Serija diplomatskih skandala koja je pratila uspon i sunovrat 13 godina dugog diktatorskog režima Aleksandra Vučića, samo je deo slike njegove privatne „paralelne“ države koju je ovaj narcisoidni tiranin stvorio, po svom ružnom liku i još gorem karakteru. Kako je jedan deo njegove mafijaške hidre u očajničkom pokušaju da spašavaju režim i sebe lično, pre samo nekoliko godina krenuo u pohod na Afriku, „oslobodio“ desetine zemalja sa tog kontinenta od viznog režima prema Srbiji, i krenuo u akciju najprljavijih poslova daleko od Evrope. Ko je i kako prao novac, švercovao oružje i koji diktatorski režimi u Africi u pristali da sarađuju sa razbojničkim režimom srpskog diktatora? Šta su radile pojedine diplomate na Blikom Istoku, šta u Africi, kako je reagovala Spoljna obaveštajna služba Ruske federacije na ovu Vučićevu kriminalniu „internacionalu“, i kako je njegov režim navodno „vojno neutralan“ konačno obeležen kao međunarodna opasnost…

Nikola Vlahović

Udruženje-savez pod imenom Srpsko-Afrički Investicioni Forum registrovan na adresi Zrmanjaska 3/25, 11030, Beograd (Čukarica), Srbija, posluje od 11. Jula. 2017. godine, i do nedavno tom naoko bezazlenom udruženju građana, niko nije pridavao značaja. Sve dok evropski istražni organi nisu shvatili šta ustvari režim Aleksandra Vučića radi u Africi…

Privredna komora Srbije i Srpsko-afrički investicioni forum (SAIF) od te 2017. redovno organizuju poslovno-investicione skupove na kojima stalno pozivaju privrednike iz Srbije da više investiraju u Afriku. Ko pravilno „čita“ ovu poruku, znaće odmah da je nekakav mafijaški posao u pitanju.

 Ali, kakav i kakvih razmera, tek nedavno je postalo jasno i evropskom tužilaštvu. Po običaju, Spoljna obaveštajna služba Ruske federacije znala je sve, još od same ideje AV i njegovih pomagača…

Naime, ovaj Forum je okupio oko 100 učesnika iz Južnoafričke Republike (JAR), Zimbabvea i drugih afričkih zemalja, kao i više od 30 firmi iz Srbije, ali i neke prikrivene kompanije iz Istočne Evrope.

Ovakav „poslovno-investicioni forum“ organizovan je zavnično sa ciljem da približi i predstavi mogućnosti za unapređenje zajedničkih aktivnosti i jačanje privrednih veza Srbije i zemalja u okruženju sa Afričkim unijom“. Nezvanično, to je postala Vučićev „rajski vrt“, obećana zemlje (kontinent) i najveća praonica prljavog novca koji njegovom režimu pristiže iz srpskog i međunarodnog podmezmlja i njihovih „poslovnih aktivnosti“…

Da nešto nije kako treba, jasno je postalo EU obaveštajcima kad su shvatili da je godišnja ukupna robna razmena između Srbije i Afričke unije prosečno manja od mizernih 17 milona američkih dolara.

Stvarni kraj srpskog diktatora najavile su poslednjih nekoliko godine te njegove „prekomorske“ i „transkontinentalne“ igre sa pranjem ogromnih suma novca, švercom narkotika i prodajom naoružanja, municije i vojne opreme, što na „belom“ što na „crnom“ tržištu Azije, Afrike i istočne Evrope (od početka rata u Ukrajini), u čemu je koristio i diplomatsko konzularne službe Republike Srbije. Ogromne štete koja je proizvela ta njegova „paralelna diplomatija“ (dakle, znana i neznana lica koja su u raznim AV mafijaškim operacijama, po njegovom ličnom diktatu koristila zgrade i službenike diplomatsko-konzularnih predstavništava Srbije), teško će se nadoknaditi u skorijoj budućnosti. Jer, to je delikatna služba koja se gradi „od temelja“, a on je ne samo srušio te temelje nego je od njih napravio grobnicu srpske diplomatije.

Ovakva mafijaška mreža srpskog diktatora konačno je početkom ove godine postala predmet detaljnih istraga evropskog tužilašta i bezbednosni službi u Evropi i van nje. Problem je, dakle, postao međunarodni.

