Jan van Helsing je pseudonim nemačkog pisca Jana Udo Holeya (rođen 22. marta 1967. u Dinkelsbühlu, Zapadna Nemačka). Helsing (Holeay) je „označen“ u zapadnim medijima kao „kontroverzni autor“ poznat po knjigama o tajnim društvima i razotkrivanjima globalnih zavere. Knjige su mu u nekim od najliberalnijih država takozvanog „slobodnog sveta“ bile zabranjivane, a najpoznatija među njima „Tajna društva i njihova moć u 20. veku“ (1993), postala je svetski bestseler i prevedena je na više jezika. Magazin Tabloid iz ovog stigmatizovanog ali popularnog dela, specijalno za svoje čitaoce u nekoliko nastavaka priređuje odabrane delove…

Priredio: Luka Mitrović

6. februara 1929. u Vašington je došao Montagju Norman, predsednik Engleske banke da bi se „posavetovao“ sa američkim ministrom finansija Endruom Melonom. Nakon toga su Federalne rezerve su odmah povećale svoj glavni „kamatnjak“.

9. marta 1929., Paul Varburg je objavio u finansijskom časopisu Finansijska hronika: „Kada dođe do toga da se orgije neograničenih spekulacija previše rašire, onda je osiguran potpuni raspad“. 

Oni koji su razumeli povukli su se tiho sa berze i uložili u zlato i srebro.

Des Grifin piše o tome: „U jesen 1929. je došlo vreme da međunarodni bankari pritisnu dugme kojim će se pokrenuti mašinerija koja vodi ka Dugom svetskom ratu. Nakon što su sami rasprodali svoje agente i prijatelje u talasu veštački izazvanih bumova akcija, međunarodni bankari su čitavom sistemu izmakli tlo pod nogama i gurnuli SAD u velik krah na berzi. Sledećih godina usporavan je razvoj privrede u čitavom svetu, dok praktično nije sve stalo“…

Opšte očajanje izazvano krahom berze Iluminati su vešto iskorisili da budzašto kupe posede i preduzeća. Takođe se ukazala prilika da prodube svoj uticaj na vladu SAD, a CFR je počela da u svoje redove, kao što je planirano, privlači ljude iz vlade, privrede, štampe kao i visoki vojni personal. Kao što smo upravo razmotrili, nemački razvoj je nakon   Versajskog ugovora bio predodređen time što se od Nemačke zahtevala isplata štete od 123 milijarde maraka i 26%  vrednosti nemačkog izvoza godišnje. Propast nemačke valute zbog plaćanja štete je bila očekivana – hronična inflacija!

U tom haosuNemačka je stavila moratorijum na sve isplate štete u gotovom novcu u sledeće dve godine. Pobedničke sile su odbile zahtev i glasale 9. januara 1923. sa tri naprema dva glasa za to da je Engleska po nalogu „Sitija“ glasala sa NE – Nemačkoj, da Rajh zaostane sa robnim isporukama. Nakon toga su 11. januara 1923. belgijske i

francuske trupe zaposele Rursku oblast. Nakon što su nemački radnici u Ruru pozvali na generalni štrajk zaposedanje se pokazalo neuspešnim.   Trupe su izašle iz ovog ćorsokaka kada se Nemačka  saglasila sa kompromisnim rešenjem koje je poznato kao Dejvis-plan.

Dejvis-plan je napravio J.P. Morgan, Rothšildov  saradnik, po kome su Nemačkoj trebali biti dodeljeni krediti u prve četiri godine u visini od   800 miliona američkih dolara. Dejvis-plan je propao kada su nemače isplate štete porasle. Zamenjen je Jungovim planom (po Morganovom agentu Ovenu Jungu).

U svrhu bolje pljačke međunarodni bankari su u Švajcarskoj osnovali „Banku za međunarodne sporazume o plaćanju“. Tako

su isplate ratne štete nastale u Prvom svetskom ratu mogle da se izvrše jednostavno tako što bi se sredstva sa računa jedne zemlje u ovoj banci rezervisala za račun druge zemlje koja je isto imala račun u ovoj banci. I ovde su se bankari bogatili visokim taksama i provizijama.

Profesor Kvigli izveštava: „Može se zapaziti da su ovaj sistem (Dejvis i Jung-plan) ustanovili međunarodni bankari i da je pozajmljivanje novca Nemačkoj bilo za njih krajnje unosno“.

