U knjizi „Sloboda i istina“ Milo Lompar analizira promenu svesti srpskog društva i kulture. Autor istražuje teme kao što su sloboda, istina, promena srpske kulturne svesti u savremenom kontekstu, odnos Srbije prema globalnim silama, uloga intelektualca u formiranju javnog mnjenja i oblikovanju kulture, uzroci odustajanja srpskog naroda od sopstvenog identiteta pod pritiskom zapadnog liberalizma i načini na koje su nevladine organizacije i „drugosrbijanci“ nametnuli javni diskurs, često na štetu nacionalnih vrednosti.

Magazin Tabloid će u nekoliko sledećih brojeva objaviti delove iz trećeg, proširenog izdanja Lomparove knjige „Sloboda i istina“, koju je objavila izdavačka kuća Catena Mundi.

Prof. dr Milo Lompar

U istorijskom kretanju srpskog naroda možemo prepoznati nekolike konstante. One podrazumevaju čvorne tačke koje su oblikovale – pod različitim uticajima i u različitim okolnostima – nacionalni identitet i predstavljale neku vrstu istorijskog prepoznavanja u vremenu. Jer, „u životu pojedinca, kao i u životu čitavih naroda i kultura postoje događaji ‘koji se ne zaboravljaju’, jer uvode simbolički poredak, utiskuju smisao, otvaraju povest, iziskuju odgovor, generišu obaveze.“ (Bernhard Valdenfels, Topografija stranog, preveo Dragan Prole, Stylos, Novi Sad, 2005, 137.)

Ako bismo želeli da ih pobrojimo, onda bismo svakako morali početi od onoga što obeležava zasnivajući momenat srpske kulturne egzistencije: to je svetosavsko prosvetno predanje. Osobeni pečat koji je ostavila ličnost Svetog Save na istorijsko postojanje srpskog naroda svakako predstavlja početnu tačku u obrazovanju i oblikovanju kolektivnog samorazumevanja.

Da je ta ličnost ostvarila pretežan udeo u našem srednjovekovnom istorijskom postojanju vidimo i po tome što je ona spojila dve tradicije: sakralnu i svetovnu tradiciju. Tradicija srednjovekovnog sakralnoga izraza je od Svetoga Save načinila reprezentativnu ličnost visoke umetnosti i kulture srpskoga naroda i, u isto vreme, narodna ili folklorna tradicija je još za života njegovog preuzela bitne odrednice njegovog lika i saobrazila ih jednom drugom tipu govora. U našoj narodnoj tradiciji Sveti Sava se pojavljuje u paradigmatičnom obliku. Tako u predanjima o odnosima između Svetog Save i vukova (Vladimir Ćorović, Sveti Sava u narodnom predanju, Narodno delo, Beograd, 1990, 261, 388. Veselin Čajkanović, Mit i religija u Srba, SKZ, Beograd, 1973, 307?525.) imamo spoj između paradigmatske figure vuka, koja reprezentuje prethrišćansku starinu, i paradigmatske figure sveca koja oblikuje i određuje hrišćansku tradiciju. To znači da je u kolektivnom samorazumevanju ličnost Svetog Save odabrana za integrativnu ličnost srpske kulture, jer ona omogućava saobražavanje različitih oblika kulturnog postojanja.

