Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker

Ričard Nor

Potpuno zaokupljene obnovom, vlade zapadno-evropskih država prve dve godine posle Drugog svetskog rata malo su razgovarale o uspostavljanju evropskoj jedinstva. Izuzetak je bio plan, koji su napravile Belgija, Holandija i Luksemburg, koji je predviđao formiranje Beneluksa, zajedničkog carinskog područja te tri države. Ideja je bila nadahnuta pokušajem Žana Monea da se napravi britansko-francuska unija 1940. godine.

Iako nije bilo mnogo diplomatskih napora za realizaciju te ideje,, u prve dve posleratne godine vizija stvaranja „Sjedinjenih Evropskih Država“ ipak je prodrla na novinske stranice i to iz dva neočekivana smera. Jedan je krenuo iz Ciriha u septembru 1946, iz govora Vinstona Čerčila. Iako je tada već bio smenjen sa funkcije premijera, ostao je sklon uzburkivanju međunarodne scene. On je izneo neobičan predlog: osnivanje „Saveta Evrope“. Drugi, sličan predlog stigao je od Sjedinjenih Američkih Država, koje su i sledećih nekoliko godina imale ključnu ulogu u zagovaranju evropskog političkoj ujedinjenja. Taj projekat je podsticala grupa američkih internacionalista okupljenih oko Saveta za međunarodne odnose (CFR), koji je osnovan 1920. godine. Obilato finansiran od Fondacije Rokfeler i nekoliko industrijskih korporacija, Savet je razvijao mehanizam za ekonomsko ujedinjenje Evrope. Rezultat je promovisan 1946, kada su Dejvid Rokfeler i Čarls M. Spofor objavili dokument „Obnova Evrope“. Da bi dobili podršku za svoju rezoluciju, članovi Saveta su pokrenuli intenzivnu kampanju u Kongresu i medijima. Vlasnik magazina Lajf, Henri Lus, koji je imao značajnu ulogu u Savetu, tada je u svojim novinama objavio: „Naša politika trebalo bi da pomogne narodima Evrope da se ujedine u federaciju kao što su to naše savezne države učinile 1787. godine.“ Podršku tom planu dali su Vašington post i Njujork tajms, dva najuticajnija glasila koja su bila u vlasništvu članova Saveta za međunarodne odnose. Njujork tajms je u aprilu 1946. objavio uvodnik u kome piše: „Evropa mora da se federalizuje ili će nestati“. St. Luis Dispeč je objavio da je došlo vreme „da se Evropljani odluče da li će se udružiti ili umreti“.

Posleratno pogoršavanje međunarodnih odnosa i strah od Sovjetskog Saveza uvukli su SAD u evropsku arenu. To je pojačalo američku podršku projektu evropskog ujedinjavanja. Okidač američkog interesa za Evropu bio je strah da komunisti ne preuzmu Italiju i Francusku, gde su nakratko postali pojedinačno najveće parlamentarne partije. Uspon komunista podstaknut je poremećajima u ekonomiji, koji je potkopao početni posleratni optimizam.

Ironično, prva država koja je upala u stvarnu ekonomsku krizu bila je Velika Britanija, čija privreda je bila prenapregnuta još uvek velikim vojnim angažmanom. Tokom šest ratnih godina, veći deo britanske privrede finansiran je američkim kreditima iz programa „Pozajmi-zakupi“ („Lend-Lease“), vrednog 48,5 milijardi dolara. Čim je u avgustu 1945. završen rat sa Japanom, američka vlada je ukinula „Lend-Lease“. Britanci su tu odluku nazvali „finansijskim Dankerkom“. Čak i nakon što su, u decembru 1945, dobili od Amerike još jedan kredit od 3,75 milijardi dolara i od Kanade 1,25 milijardi dolara, britanska privreda je nastavila da se urušava.

Vlada u Londonu je 21. februara 1947. obavestila Vašington da više neće moći da daje finansijsku pomoć Grčkoj i Turskoj. To je pokrenulo seriju kriznih sastanaka članova Kongresa i Stejt departmenta. Kao rezultat, nastala je slavna „teorija domina“, koju je afirmisao Trumanov zamenik Din Ačeson. Suočen s mogućnošću da komunisti preuzmu vlast u Grčkoj i Turskoj, Ačeson je objavio da se na kocki nalazi veći ulog. Ako one padnu, komunizam bi mogao da se proširi na južnu i centralnu Aziju, od Irana do Indije. Hitno je napravljen paket podrške od 400 miliona dolara za Grčku i Tursku. Na zajedničkoj sednici oba doma Kongresa, Truman je rekao: „Moramo da podržimo slobodne narode, koji se opiru podjarmljivanju“. Tako je ustanovljena strategija, koja je kasnije postala poznata kao „Trumanova doktrina“, koja je narednih 40 godina vodila američku diplomatiju u uslovima Hladnog rata.