Ovo je jedan od najboljih primera makjavelističkog sistema. Na jednoj strani bankari podržavaju sve zaraćene strane i sada još pozajmljuju novac Nemačkoj za isplatu ratne štete. Svejedno šta je i kako Nemačka radila, od samog početka je bilo jasno od koga bi pozajmila, odnosno morala da pozajmi novac. Bila je to jedna te ista grupa koja je

planirala i finansirala Prvi svetski rat, rukovodila njime i pritom se okoristila. Međutim, igra se nastavlja. Još je trebalo ostvariti velike planove i ciljeve, rat broj dva je na redu! Ogromni iznosi američkog kapitala su se slivali u Nemačku pod Dejvis i Jung

planom od 1924. godine i stvorile temelj Hitlerovoj ratnoj mašineriji.

Kako kaže doktor C. Saton u „Wall Street and the Rise of Hitler“ (Vol strit i uspon Hitlera) doprinos američkog kapitalizma Nemačkoj za pripremu rata pre 1940. može se opisati samo kao fenomenalan.  Nesumnjivo je bio odlučujući za vojne pripreme u Nemačkoj. Dokazi potvrđuju ne samo da je uticajni sektor američke privrede bio svestan

prirode nacizma nego da mu je i pružao podršku gde god je bilo moguće (i unosno) iz sopstvene koristi sa punim znanjem da će na kraju doći do rata u koji će biti uvučena i Evropa i SAD…

„Pozivati se na neznanje je nespojivo sa tri činjenice. Veoma pažljivo dokumentovani dokazi o tome da su američki bankarski i industrijski

krugovi uzeli ogromnog učešća u usponu Hitlerovog Trećeg rajha su u međuvremenu postali dostupni javnosti. Mogu se naći u zapisnicima i izveštajima sa sednica vlade koji su objavljeni od strane raznih ogranaka Senata i Kongresa od 1928-1946. u najvažnije spadaju House Subcommitee to Investigate Nazi Propaganda godine 1934. (Pododbor

Kongresa za istraživanje nacističke propagande), izveštaj o kartelima, izdat od strane HouseTemporary National Economic Commitee, 1941   (Privremeni   nacionalni ekonomski   odbor   Kongresa) i Senate   Subcommitee on War Mobilization 1946 (Pododbor Kongresa za ratnu mobilizaciju godine 1946).

Deo ove fascinantne priče otkriva istoričar G. Edvard Grifin: „U godinama pre Drugig svetskog rata došlo je do stvaranja međunarodnog kartela sa težištem na Nemačkoj koja je kontrolisala hemijsku i farmaceutsku industriju u celom svetu. Čak 93 zemlje su imale

učesnike i to je bila snažna ekonomska i politička sila u svetu. Zvala se I. G. Farben. „I. G. znači interesna zajednica, odnosno zajednički interesi ili prosto, kartel…Do izbijanja 2. svetskog rata  I.G. se razvila u najveći industrijski koncern u Evropi i najveće hemijsko preduzeće na svetu i bila deo kartela gigantske veličine i moći jedinstvene u istoriji…“

I G Farben su 1926. razvili metodu za dobijanje benzina iz uglja   i sklopili licencni ugovor sa kompanijom „Standard oil“ (Rokfelerovi). Ona je I G Farben dala matične akcije u vrednosti od više od 30 miliona dolara.

Dve godine kasnije I G Farben je potpisala sa kompanijom Alcoa-Aluminium ALIG-sporazum. I G Farben je proizvodila

oko polovinu nemačkog benzina. Kasnije je izgradila rafinerije izvan  koncentracionih logora i naterala meštane da kao prinudni radnici rade za njih dok je u rafinerijama proizvodila gas za gasne komore. I G Farben je bila jedan od najvećih koncerna koje su

kontrolisali Rotšildovi i koja je ubrizgavala ogromne sume novca u nemačku ekonomiju, a posebno kasnijem SS-u.

U upravi I G Farben su između ostalih bili Maks i Paul Warburg („Federal Reserve“), koji su posedovali velike banke u Nemačkoj i SAD. Drugi

članovi upravnog odbora su bili C.E Mičel iz upravnog odbora „Federal Reserve“ i „National City Bank“ i H.A.Mec iz „Bank von Manhattan“.

