Srbiji je potrebna suštinska i pažljivo osmišljena reforma agrarne politike, jer se poljoprivreda nalazi u veoma lošem stanju, dok se postojeća budžetska sredstva ne koriste na način koji bi omogućio razvoj ovog sektora, ocenio je Fiskalni savet Srbije u studiji ,,Poljoprivreda Srbije između stagnacije i reforme: Proizvodnja, cene i agrarna politika“!

·   Poljoprivredna proizvodnja u Srbiji u poslednjoj deceniji i po nije povećana, dok je ostatak privrede u istom periodu porastao za oko 40 odsto! Produktivnost rada u poljoprivredi iznosi približno trećinu proseka Evropske unije, mlečnost po kravi je gotovo dvostruko manja, a prinosi po hektaru oko četvrtinu niži!

·   Istovremeno, poljoprivredna mehanizacija je uglavnom zastarela. Oko 90 odsto traktora i tri četvrtine kombajna stariji su od 10 godina, dok međunarodna konkurentnost domaće poljoprivrede postepeno slabi, što potvrđuje i znatno brži rast uvoza u odnosu na izvoz. U Srbiji ima 481.000 traktora, a polovina je starija od svojih vlasnika!

·   Krajnji smisao reforme predložene u ovoj studiji je da ona počinje u agrarnom budžetu i na njivi, a njeni rezultati meriće se, između ostalog, i rastom životnog standarda građana!

Uspešna reforma ne podrazumeva samo drugačije podsticaje, već i drugačiju državu – sposobnu da takve podsticaje planira, sprovodi i kontroliše. Savremeni sistemi budžetske podrške zahtevaju pouzdane elektronske registre, efikasne mehanizme kontrole i snažne stručne službe koje mogu da obezbede bezbednost i kvalitet proizvoda. Dakle, uspešna reforma ne podrazumeva samo drugačije podsticaje, već i drugačiju državu – sposobnu da takve podsticaje planira, sprovodi i kontroliše. Savremeni sistemi budžetske podrške zahtevaju pouzdane elektronske registre, efikasne mehanizme kontrole i snažne stručne službe koje mogu da obezbede bezbednost i kvalitet proizvoda. U tom smislu, institucije nisu prateći element reforme, već njen preduslov. Bez njih se nijedan složeniji instrument agrarne politike ne može uspešno sprovoditi. Treći element reforme, je njen preduslov. Bez njih se nijedan složeniji instrument agrarne politike ne može uspešno sprovoditi.

Branislav GULAN

Kako smanjiti broj radnika?

·   Dodatni problem predstavlja smanjenje raspoložive radne snage. Prema podacima na koje ukazuje Fiskalni savet, između dva popisa poljoprivrede, ukupan obim rada u sektoru smanjen je za više od 20 odsto, dok je gotovo polovina nosilaca poljoprivrednih gazdinstava starija od 65 godina!

·   U Srbiji postoji 508.365 gazdinstava. U svakom od njih ima po 2,2 stalno zaposlena lica. To znači da je u primarnoj poljoporivredi Srbije zaposleno oko 1.150.653 lica!

·   Prosečna starost nosioca gazdinstva je prema podacima RZS veća od 60 godina. Na njima je 67 odsto muškaraca i 23 odsto žena. Tek svaki 11 nosilac gazdinstva je mlađi od 40 godina!

·   Prosečno gazdinstvo u Srbiji je veličine 6,4 hektara. Na njemu postoji po jedna krava, pet svinja, tri ovce, 43 živine i po tri košnice!

·   Spoljnotrgovinski trendovi prirodno otvaraju pitanje da li Srbija proizvodi dovoljno hrane za sopstvene potrebe!?

Fiskalni savet smatra da problem nije prvenstveno u visini državnih izdvajanja, već u načinu na koji se postojeći novac koristi! Za poljoprivredu se godišnje izdvaja oko 1,4 milijarde evra, kada se uračunaju subvencije, refundacije za gorivo i druga davanja. Zbog toga, ocenjuje Savet, reforma načelno ne bi zahtevala dodatna budžetska sredstva.

Međutim, struktura državne podrške značajno odstupa od savremene agrarne prakse Evropske unije. U Srbiji su direktna plaćanja u mnogo većoj meri vezana za količinu proizvodnje, broj grla i utrošene inpute, dok su ekološke šeme, redistributivna plaćanja namenjena malim i srednjim gazdinstvima, kao i podsticaji za modernizaciju i očuvanje zemljišta i voda, nedovoljno zastupljeni.

·   Sistem dodatno opterećuje i nestabilnost propisa. Fiskalni savet navodi da su samo od 2023. do 2025. godine pravila o raspodeli podsticaja menjana 34 puta! Takva praksa otežava dugoročno planiranje poljoprivrednicima i odvraća ih od ulaganja!

·   Prema oceni Saveta, posledice neadekvatne agrarne politike vide se i u visokim cenama hrane. Hrana u Srbiji košta oko 96 odsto proseka Evropske unije, dok je BDP po stanovniku, prema paritetu kupovne moći, na nivou od 51,8 odsto proseka EU!

Strukturne slabosti domaće poljoprivrede doprinose visokoj ceni hrane. Hrana u Srbiji danas košta gotovo kao u Evropskoj uniji (oko 96 odsto proseka EU), iako je prosečan životni standard stanovništva približno upola niži – tj. BDP po stanovniku Srbije u paritetu kupovne moći dostiže svega 51,8 odsto proseka EU. Visoka cena hrane nije samo ekonomsko već i izrazito socijalno pitanje! Domaćinstva u Srbiji skoro trećinu rashoda izdvajaju za hranu, dok je kod siromašnijih taj udeo još veći. Zbog toga visoke cene hrane najviše pogađaju upravo stanovništvo s najnižim primanjima. To znači da strukturne slabosti poljoprivrede više nisu problem samo proizvođača već celog društva!

Deo objašnjenja ovako visokih cena nalazi se u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Proizvođačke cene poljoprivrednih proizvoda u Srbiji u periodu 2022-2024. godine dostigle su oko 87 odsto proseka EU, što je osetno više nego u zemljama CIE-11 (oko 82 odsto). Ovako visoke cene teško se mogu objasniti većim kvalitetom domaćih proizvoda. Naprotiv, one pre ukazuju na to da domaći proizvođači moraju da prodaju po relativno visokim cenama kako bi pokrili troškove svoje niske produktivnosti!

Pritom, upravo tokom poslednje decenije – u periodu u kom domaća poljoprivreda beleži najizraženiju stagnaciju i snažan rast agrarnih subvencija – cene hrane u Srbiji najbrže su se približavale nivou EU. S druge strane, u zemljama CIE takođe je postojao rast cena hrane (što jeste globalni trend), ali je on bio praćen investicijama, rastom prinosa i proizvodnje u poljoprivredi, što je omogućilo da se dobar deo troškovnih pritisaka ublaži kroz veću ponudu. Posebno je indikativno to što su visoke cene hrane u Srbiji najizraženije kod stočarskih proizvoda, odnosno u delu proizvodnje u kom su strukturni problemi domaće poljoprivrede najdublji. To ukazuje da najveći cenovni pritisci nastaju u onim delovima poljoprivrede u kojima je domaća ponuda najviše oslabila! Fiskalni savet zato predlaže postepenu, ali temeljnu reformu agrarne politike, koja bi se sprovodila tokom narednih šest do 10 godina. Ukupan agrarni budžet, prema tom predlogu, ne bi morao da bude povećan, već bi postojeća sredstva trebalo drugačije rasporediti;

U prvoj fazi fokus bi bio na stabilizaciji pravila i povećanju predvidivosti sistema, uz uvođenje redistributivnih plaćanja i pilot-programa ekoloških šema. U narednoj fazi veći značaj trebalo bi da dobiju mere usmerene na dobrobit životinja, očuvanje zemljišta i voda, dok bi se proizvodno vezana plaćanja ograničila na sektore u kojima za njih postoji jasno ekonomsko opravdanje. Za sprovođenje ovakvog sistema, međutim, Srbija nema dovoljno razvijene elektronske registre i kontrolne mehanizme, kao ni potrebne laboratorijske i stručne kapacitete, upozorava Fiskalni savet. Zbog toga bi, kako se navodi, odmah trebalo započeti institucionalno jačanje, uključujući uspostavljanje IAKS/LPIS sistema, unapređenje registra poljoprivrednih gazdinstava i jačanje inspekcija i specijalizovanih službi. Reforma bi trebalo da obuhvati i veća javna ulaganja u poljoprivrednu infrastrukturu.

