U nedelju, 25. oktobra, Srbija će se osloboditi kartela na čijem čelu se nalazi Aleksandar Vučić. Studenti i pobunjeni građani nametnuli su referendumsku atmosferu u kojoj je važno samo jedno pitanje: „Srbija ili mafija“. U takvim okolnostima, većina stranaka kontrolisane opozicije bila je prinuđena da podrži Studentsku listu. Raskol traje i u tzv. opozicionim koalicijama Dragana Đilasa i Miloša Jovanovića, koji su odlučni da učestvuju na izborima. Raspao se i pokret teško obolelog Branimira Nestorovića, i to na temu koalicije sa Aleksandrom Vulinom. Obe struje su bile sa saradnju sa braćom Vučić i Vulinom, ali nisu mogli da se dogovore kako da to realizuju. Uzroke i posledice aktuelne čistke na srpskoj političkoj sceni analizira zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid, Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak saradnik i prijatelj tiranina čiji rok trajanja ističe 25. oktobra.

Predrag Popović

Srbija je zemlja čuda, u njoj je sve moguće. Sve, osim da kartel Aleksandra Vučića ostane na vlasti i posle 25. oktobra.

Ne postoji način na koji bi OKG SNS mogla da spreči poraz na izborima. Koliko god glasova da ukrade, neće biti dovoljno. Ne pomaže joj zastašivanje birača, niko je se ne plaši. Uzalud podmićivanje sa 6.000 dinara, građani taj novac preusmeravaju na studente, za finansiranje kampanje. Više ne prolaze ni primitivni marketinški trikovi. Što je po Vučića najgore, ne može da mu pomogne ni kontrolisana opozicija, pa ni njeni restlovi sa klupe za rezerve.

Iako je svestan da mu nema spasa, Vučić po inerciji laže, vara, vređa, preti, zloupotrebljava policiju, tužilaštvo, sudije, kriminalce, medije, sve što može. Njegova multimedijalna industrija obmana plasira rezultate istraživanja javnog mnjenja, koja su navodno sprovele politički podobne agencije. Vladimir Pajić i njegov Faktor Plus objavili su rezultate ankete, prema kojima će koalicija oko SNS-a osvojiti 47,2 odsto glasova, a Studentska lista samo 31,5 odsto. Sa istom namerom, da obeshrabri pobunjene građane, Pajićev kolega Đorđe Vukadinović ide sa televizije na televiziju da priča kako se Vučićev režim konsolidovao, a studentska energija rasula. 

Koliko su te laži besmislene videlo se prvog dana po raspisivanju vanrednih izbora. U svim gradovima i opštinama, gde god su studenti organizovali prikupljanje potpisa, napravili su se kilometarski redovi građana, koji su satima strpljivo čekali da podrže listu, koja će osloboditi Srbiju naprednjačke tiranije. Desetine hiljada ljudi okupilo se u Novom Sadu, gde je predstavljena Studentska lista, a isto toliko je ispratilo studente do Republičke izborne komisije u Beogradu, gde su predate kutije sa više od 70.000 potpisa. Ceo proces se odvijao u pobedničnom, svečanom raspoloženju, kakvo mogu da naprave samo mladi, zdravi, hrabri i slobodni ljudi, ni naliki ucenjenim, podmićenim i kriminalizovanim Vučićevim lojalistima i sendvičarima.

Svečarski ambijent, koji je vladao tokom prikupljanja potpisa i predaje liste, odagnao je sumnje, koje su se pojavile nekoliko dana ranije, kada su studentski plenumi utvrđivali konačni spisak kandidata za poslaničke mandate. Javnost je bila iznenađena, i to vrlo neprijatno, vetiranjem nekoliko istaknutih ličnosti, koje su godinu i po dana percepirani kao predvodnici studentskog pokreta. Nadglasavanjem, sa liste su izbačeni profesor Milo Lompar i rektor Đokić. Obojica su, svaki na svoj način, doprineli promociji studentskih stavova, bili su izloženi najprljavijim režimskim kampanjama, da bi ih studenti na kraju odbacili. Lompar je imao podršku građana sa jačim nacionalističkim stavovima, a Đokić je jedini rektor koji je, za razliku od ostalih kolega, ostao do kraja uz studente. Na listi nema ni hirurga Vladimira Dugalića, koji je dobio otkaz zbog podrške studentima. Nema ni bivšeg fudbalera Nemanje Vidića, koji je takođe od početka podržavao studentski pokret.

