toku dinamike izršenja budžeta po mesecima, odnosno kvartalima.U tom smislu moguće je da se u određenom periodu, zbog neusklađenih tokova priliva sredstava u budžet i stvaranje rashoda javlja i budžetski suficit, ali je u celoj godini ostvaren deficit.

Bruto domaći proizvod se tromesečno izračunava, kada se vidi ostvarenje, tendencije i slabosti u razvoju, ali i potrebne korekcije i mere za sledeći period. Stoga bruto proizvod nije samo statistički agregat ili indikator, već svesno i planski vođen projekat sa dinamičknim ugrađivanjem niza korektivnih mera i stimulansa za njegovo željeno ostvarenje u narednom periodu. Ovako, kao čisto statistički produkt i rezultat nečega što se gotovo stihijski odvijalo i dalo takav rezultat (BDP), očito je da se radi o spontanitetu, liberalnoj i anarhičnoj, nepovezanoj privredi iz koje tada proizlazi rezultat kao BDP (koji najčešće odstupa od planiranog za godinu dana uli se u konačnom godišnja visina naknadno koriguje prema potrebi). To je ne samo stihijska privreda, već privreda fmansijski ogoljena, opterećena obavezama, bez sopstvenog kapitala i sredstava, nepovezana, a funkcionalno često lokalnim, regionalnim i parcijalnim interesima, suprotstavljena. Stoga i nema zajedničkih, sintetičkih programa realnog razvoja, već nekakav spisak želja bez bilo kakve analize i razrade (kao čisto politikanstvo).

Da pogledamo, konačno, kako se u toku godine kreće budžetski deficit ili suficit, dok je visina godišnjeg deficita rezultat tih kretanja u toku godine. Budžetski rezultat se dobija tek za nekoliko meseci u narednoj godini, a situacija u privredi se do tada može značajno promeniti.

Sada postaje jasnije zašto MMF u pregovorima sa vladom traži kao najnoviji stav da se u budžetskoj politici daje i polugodišnje izvršenje budžeta, a ne samo na godišnjem nivou. Istina, bilo bi operativnije i efikasnije za intervencije i vođenje fiskalne politike kada se izvršenje prati tromesečno (sa analizom), kao što se daje i ostvarenje bruto proizvoda.

Na taj način ne može se smatrati da monetarna politika kada centralna banka pokriva godišnji budžetski deficit od 1,2 milijarde daje to u toku cele godine, već uglavnom krajem godine. Na taj način monetarna politika deluje vrlo kratkoročno u pokriću budžetskog deficita i sa kamatnim opterećenjem, a ne vidi se njena stvarna uloga u budžetskoj potrošnji.

Moguće negativne implikacije korišćenja sredstava emisije za deficitno finansiranje ogledaju se u sledećim pojavama:

1) Emisijom dodatne mase novčanih sredstava, van redovnih tokova stvaranja i raspodele društvenog proizvoda, kojom nastaje kreditiranje deficita budžeta, unose se disproporcije u robno – novčane odnose, koje se održavaju destabilizaciono na tekuća kretanja i na privredni razvoj. Pored inflacionih efekata, usmeravanje emisije na pokriće budžetske neravnoteže izaziva i preraspodelu akumulacije, dohotka i kupovne snage u privredi između društvenih subjekata i regiona, što zamagljuje stvarne rezultate rada i krajnji princip raspodele prema rezultatima rada.

2) Finansiranje budžetskog deficita sredstvima iz primarne emisije stimuliše se neracionalnost u ukupnoj društvenoj potrošnji, jer se računa na lako dobijanje ovih sredstava što sa svoje strane slabi napor za sprovodenje politike štednje.

3) I ako deficitarno finansiranje stvara uslove za redukciju izdvajanja dohodaka privrede za alimentiranje pojedinih rashoda u okviru budžeta, na kraju se takve intervencije ipak odražavaju na stanje likvidnosti privrede. Deficitarno finansiranje omogućava distribuciju akumulacije od sektora privrede u sektor države koji konačno odlučuje o raspodeli tako odvojene akumulacije.

4) Zbog toga, sužava se prostor za alimentiranje potreba privrede za dodatnom količinom novca, koje objektivno nastaju u procesu društvene reprodukcije: „Iz tih razloga bilansi primarne emisije postaju prenapregnuti, tokovi emisije primarnog novca krajnje neelastični i rigidni i ceo emisioni mehanizam i monetarna regulacija u velikoj meri neefikasni i nemoćni“.