Agencije za sprovođenje zakona i pravosudni organi iz Belgije, Nemačke, Danske, Grčke, Holandije, Velike Britanije, Rumunije, Španije, Portugalije, Malte i nekih drugih zemalja, već nekoliko godina u koordiniranoj akciji praćenja transfera ogromnih suma „prljavog“ novca (od tržišta narkotika, šverca oružja, trasporta „belog roblja“ i slično), došle su do neoborivih dokaza o ulozi režima Aleksandra Vučića i njegovih ključnih ljudi zatočnika organizovanog kriminala.

U ovako opsežnu istragu uključili su se Europol, Eurojust i Evropska bankarska federacija (EBF). Europolov Evropski centar za sajber kriminal (ECKSNUMKS) i Zajednička radna grupa za sajber kriminal (J-CAT), zajedno sa Eurojustom i EBF-om, dali su operativnu i analitičku podršku, tako da već sada, prema izvorima MT, ima dovoljno dokaza za aktiviranje pravosudnih postupaka i raspisivanja poternica protiv „najviđenijih“ članova režima srpskog diktatora, pa i njega lično.

Zbog svega ovoga, AV je danas na „tankom ledu“, jer posladnja osoba na koju računa istovremeno je i najmoćnija u EU: Ursula Fon der Lajen, predsednica Evropske komisije. Istina, njena „moć“ više ne postoji, poslednjih par godina, a sve glasnije i poslednjih meseci, u Briselu se uveliko govori o njenoj skandaloznoj ulozi u rasipanju novca evropskih poreskih obveznika, korupciji i vezama sa sumnjivim novčanim transakcijama u pravcu režima u Kijevu.

Istovremeno, i američki FBI i ruska Spoljna obaveštajna služba, iz razloga kontrole svojih interesa na tom kontinentu, odavno već prate šta rade Vučićevi trgovcu narkoticima i oružjem u tridesetak afričkih zemalja (i to uglavnom onih zemalja koje nisu priznale ili su povukle priznanje Kosova kao države).

Naime, AV režim obilato koristi navodno „bratske i prijateljske veze“ sa pojedinim afričkim režimima, a posebno njihovo „nepriznavanje“ Kosova, kao političko i diplomatsko pokriće za mafijaške poslove, pre svega za pranje novca preko navodnih investicija u ekspolataciju prirodnih resursa tih zemalja.

Pre nešto više od godinu dana, 24. maja 2024., Vučićev zlosrećni ministar spoljnih poslova Marko Đurić, zajedno sa tadašnjom predsenicom Skupštine Srbije, neartikulisanom kreaturom, Anom Brnabić, i ambasadorom Kraljevine Maroka u Srbiji, inače doajenom grupe ambasadora afričkih zemalja i šefova misija u Beogradu (Nj.E. Mohamed Amin Belhaž), otvorili su svečanu ceremoniju obeležavanja Dana Afrike i Dana prijateljstva sa narodima Afrike, u Palati Srbija. I tu se gore pomenuti klovn Marko Đurić „istrčao“ sa dve ozbiljno kompromitujuće rečenice: „Na početku mandata nove Vlade želim da prenesem svim okupljenima da smo dobili jasnu instrukciju i usmerenje od najvišeg državnog rukovodstva da pojačamo rad na unapređenju odnosa sa bratskim i prijateljskim državama Afrike. Sa državama Afričke unije ne delimo samo istoriju, već nas veže i zajednička budućnost u kojoj ćemo da rastemo i razvijamo se zajedno“…

A, to „najviše državno rukovodstvo“ bio je A. Vučić lično. Jer, u to doba, njegovi „afrički projekti“, uveliko su se nizali. Već 7. oktobra te iste godine, njegov ministar-oligarh, dolazi „u prijateljski Burundi“ i u toj dalekoj zemlji na afričkom kontinentu vodi potpuno besmislene razgovore „o digitalizaciji u finansijama i budžetskoj administraciji, saradnji u oblasti poljoprivrede, industrije, novih tehnologija, veštačke inteligencije, infrastrukture i saradnje univerziteta“. Zvanično, njegova navodna misija je bila „pokriće“ za prateće pripadnike AV mafije, koja je tamo stigla samo sa jednim zadatkom: da pronađe načina da „investira“ par stotina miliona „neopranih“ evra, daleko od EU i američko-britanskih zakona koji bi ih momentalno odveli u zatvor.