·   Kao prioritetne oblasti Fiskalni savet izdvaja sisteme za navodnjavanje i odvodnjavanje, zaštitu od poplava i bujica, izgradnju i unapređenje skladišnih kapaciteta, kao i lokalnu i atarsku putnu mrežu;

Računi za neuspešnu agrarnu politiku!

·   Srbija plaća visoku cenu dugogodišnjeg neuspešnog vođenja agrarne politike! Poljoprivreda je u Srbiji više od privredne grane – ona je važan deo identiteta zemlje i sektor koji je u različitim istorijskim okolnostima bio jedan od njenih najpouzdanijih oslonaca!

Danas je, međutim, ta slika narušena. Umesto prednosti, poljoprivreda je postala izvor sve većih ekonomskih, fiskalnih i socijalnih problema. Njena proizvodnja u dugom roku stagnira – što usporava ukupan privredni rast zemlje i dovodi do sve učestalijih kriza i protesta poljoprivrednika. Kao odgovor na te krize, država je snažno povećala budžetska izdvajanja za agrar, ali bez mnogo uspeha. Budžetske subvencije za poljoprivredu danas iznose oko jedan odsto BDP-a, a kad se tome dodaju refakcije za gorivo, podrška na lokalnom i pokrajinskom nivou, i ostali povezani rashodi, ukupna javna izdvajanja za poljoprivredu dostižu oko 1,5 odsto BDP-a godišnje (oko 1,4 milijardu evra), kažu u Fiskalnim savetu Srbije. To su, i u evropskim okvirima, velika izdvajanja, koja ne donose odgovarajuće rezultate.

·   Neuspeh agrarne politike pritom ne pogađa samo poljoprivrednike, već sve više i druge građane!

·   Cene hrane gotovo su dostigle nivo EU, iako je životni standard stanovnika Srbije daleko niži! To je teško objašnjivo za zemlju u kojoj poljoprivreda i dalje ima relativno veliki značaj u ekonomiji. Premda za visoke cene nije odgovorna samo poljoprivreda, njena niska produktivnost i dugotrajna stagnacija predstavljaju važan razlog zbog kog je hrana u Srbiji skuplja nego što bi mogla da bude!

·   Sadašnje stanje, međutim, ne mora da bude i dugoročna perspektiva domaće poljoprivrede jer i dalje postoji solidan potencijal za njen razvoj. Iako ostvaruje loše rezultate, Srbija još uvek raspolaže ključnim preduslovima za uspešnu transformaiju sektora!

·   Srbija raspolaže po 52 ara obradive zemlje po stanovniku! Istovremeno Kina, Indija i Japan zajedno imaju samo 27 ari! Tu se i nalazi neiskorišćeno bogatstvo Srbije!

Pre svega, prirodni uslovi za razvoj poljoprivrede načelno su povoljni: Veći udeo kvalitetnog obradivog zemljišta nego u većini zemalja EU, uz agroklimatske uslove pogodne za proizvodnju širokog spektra kultura. Ruralno stanovništvo jeste u snažnom opadanju, ali je ono još uvek relativno brojno za evropske standarde (oko 38 odsto u Srbiji prema 25 odsto u EU), pa je i to važan potencijal koji može daleko bolje da se koristi. Najzad, Srbija je nasledila značajnu naučnu i stručnu infrastrukturu za razvoj poljoprivrede, od fakulteta i instituta do mreže odgajivačko-selekcionih i savetodavnih službi.

·   Drugim rečima, osnovni problem poljoprivrede Srbije nije u tome što nema osnovne prirodne, ljudske ili naučno-stručne preduslove za razvoj, već u tome što godinama ne uspeva da ih pretvori u veću produktivnost, konkurentnost i dodatu vrednost!

·   Zato je osnovno pitanje ove studije zašto potencijal za razvoj poljoprivrede decenijama ostaje neiskorišćen?

Najveća razvojna prilika poljoprivrede leži, paradoksalno, u strukturi i veličini njenog zaostajanja za zemljama EU. Produktivnost domaće poljoprivrede po jedinici rada trenutno dostiže tek oko trećine proseka EU, što je preveliki zaostatak koji se ne može pripisati samo nižem opštem stepenu ekonomske razvijenosti Srbije već ukazuje i na specifične probleme samog sektora.

·   Veliko zaostajanje vidljivo je i kod drugih ključnih pokazatelja poljoprivredne proizvodnje: mlečnost po kravi upola je manja u odnosu na EU, prinosi po hektaru u biljnoj proizvodnji niži su za oko četvrtinu (uz znatno veću godišnju nestabilnost), struktura proizvodnje više je okrenuta ka proizvodima niže vrednosti, a mehanizacija je daleko starija. To su, nesporno, loši pokazatelji, ali u ekonomskom smislu, oni predstavljaju i „jeftinu“ razvojnu priliku!

Srbija, dakle, ne mora da pomera svetsku tehnološku granicu u poljoprivredi da bi ubrzano napredovala – dovoljno je da efikasno primeni znanja i rešenja koja su u drugim evropskim zemljama dala rezultate. To je najracionalniji i najbrži put ka napretku domaće poljoprivrede. Međutim, i takav put ima brojne izazove.

·   Srbiji je potrebna suštinski drugačija agrarna politika, a ne veći agrarni budžet!

Povoljna okolnost je to što za potrebnu reformu nisu neophodna dodatna sredstva iz budžeta. Srbija već izdvaja dovoljno za poljoprivredu, tj. slično kao zemlje CIE uoči ulaska u EU. Problem je to što se raspoloživi novac koristi po obrascu koji je EU odavno napustila. Oko 60 odsto direktnih plaćanja vezano je za tekuću proizvodnju (naspram oko 12 odsto u EU); Eko-šeme (na koje EU usmerava četvrtinu direktnih plaćanja) kod nas praktično ne postoje. Redistributivne podrške malim i srednjim gazdinstvima nema, a investicione mere su marginalne i nestabilne. Dodatni problem je to što su propisi o podsticajima menjani preko trideset puta za samo tri godine, ponekad i usred ciklusa dodele. Tolika neizvesnost obesmislila bi i najbolje dizajnirana davanja, jer se na njih ne može osloniti nijedna ozbiljna investiciona odluka!

Potrebna promena logike na poljoprivredu!

Međutim, reforma agrarne politike ne može se svesti samo na promenu pojedinačnih mera. Ono što je Srbiji potrebno jeste promena čitave logike na kojoj poljoprivredna politika trenutno počiva!

–   Prvo, da se težište okrene od kratkoročnih davanja koja se brzo potroše bez većih efekata po sektor – ka investicijama koje će dovesti do trajnih unapređenja;

–   Drugo, da se agrarna politika unapred usmeri na sprečavanje problema, a ne na „gašenje požara“ kad problemi eskaliraju i kad je već kasno;

–   Treće, da se raspodela javnih sredstava oslobodi političke prioritizacije, po kojoj podrška uglavnom ide najbrojnijim i najglasnijim grupama – i usmeri tamo gde daje najveće efekte. Takav zaokret ne može se izvesti odjednom – reforma mora biti postepena i predvidiva, sprovedena fazno tokom čitave decenije, kako bi i proizvođači i država imali vremena da se prilagode novim pravilima;

Trajno rešenje zahteva istovremene reforme na više mesta u lancu snabdevanja hranom! S jedne strane, neophodno je povećati produktivnost i konkurentnost domaće poljoprivrede kroz sveobuhvatnu reformu agrarne politike. S druge strane, potrebno je unaprediti funkcionisanje tržišta pre i nakon primarne proizvodnje radi ublažavanja cenovnih pritisaka, za šta se prdlažu tri konkretna pravca.

Prvi je sistemska transparentnost cena: uspostavljanje domaćeg sistema za praćenje cena i marži duž čitavog lanca – od inputa, preko otkupa i prerade, do maloprodaje – po uzoru na praksu EU (npr. Francuska državna opservatorija za cene i marže prehrambenih proizvoda već deceniju podnosi detaljne godišnje izveštaje parlamentu).

Drugi je jačanje pregovaračke pozicije proizvođača: dosledna primena obaveznih ugovora između poljoprivrednika i otkupljivača, koji su uvedeni početkom 2026. godine preko ojačanih inspekcija.Takođe, vredelo bi razmotriti i mere za podsticanje udruživanja proizvođača, čime mali proizvođači zajedničkim nastupom dobijaju pregovaračku moć i pri nabavci inputa i pri plasmanu robe.

Treći je jačanje zajedničke logističke infrastrukture – silosa, hladnjača i drugih skladišnih kapaciteta – čime bi poljoprivrednici dobili veću fleksibilnost u izboru trenutka prodaje uz smanjenje pritiska da robu plasiraju odmah nakon žetve, po niskim otkupnim cenama.