Prilikom zaduživanja države kod centralne banke potrebna je velika opreznost. Država bi mogla da stvara rashode samo onoliko koliko će joj biti planirani budžetski prihodi, tako da izbegne deficitarno finansiranje. Država bi se mogla zadužiti za iznose koji se mogu pokriti povećanim prihodima, očekivanim u skladu sa rastućim društvenim proizvodom. Time bi se vršilo dodatno kreiranje novca saglasno stvarnim potrebama proizvodnje i prometa, odnosno rastućim potrebama izazvanim porastom bruto domaćeg proizvoda. Na taj način ne bi došlo do probijanja monetarnih tokova i okvira za održavanje stabilne reprodukcije.

Kada se govori o finansiranju budžetskog deficita od strane centralne banke obično se polazi od čistog ili „neto“ odnosa. Državi treba za pokriće deficita određeni iznos koji „trebuje“ kod centralne banke. Banka emituje kredit budžetu i pokriva dva faktora koji „koriguju“ te odnose centralne banke i budžeta. Naime, bruto odnosi su ovde vrlo značajni. Država drži svoje depozite u bilansu centralne banke – čime se vrši poništavanje javnih prihoda (iz dohodaka), ali i koristi kredite. Novija teorija i praksa izvlače sada neto poziciju države kod centralne banke (ali i poslovnih banaka). Iz toga se može videti da i u slučaju kada država koristi kredit kod centralne banke to apriori ne znači da je stvorena dodatna kupovna snaga na tržištu, posebno kada su depoziti države veći od uzetih kredita. Ovaj momenat se mora uzeti u obzir kada se govori o korišćenju primarne emisije za pokriće budžetskog deficita. Drugo, veliki deo sredstava iz budžeta se transferiše privredi i stanovništvu (kao transferni i socijalni rashodi), tako da se nadoknađuje izgubljeni dohodak preko poreza. Ovde možemo dodati i treći elemenat kada država popunjava budžet kreditom centralne banke da bi podmirila obaveze po inostranom dugu (iz budžeta).

Od strane naše monetarne politike, u uslovima nedovoljnog nivoa realnih izvora za finansiranje javne potrošnje, redovno se upotrebljava deficitarno finansiranje sa svojom relativno jednostavnom tehnikom i širokim mogućnostima zahvatanja. Karakteristika visokog angažovanja primarne emisije za finansiranje budžetskog deficita kod nas je to što se radi o kreditiranju tekućih deficita budžeta, kako bi se premostila kratkoročna nepoklapanja u dinamici prihoda i rashoda. U dugoročnom finansiranju sredstvima iz primarne emisije radi se u retkim slučajevima.

Navodimo slučajeve zaduživanja države kod centralne banke za izgradnju infrastrukture i energetskih postrojenja nakon NATO bombardovanja.

MODEL DEFICITARNOG BANKARSKOG FINANSIRANJA I RAZVOJNA MONETARNA POLITIKA

Upotreba primame emisije za finansiranje budžetskog deficita mogla bi se dopustiti pod sledećim uslovima:

1) Ako bi se primarna emisije koristila za deficitarno finansiranje u okviru ukupne monetarne ravnoteže i ako bi se kontrolisalo održavanje predviđenih monetarnih parametara na bazi empirijskih proračuna o potrebnoj novčanoj masi i obimu kredita banaka (odnosno ukoliko se time ne bi prevazilazile optimalne stope ponude novca za potrebe privrede).

2) Ako postoji funkcionisanje efikasnog kreditnog tržišta,

3) Ukoliko postoji razvijena kreditna kontrola i kontrola upotrebe kredita,

4) Ukoliko se na drugim kanalima primarne emisije može voditi odgovarajuća restriktivna monetarna politika, tako da se ne probijaju monetarni okviri za tekuću godinu,

5) Ukoliko se radi o kratkoročnom (letećem) dugu koji se vraća u toku budžetske godine iz redovnih budžetskih prihoda. Takav korak se bez problema može gotovo redovno činiti.

Sistem pokrića budžetskog deficita povećanjem poreskih prihoda politički je vrlo nepopularno, a sem toga, smanjuje finansijsku sposobnost privrede i stanovništva. Sa druge strane, ako se ide na smanjenje javnih rashoda, to sa sobom nosi određene socijalne konsekvence, odnosno stvara teškoće u izvršavanju javnih funkcija (penzije, zdravstvo, školstvo, policija, armija, zaposleni u javnom sektoru i dr.).

