Paranoični srpski diktator sprema se za rat, ali još nije siguran sa kim će ga voditi. Priviđaju mu se „neprijatelji Srbije“, a ustvari je smrtno uplašen za svoj lični režim i to što će skupo da plati haos koji ostavlja iza sebe. Kad je u pitanju vojska i naoružanje, potrošio je ličnim pogodbama, sumnjivim tenderima i tajnim ugovorima, najmanje dvadeset milijardi evra. Kupovao je i zastarelo i super-moderno oružje, u zavisnosti od procene kom svetskom lideru treba da se „udvara“ i za koliko novca. Poslednju veliku kupovinu (kinski superosnični raketni sistem), obavio je bez ičije saglasnosti. Ne zna se ni koliko je taj sistem koštao

Nikola Vlahović

Srpski diktatoru u odlasku, lomi sve po kući, troši kao pijani milijarder, urla i pravi scene u javnosti, jer zna da mu dolazi sudnji dan.

Koliko je u svom imperatorskom ludilu otišao daleko, govori i činjenica da je njegov režim došao u posed kineske supersonične rakete CM-400, namenjene ratovanju na pedeset puta većem prostoru od Srbije.

Niko osim njega ne zna koliko je to plaćeno, niko nikakav ugovor nije video, niti je (ni slučajno) bilo ko pitao nešto u vezi toga. Jer, samo jedan zna, a svi ostali pretrpostavljaju koliko košta jedna razorna supersonična raketa koja može da zbriše sa lica zemlje bilo koji cilj na ogromnim daljinama.

Izraelski ekonomski list Globes objavio je polovinom prošle godine da će izraelska kompanija Elbit Systems isporučiti Srbiji precizne artiljerijsko-raketne sisteme dugog dometa, sofisticirane ISTAR platforme (intelligence, surveillance, target acquisition, and reconnaissance) i druge veoma napredne sisteme za prikupljanje obaveštajnih podataka, nadzor i izviđanje.

Informacija je najpre prikazana u berzanskim izveštajima (Nasdaq: ESLT; TASE: ESLT), gde je navedeno da je Elbit Systems potpisao ugovor vredan 1,63 milijarde dolara sa jednom evropskom državom za isporuku niza odbrambenih sistema tokom narednih pet godina. Prema navodima <https://en.globes.co.il/en/article-elbit-systems-european-customer-named-for-16b-deal-1001519157?utm_source=chatgpt.com> Globesa, ta država je upravo Republika Srbija, a kao „garant kupovine“ država Srbije i Aleksandar Vučić.

Ni izraelski Elbit Systems ni Ministarstvo odbrane Srbije nisu zvanično potvrdili ovu informaciju, ali je 18. avgusta priču preneo Jerusalem Post, odmah potom i lokalizovana verzija RFE/RL (Radio Slobodna Evropa), a zatim i njima bliski regionalni i domaći portali.

RFE je otišao i korak dalje, upustivši se i u ekonomsku analizu ukazujući da bi vrednost ugovora mogla da predstavlja čak 70% godišnjeg budžeta Srbije za odbranu za 2025. godinu!

U ovoj, 2026., zbog rata na Bliskom istoku, daljih isporuka više neće biti.

Ipak, bio je to „zadnji voz“ i tek jedan od ranijih aranžmana sa Izraelom. Ali, odakle toliko novac i da li je Srbija zaista „velika sila na Balkanu“?

Budžet Vojske Srbije od 2012. do danas značajno je rastao od oko 500 miliona evra početkom decenije do blizu milijarde evra u 2026. godini. Najveći skokovi beleže se posle 2018, kada su krenule veće nabavke naoružanja i modernizacija. Uključujući ne samo budžetsku potrošnju, već i velike kredite za nabavku najmodernijih oružja i opreme, od početka vladavine SNS mafije i Aleksandra Vučića, pa sve do kraja 2025. godine, preko 20 milijardi evra je „pojela“ takozvana odbrambena politika ovog režima.

Mada je poznato da je Srbija već godinama jedna od najaktivnijih članica NATO saveza kroz program „Partnerstvo za mir“ i na desetine zajedničkih „obuka“ vežbi koje su imali, srpski diktator je uporno pričao o vojnoj neutralnosti i nemilkice trošio ogromna sredstva građana Srbije na najskuplja naoružanja.