Herman Šmic, predsednik I G Farben, je pripadao istovremeno „Deutsche bank“ kao i „Banci za međunarodne sporazume o plaćanju“.

Takođe   su   u   finansiranju   nacista   pomagali   Averel   i   njegov   brat Roland Hariman (primljen u tajno društvo Skull&Bones 1917.). To se dešavalo uz pomoć Union banke. Takođe su firme nastale iz ITT-a i General Electric-a podržavale nemački SS. Džejms   Martin, šef  referata   za  ekonomski  rat  u   ministarstvu   pravde  je  proučavao

strukturu nacističke industrije i u „All Honorable Men“ kaže sledeće: Glavna veza između Hitlera i bankara sa Vol strita je bio Helmar Horas Grili Šaht, predsednik nemačke „Reichsbank“, čija je porodica dugi niz godina bila povezana sa međunarodnom finansijskom elitom. Šaht je bio mozak iza Jung-plana (plan obnove Morganovog agenta Oena Junga)  i „Banke za međunarodne sporazume o plaćanju“. Plan koji je koncipirao

Šaht je funkcionisao savršeno i pomogao da događaje u Vajmarskoj Republici dovedu do usijanja. Dr. Fric Tisen, nemački   industrijalac, izjavio je da se okrenuo nacionalsocijalističkoj partiji tek onda  kad je uvideo da je borba protiv Jungovog plana neizbežna ako se želi izbeći potpuni raspad Nemačke…“Prihvatanje Jungovog plana i njegovih finansijskih načela je sve više i više povećavalo nezaposlenost dok nije bilo oko milion nezaposlenih.“

Plodno tle, koje je bilo potrebno društvu Tule sa njegovim oruđem Adolfom Hitlerom. Nakon finansijskog kraha 1931. nemačka idnustrija je bila na ivici bankrota. Fric Tisen se zvanično priključio Nacionalsocijalističkoj patriji i podržao Adolfa Hitlera. Najveći deo

njegovog bogatstva je tekao kroz „Bank voor Handel“ koja je kontrolisala Union banku. Union banka je bila udruženje Tisen-Hariman. Pogled na listu direktora pokazuje da je od osam direktora četiri bilo iz „Skull&Bones“ i dva nacionalsocijalista. Hariman je istovremeno finansirao Sovjete i naciste pomoću „Brown Bros Harriman

Bank“. Jedan od njegovih najbližih saveznika je bio Preskot Buš, otac Džordža Buša, bivšeg predsednika SAD. Obojica, i Preskot i Džordž, su članovi „Scull&Bones“.

Do 1936. je bilo preko 100 američkih  firmi uključeno u izgradnju  nemačke ratne mašinerije. Među njima i General Motors, Ford, International Harvester i Du Pont. Motivi ovih investicija su u svakom slučaju bile sve drugo samo ne kratkoročni poslovi, pošto je ugovor između tih preduzeća i nemačke vlade bio takav da nisu smele izneti ni

feninga iz Nemačke. Profiti su nastali tek pet godina kasnije kada su Japanci napali Perl Harbor i tako uvukli SAD u Drugi svetski rat. Kao što vidite, u to vreme je već sve bilo do detalja isplanirano. To

su pak znali samo insajderi. Poslednje događaje Des Grifin sažima:

„Međunarodni bankari i njihovi agenti su izazvali okolnosti koje su dovele do 1. svetskog rata, iz rata su osvajale finansijski plen, finansirali su rusku revoluciju i stekli kontrolu nad ovom nepreglednom zemljom, manipulisali su događajima„ u Evropi nakon rata na način koji je stvarao stanje ( po rečima Edvarda Stjuarta) zbog koga su bili na nebu

koristili su američki novac za koji su ubirali ogromne provizije da bi nemačku industriju opremili najmodernijim tehničkim uređajima i načinili je drugom po jačini na svetu; a u ovim manipulacijama ti beskrupulozni monopolisti su koristili i do te mere iskoristili Nemačku da su zaslužili njihovu beskonačnu mržnju, i dok su gradili nemačku industriju istovremeno se boreći protiv nemačkog stanovništva pripremili su put kojim će jedan snažan čovek stupiti na političku scenu i pridobiti mase za svoju „stvar“ tako što će im obećati oslobađanje od međunarodnih finansijskih pljačkaša.