Da bi se očuvala ekonomska i finansijska stabilnost nacionalne ekonomije, daleko je povoljnije da se najveći deo sredstava za finansiranje povećanog dela javne potrošnje osigurava putem javnog duga kroz mobilizaciju sobodnih novčanih sredstava na tržištu novca i kapitala.

DEFICITARNO FINANSIRANJE U FUNKCIJI RAZVOJA I INVESTICIJA

Da li se deficitarno finansiranje može koristiti kao faktor finansiranja razvoja i investicija i pod kojim uslovima:

1) Umesto deficitarnog finansiranja budžetskog deficita treba preusmeriti kreditnu politiku na finansiranje konkretnih investicija, kratkog roka, brzih efekata u dohotku i proizvodima i uslugama,

2) Inflacioni mehanizam tada treba držati pod kontrolom sprečavajući razmah inflacije, odnosno pretvaranje „inflacione presije“ u otvorenu ili hiperinflaciju,

3) Sinhronizovati uvoznu (podsticajnu) politiku za tako finansirane investicije, ali uz vrlo selektivnu politiku uvoza,

4) Uvesti potpunu kontrolu tokova kreditne mase uz sprečavanje odliva novca u lične dohotke, javnu potrošnju, plaćanje kamata i sl.,

5) Najveći deo koponenata investicija zasnivati na domaćoj proizvodnji i tržištu da bi se efekti multiplikacije investicija u potpunosti odrazili na domaće tržište i privredu, a ne na deficit platnog bilansa,

6) Poslovne banke moraju u potpunosti pratiti tokove investicija (podržane i fiskalnom i drugim delovima makroekonomske politike), uz poseban tretman depozita takvih preduzeća kod banaka.

Ukoliko preduzeća ulaze u investicije i modernizaciju procesa proizvodnje, nove proizvode, programa, tržišta i sl., tada centralna banka može takvim preduzećima dati niskokamatni dugoročni kredit iz emisije u visini plaćenih poreza (ili za finansiranje projekata). Time se oslobađa akumulacija preduzeća za sopstvena ulaganja u razvoj i modernizaciju. O tome nešto kasnije u ovom prilogu. Deficitarno finansiranje razvoja i investicija preko stimulativne monetarne politike ne može se a limine odbaciti, već konkretno voditi za svaku investiciju, posebno u privredama koje oskudevaju u štednji iz raspodele nacionalnog dohotka (nedostatak štednje i kapitala za finansiranje razvoja).

To je istovremeno privreda koja nema razvijeno novčano tržište i tržište kapitala, koja ima značajan neto odliv (čak i begstvo) kapitala u inostranstvo. Dakle, finansijski doping i ex ante stvaranje kapitala preko bankarskog sistema je efikasan metod oživljavanja privrede i svih tržišta. U tu funkciju se stavlja i nova uloga monetarne, fiskalne politike i sistem raspodele (sve podešene privrednim preduzećima, a ne sferi preraspodele kao do sada).

Neokejnzijanizam je sada potpuno „okrenut’* na glavu u odnosu na važeću doktrinu koja dominira u razvijenim kapitalističkim privredama. Naime, iz navedene teorije i makroekonomske politike deficitarno finansiranje budžeta se koristi za podsticanja tražnje u krizno – deflatornoj situaciji privrede, podsticanje javne potrošnje i investicija, te izvlačenje privrede iz krize – zamenjeno je proizvodnim deficitnim finansiranjem proizvodnog sektora (preduzeća). Time je, istovremeno, ukomponovan aktivan novac i kredit iz Sumpeterove teorije rasta i kontrola ponude novca radi osiguravanja likvidnosti privrede iz „ekonomije ponude“. Politika niske kamatne stope kejnzijanske teorije vezana za profitnu stopu („marginalnu efikasnost kapitala“), praćena je politikom relativnog snižavanja poreza i javnih rashoda i politikom uravnotežavanja javnog sektora na nižem nivou učešće u društvenom proizvodu (relativno snižavanje javnih rashoda i prihoda). Smirivanjem cena efekat nove ponude novca i kredita banaka, uglavnom se iscrpljuje u povećanju proizvodnje i korišćenju kapaciteta, te porastu zaposlenosti.

Povećanje ponude, porast korišćenja kapaciteta i rada u privredi (koja je sada bez novca i štednje potrebne za pokretanja investija i razvoja) je magistralni pravac „nove koncepcije stabilizacije i razvoja“.

Štednja je, videli smo, samo odložena potrošnja (Y = C + S, odnosno S = Y – C) i tako je treba tretirati, posebno kao izvor finansiranja investicija.