Ono što je domaća vojna industrija prodala u tom periodu, daleko je ispod gigantskih troškova ovakvih „nabavki“…

Režim odlazećeg diktatora je samo za kupovinu 12 novih francuskih aviona Rafal potrošila oko 2,74 milijarde evra (oko 3 milijarde dolara), što uključuje i prateću opremu i usluge. Ugovor je potpisan 2024. godine, ali je radi „obezbeđenja“ vlada Manuela Makrona tražila isključivo da finansiranje bude kreditima francuskih banaka.

Taj samoubilački „aranžman“ uključuje i prateću opremu i usluge. Ugovor je potpisan 2024. godine, a ključna stvar koja javnosti nije mnogo poznata jeste da uz borbene avione Rafale idu i paketi preskupe opreme, rezervnih delova, naoružanja i pratećih usluga.

Te usluge podrazumevaju obuku budućih pilota, remont i servis aviona i vitalnih potkomponenti. Pored toga, nije ista cena ako se uzme avion sa 5 ili 55 raketa. Primera radi, jedna francuska raketa tipa „MICA“ košta između 1,5 i dva miliona evra. A, kompletan ugovor je za javnost u Srbiji i do danas tajna. Nije poznato koliko je toga još srpski diktator kupio od francuske vojne opreme i naoružanja, ali pouzdani izvori MT iz vojne industrije raspolažu podatkom da su u „usluge“ ukalkulisane i sve buduće kupovine posebnim ugovorima…

Srbija je pod diktaturom Aleksandra Vučića postala najveći uvoznik složenog naoružanja na Zapadnom Balkanu, ispred Hrvatske i Bugarske. Tu su helikopteri Mi-35 i transportni Mi-17, sistemi protivvazdušne odbrane Pancir-S1…Ove nabavke su realizovane pre jačanja sankcija Rusiji i pre političkih pritisaka na Srbiju da ih i ona uvede. Tu su takođe raketni sistemi FK-3 (kopija ruskog S-300), borbeni dronovi CH-92A. Ove kupovine su deo jačanja saradnje sa Pekingomkao i veće količine opreme i naoružanja, uključujući protivoklopne sisteme i opremu za specijalne jedinice.

Podsećanja radi, Hrvatska je za 12 polovnih Rafale F3-R aviona platila oko 1,18 milijardi evra, dok je Grčka za 24 novih Rafale (F3R i F4 standard) platila približno 2,5 milijardi evra. Srbija je za 12 novih Rafale aviona izdvojila oko 2,7 milijardi evra – što je znatno skuplje po komadu nego kod Hrvatske i Grčke.

Za kineski FK-3 raketni sistem nema podataka o kupovini u drugim državama, jer je to izvozni model HQ-22 i Srbija je prva evropska zemlja koja ga je nabavila. FK.3 nema niko u Evropi osim Srbije, a prema amerilkim medijima, imaju ih samo još Indija, Rusija i Kina.

Lako je onda pretpostaviti da se radi ponovo o milijarda evra i dolara. Odakle?

Vučićev režim napravio je od Srbije doslovno skladište najraznovrsnijeg arsenala naoiružanja na Balkanu, ali i znatni šire, mada niko ne spori činjenicu da Hrvatska i Rumunija ulažu u modernizaciju i NATO standarde. Koliko je (i sa kakvim ciljem!) potrošena na kombinaciju francuskih Rafala, kineskih FK-3 i CM-400 raketa, ruskih Pancira i domaćih Lazara/Nora sistema, možda će jednom da utvrdi neka poštena skupštinska komisija nakon pada ovog režima, jer Srbiji realno barem jedna trećina tog naoružanja nema nikakvu svrhu, a pitanje je i kakve bi koristi bilo i u realnim ratnim uslovima.

Istinu treba reći: Srbija danas ima mešavinu starog i novog naoružanja. Rafale avione i kineske raketne sisteme kao najmodernije, uz ruske helikoptere i domaću artiljeriju. Time je postala najveći uvoznik složenog naoružanja na Balkanu i šire, ali i dalje zavisi od modernizacije zastarelih jugoslovenskih sistema.

Srbija ima vojnu-diplomatsku mrežu atašea u ključnim ambasadama širom sveta. Zvanično se bave predstavljanjem Vojske Srbije, održavanjem kontakata, praćenjem vojnih trendova i posredovanjem u saradnji. Tačan broj i identitet svih vojnih atašea nikada nisu javno objavljeni, ali se zna da su prisutni u najvažnijim centrima sveta (Pariz, Moskva, Peking, Vašington, Berlin). Efekat njihovog posla ravan je nuli, jer se do sada za sve pitao diktatoir lično. Svakog ko mu je bio u takvoj „senci“ jednom bi valjalo izvesti pred sud.

