U analizi stanja u novinarstvu, ugledni britanski časopis The Economist ističe da Srbija „ima spoljne oblike demokratije (višestranački sistem, izbori, institucije…), i da vlast ne sprovodi otvorenu represiju, ali koristi čitav niz indirektnih metoda pritisaka: politički i ekonomski uticaj, kontrola tržišta medija, što na kraju daje sličan efekat kao i otvorena represija“. Autori ističu: „Vlast nije zabranila novinarstvo u Srbiji, ali učinila ga je rizičnim, neisplativim i marginalizovanim“. Kao autokratski alati za vršenje pritiska na slobodne novinare navode se SLAPP tužbe (potpuno su neosnovane i neutemeljene, i koriste sudske mehanizme za progon nepodobnih novinara i medija, a ne za stvarno ostvarivanje prava), pritisak na oglašivače, političku kontrolu nad vlasništvom medija, diskreditaciju novinara u javnosti i sl. Tragičnom stanju doprinose i kadrovi, neobrazovani i primitivni izabranici Aleksandra Vučića kao i njihovi moralni dvojnici iz imperije Dragana Šolaka.

Predrag Popović

U normalnim demokratskim državama, vlast je podeljena na tri nezavisne grane: zakonodavnu, izvršnu i sudsku. U naprednjačkoj Srbiji, Aleksandar Vučić je instalirao i četvrtu, njemu najvažniju, granu vlasti: medijsku.

U ulozi nezvaničnog vlasnika i glavnog urednika skoro svih televizija i novina, Vučić medije ne koristi samo za širenje svoje bolesne propagande laži, nego i za brutalnu dehumanizaciju političkih protivnika, najavu hapšenja, istražnih i sudskih postupaka, pa i ubistava. Vučićeve medijske žrtve završavaju u zatvorskim ćelijama, bolnicama i grobovima.

U zločinačku mrežu su uključene sve televizije sa nacionalnom frekvencijom i sve lokalne TV stanice, kao i ogromna većina štampanih medija. U Vučićevu multimedijalnu organizovani kriminalnu grupu uključeno je nekoliko bivših novinara, koji su mu, kao revolveraši na Divljem zapadu, iznajmili svoje usluge. Oko njih nalaze se stotine polupismenih i poluusmenih primitivaca, bez obrazovanja, radnog iskustva i morala.

Ovakav zaključak je istaknut i u uglednom britanskom časopisu The Economist, koji je nedavno objavio analizu stanja novinarstva i slobode medija u svetu. Na osnovu podata (V-Dem), koji su u 180 zemalja prikupljani tokom 80 godina, autori su ocenili da „sloboda medija opada, što zloupotrebljavaju brojni političari“. Taj trend je dominantan u autoritarnim sistemima, ali i u razvijenim demokratijama. Razlika je samo u tome što se u demokratskim društvima upotrebljavaju „mekše“ metode pritiska, najčešće pravne, regulatorne i finansijske.

Za Srbiju se navodi da „ima sve spoljne oblike demokratije (višestranački sistem, izbori, institucije…), vlast ne sprovodi cenzuru i otvorenu represiju, ali koristi čitav niz indirektnih metoda pritisaka: politički i ekonomski uticaj, kontrola tržišta medija, što na kraju daje sličan efekat kao i otvorena represija“.

Autori analize u The Economist-u ističu: „Vlast nije zabranila novinarstvo u Srbiji, ali učinila ga je rizičnim, neisplativim i marginalizovanim„. Kao autokratski alati za vršenje pritiska na slobodne novinare navode se SLAPP tužbe (potpuno su neosnovane i neutemeljene, i koriste sudske mehanizme za progon nepodobnih novinara i medija, a ne za stvarno ostvarivanje prava), pritisak na oglašivače, političku kontrolu nad vlasništvom medija, diskreditaciju novinara u javnosti i sl.