Ali, ako je potrošnja mala, kao u našoj privredi, uz nizak dohodak niska je i sklonost štednji. Sklonost potrošnji je velika i približava se jedinici. Tada je moguće samo zaustaviti dalji rast lične i opšte potrošnje (osim investicione), zaustaviti cene, fiksirati devizni kurs i kamate, a štednju stvarati ex ante – ne „prinudnom štednjom“ inflacijom (realni pad potrošnje stanovništva), već deficitarnim produktivnim finansiranjem investicija. No, to je drugi projekat antikrizne i antiinflacione politike u odnosu na aktualnu.

To je, u osnovi, proces pokretanja ekonomskog rasta u kojem je ukomponovan i tehnološki proces i proces prestrukturisanja privrede. To je, po nama, jedna osnova za nerazvijenu privredu koja je utonula u duboku krizu, bez neto priliva kapitala (uz neto odliv kapitala veći od ukupnog prirasta bruto domaćeg proizvoda), u kojoj je potpuno izostao proces formiranja novog kapitala. Proces formiranja svežeg kapitala uz pokretanje investicija neposredno je vezan za duboku reformu monetarno – kreditnog, finansijskog sistema i sistema raspodele. Svi navedeni segmenti se moraju staviti u funkciju jačanja i finansijske konsolidacije sektora privrednih preduzeća (nasuprot tome, sada se provodila sanacija i konsolidacija banaka „kao krvotoka privrednog života“ – a preko toga i sanaciju preduzeća.

U fazi oskudice kapitala za razvoj i izostanak dovoljnog priliva inostranog kapitala, potrebna je, upravo, politika nacionalnog privrednog razvoja, nasuprot „modela međunarodnog razvoja“ (prilagođavanje svetskom tržištu robe, zaduživanju na međunarodnom finansijskom tržištu, kamatama, kursevima i dr.) koji se upravo nudi, uz sve katastrofalne rezultate. Izlazak iz produžene krize u konjunkturi uzlet moguć je upravo alternativom ekonomskom politikom, potpuno suprotnom u odnosu na ovu koja je na našoj privrednoj sceni. Umesto iluzija vlasništva i prave „tiranije kopir – rešenja“ koja nas okružuju, treba se okrenuti svetu rada, kapitala i stvaranja novih vrednosti. Ovaj proces nekontrolisane privatizacije i apologija vlasništva u situaciji kada se u modernom društvu umesto prava vlasništva sve više ističe i dominira pravo upravljanja i raspolaganja, jasno je, politička je i ekonomska avantura, bez bilo kakvih kvantifikacija. Hoće li otrežnjenje ubrzo stići – kao i mnogo puta do sada u našim „istorijskim“ i genijalnim potezima? Otrežnjenje je došlo, ali nažalost dosta kasno, kada je sve vredno već rasprodato.

U konkretne mere i instrumente takve strategije i politike, za sada ovde ne želimo ulaziti (mada su kao koncept razrađene). To činimo nešto kasnije. Iz navedenih razloga, godinama zagovaramo kontrolu inflacije i smirivanja raspodele, uz istovremeno finansijsko – razvojno osposobljavanje privrede. Dakle upravljanje inflatornom ekonomijom i procesima „strukturnog prilagođavanja“, uz nove oblike upravljanja kapitalom preduzeća. To je kreditno – proizvodni model deficitarnog finansiranja razvoja i ex ante stvaranja akumulacije za aktiviranje faktora razvoja, koji su u stanju da osiguraju ekspanzivni ekonomski rast.

Dalje „mrcvarenje“ preduzeća u finansijskoj oskudici ne samo da ugrožava njihov opstanak s teškim ekonomskim i socijalnim posledicama, već najveći deo nepripremljene privrede odvodi u stečaj i likvidaciju, ogromnu nelikvidnost i potpuni izostanak razvoja.

To je istovremeno proces pretvaranja novca u kapital, ali bez izazivanja monetarne inflacije. Samo, treba znati efikasno primeniti ovaj mehanizam. To naša teorijska misao i makroekonomska politika još nisu uspele da „otkriju“, a još manje da efikasno iskoriste. Svaki neproučeni i ad hok pokušaj redovno je završavao u brzom i naglom rastu cena i deviznog kursa. Dakle, potpuno kontraindicirano željenim ciljevima.

