Edmond Paris

(METAFIZIKA, Beograd, 2026)

PREDGOVOR

Jedna od najkatastrofalnijih posledica Prvog svetskog rata bio je raspad onog liberalnog i tolerantnog duha koji su civilizovane nacije dvadesetog veka trebalo da steknu. Veliki sukob je potpuno uništio, zajedno sa drugim katastrofalnim posledicama, svaku takvu nadu. Preuveličani nacionalizam, fašizam i komunizam, kao i politički i verski fanatizam, otvorili su put Drugom svetskom ratu, spuštajući tako društvo na niži nivo moralne civilizacije, koji karakteriše neverovatna netolerancija za koju se smatralo da je nestala sa srednjim vekom.

U delu „Majn kampf“, Hitler je isticao svoju omiljenu temu pangermanizma i uspeo je da utiče na javno mnjenje zaslepljujući ga svojim pseudonaučnim argumentima, zasnovanim na ludačkoj etnologiji o navodnoj superiornosti nemačke rase. Verovatno im je to dalo prirodno pravo da vladaju Evropom, ako ne i celim svetom, dok druge nacije, pre svega Sloveni, moraju da rade za svoje gospodare baš kao što su robovi radili u prošlim vremenima. Što se tiče Jevreja, oni nikada nisu mogli biti asimilovani i stoga su bili osuđeni na smrt. Velike sile su bile neverovatno gluve na ove ludačke ideje.

Kako su snažili, razvijali su svoju ideju do vrhunca sve dok konačno nisu posejali njeno seme u stranim zemljama, posebno u Hrvatskoj, gde je slična doktrina, iako u manjem obimu, cvetala osamdeset godina ranije pod Antom Starčevićem, hrvatskim političarem koji bi se mogao smatrati ocem rasizma.

Ova knjiga je napisana kako bi se zabeležilo vreme i mesto strašnih razaranja izazvanih takvom ekstremnom ideologijom, tokom godina 1941-1945, u satelitskoj državi Hrvatskoj pod vlašću hrvatskih fašista, poznatih kao ustaše, uz podršku sila Osovine, kao i hrvatske katoličke hijerarhije, uz znanje Vatikana.

Da bi opravdao svoju politiku istrebljenja, sultan Abdual Hamid bio je poznat po tome što je rekao: „Način da se rešimo jermenskog pitanja jeste da se rešimo Jermena.“ Istu maksimu usvojili su hrvatski nacionalisti i sveštenici u vezi sa srpskim pitanjem u Hrvatskoj. Prema statutu ustaške organizacije, „ime ustaše trebalo je dati onima koji su se u predratnoj Jugoslaviji zakleli da će, uništenjem jugoslovenske države, pomoći u istrebljenju srpstva i pravoslavne crkve.“ (Nova Hrvatska, 4. maj 1941.)

Čini se da je dosluh hrvatske fašističke vlade (ili ustaša) i hrvatske katoličke hijerarhije, pod ovim tragičnim okolnostima, bio inspirisan anahronim fanatizmom. S razlogom je srpski pravoslavni vladika dr Nikolaj Velimirović, tako dobro poznat anglosaksonskom svetu, uporedio ono što se dogodilo u Hrvatskoj, u tako velikim razmerama, sa najmračnijim danima srednjeg veka. U članku objavljenom 1954. godine u crkvenom časopisu „Svečanik“, vladika je napisao:

„Španska inkvizicija je poznata po svojim zločinima. Glavni inkvizitor, koga je imenovao papa, bio je dominikanski opat Tomas de Torkvemada, koga pamte sa tako zloslutnom gorčinom. Tokom osamnaestogodišnjeg perioda njegovog mandata, 10.220 osoba je spaljeno na lomači, dok je 114.401 (prema istoričaru Motliju) umrlo od gladi i mučenja u zatvorima, što je značilo 125.000 ljudi u periodu od osamnaest godina.

Ovaj podatak je dovoljno zastrašujući, ali inkvizicija prema Srbima pravoslavacima bila je mnogo strašnija, jer je 750. 000 Srba ubijeno za samo četiri godine.“ Teško bi bilo pronaći paralelu sa tako svirepim progonom u celokupnoj istoriji. Čak je i vojvoda od Albe, taj zlkobni predstavnik španskog kralja (Filipa II) u Holandiji, delovao prilično umereno u poređenju s rečenim, pošto je mučio i ubio oko 18.000 protestanata u periodu od šest godina. U Francuskoj, masakr Svetog Vartolomeja 24. avgusta 1572. godine, koji su istoričari s pravom stigmatizovali, rezultirao je samo sa 100.000 žrtava.