Nemačka 30tih godina je bila tempirana bomba izgrađena od strane međunarodnih bankara koja je čekala na osobu poput Hitlera koja će stupiti na scenu i preuzeti kontrolu.“ (Des Grifin, „Silaznici“, str.

176).

Da bih uneo malo svetlosti u velom tajni obavijeni Treći rajh i ulogu Adolfa Hitlera moram da počnem izdaleka. Kao Nemci smo stalno svuda u svetu upoređivani sa Trećim rajhom, pogotovo posle poslednjih napada na azilante. Ali jedva da iko zna prave tadašnje povode. Svuda se govori o „učenju o arijevskoj rasi“ i ubijanju Jevreja ali gotovo

niko ne zna odakle to potiče. U školskim udžbenicima nemačka deca saznaju nešto o zlom Adolfu Hitleru, koji je prividno uz podršku propagande i hipnoze masa, bio jedini krivac za te događaje. Međutim, oni ne uče o tome od koga je on svoju ideologiju preuzeo, ko ga je postavio na tu poziciju i pre svega ko ga je finansirao.

Knjige koje su mogle da to otkriju saveznici su svesno odstranili ili zabranili što je između ostalog doprinelo da je do danas ta prošlost obavijena tamnim, mističnim velom. Zato je po mom mišljenju potrebno da se unese malo svetla u taj mrak. Čak  i ako teze tih ljudi mnogima deluju neobično. Ovde ćete u svakom slučaju naći „pravi materijal“ o kome možete

kasnije diskutovati. Između 1880. i 1890. su se okupile mnoge ličnosti, među njima i najizuzretnije glave Engleske, i osnovali “ Hermetički red zlatne zore“ (The Hermetic Order of the Golden

Dawn). Članovi „Zlatne zore“ su regrutovali članove pre svega iz Velike lože engleskih masona (matična loža) i društva „Rozenkrojcer“. „Zlatna zora“ je u izvesnom smislu bila vrh tadašnjih tajnih masona (relativno pozitivan) i njihov najuži i najtajniji krug. Članovi su između ostalih bili:

Florens Far; dobitnik Nobelove nagrade za književnost

V.B.Jejts; Brem Stoker, (autor Drakule);  Gustav   Mejrink, (autor  dela „Golem“ i „Zeleno  lice“);  Alister   Krouli, (najpoznatiji čarobnjak u poslednjih sto godina koji je kasnije odlutao u crnu magiju, osnivač crkve Telema i 33. stepena Škotskog reda masona); Rudolf Štajner,

(osnivač antropozofskog učenja, Škotski red masona, vođa „Teozofskog društva“ u Nemačkoj i vođa reda iluminata „Ordo templi orientis“ (OTO) i vođa ogranka „Awsteria mystica aeterna“, kasnije napustio „Zlatnu zoru“ zbog razlika u gledištima).

Štajner je zabranio okultisti Trebiš-Linkolnu pristur „Zlatnoj zori“ zbog čega je kasnije osuđivan.

1917. godine su se u Beču okupili okultista  Rudolf fon Zebotendorf, Gurdjefov učenik Klaus Haushofer,  borbeni pilot Lotar Vajc, Prelat Gernot iz tajne „Zajednice naslednika templara“ (Societas Templi Marcioni), i Marija Oršić, transcendalni medijum iz Zagreba. Oni su se snažno usprotivili „Zlatnoj zori“, svojim učenjima,  ritualima, a posebno znanjem o azijskim tajnim društvima. Naročito su Zebotendorf i Haushofer bili iskusni u putovanjima po Indiji i Tibetu i veoma upućeni u njihova učenja i mitove. Karl Haushofer je za vreme Prvog svetskog rata uspostavio kontakt sa jednom od najuticajnijih tajnih loža u  Aziji,  „Žute   kape“. Njih  je  1409. osnovao budistički  reformator  Tsongkapa.

Haushofer je primljen u ložu i zakleo se da će ukoliko njegova „misija“ propadne počiniti samoubistvo. Kontakti   između Haushofera i Žutih   kapa su doveli do toga da su dvadesetih godina 20. veka osnivane tibetanske zajednice u Nemačkoj.