Monetarni i kreditni sistem države stoji nam na raspolaganju, ali ih treba produktivno koristiti. Nasuprot tome, inostrani kapital je „redak“ faktor, do kojeg s teško (i u dužem periodu) dolazi, uz odliv profitnih efekata u inostranstvo, nasuprot domaćem kreditu čiji efekti ostaju o obliku reinvestirane dobiti u privredi (uz novi, konkurentni oblik upravljanja i odgovornosti za efekte upotrebe kapitala).

Neto – transfer kapitala u inostranstvo je već niz godina stalni proces tako da taj kapital mora da kompenzuje domaći bankarski kredit. Kakav se neto – prinos može očekivati na potencijalni novi kapital u inostranstvu, uz visoku tekuću kamatu na domaćem tržištu i profitnu stopu oko nule? Bitan je zadatak povećati profitabilnost (i odgovornost) preduzeća preko napred ugrađenih novih oblika upravljanja kapitalom, a zatim preko finansijskog osposobljavanja privrede, obaranjem kamatne stope na bankarske zajmove (ispod ili oko profitne stope pojedinih grana ili oblasti privrede).

Novac i kredit treba dati privrednim preduzećima (proizvodnog karaktera, dakle moguće vrlo selektivno) u uslovima potpuno smirenih poreza, doprinosa i ličnih dohodaka, ne odlivaju se u sfere preraspodele i konačne potrošnje, već ostaje u sferi reprodukcione potrošnje (investicija i novih ulaganja). Preduzeća koja nisu sposobna za brzo tržišno prilagodavanje moraju nestati iz robno – novčanih odnosa (likvidacija).

Dakle, nužan je celovit program finansijske konsolidacije preduzeća, zbog čega nikakve parcijalne mere linearnog tipa ne mogu dati očekivane efekte. Bez finansijske konsolidacije privrede i injekcije „svežeg kapitala“, samo svojinsko restukturisanje nije u stanju da osigura takav generalni zaokret.

Da li je moguće funkcionalno i razvojno spojiti monetarnu, fiskalnu i realnu sferu u procesu oživljavanja (ili stimulisanja) ekonomskog rasta i finansijskog osposobljavanja privrede?

Takvi pokušaji u praktičnoj primeni mera i instrumenata ova dva segmenta makroekonomije do sada nisu uočeni. Uglavnom se radi više oarcijalnom programiranju dclova monetarne i fiskalne politike, dok je realni sektor u osnovi „ostao po strani“. Ovaj sektor je uglavnom u razvijenoj spekulativnoj i dužničkoj ekonomiji služio za isisavanje profita (preko dugova i kamata, poreza i doprinosa, a sistemom cena i najvećeg dela stvorenog dohotka). U takvom sistemu realni sektor nije imao šansu da se finansijski osamostali i autonomno vodi politiku investicija, štednje (akumulacije) i modernizacije. On je u osnovi osuđen na stalno siromašenje, visoku (životnu) zavisnost od kredita banaka i konačno u proces gomilanja gubitaka i propadanja.

Može li se u ovim odnosima i primenom nacionalnog novca krenuti u pravcu finansijskog jačanja realnog sektora privrede? Da pogledamo to na jednom primeru.

Da malo pojasnimo navednu šemu. Novac centralne banke (E) jevtin i kontrolisan usmerava se preduzećima preko nadoknade amortizacije (Am) preko pogodnih hartija od vrednosti. Takva sredstva služe za investicije i modernizaciju preduzeća, a time i razvoj (I). Preduzeća se stimulišu da brže umortizuju osnovni kapital i ulaze u proces modernizacije. Istovremeno se spaja tekući novac i kapital i stvara ex ante štednja (akumulacija) preduzeća. Preduzeće istovremeno u odvijanju procesa reprodukcije (prometa R) preko robnih dokumenata (menica, obveznica i sl.) (lobija kratkoročne kredite za promet (likvidnost). Nelikvidnost privrede kao stara bolest se saseca u korenu. Proizvodnja i promet su postali „sastavni deo tečljivosti reprodukcije“. Istovremeno se uključuje u ovaj proces i fiskalna politika u podržavanju preduzeća iz privrede. Preduzeće za uplaćeni porez na dobit, porez na lične dohotke zaposlenih, PDV u zemlji, doprinos za nauku i obrazovanje (kada se izdvajaju), nadoknađuje ova sredstva preko banaka (od centralne banke). Preduzcće finansijski ne siromaši i ne iscrpljuje se visokim poreskim teretom, dok budžet dobija odgovarajuća sredstva. Ovde su istovremeno uključene na zajedničkom zadatku monetarna, fiskalna i razvojna politika preduzeća – sa ugrađenim pažljivo izabranim selektivnim programom razvoja (i izborom prioriteta). Ovakav strateški zaokret je moguć bez podsticaja inflacije. To je u osnovi pravi produktivni sistem deficitarnog finansiranja razvoja. Ko je u državi spreman da do detalja razradi ovakav projekat i da ga primeni u praksi?