Dve nedelje kasnije, 21. oktobra 2024., Aleksandar Vučić izjavljuje da je „bezgranično zahvalan“ kraljevini Esvatini (bivši Svazilend) jer je „u teškim trenucima za Srbiju pokazala solidarnost sa njom i što se, kad je to mali broj zemalja smeo, isprsila u zaštiti našeg teritorijalnog integriteta i poštovanju rezolucija Ujedinjenih nacija“.

Pomislio bi čovek da se narod tog bivšeg Svazilenda digao na oružje, da brani celukupnost i nepovredivost granica Republike Srbije“, ali…Diktator kraljevine Esvatini (Svazilend), omogućio je uz pristojnu „ugradnju„, pranje još nekoliko stotina miliona američkih dolara iz narko-fondova naslonjenih na režim srpskog diktatora.

Toliko im je dobro išao taj posao, da su odmah ugovorili pranje još prljavog novca od šverca naoružanja i opreme, ali „redistribuciju“ municije i oružja, preko tog Esvatinija (Svazilenda), u sve zaraćene afričke države, ili, tamo gde je to moglo da se ugovori.  Da sprdnja sa građanima Srbije bude kompletnija, Vučić i Msvati Treći  održali su „plenarni sastanak“, svečano potpisivali nekakve sporazume, posle „okruglog stola“ pod nazivom „Srbija i Esvatini – Inovacija kao pokretač rasta„. Zvaničan izveštaj je bio da su „politički odnosi Srbije i Esvatinija bili nerazvijeni do pre nekoliko godina, a u poslednje tri je bilo nekoliko sastanaka zvaničnika dve države“. Jasnije rečeno: „a, onda ih je bog pogledao i dao im beskrajne mogućnosti pranja narko-dolara (i evra, od šverca naoružanja, municije i vojne opreme)“.

A, sve je počelo još u martu 2022. godine, kad je tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio posle sastanka sa predsednikom Donjeg doma Parlamenta Esvatinija, izvesnim Petrosom Mavimbeleom, da je odluka te južnoafričke države da prizna Kosovo  bila „rezultat nedovoljne komunikacije“. Jer, Esvatini (Svazilend) je priznao Kosovo još u aprilu 2010. godine. I dalje ga priznaje kao zasebnu državu, ali to srpskom diktatoru ne smeta, jer je, zaboga, veliki posao u pitanju. Barem par milijardi evra i dolara.

U to ime, pala je i „zdravica“ u Beogradu kad je na spektakularan način u srpsku prestonicu (od 18. do 19. oktobra prošle., 2024. godine) došao lično kralj Esvatinija, sa svojih 11 žena i velikom pratnjom. Na zajedničkoj konferenciji za štampu u Beogradu sa kraljem Esvatinija Vučić je rekao da „onima kojima je važno samo kad ovde dođu veliki evropski lideri, kažem da sam veoma ponosan što mogu da ugostim kralja Msvatija Trećeg i druge afričke lidere“ I dodao da je „Afrika jedan od ključnih kontinenata, to je kontinent naših prijatelja, bratski“.

Srpski diktator je u prisustvu diktatora Esvatinija govorio o pedesetak afričkih zemlja sa kojima njegov režim ima ugovor o slobodnoj trgovini, te kako „saradnja sa Esvatinijom pruža velika mogućnost za proizvode Srbije, pa će delegacija njenih ministara do kraja godine posetiti tu zemlju“. I, ta „delegacija“ koju je AV poslao, u pravu mafijašku misiju, uradila je sličan posao kao i „pratnja“ Nemnada Popovića „u proijateljskom Burundiju“.

Pet meseci kasnije, 5. marta ove 2025. godine, opet stupa na scenu ministar spoljnih poslova Srbije, Marko Đurić, sastajući se sa ministarkom trgovine, saobraćaja, industrije i turizma Republike Burundi Mari Šantal Nidžimbere, sa kojom je razgovarao o navodnom razvoju bilateralne saradnje, i „tradicionalno prijateljskim zemljama afričkog kontinenta sa kojima Srbiji radi na jačanju saradnje u oblastima od zajedničkog interesa“. 