Dvadeseti vek je, međutim, bio osuđen da u Evropi, u ime rasne čistote i religije, bude svedok genocida kakav prošlost nikada nije videla, u kojem su pravoslavni Srbi u Hrvatskoj jedva izbegli potpuno istrebljenje. Pa ipak, ovaj gigantski genocid1, koji se dogodio pre samo nekoliko godina, a kojem je svedočila sadašnja generacija, iznedrio je najfantastičnije priče, praćene intenzivnom propagandom koja i dalje čini neumorne napore da „očisti“ krivce od svakog osećaja odgovornosti. Sve vrste štampanog materijala, napisanog pod maskom „najveće objektivnosti“, a objavljenog uglavnom u hrvatskim i vatikanskim štamparijama, cirkuliše širom sveta.

Da bih ponovo uspostavio istinit zapis o ovoj tragediji, njenim uzrocima i ulogama onih koji nikada nisu oklevali da profitiraju od ovog širenja verskog i nacionalnog imperijalizma, dok su istovremeno prkosili celom čovečanstvu, preduzeo sam prikupljanje brojnih svedočanstava objavljenih u hrvatskoj i katoličkoj štampi tokom tih tragičnih vremena. Ovde su takođe i zapisi jugoslovenskih i stranih dokumenata koji su se pojavili posle rata, kao i svedočanstva, objavljena u autentičnim izvorima, nekih od progonjenih koji su izbegli pakao. Nažalost, bio sam primoran da odaberem samo ograničen broj ovih značajnih tekstova kojih i pored toga ima u tolikoj meri da popune celu biblioteku.

Ali ova odabrana svedočanstva biće sasvim dovoljna kao zapis stvarnih događaja i tako će poslužiti u rasvetljavanju odgovornih za ovu dramu. Teško je svetu da poveruje kako bi čitav narod mogao biti osuđen na istrebljenje od vlade i verske hijerarhije dvadesetog veka, samo zato što je pripadao drugoj etničkoj i rasnoj grupi, koja je nasledila hrišćanstvo Vizantije, a ne Rima.

Dozvolite mi da dodam kako me je, daleko od želje da izazovem loša osećanja, motivisala želja da otkrijem istinu o strašnoj tragediji koja se dogodila i da pokažem kakva je sramotna rasna i verska izopačenost nastala iz takvog fanatizma. Neka katastrofa iz nedavne prošlosti posluži kao lekcija budućim generacijama!

Edmond Paris

POSLEDNjI POKUŠAJ SPASAVANjA ČUDOVIŠTA

Početkom leta 1944. godine svitala je zora slobode u svim delovima sveta, ali ustaška vlada je odlučila da nastavi sa zločinima do samog kraja, uz istovremeno povećanje brutalnosti. List Hrvatski Narod je pisao: „Naš narod je objavio rat Srbima. To znači smrt ili potpuno proterivanje iz Bosne i Hercegovine.“

U selu Prijane, okrug Glamoč, ustaše su provalile u kuću Pere Cvekića u kojoj je bilo 36 članova porodice. Trideset troje se slučajno našlo kod kuće. Svi su masakrirani. Nekoliko njih koji su bili u seniku živi su spaljeni.

U selu Halapić, takođe u okrugu Glamoč, ustaše su jednog dana uhapsile 137 ljudi, većinu žena i dece. Trideset sedam je živo spaljeno u prodavnici Ostoje Lončara, dok su ostalima prerezani grkljani.

U selu Dubrave ustaše su masakrirale 45 porodica. Oče-vidac masakra bio je Petar Guzijan, koji danas živi u Geriju, Indijana.

Jednog dana ustaše su došle u selo Debeljak. Silovali su pet devojčica uzrasta između 13 i 15 godina u kući Radoja Krsta-na. Komšinica, Stevanija Stanivuk, koja se slučajno zatekla u kući, ubijena je jer je pokušala da odbije agresore. Svedok, Milan Stanivuk, koji je bio skriven u kući, danas živi u Ge-riju, Indijana.

U selu Podgreda, ustaše su okupile 120 ljudi, među kojima je bio i sin Jova Cvekića, beba stara samo tri dana. Ova beba i novorođenče Anice Krišić, zatvoreni su u kući i živi spaljeni. Svedok ovog zločina je Ilija Krasić, koji sada živi u Ge-riju, Indijana.

U Travniku, Hazim Šatrić je bio načelnik ustaške policije. Likvidirao je mnoge Srbe, među kojima je bio dr Jajčanin, Mahmud Robović, novinar, i Stanko Turudija. Sin ovog drugog je izboden nožem na očevim prsima.

Nakon masakra u Travniku, Šatrića je Andrija Artuković postavio na viši položaj u Banjaluci, zajedno sa Viktorom Gu-tićem, gde se istakao svojom okrutnošću u vršenju bezbrojnih zločina, od kojih su neki već navedeni. Pošto je 1944. godine oblast bila u nedostatku soli, iskoristio je situaciju i distribuirao so stanovništvu po ceni od „dve funte soli za svako uvo jednog Srbina“. I tako je talas terora zahvatio celu sate-litsku Hrvatsku.