Na ovom sastanku četvoro mladih ljudi je želelo da sazna nešto o tajnim teksovima templara i o tajnom bratstvu „Gospoda crnog kamena“.   Prelat Gernot je bio u „Zajednici naslednika templara“ koja je prema mojim saznanjima jedina predstavljala pravu templarsku zajednicu. Tu se radi o potomcima templara iz 1307. godine koji su svoje tajne prenosili sa oca na sina do dana današnjeg. Prelat Gernot im je pripovedao o ulasku u jedno novo doba, prelazak iz doba Riba u doba Vodolije. Govorilo se o tome da je  naša  sunčana  godina  podeljena  na dvanaest meseci  prema dvanaestostrukom okretanju Meseca i da je i obrtanje našeg sunca oko velikog centralnog sunca („crno

sunce“ svih mitova) takođe podeljeno u dvanaest delova. Ovo treba da odredi doba sveta preciznošću sopstvenog   kretanja   Zemlje   na  osnovu nagiba njene ose. Takav jedan „kosmički mesec“  traje po tome 2. 155 godina, „kosmička godina“ oko 25,860 godina.

Po rečima templara nama ne predstoji samo obična izmena doba, nego kraj jedne kosmičke godine i početak nove. Okončanjem 25,860 godina Zemlja iz doba najslabijeg zračenja Riba, prelazi u doba najjačeg zračenja, Vodolije. Prema indo-arijevskoj definiciji kraj „Kali-Yuga“, doba greha. Sve izmene doba su dovodile do političkih, verskih, društvenih

i geoloških previranja velikih razmera. Ova faza preoblikovanja iz starog u novo doba se u mesopotamijskim učenjima nazivala „tri dupla koraka Marduka“, vremenski period od 168 godina, pri čemu u središtu ove faze treba očekivati prvo pojavljivanje ILU-zraka, božanskih zraka, na Zemlji.

Prema pažljivim proračunima Templari su došli do 4. februara 1962. kao datuma pojavljivanja zraka. Time je dobijeno i vremensko središte faze preoblikovanja a godine 1934. i 1990. izračunate kao godine posebno značajnih događaja. Kao glavni deo razgovora može se označiti pozadina jednog mesta u Novom zavetu, Matej, 2 1, 43. Tamo Isus Hrist govori Jevrejima:  „Carstvo Božje biće oduzeto vama i

dato drugom narodu koji će stvoriti očekivane plodove“.

Potpuni prvobitni tekst koji se nalazi u arhivu društva Societas Templi Marcioni govori o tome mnogo jasnije. Ali pre svega: ove Isusove reči sadrže da je Isus potpuno konkretno rekao na koji „drugi“ narod misli. On naime govori Germanima, koji služe u jednoj rimskoj legiji i kaže im da će oni biti narod koji je on izabrao. To je bilo ono što su Zebotendorf  i njegovi prijatelji hteli da znaju sa sigurnošću. Germanski, dakle nemački

narod je zadužen za stvaranje svetlog carstva na Zemlji. Kao mesto gde će stići zrak je objavljen Untersberg kog Salcburga. Krajem   1917.   Zebotendorf   se   sreo   sa   pripadnicima   „Gospode   crnog   kamena“   u Untersbergu da bi stekao moć crnoljubičastog kamena po kom je društvo nazvano. „Gospoda crnog kamena“ koji su 1221 proizašli iz marsijonskog templarskog društva i koje je predvodio Hubertus Koh, postavili su sebi za cilj da se bore protiv zla na Zemlji i izgrade carstvo Hristovo. Ovu  mračnu silu protiv koje je trebalo da se bore Mojsije i

drugi mediji u Starom zavetu   Biblije nazvali su „Bogom“, počevši sa rečima Jehove upućenim Avramu: hebrejski: „ni ha El Šadai“, u prevodu: „Ja sam El Šadai“ – „pali anđeo“ (Schaddai El) – satana.

Ovo saznanje je Zebotendorfu razjasnilo frontove: Šadai, starozavetni bog je protivnik Bogu. Njegove pristalice služe dakle uništenju Zemlje, prirode, ljudi. A pristalice su bili Hebreji – jevrejski narod.