Drugi određujući momenat naše kolektivne egzistencije svakako je kosovska tradicija. Ona predstavlja istorijsku vertikalu kako duhovne tako i istorijske sudbine srpskog naroda, jer je ona stvorila osećajnost „koja je našu narodnu tragediju u XIV veku učinila predominantnom duševnom sadržinom naroda kroz vekove.“ (Anica Savić Rebac, Duh helenstva, priredili Milo Lompar i Irina Deretić, Službeni glasnik, Beograd, 2015, 629.) U svojim sublimnim i reprezentativnim vidovima, kao kod srednjovekovnih pisaca, narodnih pevača i – u rasponima individualnog talenta – kod Njegoša, ona je oblikovala „specifično srpski osećaj sopstvene tragičnosti“. (Anica Savić Rebac, Duh helenstva, 639.) Ona se karakteristično pojavljuje u dva reprezentativna vida kulture srednjeg veka. Jer, postoje srednjovekovni spisi o Kosovu kao osobeno osećanje sveta koje poseduje svoje vertikalno i horizontalno prostiranje. Horizontalno prostiranje određuje čoveka u vremenu. Vertikalno prostiranje, pak, određuje čoveka u duhu. Kosovska tradicija – što je zapečaćeno u Lazarevom opredeljenju – obeležava kretanje u oba pravca. Lazarev izbor, kao ono što oličava kosovsko opredeljenje, počiva na odluci o zemaljskom ili nebeskom carstvu. On – znamo – bira nebesko carstvo. Ali, ono što se često previđa u razumevanju kosovskog opredeljenja predstavlja činjenica da Lazar tim izborom ne uklanja bitku. Izabravši nebesko carstvo, on odlazi u borbu. Time se pokazuje da kosovsko opredeljenje nije pasivno prihvatanje neminovnosti događaja, nego da u njemu postoji jedan aktivni ili dinamički činilac koji obeležava njegovu unutrašnju slojevitost i tek otud opravdava poverenje u carstvo nebesko.

Treći bitan element srpskog kulturnog identiteta vezan je za istorijsku sudbinu srpskog naroda na razvođu epoha, u prelaznim dobima između srednjeg i novog veka. To je kretanje sa juga na sever i sa istoka na zapad. Ta kretanja nisu na Balkanskom poluostrvu bila retka i obuhvatala su i druge narode. Jovan Cvijić ih je nazvao metanastazičkim kretanjima. Naš najveći istorijski roman – Seobe Miloša Crnjanskog – upravo je umetnički uobličio ovu silnicu nacionalne egzistencije: učinivši je univerzalnom, jer ju je vezao za antičku (odisejevsku) i modernu redakciju jedne opšteljudske konstante. Utoliko Crnjanskove Seobe – kako je rekao s pravom Sreten Marić – nose ime naše sudbine. To je omogućilo da se u srpskoj kulturi obrazuju različiti kulturni modeli, koji su bitno odredili lik same srpske kulture, jer se sam kulturni oblik postojanja srpskog naroda počeo menjati i upotpunjavati. Došlo je do umetničkog kontakta između vizantijske tradicije (pravoslavne) sa srednjoevropskom (katoličkom) tradicijom. Istovremeno je, unutar ovog istorijskog kretanja, došlo do prodora elemenata islamske tradicije u srpsku kulturu.

Ta trokomponentnost kulturnog postojanja – koju su uneli upravo pokreti ka severu i ka zapadu – ostavila je tragove i na istorijskim i na umetničkim spomenicima. Ti tragovi obeležavaju nacionalni identitet kao dinamičku, a ne kao statičku kategoriju, kao nešto što se menja u vremenu, ali sasvim ne podleže vremenu, ponekad kao nešto što je nametnuto istorijskom prisilom, da bi bilo simbolički preoblikovano i učinjeno bitnim sadržajem kolektivnog samorazumevanja. Preslojavanje iskustva je karakteristična komponenta svake kulture. Preslojavanje iskustava koja su se pojavila u srpskoj kulturi bitno su odredila njen lik. Da li je to značilo prekid sa kosovskom ili svetosavskom tradicijom?