·   Dakle, reforma agrarne politike zato nije samo sektorsko, već prvorazredno ekonomsko i socijalno pitanje!

Kanali kroz koje se danas plaća cena neuspešne politike – budžet, privredni rast i troškovi života građana – isti su oni kroz koje bi se vraćala dobit od uspešne reforme. Javni novac koji se umesto održavanja postojećeg stanja usmeri ka rastu produktivnosti – doveo bi do toga da sektor koji usporava privredu počne ponovo da je podupire. Pored toga, stabilnija i obilnija domaća ponuda učinila bi hranu pristupačnijom.

·   U zemlji u kojoj je hrana jedan od najvećih pojedinačnih troškova domaćinstava, malo koji ekonomski program može tako neposredno da podigne životni standard kao uspešna agrarna reforma – i to najviše upravo onim građanima koji najteže sastavljaju kraj s krajem!

·   Krajnji smisao reforme predložene u ovoj studiji: ona počinje u agrarnom budžetu i na njivi, a njeni rezultati meriće se, između ostalog, i rastom životnog standarda građana;

Kako bi se umanjio uticaj pojedinačnih sušnih i izrazito rodnih godina, analiza poredi prosečne vrednosti BDV-a poljoprivrede u periodu 2022-2025. godine u odnosu na prosek 2010-2013. godine. Dugoročni zastoj u poljoprivredi ima šire negativne društvene posledice od problema jednog sektora. U Srbiji poljoprivreda i dalje ima relativno visok ekonomski značaj, sa učešćem od oko 4,5 odsto u BDV-u, više nego dvostruko većim od proseka EU. Formalno i neformalno zapošljava oko 345.000 ljudi, dok u radu na poljoprivrednim gazdinstvima tokom godine učestvuje preko 1,1 milion stanovnika.

·   Poljoprivreda je važan izvor prihoda i ekonomske aktivnosti u ruralnim krajevima, u kojima živi gotovo 2,5 miliona ljudi. Pored ekonomske i socijalne uloge, poljoprivreda ima bitnu ulogu u snabdevanju stanovništva kvalitetnom i bezbednom hranom, što je posebno važno u uslovima sve učestalijih klimatskih ekstrema, globalnih kriza i poremećaja u lancima snabdevanja;

Spoljnotrgovinski rezultati još uvek su pozitivni, ali konkurentnost postepeno slabi! Srbija je tradicionalno neto izvoznik poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i u 2025. ostvarila je suficit od oko 550 miliona evra. Međutim, poslednjih godina uvoz raste osetno brže od izvoza, što je dovelo do pada pokrivenosti uvoza izvozom sa skoro 183 odsto u periodu 2010-2013. godine na svega 127 odssto u periodu 2022-2025. godine. Pritom, u ove podatke uključeni su i prehrambeno-poljoprivredni proizvodi poput vode za piće i cigareta, koji nisu neposredno vezani za domaći agrar. Bez njih, pokrivenost uvoza izvozom u posmatranom periodu pada na 117 odsto.

·   Posebno zabrinjava smanjenje samodovoljnosti u stočarstvu, budući da domaća proizvodnja pojedinih kategorija mesa i mleka više nije dovoljna da zadovolji ni domaću potrošnju!

·   Smanjenje radne snage verovatno je najveće ograničenje budućeg razvoja domaće poljoprivrede – a rešenje za njega je ubrzano povećanje produktivnosti!

 Između dva Popisa poljoprivrede iz 2012. i 2023. godine ukupan obim rada u poljoprivredi (meren godišnjim radnim jedinicama) smanjen je za preko 20 odsto, uz istovremeni pad ruralnog stanovništva od oko 14 odsto! Smanjenje radne snage najveće je kod manjih porodičnih gazdinstava, koja čine okosnicu domaće poljoprivrede. Takođe, povećava se i prosečna starost lica angažovanih u poljoprivredi (učešće nosilaca gazdinstava starijih od 65 godina između dva Popisa poraslo je sa 35 odsto na skoro 45 odsto). Ovi trendovi nisu specifični za Srbiju i u velikoj meri su prirodna posledica ekonomskog razvoja, urbanizacije i demografskih promena. Ozbiljan strukturni problem domaće poljoprivrede jeste i izrazita godišnja nestabilnost proizvodnje.

·   Pod uticajem suša i drugih nepovoljnih vremenskih prilika, proizvodnja u Srbiji iz godine u godinu oscilira mnogo više nego u većini evropskih zemalja;

·   Primera radi, zbog vremenskih prilika prinosi kukuruza u prethodnih pet godina varirali su između 4,4 tone (2025. godine) i 7,2 tone (2023. godine) po hektaru, a velike sezonske oscilacije beleže se i kod drugih kultura (pšenica, voće, povrće). Ovakva nestabilnost ponude obično se preliva i na cene hrane koje u sušnim godinama imaju snažan porast;

Uzrok velikih godišnjih oscilacija nisu samo sve ekstremnije klimatske promene, kojima su izložene i druge zemlje Evrope, već nedovoljna prilagođenost domaće poljoprivrede takvim uslovima. Zato su za stabilniji i produktivniji razvoj poljoprivrede nužna veća ulaganja u navodnjavanje, protivgradnu zaštitu, odvodnjavanje i druge mere adaptacije koje čuvaju otpornost sektora!

Srbija najviše gubi u onim segmentima poljoprivrede koji zahtevaju najduži investicioni horizont – što je vrlo indikativno. Najdublji zaostatak za uporedivim zemljama beleži se u oblastima s dugim ciklusom povrata ulaganja – govedarstvu, mlekarstvu, višegodišnjim zasadima – dok se znatno bolje drži relativno jednostavna, jednogodišnja proizvodnja, poput ratarstva. Takav obrazac nije slučajan.

·   Upravo je proizvodnja koja zahteva višegodišnje planiranje najosetljivija na česte izmene pravila, nepredvidivost podsticaja i druge nestabilnosti agrarne politike;

Zato ovaj obrazac predstavlja snažan indirektan dokaz da je nestabilnost sistema podrške jedan od ključnih problema domaće poljoprivrede. Pritom, proizvodnja s dugim investicionim ciklusom po pravilu generiše najveću dodatu vrednost! Nestabilna agrarna politika ne samo što usporava rast sektora već ga i usmerava ka proizvodima niže vrednosti!

·   Problem nije koliko država izdvaja, već šta postojećim sredstvima postiže!

Zbog specifičnosti poljoprivrede, kvalitet državne intervencije više nego kod drugih privrednih grana određuje njene razvojne rezultate. Poljoprivreda je sektor koji se ni u najrazvijenijim zemljama ne prepušta u potpunosti tržištu!

Izloženost vremenskim uslovima, cenovnim oscilacijama, biološkim rizicima i dugim investicionim ciklusima uslovljava potrebu za kontinuiranom javnom podrškom. Uz to, poljoprivredu Srbije, između ostalog, karakteriše veliki broj malih i usitnjenih gazdinstava, nedovoljna uključenost mlađeg stanovništva, demografsko pražnjenje ruralnih područja i relativno niska produktivnost rada. Nijedno od ovih ograničenja pojedinačno nije nepremostiva prepreka razvoju, ali je njihova kombinacija takva da osetno povećava važnost dobro osmišljenih javnih politika u njihovom rešavanju!

·   Postojeći sistem državne podrške uglavnom podržava postojeću strukturu poljoprivredne proizvodnje!

Poljoprivreda je – pored ekonomskog značaja – ujedno i stub ruralnog života, izvor egzistencije za veliki deo stanovništva i strateški važan sektor koji omogućava zemlji da se prehrani sopstvenim snagama. Prema proceni RZS-a za 2024. godinu u ruralnim područjima Srbije živi oko 2,5 miliona stanovnika, što čini gotovo 38 odsto ukupne populacije zemlje! Za veliki deo tog stanovništva poljoprivreda predstavlja važan izvor prihoda – i često je ključna privredna aktivnost koja omogućava da ruralne sredine ostanu ekonomski i demografski održive.

·   Značaj poljoprivrede za život stanovništva potvrđuju i podaci Ankete o radnoj snazi (ARS), prema kojima je u 2025. godini u ovom sektoru bilo angažovano oko 345.000 ljudi, odnosno približno 12 odsto ukupno zaposlenih u Srbiji (uključujući i formalno i neformalno zaposlenje). Imajući u vidu njihovu starosnu i kvalifikacionu strukturu!

·   Gotovo svaka treća osoba u ruralnoj populaciji ima 60 ili više godina, a podaci iz poslednjeg Popisa stanovništva ukazuju na ogromnu razliku u obrazovnoj strukturi urbanog i ruralnog stanovništva Srbije!