Studentima može još mnogo toga da se prigovori, ali, pokazalo se, da sve greške ne mogu da oslabe opštu podršku. Većinu građana ne zanima što na Studentskoj listi nema Lompara i Đokića, a ima prevelikog negativnog uticaja Bojana Pajtića, Dušana Petrovića, Žike Anđelkovića i ostalih aveti žute prošlosti. Ko god da je otpao i ko god da se našao na Studentskoj listi, svejedno je. Narod je fokusiran isključivo na pobedu nad Vučićevim kartelom i oslobođenjem Srbije. Što kaže Siniša Kovačević: „Glasaćemo i za kamen za kupus, samo da smenimo ove!“

Opšta podrška Studentskoj listi stvorila je referendumsku atmosferu. Pod sloganom „Srbija ili mafija“ ukupno glasačko telo je podeljeno na dva dela. U takvim okolnostima, u izbornoj kampanji nema mesta za ostale opcije. Upravo to predstavlja još jedan značajan poraz Vučića. Na svim prethodnim izborima, uz krađu i kupovinu glasova najznačajniju pomoć je imao u strankama kontrolisane opozicije. Sad je ostao bez tog izduvnog ventila.

Osim Demokratske stranke, koju predvodi Srđan Milivojević, sve parlamentarne stranke su godinu i po dana sabotirale studentski pokret. Odbile su zahtev da napuste Skupštinu i prestanu da Vučićevom kartelu daju legitimitet. Kao i Vučić, opozicionari su očekivali da pobunjenička energija splasne, pa da se sve vrati na staro, kao pre masovnog ubistva pod novosadskom nadstrešnicom. Sa tom nadom su dočekali i raspisivanje vanrednih izbora. Svi su hteli da štipnu svoj deo plena, dovoljno da pređu cenzus i nastave da se tove na budžetskom valovu, pa neka Vučić vlada još sto godina.

Kao kula od karata, plan im je propao čim su raspisani izbori. Miroslav Aleksić je odbio ponudu Dragana Đilasa da formiraju jedinstvenu opozicionu listu. Napravio je koaliciju sa Milošem Parandilovićem i Aleksandrom Jovnovićem Ćutom, za koju je bio uveren da je dovoljna za preskakanje cenzusa. Nije očekivao da će ga, u roku od dva-tri dana, napustiti nekoliko opštinskih odbora Narodnog pokreta Srbije. Čak su i njegovi najverniji saradnici, Đorđe Stanković i Ana Jakovljević, odbili da budu na poslaničkoj listi, jer nisu hteli da idu protiv studenata. Pod pritiskom zdravog razuma, od učešća na izborima su odustali Parandilović i Jovanović. Na kraju, Aleksić je podvio rep i povukao listu za koju je bilo prikupljeno više od 10.000 potpisa.

Đilasova koalicija je načeta i pre raspisivanja izbora. Pokret slobodnih građana napustio je „Pro-EU“ koaliciju jer nije formirana jedinstvena opoziciona lista, koja bi mogla da bude partner Studentskoj listi u procesu formiranja sledeće vlasti. Đilasova knjiga je pala na dva mutna slova, na Zdravka Ponoša i Gorana Ješića. Pritom, sa liste su se povukli Peđa Mitrović, generalni sekretar Stranke slobode i pravde, i njegova partijska koleginica i narodna poslanica Mila Popović. Ipak, za razliku od Aleksića, Đilas nije odustao od učešća na izborima. Ponoš, koji se lažno predstavljao kao „nosilac liste“, pre nego što je lista predata, objasnio je da „stranke postoje da bi učestvovale na izborima“. Tragikomično je kad to izgovara lider stranke, koja je bojkotovala poslednje beogradske izbore. Nadahnut za plasiranje besmislica, Ponoš je čak tvrdio da istraživanja pokazuju kako njegova, Đilasova i Ješićeva koalicija ima podršku čak 4,7 odsto birača. Možda zaista imaju toliki procenat, ali samo ako su anketu sproveli među članovima svojih porodica.