Katoličke novine su priskočile u pomoć Poglavniku i ud-vostručile svoje apele stanovništvu kako bi učinilo sve napore da odbrani satelitsku Hrvatsku.

„Sada postavljamo najveći, najhitniji i najteži zahtev, a to je da pomognemo naciji da se izvuče iz svoje tradicionalne opozicije tako što će ući u aktivnu saradnju sa vlastima.“

Franjevac Krsto Križanić, upućujući sličan apel hrvat-skim intelektualcima za odbranu i konsolidaciju ustaške države, rekao je:

„Hrvatski intelektualci treba da budu konstruktivni i po-zitivni u svemu što se tiče države. Trebalo bi da sa prezirom gledaju na nasleđe naše prošlosti, kao što su pasivno razmiš-ljanje, ravnodušno očekivanje i destruktivno protivljenje našoj dobrobiti koja leži u očuvanju naše države za dobrobit svakog Hrvata, a pre svega za intelektualce… Pojedinačno, ustaše mogu imati svoje mane, ali njihova najveća zasluga leži u njihovim žrtvama za osnivanje nove hrvatske države. Bila bi čisto lu-dost da samo zbog njihovih sitnih mana ne priznamo njihov fun-damentalni i vitalni uspeh, hrvatsku državu.“

Nazivanje svirepe zveri ustaških ubica „sitnim manama“ i samo „individualnim“ bio je, zaista, prijatan eufemizam, koji odgovara onom koji je koristio Njegova Milost Stepinac kada je govorio o „smelim fanaticima koji pripadaju crkvenim redovima“. Ali najznačajnija od svega bila je ova prva aluzija na hrvatsku katoličku hijerarhiju koja pokušava da oslobodi svoje sunarodnike od sistematskog otpora koji su praktikovali vekovima, odraz koji je zabeležen u ovoj knjizi. Samo Pavelić i njegovi sledbenici, koje je finansirala fašistička Italija, ocenjeni su dostojnim takve potpune promene stava.

Početkom 1944. godine, Pavelićev Ministarstvo rata izdalo je poseban molitvenik za vojnike pod nazivom „Hrvatski vojnik“. Knjigu je pripremio sveštenik Vilim Cecelja, Stepinčev zamenik u vojnom vikarijatu, a izdata je uz dozvolu Nad-biskupskog duhovnog odbora u Zagrebu.

Duhovni odbor, u to vreme, sastojao se od sledećih članova: nadbiskupa Stepinca i biskupa dr Salisa Seviša, dr Josipa Laha, Ignacija Rodića i Valentina Maleka. Molitvenik je pun molbi Bogu u ime Pavelića, Nezavisne Države Hrvatske i usta-ša. U jednom od njih, sveštenik traži blagoslov od ustaša, od-nosno domobrana (Narodne garde domobranstva), povodom njihovog polaganja zakletve vernosti Paveliću. Ovaj blagoslov glasi:

„Svemogući i besmrtni Bože, Oče snage i milosrđa, Ti koji nećeš dozvoliti da bilo ko koji veruje u Tebe posustane, obrati svoju milost, Oče, na svoju decu, hrvatske ustaše i domobrane, koji danas polažu zakletvu vernosti svojoj zemlji i svom pogla-varu. Pomozi im, Bože, u svojoj milosti, da svim srcem i dušom prihvate reči koje izgovaraju, kako bi bili spremni da daju sve za hrvatsku domovinu i za poglavara, čak i svoje živote. Tako neka blagoslovi Oca, Sina i Svetoga Duha budu na vama i ostanu uvek sa vama. Amin.“

Nakon kapitulacije Italije, Pavelićev režim je bio na putu ka slomu. Zbunjenost i potpuna demoralizacija su zahvati-li Hrvatsku, čak i pre očiglednog poraza Nemačke. Određeni ustaški krugovi pokušali su da izvuku najbolje iz ove situa-cije. Početkom septembra 1944. godine, ministar narodne od-brane Vokić i ministar spoljnih poslova Mladen Lorković organizovali su pobunu u Dvoru kako bi svrgnuli Pavelića. Ali zavera je propala i dvojica saučesnika su streljana.

Ovo je označilo uzbunu zbog predstojećeg kraha satelitske države Hrvatske. Pavelić je pokušao da pobegne tako što je iz-vršio čin izdaje i zabio nož u leđa onima koji su ga doveli na vlast. U novembru je poslao memorandum po jednom od svojih age-nata generalu ser Henriju Mejtlandu, glavnom komandantu sa-vezničkih snaga u Sredozemlju, u Kazerti, memorandum u kojem je skrenuo pažnju na „politička prava i težnje Hrvatske“ i pre-dložio mu da se sa svojom vojskom pridruži saveznicima u bo-rbi protiv Nemačke.