Jedna od najlepših zgrada u Trstu – koji predstavlja možda najzapadniju tačku našeg kolektivnog kretanja – jeste znamenita vila Spiridona Gopčevića. Ona talasastim oblikom fasade kao da otiskuje pokrete mora u čijoj se blizini nalazi. Odakle ona tu? U XVIII veku, u trenutku kada je Austrija osvojila Trst i kada je on postao njena privilegovana luka, pojavila se mala kolonija Srba trgovaca, bokokotorskih i hercegovačkih, koja je bila veoma uticajna i koja je stekla znatno bogatstvo u svojim trgovačkim poduhvatima. Njihov potomak Spiridon Gopčević, čovek treće generacije Srba u Trstu, koji je bio u prepisci sa Garibaldijem i Gledstonom, kao čovek velikog i lepog obrazovanja, podigao je – u jednoj izrazito katoličkoj sredini – ovu palatu u XIX veku: „Odista je originalno i neuobičajeno prisustvo mnogih statua i medaljona na pročelju zgrade, kao da je posredi nekakav manifest. Oni predstavljaju tragičnu epsku epopeju Kosovske bitke, presudne za istoriju srpskog naroda.“ (Marianđela Albaneze, „Srpske kuće u Trstu“, prevela Jana Tufegdžić, u: Svetlost i senke (kultura Srba u Trstu), priredila Marija Mitrović, Clio, Beograd, 2007, 134.) Sama bitka je na karakterističan način personalizovana u kamenu: „Grupa statua predstavlja četiri glavna protagonista ove bitke: car Lazar i carica Milica su s leve, a vojvoda Miloš Obilić i ‘Kosovka devojka’ s desne strane ulaza.“

U sredini koja je potpuno bila različita od one koju su njegovi preci napustili, u sredini sa čijim je zahtevima i sam bio saobražen, Spiridon Gopčević nije hteo da napusti upravo onaj momenat koji je obrazovao njegovo lično – kao i kolektivno – simboličko samorazumevanje: kosovsku tradiciju. U času kada su momenti njegove lične egzistencije bili svedeni na najosnovnije formule, on je posegao za identitarnom tačkom koju reprezentuje kosovska tradicija. Taj momenat je od presudne važnosti. On pokazuje koliko je Vuk bio u pravu kada je objašnjavao zašto u našim narodnim pesmama ima tako malo o vremenu pretkosovskom i tako malo pesama koje govore o prethodnim vremenima, pa je rekao da je promena koja je sa kosovskom pogibijom ušla u narodnu svest delovala tako snažno da je preslojila i potisnula sve što je bilo pre nje. (Vuk Stefanović Karadžić, Srpske narodne pjesme, priredio Vladan Nedić, Sabrana dela, knjiga IV, Prosveta, Beograd, 1975, 569.)

Četvrta komponenta srpskog kulturnog obrasca bila bi vezana za sekularno iskustvo novog veka. Kad je iskrsao pred začuđene oči srednjoevropskog sveta, prešavši Savu i Dunav – kako to lepo prikazuje Boško Petrović u romanu Pevač – na poziv habzburškog cara Leopolda I, dobivši privilegije za svoju posebnost, srpski narod nije bio, dakle, samo narod koji se sklanjao od osmanske nadiruće sile 1690. godine nego je predstavljao kolektiv koji ima svest o sebi. Tada je zakoračio na novovekovnu istorijsku pozornicu. Suočio se sa svetom baroka, koji je stigao vijugavim stazama ruskoslovenskog uticaja, ali je realno obeležio saobražavanje sa katoličkom sredinom u kojoj se živelo, i prosvećenosti, koja je – sa razvijanjem građanskih društvenih slojeva – poprimala vid građanske (Zaharije Orfelin) i crkvene prosvećenosti (Jovan Rajić). Ideja nacionalne države, koja se – početkom XIX veka – pojavila u skladu sa evropskim razvojem nacije i kojoj je najznačajniji impuls dala Francuska revolucija, bila je potpuno saobrazna ritmovima savremenog kretanja: ona predstavlja četvrtu komponentu srpskog kulturnog obrasca. Ta komponenta ima naglašeno sekularni karakter. Oličava je ličnost Dositeja Obradovića. On je obeležio dah prosvetiteljstva u našem kulturnom horizontu. Okolnost da je ideja srpske nacionalne države, kao i u drugim evropskim državama, povezana u XVIII i XIX veku sa usponom sekularizma, obesnažuje instrumentalizovano mišljenje po kojem je nacionalna država prevashodno vezana za versku komponentu.