Dobar deo ovih ljudi teško može da se uključi u druge segmente tržišta rada, što naglašava važnu socijalnu dimenziju ovog sektora. Poljoprivreda ima i izraženu stratešku ulogu. Jer, razvijena domaća proizvodnja hrane obezbeđuje sigurnost snabdevanja stanovništva osnovnim životnim namirnicama i smanjuje zavisnost od uvoza. Jer, u vremenu sve češćih globalnih kriza, poremećaja u lancima snabdevanja i klimatskih ekstrema, sposobnost zemlje da sama obezbedi hranu postaje pitanje šire društvene i ekonomske stabilnosti. Uz sve to, kvalitetna i zdravstveno bezbedna hrana neposredno utiče i na kvalitet života i zdravlje stanovništva. Iako se u ovoj studiji uglavnom bavimo ekonomskim kontekstom, važno je istaći da dugoročni proizvodni trendovi poljoprivrede i sposobnost postojeće agrarne politike da podrži njen razvoj predstavljaju pitanje koje daleko prevazilazi usko ekonomske okvire!

·   Uprkos širokom društvenom i strateškom značaju, poljoprivreda u ekonomskoj strukturi Srbije ne spada među najveće sektore privrede!

Standardna mera za ocenu ekonomskog značaja neke delatnosti u privredi jeste njeno učešće u ukupnoj bruto dodatoj vrednosti (BDV). Po tom kriterijumu, poljoprivreda može da se oceni kao sektor umerene veličine u Srbiji – s učešćem od 4,5 odsto u ukupnom BDV-u u periodu 2022-2025. godine. Učešće poljoprivrede u BDV-u varira iz godine u godinu jer poljoprivredna proizvodnja zavisi od vremenskih prilika – sušna ili rodna godina značajno menjaju rezultat. Zato je za ocenu strukturnih pokazatelja poljoprivrede analitički ispravno gledati višegodišnje proseke, a ne pojedinačne godine. Da bi ovaj podatak postao nešto jasniji, korisno je smestiti ga u kontekst.

Poljoprivreda je, s jedne strane, znatno manja od vodećih sektora u domaćoj privredi, poput prerađivačke industrije i trgovine! S druge strane, veća je od rudarstva, proizvodnje električne energije, turizma i ugostiteljstva. Poljoprivreda je sektor koji nije na marginama privrede, ali ne dominira u njoj – po svojoj veličini najbliži je sektorima finansijske delatnosti (bankarstvo i osiguranje) ili saobraćaja i skladištenja!

·   U odnosu na zemlje EU, Srbija ima primetno veći značaj poljoprivrede u ukupnoj ekonomiji!

Podaci za evropske zemlje pokazuju određenu pravilnost – manje ekonomski razvijene zemlje obično imaju veće učešće poljoprivrede u svojoj privredi. Tako je učešće poljoprivrede u ukupnom BDV-u Evropske unije (EU) u periodu 2022-2025. godini iznosilo je 1,8 odsto – što je skoro tri puta manje nego u Srbiji. Razlika u odnosu na Srbiju primetno se smanjuje kad se odvojeno posmatraju zemlje iz Centralne i Istočne Evrope (CIE-11), koje su po stepenu ekonomskog razvoja nešto bliže Srbiji. Kod njih je učešće poljoprivrede u BDV-u iznosilo 2,9 odsto pri čemu je u zemljama EU iz neposrednog okruženja (Bugarska, Hrvatska i Rumunija) ono bilo 3,4 odsto. Na drugom kraju spektra, zemlje Zapadnog Balkana (bez Srbije) imaju učešće poljoprivrede u privredi od preko 10 odsto u proseku!

·   Zemlje Zapadnog Balkana uglavnom su se izostavljale iz kasnijih detaljnijih analiza zbog nepotpunih statističkih podataka. Uočenu pravilnost važno je ispravno tumačiti. Veće učešće u BDV-u nije ujedno pokazatelj i veće razvijenosti poljoprivrede! Zapravo najčešći slučaj je obrnut – da zemlje s najrazvijenijom poljoprivredom imaju veoma nisko učešće ove delatnosti u ukupnoj ekonomiji. To dobro ilustruju Nemačka, Danska i Holandija, koje se ubrajaju u zemlje s najrazvijenijom poljoprivredom, a u njihovom BDV-u poljoprivreda učestvuje sa svega jedan odsto, 1,2 odsto i 1,9 odsto (respektivno). Objašnjenje za ovaj rezultat prilično je jednostavno. Poljoprivreda je tradicionalna delatnost relativno niske i ograničene dodate vrednosti, pa u razvijenim privredama prirodno gubi na relativnom značaju budući da su daleko zastupljenije delatnosti s većom dodatom vrednošću. Zato, nisko učešće poljoprivrede u BDV-u u zemljama Zapadne Evrope ne znači da je poljoprivreda nerazvijena ili zapostavljena!

Sistematski pad učešća poljoprivrede u privredi ne mora biti loš znak – ključno je razumeti zbog čega do njega dolazi. Sam po sebi, pad relativnog značaja poljoprivrede u privredi očekivana je posledica ekonomskog napretka. Naime, uobičajeni obrazac strukturne transformacije zemalja iz srednje razvijenih u visoko razvijene jeste da najsnažniji rast imaju napredni sektori veće dodate vrednosti – a da poljoprivreda, kao tradicionalna delatnost, beleži umerene stope rasta. Takva struktura rasta onda vodi prosečno učešće poljoprivrede u periodu 2022-202 godine jer nisu dostupni podaci za sve zemlje za 2025. godinu.

U Srbiji, međutim, poljoprivreda duži vremenski period beleži stagnaciju, a ne rast!

U analizama agrara se jasno vidi da Srbija odstupa od obrasca zemalja EU i CIE. U posmatranom periodu realni BDV poljoprivrede Srbije praktično je ostao nepromenjen – tačnije, zabeležen je pad od 0,4 odsto – dok je ostatak privrede imao rast od 39 odsto. Drugim rečima, u Srbiji poljoprivreda ne gubi na relativnom značaju samo zato što ostatak privrede raste brže – već i zato što sama poljoprivreda stagnira! Ovo je kvalitativno drugačiji i znatno lošiji trend nego u zemljama EU! Umesto da umerenim rastom podupire ekonomski razvoj zemlje, poljoprivreda u Srbiji taj razvoj koči. Realni rast poljoprivrede i rast ostatka privrede, prosek 2022-2025. u odnosu na prosek 2010-2013. godine.

·   Stagnacija poljoprivrede u Srbiji u velikoj meri je odraz neuspeha agrarne politike – jer nijedan drugi proizvodni sektor nije u tolikoj meri oslonjen na državnu podršku. Poljoprivreda je specifičan sektor po tome što državna podrška u njoj igra sasvim drugačiju ulogu nego u ostalim delatnostima. U Srbiji subvencije poljoprivredi trenutno iznose oko jedan odsto BDP-a – tj. otprilike četvrtinu do trećine ukupne godišnje vrednosti koju sektor sam proizvodi. Kada je reč o poljoprivredi, treba da se zna, da nema drugog proizvodnog sektora u Srbiji s tako intenzivnom državnom podrškom u odnosu na sopstvenu proizvodnju. Istu slika prepoznaje se i u zemljama EU, gde je poljoprivreda tradicionalno među najviše subvencionisanim delovima privrede!

·   Iz toga sledi važan zaključak: relativno loši rezultati u poljoprivredi nisu samo odraz tržišnih sila već su u velikoj meri odraz i kvaliteta agrarne politike koju vodi država!

Socijalna umesto razvojne politike!

Pritom, zavisnost poljoprivrede od države ne svodi se samo na subvencije – ona obuhvata i specifičnu i složenu regulativu, uređenost tržišta i kvalitet institucionalnog okruženja koje država obezbeđuje. Rast subvencija poslednjih godina uglavnom nije bio motivisan razvojem poljoprivrede, već je predstavljao pokušaj ublažavanja sve izraženijih problema. U ekonomski uspešnim agrarnim sistemima povećanje državne podrške obično prati rast proizvodnje, produktivnosti i investicija – odnosno to služi kao instrument za dalje unapređenje sektora.

·   U Srbiji je, međutim, dinamika u poslednjim godinama bila obrnuta! Stagnacija proizvodnje, uz sve češće krize u pojedinim segmentima poljoprivrede – po pravilu su iznuđivali dodatne intervencije države i povećanje subvencija radi „gašenja požara“!

