pripremi „Bela knjiga“ o Jovanki Broz. Za izradu tog dosijea angažovane su sve obaveštajne službe i ostale državne institucije, uključujući i pojedince iz partijskog vrha. „Bela knjiga“ je imala za cilj da „obuhvati sva raspoloživa saznanja o odnosu Jovanke Broz prema drugu Titu, njenom ponašanju prema osoblju u rezidencijama Predsednika Republike, o sukobima sa pojedinim ličnostima i postupcima koji su doveli do toga da je drug Tito morao da de facto prekine zajednički život sa njom“. Izveštaj je pripreman više od pet godina, ali nikada nije zvanično prezentovan. U arhivi Saveta za zaštitu ustavnog poretka, koji je objedinjavao sve obaveštajne službe SFRJ, ostao je zabeležen kao „Fascikla 36“.

U nekoliko narednih brojeva, Magazin Tabloid će objaviti sadržaj „Bele knjige“ o Jovanki Broz.

U toku istrage, koja je trebalo da utvrdi pojedinosti destruktivnog ponašanja Jovanke Broz, saslušani su brojni svedoci iz njenog okruženja i najbliži saradnici Predsednika Republike Josipa Broza.

Lični sekretar, šef protokola i šef Kabineta Predsednika Josipa Broza, Mirko Milutinović, ističe da mu je Jovanka Broz u više navrata govorila kako nije zadovoljna radom personala u rezidencijama (da nema ko da radi, da se svi izležavaju, da drugi rukovodioci imaju bolje organizovana domaćinstva, „a nas puštaju da crknemo“), da saradnici druga Tita ne preduzimaju mere da se za rad u rezidencijama odrede najbolji kadrovi, da drugovi iz JNA neće da stave na raspolaganje odgovarajuće kadrove.

Od šefova Kabineta Predsednika Republike Jovanka Broz je zahtevala da se pojedini radnici smenjuju. Često je tražila smenjivanje lekara, navodeći da su nesposobni i da neće da se angažuju na poslovima higijene i organizaciji ishrane u Rezidenciji. Vršila je pritisak i na Predsednika Republike da menja svoje odluke o organizaciji i radu službi u rezidencijama. Tako su problemi oko angažovanja za rad u rezidencijama postajali preokupacija kako Predsednika Republike, tako i njegovih najbližih saradnika (Kardelja i drugih).

Prilikom raspravljanja „problematike“ kadrova u rezidencijama, Jovanka Broz je vrlo nepovoljno govorila o tim kadrovima. Milutinović navodi slučaj kada je predsednik Komisije SKJ Rato Dugonjić, izazvan njenim nastupom i primedbama na račun kadrova u rezidencijama, rekao da je čuo da je ona „teška žena“, ali da nije mogao ni pomisliti da je stvarno „toliko teška“.

Milutinović, takođe, iznosi da je Predsednik Republike, na takva ponašanja i reagovanja Jovanke Broz, stavljao primedbe i isticao da je on zadovoljan stanjem u rezidencijama. On ukazuje da je poznato da Predsednik Republike nije rado prihvatao promene personala u rezidencijama, naročito ne onih kadrova na koje je navikao, u koje je imao poverenja i sa kojima je održavao prisnije odnose (igrao karte, šah, gledao filmske predstave i slično). Navodi da je Jovanka Broz stalno sumnjičila ljude, posebno vojna lica, ističući pri tome kako skoro niko od osoblja oko Predsednika Republike ne zadovoljava kriterije i kvalitete.

Aleksandar Šokorac iznosi da je Jovanka Broz sumnjičila gotovo sve radnike u Kabinetu Predsednika Republike, da je pojedince smenjivala, postavljajući pitanje „za koga rade“ (pukovnik Dimić). Ovo karakteristično pitanje Jovanka Broz često je postavljala mnogim radnicima u Rezidenciji, sumnjičeći ih da „rade za nekog drugog“. Tako je optuživala skoro sve ranije lične sekretare Predsednika Republike da su „radili za nekog drugog“ i uporno se protivila popunjavanju radnih mesta ličnih sekretara, što je veoma otežavalo rad Predsednika Republike i Kabineta. Navodi, takođe, da mu je jedan od ordonansa rekao da Jovanka Broz optužuje i njega (Šokorca) da „radi za nekoga“ („Za koga radi taj Šokorac, da li za Kuću ili za CK“). Naglašava da je na ovaj i na niz drugih načina Jovanka Broz otežavala atmosferu stalno sumnjičeći sve i svakoga i da je zbog toga, ne retko, stvarana situacija da je Predsednik Republike ostajao bez adekvatne zaštite i potrebne lekarske brige.