Kao što je ranije naznačeno, katoličko sveštenstvo je na-stavilo da pruža punu podršku režimu na umoru, podršku koju je Pavelić sa zahvalnošću priznao odlikovanjem Njegove Milo-sti Stepinca 1944. godine „Velikim krstom sa zvezdom“. Shodno tome, kada je poraz Nemačke postao neizbežan, poglavnik je od-lučio da učini poslednji pokušaj da spase „Nezavisnu državu“ i svoju ličnu situaciju, ponovo se pozivajući na one koji su mu do tada bili od velike pomoći. Katolička biskupija je, na njegov zahtev, održala konferenciju 24. marta 1945. godine, nakon čega je objavilo pastirsko pismo, namenjeno manje njegovoj pastvi nego savezničkim vladama. Njegov glavni cilj bio je da istakne memorandum koji je Pavelić poslao Englezima i Amerikancima i da ukaže na borbu hrvatskog naroda, odnosno ustaške vlade, koja se suprotstavlja komunizmu. Interesi saveznika, rekao je, leže u očuvanju marionetske države koja će se sada svom snagom pridružiti demokratskim silama. To je bio drugi pokušaj Po-glavnika u ovom pravcu, prvi je učinjen u novembru 1944. godine.

Evo pisma Biskupata, koje je više političke nego pastirske prirode:

„Istorija nas je naučila da tokom proteklih 1300 godina hrvatski narod nikada nije prestao da brani svoja prava na slo-bodu i nezavisnost, koja vatreno želi i za druge narode. A kada je tokom Drugog svetskog rata ovaj ideal ojačan i ostvaren u našoj državi, hrvatski katolički biskupi su poštovali želju hrvatskog naroda. Shodno tome, niko nema pravo da prekoreva bilo kog građanina ove države niti bilo kog od njenih biskupa što je poštovao nepokolebljivu volju hrvatskog naroda.“

Ali „linija“ je bila previše očigledna i savezničke vlade su potpuno ignorisale drugi zahtev. Štaviše, nije bilo ni najmanjeg traga bilo kakvog posredovanja upotrebom tog čuvenog tajnog odbrambenog oružja, koje je nemačka propaganda hvalila, a koje je tako dugo služilo za održavanje krajnjih iluzija. Dakle, Pavelić je po treći i poslednji put pokušao da spase čudo-vište koje je zamislio, prenošenjem vlasti na Njegovu Milost Stepinca. Pregovori su pokrenuti u tu svrhu i trajali su neko-liko dana bez uspeha.

Ostalo je samo jedno rešenje za Pavelića i njegove posluš-nike – bekstvo. Patriotska pesma „Za dom spremni“ više nije odjekivala Hrvatskom, već je jedina ideja koja je opsedala ne-brojeno ljudi bila da „svi koji mogu beže“.

Veče pre odlaska, 4. maja 1945. godine, Pavelić i Maček su se oprostili od Njegove Milosti Stepinca tokom tajne sednice u Nadbiskupskoj palati. Pre nego što su se rastali, Njegova Milost Stepinac im je odao pohvale, a zatim i blagoslov za to što su obojica tako hrabro radili za Hrvatsku i rimokatoličku veru. Njegova milost Stepinac, čineći Paveliću poslednju uslugu, prihvatio je važne dosijee ustaške vlade i sve filmove i zapise poglavnikovih govora, kao i kovčege pune zlata, nakita i satova ukradenih od Jevreja i Srba koji su ubijeni. Ovo je otkriveno u nadbiskupiji i u podrumima nekih crkava, pa čak i ispod oltara u samostanu. Kao što je neko napisao: „Čak su i vikarijati korišćeni kao tabori, a crkve za skladištenje oružja.“

Posle ovog sastanka, koji je dodatno otkrio jedinstvo između političke i duhovne Hrvatske, ustaški general Moskov, komandant Pavelićeve lične garde, poverio je Mačeku potrebne pasoše za sebe, njegovu porodicu i četiri zamenika, kao i dva automobila i džeparac u iznosu od 1.000 zlatnih lujvora. Sledećeg dana, hrvatski karavan, sastavljen od Pavelića i njegove pratnje, Mačeka i njegove pratnje, plus nekoliko hiljada dželata i mučitelja, i oko 500 sveštenika i hrvatskih verskih službenika, u konvoju kakav se retko viđao u celokupnoj istoriji, napustio je Zagreb pod za-štitom poslednjih nemačkih trupa u povlačenju i krenuo putem izgnanstva u pravcu Austrije.

Tako su najperfidniji i najkrvoložniji ljudi svih sate-litskih zemalja nestali, ostavljajući za sobom skoro milion žrtava.