Pregovori „velike trojke“ – Amerike, Sovjetskog Saveza i Velike Britanije – o budućnosti Nemačke nisu vodili nigde i u decembru 1947. nepovratno su propali zbog sovjetskog zahteva da Nemačka plati ogromnu ratnu odštetu. U uslovima ubrzane polarizacije između Istoka i Zapada, američki državni sekretar Džordž Maršal napravio je novu strategiju privredne podrške Evropi. U to vreme bilo je najvažnije da se izbegne utisak da Amerika diktira evropsku politiku, pa je Maršal svoj govor na Univerzitetu Harvard uvio u sledeće poruke: „Pre nego američka vlada bude mogla da nastavi bilo kakav napor da olakša situaciju i pomogne oporavak evropskog sveta, mora da postoji dogovor između evropskih zemalja o zahtevima koje ova situacija postavlja i ulozi koju će te države preuzeti. Za našu vladu ne bi bilo prikladno da se jednostrano prihvati osmišljavanja programa koji bi evropsku privredu digao na noge. To je posao Evropljana. Inicijativa mora da dođe iz Evrope. Naša uloga trebalo bi da bude u prijateljskoj pomoći u pravljenju evropskog programa i kasnijoj podršci u onoj meri koja bi nam bila praktična. Program treba da bude zajednički, dogovoren među brojnim, ako ne i svim evropskim narodima.“

Kao odgovor na Maršalov predlog, 16 evropskih država su se dogovorile da osnuju tzv. Odbor za evropsku ekonomsku saradnju (Committee for European Economic Co-operation, CEEC). Za predsednika CEEC-a izabran je britanski političar Oliver Franks, ali ključnu ulogu je imao potpredsednik Žan Mone. Oni su napravili procenu da bi za period od 1948. do 1951. Evropi bila potrebna pomoć od 19,1 milijardu dolara. Američki predsednik Truman tada je u Kongres uputio svoj „Predlog zakona o evropskom oporavku“, kojim je tražio 17 milijardi dolara za sledeće četiri godine.

Maršalov plan se smatrao altruističkim potezom SAD-a da pomogne osiromašenim zapadnim saveznicima. U pozadini su ipak bili snažni trgovinski interesi. Evropa je predstavljala ogromno tržište od nekoliko stotina miliona ljudi, čiji gubitak Amerika nije mogla sebi da dopusti. Ekonomska podrška Evropi otvorila je šansu za američke proizvođače i trgovce, koji su očajnički tražili kupce nakon što su splasnule ratne narudžbe. Poput ranijih Trumanovih paketa za Grčku i Tursku, ponuđena pomoć nije bila isključivo finansijska. Uključivala je žito, vozila i industrijske mašine proizvedene u Americi.

Osim toga, američke firme su prepoznale priliku da kupe vrednu evropsku imovinu po izuzetno niskim cenama. Taj vid intervencije posebno je uznemirio generala De Gola. Još značajniji element Maršalovog plana bila je jaka politička komponenta, koja je bila uključena od početka.

Amerika je postala najžešća integracionistička snaga u posleratnoj Evropi. Na tom talasu, Čerčil je inicirao osnivanje svestranačkog Pokreta ujedinjene Evrope. Ponovio je poziv na formiranje Sjedinjenih Evropskih Država, kojima bi SAD, SSSR i Velika Britanija mogle da budu sponzori. Takođe, predložio je da se Nemačka ponovo uključi u zapadni svet. Slična udruženja su osnovana u Francuskoj i Nemačkoj. Osnovana je Evropska unija federalista, koju je predvodio holandski socijalista i pacifista dr Henri Brugmans. Njen cilj je bio da grupe u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Belgiji, Italiji, Luksemburgu, Holandiji i Švajcarskoj okupi pod okrilje novog Odbora za međunarodnu koordinaciju Pokreta za ujedinjenje Evrope. 