Jovanka Broz je imala loš odnos i prema drugom osoblju na radu u rezidencijama. Kao ilustraciju, Šokorac navodi da mu je u jesen 1973. godine Jovanka Broz naredila da se otpuste sve radnice koje su obavljale poslove održavanja u Beloj vili i Vangi na Brionima, iako se radilo o vrlo dobrim, sposobnim i savesnim radnicima, koje su te poslove obavljale godinama. Tom prilikom Jovanka Broz mu je rekla da ovim radnicama saopšti da se „od tog momenta smatraju otpuštenim, jer nisu na potrebnom nivou“ i da se ne mogu zaposliti ni na bilo kojem drugom radnom mestu na Brionima (hoteli, drugi objekti i sl.), kao i da od sledećeg dana nemaju više ni pristupa na Brione.

Otpuštanje ovog osoblja i niz sličnih postupaka Jovanke Broz – kako na Brionima, tako i u Beogradu – izazivalo je zaprepašćenje i opravdano negodovanje, ne samo onih koji su time bili pogođeni, nego i šire, jer se to nije moglo sakriti. U vezi s tim, ljudi u Puli i Fažani su, na primer, pitali: „Kako to da se osoblje koje je godinama radilo na Brionima ‘preko noći’ otpušta“. Kabinet Predsednika Republike je, u saradnji sa opštinskim i drugim organima, nastojao da otpuštenom osoblju nađe novo zaposlenje, ali to uvek nije bilo lako, niti su se mogli rešiti mnogi drugi problemi u kojima su se ovi ljudi odjednom i bez svoje krivice našli. Kada je Jovanku Broz upozorio da se na taj način krše elementarna prava radnika (da treba ići na prethodno upozorenje, otkazni rok i slično) i vređa njihovo dostojanstvo, ona je grubo rekla da se njeno naređenje „bez pogovora sprovede“.

Šokorac navodi da je Jovanka Broz, svakom prilikom kada je tražila novo osoblje za rad u rezidencijama, insistirala na svojim „kriterijumima“ i da je gotovo uvek odbijala sve predloge koji su joj podnošeni, iako se zaista radilo o najkvalitetnijim i najproverenijim ljudima, koji su pronalaženi po celoj Jugoslaviji i uz najneposredniju pomoć i angažovanje državnih i partijskih rukovodilaca u republikama i pokrajinama i najodgovornijih rukovodilaca u federaciji. Kada bi, najzad, nekog i prihvatila, „taj se ne bi dugo zadržao, već bi, kao i ostali pre njega, po kratkom postupku bio otpušten kao nesposoban“. Zbog toga su pojedini veoma sposobni i kvalitetni ljudi (kuvari, konobari i sl.), koji su čuli za ovakve postupke (sve se to nije moglo sakriti) odbijali da dođu na rad u rezidencije Predsednika Republike, tako da je u rezidencijama stalno bilo „nesređeno stanje“. To se odražavalo na život i rad Predsednika Republike i na njegovo zdravstveno stanje.

Ništa bolji odnos Jovanke Broz nije bio ni prema rukovodećim radnicima u Kabinetu i rezidencijama. Ona je nastojala da šefa Kabineta, šefa Protokola, ađutanta i druge radnike pretvori u svojevrsnu „kućnu poslugu“, insistirajući, na primer, da ti rukovodioci ne budu smešteni u prostorijama Kabineta, već u podrumskim prostorijama Rezidencije u Užičkoj 15 (i to sva trojica u jednoj sobi), gde bi, pod njenim neposrednim rukovodstvom, obavljali one zadatke koje bi ona smatrala prioritetnim. Pojedini drugovi iz Kabineta (lekari, ordonansi i dr.), zbog „nedostatka“ odgovarajućeg osoblja u Rezidenciji, bili su prinuđeni da često obavljaju poslove kuvara i spremačica, da pospremaju i brišu prašinu u Rezidenciji i slično.

Nikola Ljubičić, u razgovoru sa Komisijom SKJ, pored ostalog, iznosi da su mu se vojna lica iz Kabineta Vrhovnog komandanta i Rezidencije (uglavnom generali) u više navrata žalili na postupke Jovanke Broz prema njima ili prema drugim licima. Ona ih je optuživala da će otrovati Predsednika Republike (davanjem lekova i sl.). Ukazujući na uticaj Jovanke Broz na kadrovska rešenja u Rezidenciji, izneo je da je između nje i mnogih rukovodećih ljudi u Rezidenciji dolazilo do nesuglasica (Vuletić, Valter, Vrhunec i dr.), da je zahtevala da se pojedinci nezakonito otpuštaju iz Rezidencije itd. Svakog ko joj se nije dopadao gonila je i ispraćala ružnim rečima; neke je optuživala da su ruski špijuni (Popovića), a pojedince je znala nazivati telefonom i sa njima razgovarati po 3-4 sata neprekidno. Komunistička svest tih ljudi se bunila, ali su oni i dalje ostajali na svojim dužnostima, jer Predsednik Republike nije dozvoljavao da ih smenjuju, a oni su poštovali Predsednika Republike.