Zbog toga rast budžetskih izdvajanja za poljoprivredu u Srbiji nije nužno bio praćen i poboljšanjem proizvodnih rezultata. Naprotiv, u velikom broju slučajeva povećanje podrške predstavljalo je reakciju na već nastale strukturne probleme, a ne deo jasno osmišljene razvojne politike. Upravo to predstavlja možda i najveću, suštinsku razliku između domaće agrarne politike i uspešnijih evropskih modela, u kojima državna podrška prevashodno ima razvojnu, a ne krizno-socijalnu funkciju.

Odnos poljoprivrede i prehrambene industrije

Poljoprivredna proizvodnja retko završava direktno na trpezi potrošača – ona prethodno obično prolazi kroz lanac prerade u kom je sledeća karika prehrambena industrija. Prehrambena industrija obuhvata proizvodnju hrane, proizvodnju pića i proizvodnju duvanskih proizvoda. Razlog zašto analizu poljoprivrede prirodno nadopunjujemo kratkom analizom prehrambene industrije je njihova prirodna povezanost koja može da rasvetli i kretanja poljoprivredne proizvodnje. Na primer, dinamika rasta prehrambene industrije može da ukaže na to da li je kriza u ovom segmentu možda kočila napredak primarne poljoprivrede – ili je, obrnuto, stagnacija poljoprivrede bila ta koja je ograničavala razvoj prerađivačke industrije!

Učešće prehrambene industrije u privredi Srbije nešto je veće nego u zemljama EU – što prati isti obrazac kao i kod primarne poljoprivrede. U periodu 2022-2024. godine za prehrambenu industriju, koja je podsektor prerađivačke industrije, nisu još uvek dostupni podaci za 2025. godinu. Učešće prehrambene industrije u BDV-u Srbije iznosilo je 3,8 odsto, naspram 1,9 odsto u EU-27 i 2,6 odsto. Međutim, i ovde bi trebalo imati u vidu da se prehrambena industrija ubraja u tzv. tradicionalne delatnosti koje su u bogatijim ekonomijama manje zastupljene. Zbog toga je veće učešće u BDV-u obično indikacija manje razvijenosti ukupne ekonomije, a ne toliko dobrih performansi prehrambene industrije. Upravo to je slučaj u Srbiji.

·   Prehrambena industrija u Srbiji ne koristi svoj potencijal za brži rast! Dva su glavna kanala preko kojih bi prehrambena industrija mogla da ostvaruje ubrzani rast.

·   Prvi se odnosi na unutrašnja unapređenja i investicije u savremenu opremu, koje bi dovele da smanjenja velikog zaostatka u produktivnosti u odnosu na EU. Naime, taj veliki zaostatak ujedno predstavlja i potencijal za ubrzano sustizanje (što razvijenijim privredama koje nemaju veliki zaostatak u produktivnosti više nije dostupno).

·   Drugi osnov za ubrzan rast prehrambene industrije je bolja integracija s primarnom poljoprivrednom proizvodnjom!

Odnos poljoprivrede i prehrambene industrije tokom vremena otkriva strukturnu slabost – i upozorava na rizike!U periodu 2010-2013. godine učešće poljoprivrede u BDV-u Srbije premašivalo je za preko 50 odsto učešće prehrambene industrije.

To je bio prilično neuobičajen odnos – u zemljama EU ova dva sektora po pravilu imaju približno istu veličinu. Najverovatnije objašnjenje za ovu razliku jeste to što je veliki deo primarne poljoprivredne proizvodnje Srbije završavao u izvozu bez prerade, umesto da se upotrebi kao sirovina za proizvodnju prerađevina veće dodate vrednosti. Ti viškovi odnosili su se, pre svega, na žita (uz nekoliko vrsta voća i industrijskog bilja), a njihova prirodna razvojna upotreba bila bi prerada kroz stočarstvo – odnosno korišćenje žita kao stočne hrane i izvoz mesa i mesnih prerađevina veće dodate vrednosti, umesto izvoza zrna i proizvoda niske faze prerade!

·   Veliki viškovi poljoprivredne proizvodnje bili su ujedno i (propuštena) razvojna šansa prehrambene industrije – jer se na bazi njih mogao graditi znatno snažniji prerađivački sektor uz ubrzane stope rasta! Međutim, umesto snažnijeg razvoja prerađivačkog sektora, Srbija je u prethodnih 10-15 godina dobila kombinaciju stagnacije poljoprivrede i skromnog rasta prehrambene industrije. Zbog toga su se veličine ova dva sektora vremenom postepeno približile! To ukazuje da je izgubljen znatan deo nekadašnjih „viškova“ primarne proizvodnje na kojima je prehrambena industrija mogla da gradi brži rast. Prehrambena industrija ipak nije glavni uzrok problema poljoprivrede – ali postoji realan rizik da ubrzo postane njena žrtva!

Skroman rast prehrambene industrije koji je daleko ispod njenog potencijala, svakako nije zadovoljavajući rezultat. Međutim, on je ipak bio znatno bolji od onog koji je imala poljoprivreda, što ukazuje da prehrambena industrija nije bila osnovni generator problema u poljoprivrednoj proizvodnji (mada je moguće da je u pojedinačnim situacijama doprinosila širenju određenih problema, npr. u skorašnjoj krizi mlekarstva). Ukoliko se trendovi iz prethodnih godina nastave, domaća prehrambena industrija mogla bi da bude suočena sa manjkom domaćih sirovina. U tom slučaju domaći prerađivači bili bi primorani da postanu zavisni od uvoza, ili bi ih kriza u poljoprivrednoj proizvodnji povukla za sobom, što bi bilo još gore. Tako bi prehrambena industrija u budućnosti lako mogla da se nađe u ulozi žrtve zajedno s primarnom poljoprivrednom.

Zbog toga potrebni preokret u poljoprivrednim trendovima dobija još veću važnost – jer će se tako očuvati i domaća prehrambena industrij Srbija je tradicionalno neto izvoznik poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Trgovinska razmena poljoprivrednim proizvodima (i prerađevinama) dodatni je makro pokazatelj koji ukazuje na stanje i trendove poljoprivredne proizvodnje u Srbiji, kao i na međunarodnu konkurentnost domaćih proizvoda. U ovoj sekciji zato detaljnije analiziramo izvoz i uvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.  Vidi se da je Srbija tokom čitavog perioda ostvarivala suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni prehrambenih proizvoda.

Detaljnija analiza otkriva da su stvarni trendovi u spoljnotrgovinskoj razmeni prehrambenih proizvoda još nepovoljniji nego što sugerišu podaci. Kad se analiza spusti na nivo pojedinačnih proizvoda, ispostavlja se da su neki od izvozno najpropulzivnijih proizvoda veoma slabo ili nimalo povezani sa domaćom poljoprivrednom proizvodnjom, poput vode za piće ili duvana. Najupečatljiviji primer je upravo duvan. Izvoz duvanskih proizvoda porastao je u posmatranom periodu sa oko 50 na oko 550 miliona evra godišnje, a trgovinski bilans prešao je iz deficita od oko 30 mililiona evra u suficit od 215 miliona evra. Ovaj rezultat, međutim, ne ukazuje na razvoj domaće poljoprivrede, već je, pre svega, posledica povećane prerade stranog duvana u domaćim pogonima. Bez duvana i vode za piće – proizvoda čiji spoljnotrgovinski rezultati ne odražavaju stanje agrarnog sektora – trgovinska pozicija Srbije izgledala bi primetno nepovoljnije!

Najveće negativne promene Srbija je imala u spoljnotrgovinskoj razmeni proizvoda životinjskog porekla. U posmatranom periodu, došlo je do strukturne promene u spoljnoj trgovini proizvodima životinjskog porekla.

·   Meso je iz suficita od osam miliona evra prešlo u deficit od 190 miliona evra, dok su mlečni proizvodi i jaja iz suficita od 20 mililiona evra prešli u deficit od 39 miliona evra!

·   Drugim rečima, Srbija je ove proizvode nekada izvozila više nego što je uvozila, a danas je postala neto uvoznik!

S druge strane, biljni proizvodi uglavnom su zadržali svoju spoljnotrgovinsku poziciju – suficit u žitaricama je porastao sa 457 na 548 mln evra, a sličan rast suficita beleže i povrće i voće. Izuzetak kod proizvoda biljnog porekla je šećer, gde se desio preokret: godišnji suficit od 119 mln evra iz baznog perioda pretvorio se u deficit od 13 miliona evra u periodu 2022-2025. godine!

Uvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda sistematski je rastao znatno brže od izvoza. Kad se odvojeno gledaju trendovi izvoza i uvoza, otkriva se nešto nepovoljnija slika po Srbiju od posmatranja samo suficita u razmeni. Naime, iako su i izvoz i uvoz imali relativno brz rast u evrima, rast uvoza bio daleko brži.