Suprotno organizovanoj podršci iz Evrope i jakom lobiranju u Vašingtonu, američki Kongres je ostao neprijateljski raspoložen prema Maršalovom planu. Ipak, vetrokaz se opet okrenuo pod spoljnim pritiscima. U februaru 1948. godine „praški udar“ uspostavio je komunističku vlast u Čehoslovačkoj. Taj događaj je ostavio duboke posledice na ceo zapadni svet i konačno srušio otpor Maršalovom planu u Kongresu. Predstavnički dom je ogromnom većinom, 329 prema 74, odobrio plan, ali pomoć je ograničio na 5,3 milijarde dolara na godinu dana, posle koga bi trebalo da se traži novo odobrenje za novi paket pomoći.

Lobisti sa obe strane Atlantika naučili su važnu lekciju: ništa nije korisnije za oblikovanje američkog mišljenja od retorike o zaštiti zapadne Evrope od komunističke pretnje. U Americi je taj stav zastupao Džon Mekoj, koji je kasnije postao američki visoki izaslanik u Nemačkoj: „Predlog za podršku Evropi najlakše će biti podržana u kontekstu otpora širenju komunizma“. Francuzi su takođe uvideli velikre prednosti od pretnje komunizmom.. Mendes-Franse je napisao: „Komunisti nam čine veliku uslugu. Pošto smo pod komunističkom pretnjom, Amerikanci se strašno trude da nam pomognu. Moramo da negujemo taj nezamenjivi komunistički bauk.“

Kao glavni instrument promocije svoje nove politike prema evropskim integracijama, Vašington je izabrao novu organizaciju, osnovanu 16. aprila 1948, radi nadzora distribucije novca iz Maršalovog plana. To je bila Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju (OEEC). Za predsednika je izabran dosledni integracionista Pol Henri Spaak, višegodišnji belgijski premijer. Međutim, usledile su žestoke kritike sa svih strana. Velika Britanija, Švedska i Švajcarska suprotstavile su se kadrovskim rešenjima, a Francuska kompletnoj ideji. Mone je oštro zaključio: „OEEC je ništa, to je samo razvodnjeni britanski pristup Evropi, koji se svodi samo na razgovore i konsultacije, a akcija je moguća samo ako postoji konsenzus. To nije način sa se stvori Evropa.“ Tako je propao prvi pokušaj uspostave nadnacionalne evropske unije.

U martu 1948, Brugmans i njegova Evropska unija federalista organizovali su u Hagu veliki Evropski kongres, kojim je predsedavao Vinson Čerčil. Među 800 prisutnih delegata bilo je i nekoliko budućih premijera, uključujući Alsida de Gasperija iz Italije, Roberta Šumana iz Francuske i Harolda Mekmilana iz Velike Britanije. Prisustvovala je čak i delegacija iz Zapadne Nemačke, predvođena Konradom Adenauerom, koji je nešto kasnije postao njen prvi kancelar.

Preuzimajući Čerčilov predlog iz Ciriha, Kongres je pozvao na stvaranje Saveta Evrope, koji bi imao zadatak da razradi planove za političko i ekonomsko ujedinjenje Evrope. Kongres je bio prevelik i preslabo organizovan da bi doneo bilo kakvu čvrstu odluku o sastavu Saveta, pa nije zvanično usvojen nijedan predlog. Jedna stvar je ipak dogovorena: da se mora osnovati Evropski pokret, koji će koordinisati različite grupe promotera ujedinjenja Evrope, sa zadatkom da „konkretnom praktičnom akcijom u političkoj i ekonomskoj sferi slomi nacionalni suverenitet evropskih država“.

Ta odluka je indirektno pokrenula jednu od najzanimljivijih epizoda u istoriji pokreta evropskog ujedinjenja. Nedugo posle kongresa u Hagu, dvojica najaktivnijih lobista za ujedinjenje, Jozef Retinger i Čerčilov zet Dankan Sandis, otišli su u Ameriku da traže podršku za svoju kampanju za evropsko ujedinjenje. Tamo su sreli dve ključne figure, Vilijema Donovana, zvanog „Divlji Bil“, koji je 1947. osnovao CIA, i njegovog kolegu Alena Dalsa, koji je kasnije, u vreme predsednika Ajzenhauera, postao šef CIA. Na njihovo insistiranje, osnovana je nova organizacija, Ameriki odbor za ujedinjenu Evropu (ACUE), koja je kasnije upotrebljavana kao kanal za tajno finansiranje CIA. Novac za promovisanje projekta ujedinjene Evrope stizao je i iz Fordove i Rokfelerove fondacije. U narednih nekoliko godina, CIA je preko ACUE tajno finansirala ceo niz pojedinaca i organizacija koje su radile na evropskom ujedinjenju, od političara poput Spaka i radničkih sindikata, pa do britanskih časopisa kakvi su bili The Economist ili Encounter. Ipak, najviše novca iz ACUE otišlo je u Evropski pokret.