* * *

Ispitivanjem zlokobnog bilansa stanja, izračunato je da je vlada Pavelića-Artukovića uspela da masakrira približno 750.000 pravoslavnih Srba i da deportuje ili protera 300.000. Očigledno je da bi broj žrtava u Hrvatskoj bio još veći da se Srbi nisu pridružili ilegali kako bi spasili svoje živote i svoju veru. Ubijeno je i 60.000 Jevreja i 26.000 Roma. Oko 240.000 Srba pravoslavaca je nasilno preobraćeno u katoličanstvo, od čega se najveći broj, treba pomenuti, dogodio na teritoriji Stepinčeve eparhije.

Profesor Robert Li Volf opisuje masakre koje je počinila ustaška vlada i prisilna preobraćenja u sledećim paragrafima: Još svirepiji bili su ustaški masakri Jevreja i Srba u „Hrvatskoj“. Jevreji iz Zagreba i Sarajeva su ubijani ili poslati u koncentracione logore, ili deportovani u Poljsku radi istrebljenja. Ustaške bande su takođe poklale desetine hiljada Srba. Nekima su ponudili izbor između prelaska iz pravoslavlja u katoličanstvo ili trenutne smrti. Drugima je bilo dozvoljeno da se pridruže novoj i potpuno veštačkoj

„Hrvatskoj pravoslavnoj crkvi“ sa hitlerovskim Belim Rusom na čelu. U mešovitim srpsko-hrvatskim selima dešavale su se neverovatne scene nasilja, celokupno stanovništvo je često bilo terano u pravoslavne crkve i živo spaljivano. U ovom krvavom poslu, ustaše su često imale pomoć mnogih musli-manskih stanovnika, prema kojima su Pavelićeve vlasti od po-četka postupale sa posebnom naklonošću (džamija je otvorena čak i u Zagrebu) i koji su na kraju regrutovani u sopstvenu po-sebnu SS diviziju, koju je kasnije tokom rata pregledao i inspektirao Veliki muftija Jerusalima.

Takođe se mora zabeležiti kao istorijska činjenica da su određeni članovi hrvatske hijerarhije, posebno sarajevski nadbiskup Šarić, podržali ovaj pokolj, a neki članovi franjevačkog reda aktivno su učestvovali u prisilnim preob-raćenjima Srba, kao i u masakrima. Što se tiče zagrebačkog nadbiskupa Stepinca, čije je suđenje i presuda, nakon rata, bila cause celebre, on je prisustvovao ustaškim ceremoni-jama, bio je član komisije za preobraćenja pravoslavaca i često se pojavljivao u svečanim prilikama sa članovima režima, čemu su novine njegove nadbiskupije dale podršku.

Pokušavajući da opravdaju, pred svetskom javnošću, ovu og-romnu prozelitičku grupu konvertita, ustaše i hrvatski katolički sveštenici su pogrešno tvrdili da su svi ovi ljudi bili katolici tokom turske okupacije ili tokom „prve“ Jugo-slavije i da su postali srpski pravoslavci pod različitim pritiskom. Ovu tezu brani i sam nadbiskup A. Stepinac u svom dnev-niku u kojem je napisao sledeće (istovremeno dokazujući učešće Hrvatske katoličke crkve u preobraćenju u katoličanstvo silom): „Najidealnije bi bilo kada bi se Srbi vratili religiji svojih predaka, tj. da poklone glave pred Hristovim namesnikom Svetim Ocem.“ („Dnevnik“, 17. januar 1940, tom III, str. 413).

Štaviše, u vezi sa turskom okupacijom, katolička propa-ganda ne prestaje da ističe da je „tokom turske okupacije bilo masovnih prelazaka katolika u pravoslavlje“. Međutim, istina je da je bogumilska sekta masovno prešla na islamsku religiju, pored nekih pravoslavaca i verovatno nekih katolika, kako bi sačuvali svoje privilegije i imovinu. Turska vlast je štitila islam, a ne pravoslavlje. U stvari, pod turskom dominacijom je bilo veoma malo katolika, jer su svi napustili teritorije koje je osvojila turska vojska.

To je takođe ono što se Pavelićev predstavnik u Vatikanu usudio da potvrdi tokom razgovora sa kardinalom Tiseranom. Ali imao je posla sa pronicljivim čovekom. Francuski prelat je odgovorio da je dobro upoznat sa istorijom hrišćanstva i da, koliko je njemu poznato, nijedan katolik (rimskog obreda) ni-kada nije postao pravoslavni Srbin.