U tekstu je istaknuta razlika između nezavisnih novinara, koji kritički izveštavaju, i propagandista iz režimskih medija. Pravi novinari su izloženi kampanjama blaćenja u provladinim medijima, uvredama i diskreditaciji od strane političara, pravnim pritiscima, nezakonitom nadzoru i zloupotrebi propisa kako bi se otežalo poslovanje redakcija. Uz sve to, The Economist ističe da je 2025. godine zabeležen najmanje 91 fizički napad na novinare u Srbiji.

Osim SLAPP tužbama, novinari su u Srbiji izloženi sudskom progonu po montiranim optužbama za najteža krivična dela, kao što su pozivanje na ugrožavanje bezbednosti predstavnika vlasti, ili na nasilno rušenje ustavnog poretka. Po montiranim optužnicama su hapšeni i pritvarani glavni urednik Magazina Tabloid Milovan Brkić, bivši vlasnik nedeljnika Epoha, urednik You Tube kanala Srbin Info Dejan Zlatanović, voditelj sa KTV Zrenjanin Aleksandar Dikić… Zatvorska kazna preti i Maji Nikolić, novinarke N1, koju je tužila kompanija Milenijum Tim zbog navodnog narušavanja ugleda i kreditne sposobnosti. Pojedinci iz vrha vlasti, bliski Aleksandaru Vučiću, bez obzira na neosnovane tužbe, dobijaju izvršne presude na osnovu kojih plene imovinu nepodobnih redakcija i novinara. Takvoj torturi su izloženi redakcija Magizna Tabloid i njen glavni urednik Brkić.

Sudski postupci protiv nezavisnih novinara su praćeni kampanjama satanizacije, koju sprovode naprednjački mediji. Taj prljavi, a ponekad i krvavi posao obavljaju režimska tupa oruđa, kao što su Pink i Informer. Sa kanibalskom strašću, vlasnici tih medija, Željko Mitrović i Dragan J. Vučićević, zajedno sa ostalim plaćenicima iz tih redakcija plasiraju monstruozne gadosti na račun svakoga ko zasmeta vođi naprednjačkog kartela.

U tim zločinima učestvuju i predstavnici izvršne vlasti. Ministar zdravlja, poznat po nadimku Doktor Smrt, javno je, na televiziji Pink, čitao kompromitujuće nalaze iz zdravstvenog kartona jednog novinara, koji mu je dala Slavica Đukić Dejanović, bivša ministarka i potpredsednica SPS-a. Takav slučaj nije zabeležen ni u najgorim diktaturama, to je moguće samo u Vučićevoj Srbiji.

U procesu konsolidacije snaga u svom kartelu, Vučić je izvršio kadrovske promene u Vladi Srbije, policiji, tužilaštvu i sudstvu, pa i u Javnom medijskom servisu.

Umesto penzionera, bivšeg novinara Dragana Bujoševića, na mesto direktora Radio-televizije Srbije je postavio izvesnu Maju Grčić, koja je novinarski trag ostavljala samo po luksuznim restoranima, u društvu Suzane Vasiljević, Jovane Joksimović i drugim naprednjačkim parazitima. Na funkciju glavne urednice Informativnog programa RTS-a Vučić je postavio Bojanu Mlađenović, profesionalnog pandana i mentalnog klona D.J. Vučićevića. Mlađenovićka je Vučićevo poverenje stekla sramnim uvredama na račun studenata i građana, koji su protestovali, zahtevajući da državne institucije rade svoj posao i utvrde ko je odgovoran za masovno ubistvo pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice.

U intervjuu sa Vučićem, Mlađenovićka je studente nazvala ruljom. Nagrađena je mestom glavne urednice, a njen vremešni dečko Dragan Simeunović je postavljen za ambasadora u Rumuniji.