IMPERIJALNO DOBA FINANSIJSKE DIKTATURE

FINANSIJSKA IMPERIJA I KRUPNI KAPITAL

UMESTO PREDGOVORA  – DUHOVNI KOLONIJALIZAM, STERILIZACIJA KRITIČKOG UMA I OŽIVLJAVANJE NOVOG FAŠIZMA

Smatrajući da je veoma poučno i otrežnjujuće videti strategiju i politiku SAD (i novog svetskog poretka ili globalizma) prema „ostatku sveta“ i stvaranja novog robovlasničkog sistema kroz proces „globalizacije“, ovde navodimo vrlo poučan, davno objavljen tekst, koji mnogo toga otkriva, što se već decenijama odvija pred našim očima, a čega najveći deo populacije nije svestan. Ah, posledice su upravo traumatične i sa dugoročno razornim delovanjem.

„Rat će se završiti i sve će se nekako srediti. Sve što imamo, svo zlato, svu materijalnu moć uložićemo za otupljivanje i zaglupljivanje ljudi. Ljudski mozak i svest mogu se izmeniti. Posejaćemo haos, neprimetno ćemo ih uputiti da veruju u pogrešne stvari. Nateraćemo ih da se priklone lažnim vrednostima. Naći ćemo svoje saveznike i istomišljenike i u samoj Rusiji. Rezultat će biti grandiozna tragedija nepokornog naroda, koja će se na kraju pretvorit, u konačno gubljenje samosvesti. Literatura, pozorište, bioskopi – sve će to prikazati i veličati najniža ljudska osećanja. Na sve načine ćemo podržavati i uzdizati takozvane umetnike, koji će nametati i produbljivati u ljudskoj svesti, kult seksa, nasilja, sadizma i izdajstva – jednom rečju svaku neprirodnost.

U rukovođenju državom stvorićemo nesnalaženje i haos. Neprimetno, ali aktivno i stalno, doprinosićemo zaglupljivanju činovnika i stvaranju neprincipijalnosti. Čast i državni poredak predstavljaće nešto prošlo i nepotrebno, što će se ismejavati. Vešto i neprimetno, kao vrednosti nametaće ljudske poroke: laž, prevaru, pijanstvo i narkomaniju, nepoverenje među ljudima, izdajstvo i nacionalizam.

Biće pojedinaca koji će uvideti šta se događa. Njih ćemo učiniti bespomoćnim, izložićemo ih podsmehu. Tako ćemo stvarati pokolenja, jedno za drugim. Ljude ćemo pridobijati još od detinjstva i mladosti. Glavnu pažnju usmerićemo na omladinu koju ćemo izopačiti, kvariti i učiti je razvratu. Od njih ćemo praviti cinike, prostake, kosmopolite…“ Tekst jc napisao Alen Foster Dals, osnivač i višegodišnji direktor C1A još daleke 1945. godine. Oni koji vide stvarne tokove i odnose, a „koji su učinjeni bespomoćnim i izloženi podsmehu“, uz to izolovani i udaljeni od sredstava informisanja – te udarne propagandne igre „novog svetskog poretka“ i krupnog finansijskog kapitala, primećuju kao daje tekst napisan juče.

U ovom navodu lako je prepoznati opis današnjeg sveta. To je gotovo vema slika svega onoga što se i nama dešava. I strani nalogodavac i unutrašnji akteri intelektualno – politički operativci ovog paklenog posla su poznati. Da smo kao narod i država žrtve i ugroženi – vidimo jasno.

NOVO IMPERIJALNO DOBA EKONOMSKE I FINANSIJSKE DIKTATURE

Vodi se takva politika da se sva ljudska aktivnost i sve sfere svedu na pravila tržišne igre i vladavinu profita. Sve može postati i postaje roba, uključujući i duhovnost. Mora se ući u kolo „efikasnosti“ i racionalnosti – kako bi, konačno, postalo profitabilno. Osnovni cilj je da se kapitalu omogući „totalitaristička kontrola nad ljudskim biološkim životom i razvojem“. Sve je to praćeno stalnim rastom kriminala i korupcijom – koji prodiru svuda. Stari poredak (pravni sistem, sistem vrednosti, moral, ideje) je uništen, a pravila nova ne važe. Razvija se novo imperijalno doba. Ekonomske i finansijske diktature pomognute su opštom korupcijom i kupuju sve. Sva tržišta i sve države su doboko kriminalizovane. Lanac fiskalnih „rajeva“ se raširio širom planete. U gotovo svim ugovorima sastavni deo postaje provizija i korupcija. Banke razvijenih daju logističku podršku u pranju nelegalno stečenih ogromnih kapitala, kojim se često finansira „podzemna ekonomija“, posebno trgovina drogom.