Nesumnjivo je bilo nekoliko hiljada ljudi koji su, iz ovog ili onog razloga, tokom predratne Jugoslavije promenili veru, uglavnom zbog braka, baš kao i bilo gde drugde u svetu. To je, naravno, bilo recipročno, jer su i pravoslavci činili isto. Čak nas i hrvatska štampa obaveštava: „Vatikan je bio svestan, dva-deset dve godine tokom vladavine Karađorđevića u Jugoslaviji, da ni 9.000 katolika nije prešlo na srpsku pravoslavnu veru, i to su uglavnom bile mlade devojke koje su se udale za oficire, žandarme ili carinike i poreske službenike.“

* * *

Što se tiče materijalnih gubitaka Srpske pravoslavne crkve, oni su iznosili sedam milijardi dinara, da i ne govori-mo o 299 crkava koje su spaljene ili porušene. U jedinoj srpskoj pravoslavnoj gornjokarlovačkoj eparhiji (Hrvatska), koja se na-lazi u Eparhiji Njegovog Preosveštenstva Alojza Stepinca, srušene su 173 od 189 crkava. Crkve Jasenovac, Velika Kla-duša, Surduk, Svica, Suha Mlaka, Veljun i Belegiš, pretvorene su u klanice; one iz Hadžića, Plaškog, Drvara, Travnika, Mod-riča i Gomirja, u dućane; one Vreoce, Drinjača, Mrkonjić Grad, Cvijanovićevo Brdo i Jajce, u javne toalete; dok su crkve Čit-luče, Donji Vakuf, Stari Majdan, Sanski Most i Majkovac po-stale ergele.

U oblastima gde su srpski pravoslavci činili većinu sta-novništva, njihove crkve su gotovo potpuno uništene, dok su u oblastima gde su bili u manjini, pretvorene za katoličke slu-žbe, što sve dokazuje da je vođena dobro isplanirana politika. U stvarnosti, pretvaranje srpskih pravoslavnih crkava u kato-ličke crkve sprovedeno je prema naređenjima i uputstvima Or-dinarijata. Nakon uputstava biskupskog Ordinarijata iz Đakova (br. 2733/42, april 1942), srpske pravoslavne crkve su pretvo-rene u katoličke crkve u mestima Braćevci, Majar, Dopšin, Tenje, Dalj, Markušica, Kapelna, Kučanci, Paučje, Budimci, Po-ganovci, Bijelo Brdo, Borovo Selo, Trpinja, Pačetin, Bršadin, Čepin, Martinci Ćapinski, Trnjani, Klokočevik, Topolje, Brod na Savi.

Sledeće ovlašćenje, poput onog koje je stiglo iz Đakovačkog ordinarijata, a namenjeno je sveštenicima Stjepanu Radetu i Pavlu Dodiću (br. 848/42, od 14. februara 1942. godine), doneto samo tri meseca nakon Plenarne konferencije Katoličkog bis-kupata (17. novembra 1941. godine), baca svetlo na iskrenost dek-laracije o pljački zgrada i imovine srpske pravoslavne crkve. Pošto u nijednom od sela okruga Vukovar, gde su poslata braća misionari, više nema katoličkih crkava niti svetih liturgijskih predmeta, braći misionarima je od sada dozvoljeno da grčku crkvu orijentalnih obreda pretvore u katoličku crkvu, radi pružanja preliminarne verske pouke za eventualnu upo-trebu katoličkog obreda i, pre svega, za svetu misu. Ovo mora biti u dogovoru sa nadležnom parohijskom katoličkom kance-larijom i pravoslavnim stanovnicima mesta koji su podneli zahtev da budu primljeni u katoličku crkvu. Da bi se to postiglo, ikonografski oltar treba ukloniti. U slučajevima gde je to ne-moguće, ispred „ikonostasa“ može se postaviti privremeni oltar. Svi premešteni predmeti treba da se donesu na određeno mesto, dok će svi predmeti potrebni za svetu misu, a pozajmljeni od strane parohijske eparhije, biti predati misionarima. Na taj način će moći da svakodnevno služe svetu misu, čak i u mestu gde se odvija verska pouka. Pre početka službe, crkva treba prvo da bude blagoslovena prema navedenom blagoslovu zabeleženom u knjizi obreda. Svetu vodicu treba doneti u parohijsku crkvu i zaštititi je od hladnoće. U određenim oblastima gde transformacija crkve za katolički obred nije bila moguća, zahtev nadležnoj okružnoj kancelariji trebalo bi da bude neophodan za rekviziciju osnovne škole.