Od 2012. do danas, vlast Aleksandra Vučića potpisala je niz vojnih ugovora i sporazuma, ali Srbija nije ušla ni u jedan formalni vojni savez – navodno je AV režim „zadržavao politiku vojne neutralnosti“. Najvažniji ugovori su kupovine naoružanja (Francuska – Rafale, Rusija – Pancir i helikopteri, Kina – FK-3 i dronovi), sporazumi o vojno-tehničkoj saradnji sa Rusijom i Kinom, kao i aranžmani o obuci i zajedničkim vežbama sa NATO kroz program „Partnerstvo za mir“.

Ali, oni ugovori koji nikada nisu viđeni, a koji su bili prilika ogromnu korupciju, tek treba da budu predmet istrage svake buduće vlasti.

Slučaj „nagodbe“ Emanuela Makrona i Aleksandra Vučića, neposredno uoči njegove temeljite izolacije od strane svetskih lidera, svakako će doći na red.

Ali, šta Makroniva Francuska stvarno misli o Srbiji, govori i njeno najpoznatije i svakoj vladi u Parizu najbliskije glasilo, dnevni list Le Monde. Ta ugledna novina  objavila je na svom portalu tekst pod naslovom „Srbija, glavno čvorište ruskih operacija destabilizacije u Evropi“ u kome dopisnik lista iz Beča Žan Baptist Šasand (Jean-Baptiste Chastand), opisuje strategiju Putinove vlade prema Srbiji.

U velikom tekstu, Šasand pominje „izvršitelje FSB operacija“, specijalista za izazivanje incidenata, a reč je bila o slučaju trojice srpskih državljana koji su osuđeni i u Srbiji za špijunažu.

U Francuskoj su osuđeni zbog postavljanja svinjskih glava ispred devet džamija u regiji Pariza, u oktobru prošle 2025. godine.

Presuda je doneta u tajnosti krajem decembra iste godine u sklopu nagodbe o priznanju krivice, a o njoj je izveštavala Radio Slobodna Evropa, dok je uvid u nju imao i Le Monde.

Istovremeno, reagovao je i srpski diktator Aleksandar Vučić, pa je Viši sud u Smederevu osudio ista lica i za bacanje zelene boje na Memorijal Holokausta i sinagoge u Parizu, u maju 2025. Obe akcije imale su veliki odjek i izazvale ogorčenja u Francuskoj, a francuske tajne službe kasnije su ih pripisale Rusiji.

U presudi se potvrđuje da je ta grupa „primila naredbe i finansijska sredstva od struktura obaveštajnih službi Ruske Federacije“.

Navodno za nekoliko hiljada evra regrutovao ih je i poslao u Francusku čovek u presudi označen kao „Hunter“, za kojeg je agencija Mediapart otkrila da se radi o Srbinu Aleksandru Saviću. Dok Savićeva sudbina ostaje nepoznata, njegovi „regruti“ osuđeni su na kazne od šest do osamnaest mjeseci kućnog pritvora sa elektronskim nadzorom. Pretpostavlja se da je pod istragom je još osam osoba.

Le Monde piše da je prema navodima suda, ista grupa organizovala i druge akcije koje su prošle gotovo nezapaženo. U aprilu 2025. lepili su su „600 do 700 nalepnica“ kojima se poziva na obeležavanje genocida nad Jermenima u blizini Kapije pobede i u osamnaestoim pariskom arondismanu. U julu iste godine postavili su plastične kosture ispred Brandenburških vrata u Berlinu.  Na porukama ispisanim na nemačkom jeziku, u kojima se ružno pominjao kancelar Fridrih Merc (Friedrich Merz)…

Pravosuđe u Srbiji lakonski je zaključilo kako je „cilj grupe bio da sprovodi političke destabilizacije i podstiče versku i etničku mržnju u Francuskoj i Nemačkoj“.

Autor Le Monda navodi da je korištenje podložnih i često neobučenih pojedinaca za operacije destabilizacije u Evropi dobro dokumentovano  od početka rata u Ukrajini, te da je Srbija tokom 2025. postala glavno središte takvih ruskih akcija.