Nastala je simbioza bankarskog sektora, poslovnog sveta i organizovanog kriminala. Često su i države direktno uključene u ovaj kriminal (droga, trgovina oružjem, trgovina decom i sl.).

Poznata i raširena u svetu „igra leptira“ otuđene nacionalne birokratije i nove političke elite dovedene i instalisane kroz rušenje prethodnog „nepovoljnog“ i nepoželjnog sistema i rukovodstva država, koja kratko traje, dok udovoljava i provodi zahteve nalogodavaca. Interesi velikih država i u osnovi krupnog finansijskog kapitala (koji upravlja i tim državama) prodiru i osvajaju druge države-stvarajući mrežu kolonijalnih satelita.

Sredstva informisanja – industrija propagande u „ciljanim“ državama, se kupuju, šire programirane informacije, osigurava se kontrola nad državom i društvom. Kritička svest i misao se ubijaju. Mase se pretvaraju u apatičnu i nezainteresovanu smešu različitih i vrlo nehomogenih ciljeva. Iluzija i fasada demokratije omogućavaju sve složenije tehnike nadzora i društvene kontrole u rukama onih koji imaju sredstva informisanja, a korumpirana politička elita provodi bezrezervno takvu politiku i procese.

Krizno stanje ekonomije traži odgovor na pitanje: može li se (i kako) iz krize ka ekonomskom rastu? Da li i dalje zadržati koncepciju liberalno -monetaristićkog tipa i savele inostranih stručnjaka (predstavnika svetskog

ftnansijskog kapitala, MMF, Svetske banke i predstavnika EU)? Može li se od „divljeg kapitalizma“ koji je na sceni, ka organizovanom socijalno – tržišnom sistemu (kao, uostalom, sistemu koga je do nedavno imala privreda Evropske unije)?

Cilj ekonomskog razvoja nije samo rast proizvodnje i vrlo „nečistog“ kao kategorija bruto domaćeg proizvoda, već i zaposlenosti i veće socijalne jednakosti, pravedniji ekonomski razvoj i humanije društvo.

Svetska ekonomija i politički odnosi su se iz osnova izmenili – odvijaju se, već niz godina, dva paralelna toka: slabljenje i urušavanje američke imperije i jačanje „konkurentnog“ bloka država na čelu sa Rusijom, Kinom, drugim državama u sastavu BRIKS-a. Monopolarni imperijalni sistem SAD „zamenjen“ je multipolarnim sistemom, sa nizom država koje stvaraju „ravnotežu moći“ u svetu, dok je „ravnoteža straha“ ostala kao konstanta u interesno sukobljenom svetu.

Svetska kriza, posebno nova kovid kriza dovele su SAD na pravu ivicu sloma, mada ova „imperija zla“ i vojnog avanturizma ne može da se pomiri s novim odnosima snaga i urušavanja sopstvenog imidža i snage u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima. Odakle takva velika moć i dirigentska palica u rukama SAD do sada i šta je uzrok destrukcije ovog hegemona danas. Korona kriza je poslednji pokušaj kontraudara neoliberalnog globalizma. To je osnovna potka ovog istraživanja.