Takav dokument je bio dovoljan da dokaže, ako je dokaz i dalje bio potreban, bliske veze koje su povezivale katoličku hijerarhiju i ustašku vladu u svim detaljima koji se tiču nji-hove međusobne rasističke i verske politike. Sva imovina srpske pravoslavne crkve je konfiskovana i predata hrvatskoj katoličkoj crkvi. Njegova milost Stepinac, na primer, dobio je manastir Orahovica, koji je ustupio trapistima, dok je biskup Janko Simrak preuzeo manastir Lepavinu, izgrađen u šesnaestom veku, isti manastir u kome je patrijarh Arsenije Čarnojević boravio 1693. godine, dok je organizovao seobu Srba koji su napustili južnu Srbiju tokom turske inva-zije na Evropu. Dakle, uprkos svim povicima i vapajima koji su kružili u inostranstvu, hrvatska katolička hijerarhija je, preko državne direkcije za obnovu i preko komisije za konfiskaciju srpskih pravoslavnih crkava i njihovih imanja, pri Državnom muzeju u Zagrebu, prisvojila nameštaj i zgrade „rivalske“ crkve.

* * *

Kada se mržnja jednom useli u ljudsko srce, čini se da tamo ostaje jednom za svagda. Godine 1946, nakon strašnog genocida koji je dosegao nebesa, Njegova Preosveštenstvo Stepinac je po-novo pokazao isto prokletstvo prema pravoslavnima uopšte, a posebno prema srpskom narodu.

Iako nije imao zadovoljstvo da vidi kako su „raskol“ okončali Nemci, ustaše ili Mađari i Albanci, Njegova Preosveštenstvo Stepinac nije očajavao zbog budućnosti i poverio je plan Pax Romana britanskom oficiru, a to je slom pravoslavlja. U nastavku su reči ovog britanskog oficira, koji daje iscrpan opis svoje posete zagrebačkom nadbiskupu:

Pre osamnaest meseci, dok sam služio kao britanski ofi-cir za vezu u Jugoslaviji, pročitao sam u štampi pod nemačkom kontrolom i čuo preko zagrebačkog radija poziv nadbiskupa Stepinca svom narodu da se okupi oko raspadajuće hrvatske države i pruži otpor savezničkim vojskama koje su napredo-vale ka konačnoj pobedi. Nekoliko nedelja kasnije, Zagreb je oslobođen, Pavelić je pobegao, a nadbiskup je ostao.

Vrativši se u Zagreb godinu dana kasnije, bio sam iznena-đen, s obzirom na mnoge promene koje su se dogodile u Jugo-slaviji, kada sam zatekao Njegovu Milost Stepinca kao primasa u Hrvatskoj. Posetio sam ga u njegovoj palati i raz-govarao je sa mnom nasamo više od sat vremena. Otvoreno mi je rekao da su on i oni njegovi sveštenici koji su sarađivali sa Nemcima to učinili zato što je pitanje u ratu bilo jasno između fašizma i komunizma, i on je izabrao prvo, dok su Britanci izabrali drugo. Žalio je zbog užasa nacističke okupacije, ali ih je više voleo od sadašnjeg federalnog re-žima, prvo, zato što su ga, po njegovom mišljenju, Hrvatskoj nametnuli Srbi, i, drugo, zato što su, dok su Nemci i ustaše palili crkve i ubijali vernike, komunisti svojim obrazov-nim i agrarnim reformama pretili moći Crkve nad njenim školama i imanjima. Očekivao je da Zapad iskoristi svoju atomsku moć da nametne zapadnu civilizaciju Moskvi i Beo-gradu pre nego što bude prekasno. Dok sam prolazio kroz senoviti klaustar na trg Katedrale, pitao sam se koliko će dugo Njegova Milost zadržati duhovno vođstvo Hrvatske crkve.

U glavi Njegove Milosti Stepinca, ovaj atomski rat ne bi bio ništa više od velikog krstaškog rata protiv pravoslavlja, koji bi otvorio put Rimskoj crkvi u Rusiji, Bugarskoj, Rumu-niji, Grčkoj i Srbiji. Nametanje zapadne civilizacije bilo je sinonim za nametanje katolicizma ohnjem i mačem. To je bila do-ktrina „ponovne hristijanizacije“, koju je razvio nemački jezuita Fridrih Mikerman. U svojoj knjizi „Katolička akcija“ (pred-govor koju je napisao kardinal Pačeli, kasnije papa Pije XII, ali u to vreme apostolski nuncije u Minhenu), Mikerman je de-finisao ciljeve ovog udruženja u sledećem pasusu:

„Papa apeluje na ‘Katoličku akciju’ za novi krstaški rat. To je naš vođa, koji nosi Hristovu zastavu. Nije uključena samo Crkva, već i država, kao i oblasti nauke i umetnosti. Katolička akcija označava okupljanje svetskog katolicizma. Ona mora da preživi svoj herojski čas, jer je iz krvi mučenika stvo-rena prva era zapadnog hrišćanstva. Novi svet se može steći samo po cenu krvi prolivene za Hrista.