Sve pripadnike tzv. Velike propagande laži, Vučić je nagrađivao statusno i finansijski, uzdižući ih deset nivo iznad njihovih realnih kompentencija. Za vedete naprednjačkog „novinarstva“ proglasio je mentalno poremećene egzibicioniste, nelečene alkoholičare i narkomane, otpatke iz policije i tajnih službi…

 Uz urednička mesta, nekima od njih je dodeljivao ordenje, a nekima stanove u „Beogradu na vodi“, restorane na Terazijama, poslovne kombinacije u infrastrukturnim projektima… Sve o trošku građana, koji su žrtve njihovih multimedijalnih trovačnica.

Novcem iz budžeta, zahvaljujući najprimitivnijim mahinacijama, finansiraju se svi Vučićevi mediji. Kao što je on sam rekao, gostujući na Televiziji Informer: „Nijedna televizija ne bi mogla da radi bez novca koji im daje država„.

Troškove svoje propagandne mašinerije, Vučić pokriva prihodom od oglasa, koje plaćaju razna ministarstva, lokalne samouprave, državne institucije i ucenjene privatne firme. Dobar deo para obezbeđuje se iz crnih fondova. Bez toga, ne bi mogla da opstane nijedna naprednjačka televizija, a ni novine. Sredstvima, otetim iz džepa građana, Vučić finansira laži i prevare, kojima hipnotiše i truje iste te građane.

U tom poslu se ističu ministri Siniša Mali i Bratislav Gašić. Mali je nezvanični vlasnik Politike, Večernjih novosti, TV Studio B i još nekoliko regionalnih medija. Gašić, preko posrednika, kontroliše tridesetak lokalnih televizija, kojima je premrežio celu Srbiju, od Niša i Kruševca, preko Pančeva i Zrenjanina do Sombora. Preko te mreže čak 49 televizija istovremeno prenosi direktna obraćanja Vučića, a pre i posle toga plasira gnusne laži o opozicionarima, studentima i ostalim pobunjenim građanima, a naročito o novinarima koji kritikuju zločinački naprednjački režim.

U takvim okolnostima, ne čudi što su medijske slobode u Srbiji na najnižem nivou. U tom kontekstu, prema podacima koje je objavio The Economist, Srbija se nalazi na samom dnu spiska evropskih država. Mračan utisak, koji ostavljaju pripadnici režimske mreže, pojačan je stanjem u tzv. nezavisnim medijima.

Nova S imaju crne liste, na kojima se nalaze imena politički nepodobnih javnih ličnosti, pa i kolaga iz redakcija, koje oni smatraju „nerespektabilnima“. Iste političku agendu (Kosovo je nezavisna država, Evropska unija nema alternativu, Srbija je odgovorna za genocid u Srebrenici…) forsira ista ili slična vrsta „kolega“, koji rupe u obrazovanju popunjavaju sektaški agresivnim parolama. 

„Novinari mogu biti iritantni. Oni pojednostavljuju. Preteruju. Ponekad pogreše. Nisu adekvatno obrazovani, pripadaju srednjoj klasi i pomalo su levičarski orijentisani, tako da njihovi stavovi često izazivaju negodovanje kod ostalih građana. Kada se ponašaju neetički, ljudi su s pravom ogorčeni. Poverenje u medije je opalo širom bogatog sveta, posebno otkako je pojava društvenih mreža omogućila da se greške u izveštavanju brzo i oštro osude. Stoga neke ljude možda nije mnogo briga kada čuju da je novinarstvo u problemima. Pa ipak, u njihovom je interesu da brinu„, navodi se u početku teksta, koji je objavio The Economist.

Da, u interesu svih ljudi, svih čitalaca i gledalaca, trebalo bi da bude stanje u medijima. Svima su potrebne tačne i pravovremene informacije kako bi donosili najvažnije odluke u svom javnom i privatnom životu.

Po definiciji, osnovni smisao medija se zasniva na korekciji vlasti. Upravo zbog toga, svaka vlast, a naročito ova u Srbiji, pokušava da uguši medijske slobode. Naravno, to nikada nije uspela i neće uspeti nijedna vlast, koliko god bila diktatorska. Istina je kao energija, neuništiva.