Od izbora ne odustaje ni Nova demokratska stranka Srbije Miloša Jovanovića. Iako je ostao bez dugogodišnjeg koalicionog partnera, Pokreta za obnovu kraljevine Srbije, koji je podržao studente, Jovanović se nada da će osvojiti dovoljno desničarskih glasača da preskoči cenzus. Nadao se da će uspeti da odobrovolji Lompara da se nađe na listi NDSS-a, ali od toga nije bilo ništa.

Osim stranaka kontrolisane opozicije, Vučić je ostao i bez satelitskog pokreta Branimira Nestorovića. Pokret „Mi – Glas iz naroda“ pretrpeo je četvrto cepanje. Od 13 prvoboraca, koji su na poslednjim izborima, u decembru 2023, dobili poslaničke mandate, u Pokretu je ostao samo Nestorović. Branimir Antonijević, profesor Ratko Ristić, advokat Branko Lukić i još dvoje članova predsedništva Pokreta „Mi – Glas iz naroda“ izbačeni su zbog nesuglasica oko formiranja koalicije sa Pokretom socijalista Aleksandra Vulina. Usput, otkriveno je, i dokumentovano video snimkom, da su Nestorović i Antonijević sve vreme sarađivali sa braćom Vučić. Antonijević je priznao da je išao u Kovnicu novca, da od Andreja Vučića traži da Ministarstvo finansija isplati dve poslednje tranše od po 80-tak hiljada evra, koje Pokret dobija na ime osvojenih poslaničkih mesta. Takođe, od Andreja Vučića je tražio da im omogući pristup televizijama sa nacionalnom frekvencijom, kao i da naprednjački kriminalci ne prete njihovim aktivistima. Zauzvrat, Pokret „Mi – Glas iz naroda“ obećao je da će podržati Vulinov povratak u ministarsku fotelju, kao i da će „uraditi sve što bude traženo“ od njih.

Antonijević je pokušao da kompromituje Nestorovića pričom da je mentalno oboleo, da su ga oteli vanzemljaci i da je isti kao Bajden. U tome je bilo istine. Na poslednju stranačku skupštinu, Nestorović je jedva došao. Dva prijatelja su ga izneli iz automobila i pridržavali ga pri hodu. Vidno oboleo, ljut zbog izdaje saradnika. Nestorović je isterivao pravdu, pa je javno optužio Antonijevića za saradnju sa Andrejem. Tako je isterao na čistac i sebe, ali i braću Vučić. Razotkrivanjem njihovih dilova, propala je šansa da Nestorovićeva grupa pređe cenzus i posle izbora posluži kao tas na vagi.

U problemu se nalaze i ostali Vučićevi sateliti. Ivica Dačić je morao da iz SPS-a isključi Branka Ružića. Partijska brakorazvodna parnica još traje. Nekoliko odbora i uticajnih pojedinaca su napustili SPS, solidarišući se sa Ružićem. Posle 36 godina kontinuiranog užasa, koji je Miloševićeva i Dačićeva partija širila Srbijom, prvi put je suočena sa sasvim izvesnim padom ispod cenzusa i nestankom sa političke scene.

Na istim mukama se nalazi i Rasim Ljajić. Kao nekada Tadiću, tako je godinama verno služio Vučiću, da bi naposletku bio odbačen. Nad Ljajićem su se nadvile senke iz kriminalne prošlosti. Izvesni Ismet Ramović šokirao je javnost informacijama o tome kako je Ljajić naručivao atentat na Sulejmana Ugljanina i otmicu dece, upravljao trgovinom droge na Sandžaku i učestvovao u mnogim drugim krivičnim delima.

Vučić protiv sebe nema samo Studentsku listu, nego i sav pobunjeni narod. Kartel mu se osipa, napuštaju ga lojalisti iz OKG SNS-a, ali i ortaci iz kontrolisane opozicije. U takvim okolnostima, umesto najavljenog bestselera „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“, Vučić bi mogao da priredi memare pod naslovom „Bio jednom jedan tiranin“. No, ta krvava bajka odbrojava dane do 25. oktobra i oslobođenja Srbije.