Njegova Milost Stepinac, nesporni Poglavar Katoličke ak-cije u Hrvatskoj, postavljen je za kardinala. Papa Pije XII opravdao je ovo unapređenje na viši položaj u govoru koji je održao na Konzistoriji, 12. januara 1953: „Iako je odsutan, grlimo ga očinskom ljubavlju – i snažno želimo da svi znaju da, kada smo odlučili da ga odlikujemo plemstvom rimskog purpura, nismo imali ništa drugo na umu nego da ga nagradimo na način koji do-likuje njegovim zaslugama… Šjer je onĆ primer apostolske revno-sti i hrišćanske čvrstine.“

Na ovim stranicama je pokazano šta su zapravo značile ove „usluge“, koje je Sveti Otac tako visoko hvalio. Štaviše, nji-hovu prirodu je nedavno ponovo potvrdio jedan više rangirani i kvalifikovaniji da prepozna njihovu vrednost. To nije niko drugi do jezuita otac Stjepan (Stefan) Lacković, sekretar Nje-gove Milosti Stepinca tokom rata, a od poraza Osovine, izbe-glica u Sjedinjenim Državama. On je ustao protiv izručenja Andrije Artukovića, koga je Jugoslavija tražila od SAD, kako bi mu se sudilo za njegove nebrojene zločine. U skladu sa R. F. Rosom, u intervjuu sa urednikom lista Mirror News u Los Anđ-elesu, izjavio je: „Adrija Artuković je vodeći katolički laik Hrvatske i bio je laički portparol kardinala Stepinca. Jedva da je prošao dan između 1941. i 1945. godine, a da ja nisam bio u njegovoj kancelariji. Konsultovao se sa kardinalom o moralnim aspektima svake akcije koju je preduzeo.“

Stoga je sasvim jasno, prema izjavi njegovog sopstvenog sek-retara, da je Njegova Milost Stepinac pratio i odobravao svaki korak Artukovića, ministra unutrašnjih poslova, kao i ustaške vlade. A kada se uzmu u obzir „aktivnosti“ ovog hrvatskog Him-lera, koji je bio šef policije, kao i koncentracionih logora, i koji je odlučivao o životu i smrti pravoslavnih Srba i Jevreja, mora se zaključiti da su te „aktivnosti“ prethodno bile podnete zagrebačkom nadbiskupu na njegovo „moralno“ odobrenje. U svetlu ovog svedočenja, kako se takozvane intervencije Nje-gove Milosti Stepinca, preko Andrije Artukovića, ministra unutrašnjih poslova, ne mogu smatrati gestovima, čiji je cilj obmanjivanje javnog mnjenja? Sledi primer takve intervencije:

Logor Jasenovac je sramotna mrlja na časti Nezavisne Dr-žave Hrvatske. To je sramota za Hrvatsku. Već postoji toliko mera da će oni koji poznaju situaciju Šreferenca na Jevreje u HrvatskojĆ reći da se čak ni u Nemačkoj rasni zakoni nisu pri-menjivali sa takvom strogošću i takvom brzinom. Ne mislim da nam može doneti ikakvu slavu ako se za nas kaže da smo re-šili jevrejski problem na najradikalniji način, to jest, najsu-roviji … Neka se zaštiti lična i građanska sloboda Jevreja, ili potomaka Jevreja koji se nakon prelaska u katoličku crkvu više ne smatraju Jevrejima, ali učestvuju u svim hrvatskim aktivnostima, verskim i patriotskim.

Izgleda da je Stepinac bio zainteresovan samo za one Je-vreje koji su preobraćeni, jer je dodao: „Pisao sam Vam, gospodine ministre, 22. maja ove godine, tražeći od Vas da nešto učinite kako biste zaštitili Jevreje preobraćene u katoličan-stvo od jevrejske religije.“

Dalje dokaze o nadbiskupovom uticaju na ustaški režim, kao i o njegovoj mržnji prema Srpskoj crkvi, izneo je Zigfrid Kaše, nacistički ministar kod Pavelića, na suđenju Stepincu 1946. godine. Kada su Nemci proterali 500 sveštenika iz Slovenije prema Srbiji, Stepinac je zatražio da se tim svešteni-cima dozvoli da ostanu u Hrvatskoj, gde će im pronaći mesto, i da se umesto njih protera 500 srpskih sveštenika iz Hrvatske.

* * *

Moglo bi se reći da je rimski purpur imao simboličku vrednost, a značilo je da onaj ko je odeven u skerlet bio spreman da prolije krv za svoju veru. Količine krvi su prolivene „za Hrista“, prema rečima jezuitskog oca Mukermana, ali to nije bila krv budućeg kardinala, već krv 750.000 Srba, 60.000 Jevreja i 26.000 Roma koji su postali nevine žrtve.

Poručite knjigu

“Metafizika“ Jevrejska 20, Beograd,

0113036440             i             062336460

www.metaphysica.rs

cena knjige u tvrdom povezu formata 14 x 21 cm i 340

strana je 2200,00 dinara