·   Prosečan izvoz prehrambenih proizvoda u periodu 2010-2013. iznosio je oko 1,8 milijardi godišnje, dok je u periodu 2022-2025. porastao na oko 4,6 mlrd evra (povećanje od 2,5 puta)!

Iako rast izvoza u evrima od 2,5 puta deluje na prvi pogled impresivno, znatan deo ovog rasta može se pripisati rastu cene hrane, a ne izvezenih količina (isto važi i za uvoz). Podsećamo i na to da je ukupan robni izvoz Srbije u evrima u posmatranom periodu porastao oko 3,3 puta, što dodatno relativizuje brzinu rasta izvoza prehrambenih proizvoda. Uvoz je, međutim, u istom periodu porastao preko 3,5 puta (s oko jedne milijarde evra na 3,6 mlrd evra). Interesantno je primetiti i to da prehrambeni proizvodi postepeno gube relativni značaj u ukupnom izvozu zemlje. U periodu 2010-2013. godine oni su činili 22 odsto ukupnog robnog izvoza zemlje – dok je taj procenat u periodu 2022-2025. godine pao na oko 16 odsto. Uvoz prehrambenih proizvoda u isto vreme je blago povećao svoj značaj – sa oko osam odsto ukupnog robnog uvoza na oko 10 odsto!

·   Usled znatno bržeg rasta uvoza od izvoza, pokrivenost uvoza izvozom u posmatranom periodu snažno je opala!

Pored apsolutnih vrednosti izvoza i uvoza, korisno je pogledati i pokrivenost uvoza izvozom – meru koja pokazuje koliki procenat uvoza zemlja pokriva sopstvenim izvozom. Vrednost iznad 100 odsto znači da zemlja izvozi više nego što uvozi. Za razliku od proseka EU, gde je pokrivenost uvoza izvozom prehrambenih proizvoda strukturno blizu 100 odsto – tj. uvoz i izvoz su približno uravnoteženi – Srbija tradicionalno uživa znatno povoljniji status neto izvoznika u ovoj kategoriji proizvoda! Tako je pokrivenost uvoza izvozom prehrambenih proizvoda u baznom periodu (prosek 2010-2013. godine) u Srbiji iznosila skoro 180 odsto, odnosno izvozila je 1,8 evra hrane na svaki uvezeni evro. Međutim, ovaj odnos pao je 2022-2025. godine na svega 127 odsto što predstavlja pad od preko 50 procentnih poena!

·   Spoljnotrgovinski trendovi prirodno otvaraju pitanje da li Srbija proizvodi dovoljno hrane za sopstvene potrebe!?

Za analizu tog pitanja koristi se stopa samodovoljnosti (SSR – Self-Sufficiency Ratio), pokazatelj za koji detaljnu svetsku statistiku obračunava FAO na osnovu nacionalnih bilansa hrane. Stopa samodovoljnosti definiše se kao odnos domaće proizvodnje i domaće potrošnje određenog proizvoda. Vrednost iznad 100 odsto znači da zemlja proizvodi više nego što troši, dok vrednost ispod 100 odsto ukazuje na zavisnost od uvoza.

·   Podatak da je Srbija neto izvoznik poljoprivredno – prehrambenih proizvoda upućuje na zaključak da je ukupna samodovoljnost zemlje u sektoru hrane i dalje iznad 100 odsto! Međutim, detaljnija analiza po pojedinačnim proizvodima pokazuje da situacija nije podjednako povoljna u svim proizvodima!

DOGAĐAJI U SRBIJI: Strah od sopstvenog potpisa!?

·   Posle izvršenog stručnog uvida u novoizgrađenu Mlekaru VESMLEK DOO u selu Aljinovići, opština Prijepolje, Uprava za veterinu MPŠV je 5. maja 2026. pripremila REŠENjE broj 2286485 koje već skoro ČETIRI MESECA NEĆE ili NE SME DA POTPIŠE resorno nadležni državni sekretar Predrag Rojević (verovatno po nečijoj ZABRANI)!?

U svojstvu predsednika Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Srbije (SPITS – pravni sledbenik Društva za poljsku privredu osnovanog 1868. a registrovanog 11. januara 1869. u Knaÿževstu Serbia – što znači da je SPITS stariji TRI DECENIJE od Ministarstva poljoprivrede ustanovljenog tek 1899. godine u Vladi Kraljevine Srbije!) prof dr Miladihn Ševarlić je pozvao državnog sekretara Rojevića 16. juna t.g. i postavio pitanje ZAŠTO NE POTPISUJE REŠENjE za dovolu rada MLEKARE VESMLEK da bi se uposlilo desetak radnika za OTKUP I PRERADU MLEKA navodeći mu broj i datum Rešenja koje čeka njegov potpis, javlja nam dr Miladin Ševarlić, profesor Poljoporivrdnog fakulteta u Zemunu. 

·   Odgovorio mi je da će proveriti i da će me obavestiti – budući da sam mu izdiktirao i moj broj mobilnog telefona, navokldi za TABLOI MAGAZIN Ševarlić.

Budući da nisam dobio poziv sa obećanim odgovorom gospodina Rojevića, iskoristio sam priliku da državnu sekretarku Jelenu Blagojević (sa kojom sam 19. juna učestvovao u dodeli NAGRADE Dr Đorđe Radić najboljim učenicima srednjih poljoprivrednih, prehrambenih, veterinarskih i šumarskih škola Srbije u OŠ u Novom Selu, opština Vrnjačka Banja) zamolim da podseti gospodina Rojevića za neispunjeno obećanje i dao joj moju posetnicu sa kontakt podacima. Ona mi je rekla da ne veruje da Rešenje sa datum izrade od 5. maja t.g. nije potpisano i da će proveriti i obavestiti me.. ukazuje Ševarlić.

·   Na žalost ni od državne sekretarke Jelene Blagojević do danas nisam dobio obećano obaveštenje, ističe bisšui narodni poslankik Ševarlić.

Dana 23. juna 2026. godine ponovo sam pozvao kabinet državnog sekretara i tada mi se javila sekretarica gospodina Rojevića koja je zapisala sve napred navedene podatke i rekla mi da će ga obavestiti kada dođe u kabinet. Javljanja nije bilo! U međuvremenu je i DOMAĆI INVESTITOR na isti broj telefona koji sam mu dao pre desetak dana pozvao državnog sekretara Rojevića i, budući da imenovani nije bio u kabinetu, njegovoj sekretarici preneo zahtev za dostavljanje predmetnog Rešenja! I do pre 15 minuta nije dobio ni poziv,  a kamoli Rešenje!

·   Očekujem da će Odbor za PŠV NS RS, ministar Dragan Glamočić, Zaštitnik građana i Kabinet predsednika Republike izvršiti provere mojih navoda i preduzeti mere da se okonča ZA DVA DANA VEć ČETVOROMESEČNO OMALOVAŽAVANjE DOMAĆEG INVESTITORA BEZ DINARA DRŽAVNIH SUBVENCIJA – najkasnije u roku od TRI DANA – posle čega ću lično davati izjave sredstvima informisanja, javlja Ševarlić;

U protivnom nastaviću JAVNU KAMPANjU protiv OMALOVAŽAVANjA DOMAĆIH INVESTITORA, kaže on, jer da je u pitanju TURSKI INVESTITOR u tom području sa VERSKI I NACIONALNO MEŠOVITIM srpsko-muslimanskim stanovništvom – isti bi dobio ZNAČAJNE PODSTICAJE i ne bi čekao ni 24 sata da mu se izda DOZVOLA ZA RAD! 

U očekivanju Vaših odgovora – nadam se da ću odgovore dobiti i od ODBORA ZA PŠV Narodne skupštine RS, Zaštitnika građana, Kabineta predsednika Republike i Privredne komore Srbije – koja bi, umesto SPITS-a, trebala da štiti interese privrednika uopšte a posebno DISKRIMINISANIH i OMALOVAŽENIH i NEKONKURENTNIH DOMAĆIH INVESTITORA, navodi Ševarlić.

Preti novi udar na cenu pšenice!

Oko 30 miliona tona iz Ukrajine moglo bi da ostane blokirano! Pad izvoza žitarica iz Ukrajine i mogući problemi sa ruskim isporukama izazivaju ozbiljnu zabrinutost na svetskom tržištu. Ukrajinski izvoz u avgustu navodno je bio čak 75 odsto manji nego u istom periodu 2024. godine, dok bi nastavak blokade luka mogao da spreči izlazak oko 30 miliona tona poljoprivrednih proizvoda.

Svetsko tržište žitarica moglo bi da se suoči sa novim snažnim potresom ukoliko Rusija i Ukrajina ne uspeju da održe izvoz preko Crnog mora. Obe zemlje nalaze se među pet najvećih svetskih izvoznika žitarica, pa se svaki poremećaj u njihovoj proizvodnji i transportu brzo prenosi na međunarodne berze.