U septembru prošle 2025., moldavska policija uhvatila je više od 70 Moldavaca i Rumuna pod sumnjom da su se obučavali na teritoriju zapadne Srbije kako bi pripremali nerede uoči parlamentarnih izbora u Rumuniji, na kojima su na kraju mirno pobedile proevropske stranke.

Prema izveštaju MUP Srbije, ta grupa je imala oko 150 osoba koje su nedeljama prolazile obuku u kampu blizu reke Drine, blizu granice između Srbije i Bosne i Hercegovine. I u tom su slučaju uhvaćena su dvojica srpskih državljana, ali za navodnog organizatora tog kampa, ruskog državljanina, nema nikakvih podataka niti se zna da li je uopšte postojao.

Novinar Le Monda tako je nanizao još sličnih slučajeva, ne ulazeći u ulogu Aleksandra Vučića u čitavoj toj stvari. Ali, neke od „bratskih“ obaveštajnih službi iz Evrope, već odavno znaju da srpski diktator ne samo što „glumi“ sopstvenu ugroženost od Ruske federacije i njenog uticaja u Srbiji, već je i sam preko svojih službi više puta inscenirao navodne „FSB operativce na terenu“ koji mu takođe navodno zagorčavaju život.

Jer, svi gore opisani slučajevi izgledaju previše naivno pa čak i benigno, da bi ih se moglo svrstati u ozbiljne napade na bilo kakav i bilo čiji poredak u ipak moćnim državama kakve su Francuska i Nemačka na primer.

Duga ruka Putinovog režima ima na Balkanu svoje interese na sasvim drugom nivou. Diplomatskom, ekonomskom, obaveštajnom, kulturnom…A, srpski diktator misli da sa lažnim „operativcima FSB“ (koji, eto čuda, „priznaju krivicu“ i imaju kućni pritvir ne nekoliko meseci!) ubije „dva muve“: predstavlja sebe kao „žrtvu ruskog uticaja“ a istovremeno, pokušava da koketira sa vladom Ruske federacije.

Ni jedno ni drugo mu nije uspelo. Makronova policija i propaganda iskoristili su gore pomenute slučajeve za sebe, a Srbija je stavljena još jednom na stub srama u ovoj zemlji dok je ledeni stav Moskve prema ovom diktatoru još je ledeniji.

Ali, Le Monde se tu nije zaustavio, pa se kaže da „odabir Srbije za ove operacije nije slučajan“, da „službe ruskog predsednika Vladimira Putina preferiraju državljane zemalja sa niskim životnim standardom i snažnim proruskim raspoloženjem…“ te da je u slučaju „crvenih ruku“ na Memorijalu holokausta 2024. godine, Kremlj koristio i neke Bugare, koje je pariski sud prvostepeno osudio u oktobru 2025.

Ipak, autor je do nečega došao: dvojica od gore pomenutih državljana Srbije u slučaju pomenutih kampova za „upad“ u Moldaviju u vreme izbora, zapravo su bivši saradnici i bivši članovi neke marginalne stranke.

Najveći deo ove cirkuske predstave za potrebe Aleksandra Vučića i njegove „ugroženosti“, uglavnom je prećutano u njegovim propagandnim glasilima, koji su, kako je poznato, inače ispunjena porukama podrške Putinovom režimu i njegovoj vladi u Moskvi.

Vučićevo „pravosuđe“ je u slučaju „svinjskih glava“ delovalo ekspresno, naravno, na njegov izričit zahtev, pa je tom prilikom isti Le Monde pisao kako je „pravosuđe u Srbiji bilo suočeno sa neoborivim dokazima francuske policije“ i da je „Francuska vrlo važna za gospodina Vučića“.

Od kako je 2024. prodao okupiranoj i opljačkanoj Srbiji dvanaest borbenih aviona Rafale za potrebe VS, kompromitovani vampir bankarskog lobija, Manuel Makron, više ni u kakvom lošem kontestu ne pominje „prijatelja Aleksandra“.

Ali, zato i francuska i ostala evropska štamnpa uveliko piše o tome kako je u Loznici policija tukla jednu Kineskinju i njenu ćerku, kako su trebale da uzmu od advokata zboig dokumenata za ostanak u Srbiji i kako ih je taj advokat prijavio policiji koja ih je kasnije maltretirali u stanici. Više evropskih dnevnika opisuje kako su ćerku ostavili na granici sa BiH, a majku u Srbiji.