Neophodno je, međutim, voditi računa o tome da je čitav jedan vek nastajala nacionalna država, svakako Srbija, mada je i Crna Gora bila nezavisna država kao srpska država. Nacionalna država je bila, dakle, nosilac jednoga kretanja koje nije značilo ni poništavanje svetosavske niti poništavanje kosovske tradicije. To je bilo nemoguće već činjenicom da su Vuk i Njegoš bili kulturni temelji obrazovanja nacionalne kulture: u njihovom delu kosovska tradicija je uvek imala privilegovano mesto. To su srpski državnici osećali. Jer, u XIX veku prevashodno smo imali državnike a ne političare. To su bili ljudi koji su se bavili politikom na horizontu državnog i strateškog mišljenja: kao Ilija Garašanin, ili Jovan Ristić, ili Stojan Novaković. Njihov pogled je najčešće bio iznad političkog partikularizma i usmeren ka onome što vodi celini.

Oni su razumeli da u novom (sekularnom) vremenu ne mogu sakralnu funkciju Svetoga Save uneti u institucije sekularne države. Otud su uzeli prosvetiteljski aspekt Savine ličnosti i preneli ga u školski sistem. To je jedan izvanredan primer kako se centralni momenat jednog identiteta saobražava nalozima vremena, a da se pritom ne izgubi nego sačuva u vremenu. To pokazuje da je srpska kulturna egzistencija imala sposobnost asimilovanja i amalgamisanja različitih tradicija. Diskontinuitet sa svetosavskom tradicijom napravili su tek komunisti: ne neposredno posle 1945. nego neku godinu kasnije. Tada ukidaju školsku slavu. Tada je Sveti Sava prebrisan iz javne vrste kolektivnog postojanja.

U 1918. godini Srbija je bila jedina od svih južnoslovenskih zemalja koja se nalazila na strani sila pobednica. Ona je, u isto vreme, imala veoma jasno oblikovanu nacionalnu ideju, čiji je program bilo nacionalno ujedinjenje srpskog naroda, i vrlo snažno postavljenu državnu ideju koju su oličavale dve nezavisne države: Srbija i Crna Gora. Imala je, isto tako, i veoma potvrđenu vojnu ideju koju je pokazivao pobednički karakter srpske vojske i u balkanskim i u svetskom ratu. Ono što je bilo neophodno – i što je u izvesnom smislu bio zaostatak – jeste kulturna ideja. To je ideja jednog kulturnog obrasca koji bi trebalo da spoji različite tradicije srpske nacionalne i kulturne egzistencije: vizantijsko-pravoslavni model, srednjoevropski model, sekularni model. U isto vreme, bilo je neophodno kulturno povezati veoma razgranate regionalne svesti unutar srpske nacionalne egzistencije.

O njima je, sa smisaonim naglascima koji su bitni za austrijsku politiku, promišljeno pisao Benjamin Kalaj. On je smatrao da tu regionalnu svest treba pospešivati u skladu sa najboljim interesima austrijske politike. To je, dakle, bio ključni njegov zaključak. Malo je koji strani diplomata tako dobro poznavao srpski nacionalni i kulturni identitet kao Benjamin Kalaj. Kao diplomata na dvoru kneza Mihaila, on je postavljao stvari u skladu sa nastojanjem da se Srbija ustupcima veže za zapadnu (austrijsku) moć. (Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882?1903), Catena mundi, Beograd, 2017, 58?59.) U jednom trenutku je takav naum – u rezultanti dejstava evropskih sila – napušten kao orijentir austrijske politike: ocenjeno je da ostvarenje srpskog nacionalnog jedinstva ugrožava Dunavsku monarhiju, dok se katolizacija (kroatizacija) Bosne i Hercegovine mora oslanjati na zapadnu (austrijsku) moć. Otud kroatizaciju treba potpomagati na način direktan kroz katoličku akciju ili indirektan kroz stvaranje bošnjačke nacije koja sprečava jedinstvo pravoslavnih i muslimana. Kao dvadesetogodišnji upravnik Bosne i Hercegovine, pošavši od svog saznanja o srpskom partikularizmu kao trajnom stanju duha, Kalaj je razradio čitav niz mera kojima je trebalo razmrviti svest o srpskoj nacionalnoj integralnosti. Zanimljivo je – o čemu svedoči knjiga bugarske istoričarke Teodore Toleve – da je na tajnim savetovanjima ministara Dvojne monarhije davao potpuno suprotne predloge kada je reč o obrazovanju albanske nacije, koja je oblikovana sa vidnim uplivom austrougarskih uticaja.