Cena pšenice na berzi u Čikagu već je, prema podacima koje prenosi Jutarnji list, porasla za približno 15 odsto. Ukrajinski analitičari upozoravaju da bi, ukoliko se situacija dodatno pogorša, rast mogao da dostigne između 25 i 30 odsto.

Azijski kupci već traže zamenu

Strah od nedostatka pšenice posebno je izražen među velikim azijskim uvoznicima. Indija, Bangladeš i Indonezija navodno se sve više okreću dobavljačima iz Australije, Kanade, SAD, Rumunije i Bugarske kako bi smanjile zavisnost od crnomorskih isporuka.

Još teža situacija mogla bi da nastane u afričkim zemljama, koje veliki deo žitarica nabavljaju upravo iz Rusije i Ukrajine. Siromašnije države teško mogu da podnesu istovremeni rast cena robe i troškova transporta.

Druge zemlje izvoznice mogle bi da pokriju deo manjka, ali uz znatno više cene. Ukrajinski analitičari smatraju da bi pronalaženje zamene postalo izuzetno teško ukoliko gubitak crnomorske ponude premaši 15 odsto.

Ukrajinski izvoz u avgustu pao je 75 odsto!

Poljoprivredna proizvodnja u Ukrajini već je smanjena jer deo obradivog zemljišta zbog rata nije dostupan proizvođačima. Dodatni problem predstavljaju napadi na ključne crnomorske i dunavske luke. Među ugroženim lukama navode se Odesa, Čornomorsk, Južni, Nikolajev, Izmail i Reni. Preko tih pravaca obavlja se skoro 80 odsto ukrajinskog izvoza žitarica.

Ukrajinski izvoz žitarica u avgustu 2026. godine navodno je bio čak 75 odsto manji nego u istom periodu 2024. godine. Zbog zastoja u lukama proizvođači i izvoznici već su, prema tamošnjim procenama, izgubili oko tri milijarde dolara. Kijev je zbog toga zatražio pomoć Evropske unije.

·   Čak 30 miliona tona možda neće stići do kupaca!

Ukrajinski ministar poljoprivrede Taras Visocki upozorio je da približno 30 miliona tona ukrajinskih poljoprivrednih proizvoda možda neće stići na svetsko tržište ukoliko luke ostanu blokirane. Problem nije samo u gubitku izvoznog prihoda. Ako se roba ne izveze, ukrajinski silosi mogli bi već tokom novembra 2026. godibe da ostanu bez prostora za skladištenje novog roda. To bi dodatno otežalo otkup, transport i čuvanje žitarica, a deo proizvedene robe mogao bi da bude izgubljen. Ukrajinske procene ukazuju da bi produžena blokada mogla da podigne globalne cene hrane za najmanje 25 do 30 odsto. Reč je, međutim, o upozoravajućem scenariju koji zavisi od trajanja napada, rada luka i mogućnosti pronalaženja novih transportnih pravaca.

Kopneni transport mnogo skuplji od pomorskog

·   Ukrajina pregovara sa Rumunijom, Poljskom, Mađarskom, Slovačkom i Moldavijom o većem korišćenju kopnenih izvoznih pravaca. Železnički i drumski transport, međutim, znatno su skuplji od pomorskog. Visoke tranzitne marže mogu da učine takav izvoz neisplativim, posebno kod pšenice i kukuruza čija je vrednost po toni relativno niska. Čak i kada se roba fizički može prevesti, veći troškovi transporta na kraju se ugrađuju u cenu koju plaćaju uvoznici.

Problemi i u ruskom izvozu pšenice

Rizik nije ograničen samo na Ukrajinu. Izvoz ruske pšenice preko Novorosijska navodno je gotovo potpuno zaustavljen nakon oštećenja lučke infrastrukture. Procenjuje se da bi ruske isporuke tokom avgusta mogle da budu manje od polovine petogodišnjeg proseka. Probleme u poljoprivredi dodatno stvara nedostatak goriva, izazvan napadima na ruske rafinerije i naftnu infrastrukturu. Prema procenama ruskih ekonomskih analitičara, između 10 i 20 odsto roda moglo bi da ostane na njivama ukoliko proizvođači ne budu imali dovoljno goriva za mehanizaciju. Ruski izvoz žitarica mogao bi zbog toga da bude približno 15 odsto manji nego 2024. godine.

·   Analitičari kompanije SovEcon procenjuju da Rusija u drugoj polovini godine 2026. godine možda neće moći da izveze između pet i 10 miliona tona pšenice ukoliko Azovsko more ostane zatvoreno za saobraćaj, a Novorosijsk ne obnovi puni kapacitet. Rusija je prethodne godine izvezla više od 61 milion tona žitarica, od čega približno 46 miliona tona pšenice. Istovremeni pad ruskog i ukrajinskog izvoza zato bi predstavljao ozbiljan udar na količinu pšenice raspoloživu međunarodnim kupcima.

Koliko bi žitarica moglo da nedostaje?

Najveći rizik za zemlje zavisne od uvoza?

Nestašica pšenice na globalnom nivou još nije izvesna, jer veće količine mogu da ponude SAD, Kanada, Australija i pojedine evropske zemlje! Problem je što zamenska roba neće nužno biti dostupna po istoj ceni. Veća potražnja, duži transportni pravci i skuplji prevoz mogli bi dodatno da podignu troškove!

·   Najviše bi bile ugrožene siromašne države koje veliki deo hrane nabavljaju iz uvoza i nemaju dovoljno novca da se nadmeću sa bogatijim kupcima;

·   Za evropsko i domaće tržište rast svetskih cena mogao bi da pruži podršku cenama pšenice i kukuruza. Istovremeno bi, međutim, poskupeli brašno, stočna hrana i drugi proizvodi koji zavise od cene žitarica;

·   Dalje kretanje tržišta zavisiće, pre svega, od rada crnomorskih luka, bezbednosti trgovačkih brodova i mogućnosti Rusije i Ukrajine da novom rodu obezbede put do međunarodnih kupaca.

Kina smanjuje uvoz hrane: Nova strategija menja tržište soje, mesa i žitarica!

·   Kina želi da proizvodi više hrane i smanji zavisnost od uvoza, što bi moglo da promeni tokove svetske trgovine poljoprivrednim proizvodima. Peking ulaže u kvalitetnije zemljište, otpornije seme, navodnjavanje i veštačku inteligenciju, ali zbog nedostatka obradivih površina neće moći da se odrekne uvozne soje, govedine, mlečnih proizvoda i biljnih ulja.ĐKina je u novom petogodišnjem planu za period od 2026. do 2030. godine postavila prehrambenu sigurnost među svoje strateške prioritete!

Cilj Pekinga je povećanje domaće poljoprivredne proizvodnje, smanjenje zavisnosti od međunarodnih dobavljača i stvaranje većih zaliha hrane. Takva politika mogla bi značajno da utiče na zemlje koje kineskom tržištu prodaju žitarice, meso i druge poljoprivredne proizvode. Razlog za promenu nije samo ekonomski. Ratovi, trgovinski sukobi, klimatske promene i poremećaji transportnih pravaca pokazali su koliko brzo snabdevanje hranom može da bude ugroženo. Zbog toga Kina prehrambenu sigurnost sve više posmatra i kao pitanje nacionalne bezbednosti.

·   Kina ima 18 odsto stanovništva, a samo sedam odsto oranica u svetu!

Najveća prepreka kineskoj poljoprivrednoj samostalnosti jeste nedostatak prirodnih resursa. U Kini živi gotovo 18 odsto svetskog stanovništva, dok zemlja raspolaže sa svega oko sedam odsto globalnih poljoprivrednih površina.

·   Dodatni problem predstavlja ograničena dostupnost vode. Veliki delovi zemlje nisu pogodni za intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju, dok su postojeće obradive površine sve više izložene sušama i ekstremnim temperaturama; Nova istraživanja ukazuju na rast broja perioda tokom kojih se istovremeno javljaju velika vrućina i suša. Takvi uslovi posebno ugrožavaju prinose kukuruza i pirinča.

Kvalitetno zemljište sa 70 na 75 odsto

Kina zato neće pokušati da povećava proizvodnju samo širenjem površina. Glavni cilj je veća produktivnost postojećeg zemljišta!

Prema planu za period od 2026. do 2030. godine, udeo visokokvalitetnog poljoprivrednog zemljišta trebalo bi da poraste sa približno 70 na 75 odsto.