Potpuno nezainteresovanu gošću, tragikomični Đurić je izložio informacijama u vezi „aktuelne situacije na Kosovu i Metohiji, sa posebnim osvrtom na težak položaj Srba i pritiske sa kojima se svakodnevno suočavaju“.  Ali, ta gospođa iz bivše francuske kolonije, naučena samo na kriminalne poslove, pljačke i prevare u svojoj zemlji, došla je sasvim drugim razlogom: naime, još od 2022. godine u Srbiji se potpuno neočekivano pojavili brojni investitori iz tog Burundija. U registru APR-a, samo tokom njenog gostovanja, prijavljeno je 10 novih firmi čiji su osnivači iz ove afričke države, i sve su registrovane u formi društva sa ograničenom odgovornošću. Osnivački ulog im je bio 10.000 dinara, a imena firmi (ranije i kasnije registrovanih na građane Burundija), izgledaju ovako: Toussaint doo, Karabona doo, Listramona doo, Esperance doo, Hitimana doo, Rumaditex doo, Lamokidija doo, Hananey doo, Musaga trade doo, Kabavete doo i slično…

Kao pretežna delatnost svake od ovih firmi registrovana je trgovina na veliko metalnom robom, instalacionim materijalima, opremom i priborom za grejanje. Svi su overili osnivački akt na istom mestu, kod iste javne beležnice u Pančevu i svi su prijavili istu adresu prebivališta: Pančevački put BB. Dakle, nigde! Propisno su platili naknadu za overu od 2.880 dinara.

Sve firme imaju po jednog vlasnika sa 100% udela, koji je ujedno i direktor. Kako su građani tog dalekog Burundija, gde vlada opšte siromaštvo i gde često nema ni vode ni struje, gde policija prekomerno hapsi, prebija, a često u ubija, počeli da dolaze masovno u Srbiju, kao zemlju Evrope za koju im nije bila potrebna viza? Da li zato da kasnije odu u EU, ili za poslove „ispod radara“, koje niko nikada neće videti? Uprkos „diskreciji“, već pomenuti istražni organi Evropske unije shvatili su šta se dešava i lično Aleksandra Vučića obavestila početkom ove godine da su svi useljeni već odavno „praćena lica“ i da mu taj posao neće proči kako je zamislio.

Iz nsajpouzdanijih izvora MT, vrlo bliskim vrhu države, reč je bila o otvorenoj pretnji srpskom diktatoru. To je imalo posledice: mada su firme „Burunđana“ u Srbiji i dalje u aktivnom statusu u APR-u, sve su privremeno izgubile PIB…

Slični poslovi razvijeni su i u zemljama Bliskog Istoka, pa je tako i bivši pripadnik Jedinice za specijalne operacije (JSO), inače ambasador Srbije u Austriji Marko Blagojević (poznat po napadu na Andreasa Šidera, austrijskog poslanika u Evropskom parlamentu), dok je „službovao“ u Libanu, kupovao zgradu ambasade Srbije po ceni znatno višoj  od tržišne vrednosti, udaljenoj čak 30 kilometara od centra Bejruta. Zašto tako daleko, znaju oni koji su pratili njegove „nediplomatske poslove“ slične ili iste onima koje AV režim vodi u afričkim zemljama.

 Zbog takvih „poslova“, još 2020. godine, tužilaštvo i policija Etiopije upali su u zgradu ambasade Srbije u Adis Abebi, zvanu „Titova kuća“, dok je ambasador Aleksandar Ristić navodno bio na odmoru u Srbiji, i detaljnim pretresom ustanovili ono u šta su sumnjali: neke prostorije ovpog diplomatsko konzularnog predstavništva služile su kao „kancelarije“ za nezakonite poslove u ovoj zemlji.

Zvaničnici Etiopije, tu zgradu su oduzeli i pozvali diplomate svih šest bivši republika nekadašnje SFRJ da pristupe „sukcesiji“ te nekretnine. Vučićev reži proglasio je ovaj događaj „činom bez presedana u međunarodnim odnosima i flagrantnim kršenjem Bečke konvencije“.

O Vučićevoj mreži međunarodnih „veš mašina“ za pranje prljavog novca progovorila je i Služba spoljne obaveštajne službe (SVR) Ruske federacije (što inače vrlo retko čini). Prema informacijama za koje kažu kolokvijalno da „dolaze do njih“, odbrambene preduzeća Srbije isporučuju bojni materijal Ukrajini, čineći to suprotno neutralnosti koju deklarišu vlasti zemlje, a da isporuke čine i preko nekih afričkih zemalja. „Srpski vojskovođa pokušava da puca Rusiji u leđa“, objavio je pres-biro ove obaveštajne službe i dalje navodi kako srpska preduzeća koriste šemu sa lažnim sertifikatima krajnjeg korisnika i zemalja posrednika.