Kalaj je, dakle, imao čitav jedan ideološki koncept kada je reč o srpskoj nacionalnoj i kulturnoj egzistenciji. Obesnaživanje takvih zamisli i nastojanja unutar srpskog kulturnog obrasca bio je zahtev i nalog dvadesetog veka. Jer, taj kulturni obrazac je trebalo da saobrazi različite tradicije u nas i da neutrališe različite regionalne i partikularne aspiracije. Do toga nije došlo. Jer, stvaranje jugoslovenskog kulturnog obrasca – koje je otpočelo 1918. godine – počelo je u trenutku kada srpski kulturni obrazac nije bio definisan i kristalisan, pa je zaustavilo njegovo učvršćivanje i razgranavanje. Nešto od tog zaustavljenog kretanja opisaće u emigraciji, posle Drugog svetskog rata, već u visokim godinama života, naš najznatniji istoričar i pravnik, moderni polihistor Slobodan Jovanović. On će reći da su sa stvaranjem Jugoslavije Srbi izvršili nacionalnu demobilizaciju. Taj termin je od velikog značaja, jer on pokazuje da jedno kretanje koje je išlo ka oblikovanju nacionalnog identiteta nije dovedeno do svoga kraja.

Ta činjenica je dalekosežna, jer se pojavljuje pred našim očima od trenutka raspada Jugoslavije 1991. godine. U samom jugoslovenskom iskustvu prepoznajemo dva momenta. Postoji jugoslovensko iskustvo između dva svetska rata koje je u mnogo čemu težilo integralizmu, u jednoj formi multikulturnosti, kako ocenjuju strani istoričari i kulturni istoričari, poput Endrua Baruha Vahtela. I postoji, posle Drugog svetskog rata, jugoslovensko iskustvo koje je razvilo nacionalne kulturne koncepte, koji su osamdesetih godina XX veka poprimili razvijene forme kulturne dezintegracije Jugoslavije. Ti su se procesi odvijali pod imenima kao što su bila: dogovorna ekonomija, republički etatizmi ili zajednički osnovi književnih programa u obrazovanju. To se može prepoznati i u konceptima za drugo izdanje Krležine Enciklopedije Jugoslavije: Dositej Obradović – po tim zamislima – ne treba da bude prikazan u odrednici „Srbija“ nego u odrednici „Vojvodina“. Sve je to razvijano u skladu sa vladajućom komunističkom ideologijom i njenim ugaonim kamenom: to je bila teza o velikosrpskoj hegemoniji u Kraljevini Jugoslaviji.

Takvo kretanje je svakako partikularizovalo i dezintegrisalo celokupnu srpsku nacionalnu i kulturnu egzistenciju. Taj podatak je od presudne važnosti. Jer, to je nešto što je kao izazov postavljeno pred nas, budući da je snažno i živo nastojanje da se produži titoističko nasleđe u svojim kulturološkim izvodima. Naš glavni kulturni izazov predstavlja snažna i višestruko poduprta težnja da se oblici postojanja srpskog naroda, nametnuti rešenjima do kojih je doveo raspad titoističke Jugoslavije, kulturno saobraze sa nasilnim i nedemokratskim rešenjima.

Jer, poluvekovna ideologizacija je stvorila kristalizovane načine mišljenja čiji je postmoderni naglasak – posle raspada titoističke Jugoslavije – precizan: moraju se izbrisati svi tragovi srpske kulturne prošlosti, kao vrlo često živi tragovi u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj. Na delu je društveni i kulturni inženjering: ako se svi tragovi srpske kulturne prošlosti moraju skloniti, preimenovati, preinačiti, od jezika do spomenika, onda se to ne može u jednom koraku i na jedan mah. U našoj akademskoj, medijskoj i kulturnoj javnosti ciljano se stvara predstava o zanemarljivosti ovakvih nastojanja. Jer, onome što je sada problematično i neistinito neophodno je vreme da postane živo i delotvorno, pa se otud pretvori u samorazumljivo i upotrebljivo. U tome je smisao svakog – i istinitog i krivotvorećeg – društvenog i kulturnog inženjeringa: kada se obrazuju – u školskom, medijskom i kulturnom sistemu – ljudi sa novom svešću, stvarnost dobija druge sadržaje i vid, jer dobija žive učesnike i zastupnike novog – makar i lažnog – poretka činjenica.