NEOKOLONIJALIZAM SAD I VIRTUELNO I VOJNO OSVAJANJE SVETSKIH RESURSA

SVET KOMPLEKSNE KRIZE I VELIKIH POLITIČKIH NAPETOSTI

Svetska privreda jc ušla u duboku kovid kompleksnu krizu u 2020. godini. Gotovo sve države svela, osim dva – tri izuzetka, doživele u dubok pad bruto proizvoda i visoku nezaposlenost. Kriza se i dalje nastavlja, bez obzira na optimističke prognoze MMF i Svetske banke, da se može očekivati oporavak već u 2021. godini. Obzirom na zatvorene nacionalne privrede ozbiljan pad svetske trgovine, gušenje privreda, likvidacije preduzeća i blokadu faktora rasta, jasno je da globalni rast i dalje ide usporeno, uz porast rizika, pritisak „kovid krize“, visoku nezaposlenost rada i kapaciteta, pad proizvodnje i tražnje (potrošnje), što sve otežava oporavak i zadržava aktivnim sve faktore globalne krize. Veoma optimističke prognoze za oživljavanje privrednog rasta u 2021. godini ne uvažavaju činjenicu da su se dugoročno pogoršali uslovi uspešnog razvoja. Ovo iz razloga što su faktori razvoja dodatno blokirani naraslim političkim, vojnim i socijalnim sukobima i suprotnostima. Velika turubulentna kretanja se očekuju na finansijskim tržištima nakon neviđene monetarne i fiskalne ekspanzije centralnih banaka, niske ili negativne kamate, niske cene nafte i primarni proizvoda i drugih faktora pariranja krizi.

MMF u najnovijoj proceni kretanja svetske privrede i finansija ističe da se očekuje usporavanje rasta (spor rast) i povećani rizici. Rast svetske privrede u celini se usporava, čime rastu rizici od nove svetske krize. Nova kovid – kriza odvela je najveći broj država u duboku recesiju ili bolje reći – regresiju.

Ekonomski oporavak privrede je usporen, sa drugim talasom globalne krize, „dopunjen“ novim talasom „Kovid krize“. Usporavanje rastaje posledica pada tražnje, visoke nezaposlenosti, visokih fiskalnih deficita i enormnog javnog duga, posebno u razvijenim zemljama zapada. Nestabilnost finansijskih tržišta, visoki rizični plasmani banaka i ograničavanje (pad) plasmana banaka, fiskalna konsolidacija i ograničavanje socijalnih rashoda – usporavaju oporavak i produžavaju krizu. Recesija u evrozoni dovodi i do usporavanja rasta (zbog visoke realne i finansijske povezanosti) i kod država istočne i centralne Evrope (rast između 1% i 2% uz niz država sa negativnom stopom rasta).

Ekonomski rast razvijenih zemalja je, dakle, spor između 1% u 2011. i 0.5% u 2012. godini i 0,3% u 2013. godini i 1,2% u 2012. godini. Nasuprot tome ekonomski rast Kine u 2011. je 9,9%, u 2012. godini 9.5% i 7,1% u 2019. godini, a Indije 8,2% i 7,8% stoje veoma brz rast. U istom periodu stopa ekonomskog rasta u EU u 2010. iznosila je 1,7% dok je u 2011. samo 1,% i u 2012. oko minus 0,2%, što je veoma spor ekonomski rast. Bruto domaći proizvod u evrozoni u 2013. godini dostigao je nivo na kom je bio pre izbijanja krize (2008). Zbog kovid krize u 2020. godini dolazi do produbljavanja krize i negativne stope bruto proizvoda u gotovo svim državama. Kriza se produžava i u 2021. godinu.

SAD su smanjile svoje učešće u BDP sveta na oko 15%, dok EU učestvuje sa 13%, Kina 20%, Indija 8% i Japan 4%. Sve države su međusobno visoko zavisne posebno u pogledu energenata i osnovnih sirovina. Zavisnost glavnih država od tog uvoza je zaista visoka.

Glavne države kapitalizma danas su u visokom procentu zavisne od uvoza sirovina (u Japanu i do 100%, ali i u EU gotovo 85 – 100%). U SAD je nešto niža uvozna zavisnost. Stoga je i uticaj svetskog tržišta energenata, sirovina i tržišnog kapitala izuzetno značajan, a time i berzanskih oscilacija.

Svelska privreda je uz usporavanje rasta opterećena i sve većom nezaposlenošću, velikim teretom dugova, dolarskim paradoksom, dugoročnim narastanjem inflacije, ali i drugim nerešenim problemima. Finansijski balon se ponovo počeo sve brže naduvavati, mada finansijska tržišta nisu oživela, lako da se može očekivati već u 2020. i 2021. godini novi nalet finansijske i političke krize u svetu.

MMF i Svetska banka kao međunarodne finansijske institucije sve više postaju instrumenti globalnog finansijskog kapitala u procesu uništavanja ekonomija nacionalnih država. Stavljajući nacionalne države i privrede pod kontrolu i puna zavisnost od međunarodnog kapitala u osnovi se vrši proces predaje ekonomskog suvereniteta država. Strategija i politika MMF je nametanje finansijske zavisnosti i diktature preko onemogućavanja privrednog ozdravljenja država i modernizacije zemalja u razvoju, bez čega je teško očuvati nacionalni suverenitet. MMF u stvari preko „pisma o namerama“ diktira makroekonomsku politiku svim državama.