Među poslednjim se najčešće pojavljuju zemlje NATO, pre svega Češka, Poljska, Bugarska, „a u poslednje vreme i afričke države“.

 Dalje, Služba spoljne obaveštajne službe (SVR) Ruske federacije izveštava da je već isporučeno oko 100 hiljada mina, haubice i milion patrona za malokalibarsko oružje. SVR takođe ukazala imena preduzeća Jugoimport SDPR, Zenitprom, Krušik, Sofag, Reyer DTI, Sloboda, Prvi Partizan i drugi, a onda dodaje u izveštaju i ovo: „Stiče se utisak da je želja srpskih defanzivaca i njihovih pokrovitelja da unovče krv bratskih slovenskih naroda naterala da zaborave ko su im pravi prijatelji, a ko neprijatelji“. SVR je otvoreno nazvao Vučićeve isporuke „antiruskim akcijama„, i „i njegovim doprinosom ratu koji je Zapad razgoreo“, pa uzgred podsetio na istorijske događaje kada je Rusija pomagala Srbima od oslobođenja Osmanskog carstva i povratku Kosova u Balkanskim ratovima.

Predsednik komiteta Saveta Ruske federacije za međunarodne poslove Grigorij Karasin zatražio je detalje informacije o isporuci municije Ukrajini iz Srbije tražeći temeljnu rusku  inspekciju i istragu i Srbiji i adekvatan odgovor na dosadašnja saznanja…Tražio je da se akter imenima i prezimenima i imenima kompanija stave na listu neprijatelja Rusije, zgrožen dvostrukom I trostrukom igrom Aleksandra Vučića i njegovog režima koji je „u nekoliko navrata proglašavao neutralnost“. Pominajo je Karasin kako  je Aleksandar Vučić ranije izjavljivao da Srbija, uprkos pritiscima NATO, namerava da zadrži svoju vojnu neutralnost i da se neće pridružiti nikakvim vojnim blokovima.

Početkom maja meseca 2025., Pres-biro SVR pozvao se na informacije da su oficiri režima u Kijevu „veoma zahvalni srpskim proizvođačima naoružanja i municije za doprinos održavanju borbene sposobnosti Vojske Ukrajine„…Ruskoj Spoljnoj obaveštajnoj službi dobro su poznati pravi „potrošači“ Vučićevih „izvoznih proizvoda“ pa navode narudžbine češke kompanije “ Poličske stroirni“ za proizvodnju „Krušika“ u Valjevu i nekoliko velikih isporuka kompleta za granata 122-mm Snajder za raketni sistem „Grad“, te da je vojno preduzeće „Eling“ iz Loznice takođe poslalo slične komplete, ali Bugarskoj firmi EMCO.

Mnoge od ovih isporuka došle su „papirima“ preko firmi registrovanih u afričkim zemljama. Znaju Rusi i da je kompanija ELING, osnovana davne 1989.godine, i da u suštini nije odbrambeno preduzeće, već se bavi proizvodnjom indukcionih peći za topljenje i grejanje metala i metalskom industrijom. Uprkos svemu ovome, Aleksandar Vučić, koliko god providno i smešno delovalo, tvrdi da je sav izvoz oružja „zaustavljen“ a da Srbija isporučuje proizvode samo za potrebe vojske. Jer, koliko juče, javno je u Briselu kazao da će Srbija pomoći Ukrajini „na svaki način“.

I na to je reagovao predsednik komiteta Saveta Ruske federacije za međunarodne poslove Grigorij Karasin, pa je postavio pitanje: „Zašto se prekida vekovno prijateljstvo Srbije i Rusije“ i čije poslove obavlja A. Vučić. Pitao je to i Aleksandra Vulina i Marka Parezanovića prilikom njihoive poslednje posteme Moskvi, na Dan pobede. Ne zna se šta su rekli, i da li su uopšte nešto rekli, ali se zna da su im se gaće tresle. Došao je kraj prevarama i maskenbalima AV u Srbiji i van nje…