Ovo je objasnio Hrist u Jevanđelju po Jovanu 8:30-45 bez okolišanja. Tu je Hrist rekao Jevrejima: „Oni (Jevreji) mu rekoše: Avram je naš otac. Isus im je odgovorio: Ako ste vi deca Avramova, onda morate da činite Avramova dela. Ali vi sada tražite da ubijete mene koji sam vam rekao istinu koju sam čuo od Boga. To nije uradio Avram. Vi činite dela vašeg

Oca. Oni mu odgovoriše: mi nismo rođeni nezakonito, mi imamo samo jednog oca: Boga. Isus im je odgovorio: da je Bog vaš otac, vi biste me voleli jer ja sam od Boga nastao i od njega dolazim; jer ja nisam došao sam, nego me je on poslao. Zašto ne razumete moj jezik? Jer ne možete da čujete moje reči? Vi imate đavola za oca i šta se vašem ocu

dopada vi želite da radite. On je od početka bio ubica i ne stoji na tlu istine jer istina nije u njemu. Kad on priča laži, on izgovara ono što je u njemu jer on je lažov i otac laži. Pošto ja govorim istinu vi mi ne verujete“.

Mnogi ljudi i danas naivno pitaju: Zašto je Hitler bio baš protiv Jevreja? Nadam se da su vam to razjasnili poslednji redovi. Prema shvatanju društva „Tule“ iz kog su kasinje proistekli DAP, NSDAP, SS, itd. Jevrejski narod je bio taj kome je starozavetni bog

„Jehoiva“ naredio da na Zemlji stvori pakao, što je uzrok tome što je svet stalno iznova uvlačen u ratove i konflikte. Članovi „Tule“ su znali sve o jevrejskim bankarskim sistemima, (čitaj Rotšild i društvo) i o Protokolina cionskih mudraca i osećali se pozvani da se u saglasnosti sa proročanstvom Sajaha  bore protiv naroda ali posebno protiv jevrejskog sistema loža i banaka i da na Zemlji stvore Carstvo svetlosti.

(Kao što vidite, ovi ljudi su takođe bili nesposobni da taj postupak ispune kako ih je učio sam Gospod Isus Hrist – naime da ljubavlju prema stvaranju, sebi i bližnjem svom (a „bližnji“ može da pripada i drugoj rasi ili veri) promeni svet. Oni su se pak odrekli sopstvene odgovornosti i preneli je na jednog krivca – satanu. U svojoj mržnji su bili tako

slepi da nisu ni primetili da upotrebljavaju isto oružje kao i navodni satanski bog Jahova protiv koga su se borili.

Ovim ljudima takođe je trebalo da bude jasno da se mir ne može

postići ratom (primedba  autora.)

Oko barona Rudolfa fon   Zebotendorfa se formirao krug koji se preko „Germanskog reda“ 1918. u Bad Aiblingu formirao u „Društvo Tule“. Pored praksi „Zlatne zore“ kao

što su tantra, joga i istočnjačke meditacije spadali su i magija, astrologija, okultizam i znanja templara u teme koje su pokušavali da povežu sa politikom.

„Društvo   Tule“   je  prema  Isajevoj  objavi   verovalo u  dolazećeg spasitelja koji će Nemačkoj doneti slavu i jednu novu arijevsku kulturu.

Ditrih Bronder („Pre nego što je došao Hitler“) i E.R.Karmin („Guru Hitler“) najbrojali su najznačajnije članove kako sledi:

1. Baron Rudolf fon Zebotendorf, glavni vođa reda, 2. Gido fon List, vođa reda, 3. Jorg Lanc fon Libenfels, vođa reda 4. Adolf Hitler, vođa (firer), držanvni kancelar i najviši vođa SS-a 5. Rudolf Hes, zamenik firera i vrhovni vođa SS-a 6. Herman Gering, državni maršal i vrhovni vođa SS-a 7. Hajnrih Hmmler, vođa  SS-a und državni ministar 8. Alfred Rozenberg, ministar i vođa NS-a 9. Hans Frank, vođa NS-a i generalni guverner Poljske 10. Julius Štrajher, dr.,vrhovni vođa SA-a i župan Franačke 11. Karl Haushofer, prof dr., generalmajor 12. Gotfrid Feder, prof dr., državni sekretar 13. Ditrih Ekart, šef  redakcije „Narodnog posmatrača“ 14. Bernard Štempfle, Hitlerov ispovednik i intimni prijatelj

15. Teo Morel, Hitlerov lekar 16. Franc Girtner, direktor policije u Minhenu 17. Rudolf Štajner, osnivač antropozofskog učenja 18. V. 0. Šuman, dr. i profesor na Univerzitetu u Minhenu 19. Trebiš-Linkoln, okultista i putnik po Himalajima…

(Nastavak u sledećem broju)