Ljubičić ističe da je ovakvim postupkom Jovanke Broz razbijena vojna organizacija oko Predsednika Republike, a time i njegova bezbednost. On iznosi dalje da se niko iz vojnog rukovodstva nije smeo interesovati za Predsednika Republike, jer je Jovanka Broz „oko toga podmetala zadnje misli“. Nije dozvoljavala da se bliže dođe do Predsednika Republike, posebno kada je bila u pitanju lekarska briga, pa se, da se nekome ne bi nešto prigovorilo, sve to moralo činiti veoma obazrivo.

Ljubičić iznosi da je o ovim pitanjima u više navrata razgovarao sa Vrhovnim komandantom i da on nije imao primedbi na rad vojnih lica u Rezidenciji. Naprotiv, on se o njima vrlo pohvalno izražavao. O tome govori i činjenica da su neki ostajali na radu u Rezidenciji i po 15-20 godina. I pored toga što je davao podršku tim kadrovima, prihvatao ih i raspoređivao na nove dužnosti, Ljubičić smatra sebe odgovornim što nije uzimao u zaštitu ljude koji su odlazili iz Rezidencije, a oseća se i dužnim pred njima „jer su osumnjičeni i povređeni“. Ističe da to nije činio iz razloga što nije hteo da otežava situaciju u Rezidenciji i što je smatrao da će se njihovim odlaskom stvoriti mir i obezbediti što povoljniji uslovi za život i rad Vrhovnog komandanta.

Na slične postupke i odnos Jovanke Broz prema osoblju u Rezidenciji i iz okoline Predsednika Republike ukazuju i druga lica s kojima je Komisija obavila razgovor, ili je uzela izjave. Tako Ivan Mišković, u razgovoru sa Komisijom SKJ, ističe da mu je Jovanka Broz davala primedbe na rad nekih ađutanata i da je o tome referisao Predsedniku Republike, ali da je on odlučio da oni i dalje ostanu na svojim dužnostima.

Pepo Šeparević, u razgovoru sa Komisijom SKJ, između ostalog, navodi da su mu se pojedinci na radu u rezidencijama žalili na postupke Jovanke Broz i da su mnogi otišli iz rezidencija, a da se malo ko od njih sa njom pozdravio. Ističe da je Predsednik Republike bio zadovoljan sa radom tih ljudi za vreme njihove službe u rezidencijama i da je „gledao i slušao ljude kako plaču zbog takvog odnosa“, a njih je brinulo stanje u rezidencijama, pogotovo kada su znali kako je Predsednik Republike na to osetljiv. Zbog takvog odnosa Jovanke Broz godinama je nedostajao kadar za rad u rezidencijama, a za poslednjih pet godina kroz rezidencije je prodefilovalo oko 100 ljudi, od kojih su mnogi otišli „brže nego što su mislili i na način koji nije u redu“. To se odnosi i na kadrove koji su obavljali najveće dužnosti u rezidencijama, na izrasle komuniste i rukovodioce. Navodi i slučajeve pojedinaca koji su se razboleli (infarkt) zbog takvog odnosa ili otpuštanja iz rezidencija.

Šeparević dalje navodi da je Jovanka Broz za neka lica u rezidencijama davala teške kvalifikacije u stilu „otpustiti i ne dati zaposlenje“ i slično. U vezi s tim, jednom prilikom joj je ordonans Vrhovnog komandanta, pukovnik Mane Adžić, praveći razlike u odnosu prema ljudima između Tita i Jovanke Broz, doslovno rekao: „Istorija će o Predsedniku Republike pisati zlatnim slovima, vodite računa kako će o Vama“.

Šeparević iznosi da je Predsednik Republike zabranjivao ordonansima da rade bilo kakve druge poslove u Rezidenciji, ali su ih oni ipak obavljali, „jer smo znali ako to ne uradimo mi, onda će ih morati uraditi sam Predsednik Republike“.

Anđelko Valter, u izjavi datoj Komisiji SKJ, između ostalog, navodi da ga je Jovanka Broz optuživala za prisluškivanje njenih razgovora u Rezidenciji, a da je pojedince sumnjičila i za špijunažu (pukovnika Ivicu Zbiljskog). Tvrdi da o tome ima i dokumentaciju. Dalje navodi da je on o svim slučajevima i optužbama Jovanke Broz upoznao Predsednika Republike i da je Predsednik Republike tom prilikom rekao: „Hajde, beži!“.