Početkom 1948. britanske i američke vlasti su procenile da Zapadna Nemačka ima snage da formira samostalnu vlast. Međutim, kada je najavljeno uvođenje nemačke marke, kao jedinstvene valute u Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj, Sovjetski Savez je blokirao putne komunikacije i podigao legendarni Berlinski zid. Taj potez je uverio Amerikance i Evropljane da sovjeti predstavljaju veću pretnju oporavku Evrope nego Nemačka. To je dovelo do utemeljenja Severnoatlantskog pakta u Vašingtonu 4. aprila 1949, kojim su SAD, Kanada, Velika Britanija, Francuska, Italija, zemlje Beneluksa, Norveška, Danska, Portugal i Island stupile u ujedinjenu vojnu organizaciju za odbranu nekomunističke evrope. Sa sedištem u Briselu, NATO je garantovao mir Evropi tokom sledećih 40 godina. Uspešno osnivanje NATO-a predstavljalo je trijumf zajedništva – nezavisne države sarađuju na način koji ne umanjuje njihov suverenitet.

Dok su trajali pregovori za NATO, aktivno su preduzimani i koraci za uspostavljanje Saveta Evrope. Posle žustre rasprave, postignut je sporazum da se u okviru Saveta formira Odbor ministara, koji će se sastajati iza zatvorenih vrata,  i Savetodavna skupština u čijem radu će javno učestvovati članovi nacionalnih parlamenata. Statu Saveta Evrope je potpisan 5. maja 1949. u Londonu. Potpisalo ga je deset vlada: Velika Britanija, Francuska, Belgija, Holandija, Luksemburg, Italija, Irska, Danska, Norveška i Švedska. Istog meseca, formalno je osnovan Evropski pokret. Njegovi predsednici su postali Dankan Sandis i Leon Žoks iz Francuske, a Jozef Retinger je postavljen na funkciju generalnog sekretara. CIA je Retingeru dala novac i za osnivanje organizacije poznate kao Bilderberg grupa, nazvane po holanskom hotelu u kome se prvi put sastala u maju 1954. godine. Kako tada, tako je i danas cilj te organizacije da održava redovne sastanke vodećih političara, poslovnih ljudi i pravnika kako bi se ojačale veze Amerike i zapadne Evrope. Sastanci se namerno održavaju u tajnosti.

Prva sednica Saveta Evrope počela je u Strazburu 10. avgusta 1949. Na njoj su bili vodeći političari iz svih zemalja članica. Neprikosnovena zveda je bio pompezno dočekani Čerčil, koji je ushićenoj gomili od 50.000 ljudi okupljenih na glavnom gradskom trgu održao govor. Prvi predsednik Saveta bio je Spak, koji je samo sedam dana ranije dao ostavku na mestu premijera Belgije.

Na drugoj sednici, „federalisti“ su pokrenuli veliku ofanizivu, tražeći da se uspostavi nadnacionalna vlast koja će upravljati ključnim sektorima odbrane, ljudskih prava i energetike. Tom predlogu su se suprotstavili britanski i skandinavski delegati. Mekmilan, predstavnik Konzervativne partije, objasnio je da se britanski stav zasniva na većoj sklonosti ka radu na praktičnim problemima, a ne na postavljanju opštih načela. Britanci su zauzeli stav da oni koji žele da idu putem federalizma to i učine, ali da oni nemaju nameru da ih slede. U tom trenutku Spak počinje da nameće ideju „male Evrope“, koja poprima oblik obuhvatajući Francusku, Nemačku, Italiju i zemlje Beneluksa. Spak je končano shvatio da Savet Evrope nikada neće biti ništa više od pričaonice. Zaključio je da se „moramo snaći s britanskom podrškom ili bez nje, ako želimo napredovati“. Ostavku na mesto predsednika Saveta je dao 11. decembra 1951. godine. U to vreme se već pripremao treći pokušaj stvaranja nadnacionalne vlasti u Evropi. Taj pokušaj je bio uspešan.

(U sledećem broju: Plan za prevaru evropskih naroda)