Nije slučajno što predsednik Srbije – kao glasnogovornik nevladine inteligencije i zapadnih (američkih) sila – neprestano govori o neophodnosti promene svesti. To znači da treba neutralisati kulturni i javni otpor, koji počiva na činjenicama i istinama koje imaju brojne svedoke, da bi se izašlo na čistu poljanu na kojoj se može pričati ono što je potrebno zapadnom (američkom) društvenom i kulturnom inženjeringu.

Glavno kretanje koje nam se nameće da usvojimo, započeto u komunizmu, podrazumeva jedan nalog koji je spoljašnji, a koji treba da učinimo unutrašnjim. On glasi: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da ono što nije srbijansko – kao Njegoš, kao Andrić, kao Meša Selimović, kao slikar Petar Lubarda, kao Gračanica i Dečani – vremenom prestane da bude srpsko. Od 2008. godine traju neprekidni i kontinuirani napori da se srpski manastiri na Kosovu i Metohiji izmeste iz srpskog državno-pravnog i kulturnog prostora i podvedu pod kosovski „državni“ prostor u Unesku. Ukoliko je kultura tako beznačajan činilac, zašto nastaju ovi napori? Zato što je suštinski napor vezan za to da se Gračanica i Dečani prikažu kao svet neke „kosovske“ kulture, a ne srpske kulture. Da bi se u narednom koraku, do kog dolazi pošto je vreme stabilizovalo nametnutu predstavu kao deo javne svesti, ustvrdilo da tu, u stvari, Srba i nije bilo, nego je bio neki neidentifikovani pravoslavni svet koji pripada nekom „kosovskom“ prostoru.

Ukoliko stvari stoje drukčije, glavno pitanje glasi: zašto je taj napor tako istrajan i zašto je poslednji put samo zahvaljujući aktivnostima Rusije on bio neuspešan? To pokazuje da treba da u mentalnoj mapi svakog čoveka, naročito u mentalnoj mapi mladih ljudi, nastane poželjna predstava: sa stanovišta nalogodavca, zapadnih (američkih) sila i onih naših političara koji – poput predsednika Srbije – neprestano pozivaju na promenu svesti. Jer, uvek se u svim projektima računa na mlade ljude, pošto se ne računa na one čija je svest formirana u prethodnim epohama, pa bi sa malo humora čovek mogao da kaže da su – sa stanovišta društvenog i kulturnog inženjeringa koji nastaje – čitavi naraštaji svakako otpisani i možda čak i umrli, premda se njima čini da su živi.

To možemo videti i na naizgled najjednostavnijem planu: planu imenovanja. Premda naizgled nehotičan i spontan, on je sasvim kontrolisan, jer se snažno rasprostire opštom i javnom svešću. Tako se, recimo, vrlo često govori o bosanskim Srbima, o hrvatskim Srbima i o Srbijancima. Nikada se neće čuti na državnim televizijama u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili Crnoj Gori – srpski predsednik, nego će uvek to biti – srbijanski predsednik. Momenat kada se takvo imenovanje prihvati u srpskoj sredini, bilo u Srbiji i Republici Srpskoj, bilo kod Srba u Crnoj Gori, predstavlja momenat pounutrašnjivanja hrvatskog stanovišta u srpskoj javnoj svesti. Jer, na delu je kretanje koje ima svoj jasan i precizan cilj i čiji je osnovni zadatak da se unutar ljudskih predstava, unutar simboličkog sveta srpske kulture, unutar onoga što obeležava ljudsko pamćenje, formiraju precizni i pogodni modeli. To nikad ne treba da potcenimo.

(U sledećem broju: Novi nemački pohod na Srbiju)