Problem je izbio jer je advokat priajvio policiji da se radi o radnici kineske kompanije Mint, koja je prijavila nelegalan rad i teror nad zaposlenima. Domaći radnici su ćutali, ali, ova Kineskinja nije, pobunila se, a onda je počeo njen pakao. Vučićev režim stao je na stranu poslodavca…Od ćerke je bila odvojena danima, dok se nisu sastale u Bosni, gde se i sada nalaze.

Tako to izgleda u režimu AV: advokat „namešta“ klijente, policija batina, razdvajaju na granici dete i roditelja, a u kineskim fabrikama zatvorski režim i atmosfera.

Dok je Radio Slobodna Evropa sa minhenske konferencije o bezbednosti početkom godine izveštavala o sastanku Vučića sa predsednikom Evropskog saveta Antoniom Koštom navedeno je bilo da je srpskom diktatoru preneseno „nezadovoljstvo Brisela nedavno usvojenim pravosudnim zakonima“, a RTS je preneo da je „predsednik Srbije veoma zadovoljan sastankom sa predsednikom Evropskog saveta Antonijom Kostom“ ali i da je jednako zadovoljan jer je ministar spoljnih poslova Kine Vang Ji našao vremena za njega.

Tih dana se „obratio“ iz jedne minhenske kafane gde je bio sa članicom predsedništva Bosne i Hercegovine Željkom Cvijanović probao pivo, kupus i kobasice čudeći se zbog „toliko uniformisanih ljudi okolo“ i rekao da svi pričaju o ratu, te da će i Srbija morati dobro da se naoruža. I zaista, Srbija će ove godine potrošiti blizu 740 miliona evra za nabavku vojne opreme (tako reče AV i na konferenciji u prostorijama Vojnobezbednosne agencije-VBA).

Vučić je to izjavio u kontekstu odluke Sjedinjenih Država da prodaju Oružanim snagama Kosova protivtenkovske rakete Džavelin (Javelin).

„Srbija trenutno ima 186 miliona evra slobodnih sredstava koje ćemo odmah potrošiti na kupovinu oruđa i oružja iz domaćih fabrika namenske industrije“…A, kako izglkeda, biće spremna još „dva paketa“ sa 150 miliona i 400 miliona evra za dodatno opremanje i naoružavanje Vojske Srbije. Taj novac je izdvojen mimo 360 miliona evra sredstava izdvojenih u Budžetu Srbije za dodatno naoružavanje.

„Kad sve ovo saberete, videćete da će ovo biti godina u kojoj ćemo se najbolje, najbrže i najsnažnije opremati“, kliktao je tiranin.

G oovoreći prodaji 246 projektila američke proizvodnje za uništavanje tenkova, kao i prodaje prateće opreme, pokazao je da očajnički još veruje u Rezoluciji 1244 koja ne predviđa da Kosovo ima vojsku.Kao da je prespavao sve što je lično potpisao upornoi je ponavljao: „Prema Rezoluciji 1244 ne smeju da postoje nikakve grupe naoružanih kosovskih Albanaca, a oni im napraviše vojsku i nastavljaju da je prave. Jesmo li dovoljno jaki kao Amerika, Engleska, Nemačka, Turska – nismo. Ali možemo da ukažemo celom svetu da time na brutalan način krše međunarodne pravne norme“…

Prethodno je 11. januara, sve to okarakterisao kao „veliko razočaranje“ i tu objavu SAD da su odobrile Prištini da kupi američki sistem Džavelin, nakon što mu je tu odluku predočio američki ambasador Kristofer Hil (Christopher Hill). Vlada u Vašingtonu je najavila  je nove prodaje oružja Kosovu, pa je tim povodom američki komentatoir Kurt Basiner doslovno rekao da se Vučićeva Srbija, uprkos zapadnim izjavama da je partner u dijalogu, ne smatra pouzdanim partnerom ili pouzdanim pod trenutnim rukovodstvom.

Glosa

„…Kakav cirkus. Vojska je raspad, mi u sred NATO dvorišta, baze oko nas na svakom ćošku…Ako samo šušnemo ima da nas nalupaju. Ovo sve sluzži samo kao predizborna kampanja, u svakom slučaju ne služi ničemu. Da nismo imali nijednog vojnika i nijednu puškku od Prvog svetskog rata do sada, prošli bismo odlično. Ovako, kakav god sukob izbije u svetu, mi iskoristimo priliku da se međusobno ubijamo…

Cela ta naša vojska i sve oko toga je čista tragikomedija…“

(Anonimni „pacifista“ iz javnog prostora)