Planirana su velika ulaganja u:

–   otpornije i prinosnije sorte semena; – biotehnologiju; – preciznu poljoprivredu; – digitalizaciju i veštačku inteligenciju; – savremenu mehanizaciju i navigacione sisteme; – senzore za rano otkrivanje bolesti i vremenskih opasnosti; – efikasnije sisteme navodnjavanja; – veću upotrebu organskih đubriva.

Cilj je povećanje prinosa uz racionalnije korišćenje zemljišta, vode i đubriva, kao i smanjenje gubitaka tokom proizvodnje i skladištenja hrane.

Kina neće moći bez uvozne soje!

Uprkos velikim ulaganjima, potpuna nezavisnost od uvoza praktično nije moguća. To se naročito odnosi na soju. Kina je sredinom avgusta 2026. godine u SAD kupila nešto više od 500.000 tona soje za novu sezonu. To je samo mali deo količina koje su joj potrebne. Soja se u Kini koristi za ljudsku ishranu, ali je još važnija kao izvor proteina za ogroman sektor proizvodnje svinja, živine i ribe. Za domaću proizvodnju svih potrebnih količina Kina nema dovoljno zemljišta i vode!

·   Zbog toga bi soja trebalo da ostane jedan od najvažnijih kineskih uvoznih poljoprivrednih proizvoda;

·   Šta će Kina proizvoditi, a šta nastaviti da uvozi? Nova strategija neće jednako uticati na sve poljoprivredne proizvode;

·   Prema sporazumu postignutom sa SAD u oktobru 2025. godine, Kina bi do kraja 2028. trebalo godišnje da kupuje približno 25 miliona tona američke soje.

Proizvod                   Očekivani pravac

Pirinač                      Visok nivo domaće zavisnosti        

Živinsko meso         Uglavnom domaća proizvodnja      

Svinjsko meso          Moguće dalje povećanje domaće proizvodnje

Pšenica                     Rast proizvodnje i manja potreba za uvozom

Kukuruz                   Povećanje domaće proizvodnje      

Soja                                        Trajna velika zavisnost od uvoza    

Govedina                  Nastavak značajnog uvoza

Mlečni proiz.           Uvoz ostaje neophodan     

Biljna ulja                Trajna zavisnost od stranih dobavljača         

Zemlje koje Kini prodaju pšenicu, kukuruz, pirinač, svinjsko i živinsko meso mogle bi da se suoče sa slabijom tražnjom i većom konkurencijom. Nasuprot tome, izvoznici soje, govedine, mlečnih proizvoda i biljnih ulja i dalje mogu da računaju na veliko kinesko tržište.

Peking traži više dobavljača i nove transportne pravce!

Kina ne želi samo da smanji ukupan uvoz, već i da izbegne preveliku zavisnost od jedne države ili jednog transportnog pravca.

Nova strategija kombinuje:

– veću domaću proizvodnju; – velike državne rezerve hrane; – uvoz iz većeg broja zemalja; – ulaganja u luke, železnicu i nove lance snabdevanja.

Takav pristup trebalo bi da smanji opasnost da politički sukob, rat ili prekid plovidbe ugroze snabdevanje kineskog stanovništva. Za postojeće izvoznike to znači da više neće biti dovoljno samo ponuditi velike količine robe. Moraće da se bore sa većim brojem konkurenata i strožim kineskim zahtevima.

Kina će tražiti manje količine, ali kvalitetniju hranu!

Kinesko tržište bi u narednim godinama moglo postepeno da se promeni iz masovnog uvoznika osnovnih poljoprivrednih proizvoda u kupca koji pažljivije bira skuplju i kvalitetniju robu.

Očekuje se rast potražnje za:

– kafom i kakaom; – prerađenim prehrambenim proizvodima; – ribom i morskim plodovima; – kvalitetnim proizvodima sa jasnim poreklom; – hranom koja ispunjava visoke bezbednosne i ekološke standarde.

Dokumentacija o poreklu, bezbednost hrane, održivost proizvodnje i mogućnost pouzdane isporuke postajaće sve važniji uslovi za pristup kineskom tržištu.

Kineska tehnologija postaje novi izvozni proizvod!

Peking istovremeno želi da od kupca poljoprivrednih proizvoda postane jedan od vodećih svetskih ponuđača poljoprivredne tehnologije.

Kina već razvija i izvozi unapređeno seme, sisteme za digitalno upravljanje proizvodnjom, tehnologiju navodnjavanja, poljoprivredne mašine i opremu za preradu hrane.

·   Rešenja za povećanje prinosa, obnovu zemljišta i smanjenje gubitaka hrane mogla bi sve više da se koriste i van Kine!

Zbog toga nova kineska strategija ne donosi samo promenu u trgovini hranom. Ona bi Kini mogla da obezbedi i znatno snažniji položaj na globalnom tržištu savremene poljoprivredne tehnologije.

Potpuna nezavisnost od uvoza hrane ipak ostaje malo verovatna. Kina će proizvoditi više pšenice, kukuruza, pirinča i mesa, ali će zbog ograničenog zemljišta i vode još dugo ostati jedan od najvećih svetskih kupaca soje, govedine, mlečnih proizvoda i biljnih ulja.

·   Primera radi Kina po jednom stanovniku ima samo 10 ari obradivog zemljišta! A,Srbija čak 52 ara! U tome se i nalazi ključ velikog prijateljstva dve zemlje, navodi B.G.!

O autoru

Branislav Gulan (6. mart 1953.g.), je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU, analitičar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ, „Josip Broz Tito“ u Kumrovcu.

·   Novinar, analitičar i publicista Branislav Gulan je i dobitnik šest  nagrada – priznanja,  za životno delo. Među njima je i Udruženja novinara Srbije (UNS), koja mu je dodeljena 21. decembra 2025. godine!

·   U priznanja analitičara i publiciste Branislava GULANA sad dodajemo i nagradu NOVOSADSKOG SAJMA, dodeljenu 21.maja 2026. godine pod nazivom PETAR DAVIDOVIĆ, nekadašnjeg novinara Tanjuga. Ona je B. Gulanu dodeljena za posebna doprinos medijskoj afirmaciji Novosadskog sajma tokom poslednjih pet i po decenija njegovog medijskog rada!

U obrazloženju žirija prilikom uručenja visokog priznanja UNS priznanja, 21. decembra 2025. godine u Međunarodnom PRESS centru u Beogradu, između ostalog je navedeno:

·   „Branislav Gulan je ostavio dubok i važan trag u novinarstvu Jugoslavije i Srbije, pre svega, u oblasti ekonomije i poljoprivrede. Dao je veliki doprinos afirmaciji i razvoju sela i seljaka. Kao autor i koautor brojnih stručnih i naučnih radova Gulanov doprinos prevazilazi novinarske domete! Bogatu karijeru ozvaničile su i brojne nagrade koje svedoče o njegovoj posvećenosti, stručnosti i istrajnosti“, naveo je žiri u obrazloženju nagrade“, prilikom uručenja priznanja za životno delo UNS, 2025. godine!

·   Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i šestostruki dobitnik nagrada za životno delo. Tri međunarodne i dve domaće – Udruženja novinara Srbije,  Društva novinara Vojvodine u 2019. i Društva novinara Vojvodine i novih medija u 2025. godini. U izdanju novosadskog Prometeja 2019. godine je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana „Ruralne sredine u Srbiji – Spasavanje sela i države“. Knjiga je promovovisana za najbolje autorsko delo i projekat u 2019. godini, pa je autor nagrađen velikom i malom darodavnicom od strane ,,Svetionika“ iz Kragujevca;

·   Autoru je u 2020. godini za projekat istraživanja nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Posle niz godina u kojima je bio predsednik žirija ,,Svetionika“, imenovan je za predsednika Saveta Festivala književnog stvaralaštva na selu i o selu u Republici Srbiji 2024. i 2025. 2026. godine…

·   Na kraju 2022. godine analitičar i publicita Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja „Zlatna značka Kulturno – prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu“ koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije;

·   Krajem marta 2023. godine na savetovanju o agraru juče, danas i sutra, održanom u Banji Koviljači, autoru je za višedecenijski rad i postignte rezultate u ovoj oblasti uručena Zlatna značka i zahvalnica, za angažman povodom 150. godina postojanja Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara;

·   Početkom 2024. godine ŠTAJERSKE NOVICE IZ MARIBORA u Sloveniji Branislavu Gulanu su dodelile priznanje za životno delo „Zlatno pero“. To je bila njegova njegova četvrta nagrada, odnosno priznanje za životno delo, a uručena mu je na na održavanju Međunarodnog poljoprivrednog sajma ,,Agra 2025″, održanog u 2025. godini u Gornjoj Radgoni u Sloveniji;

·   Te godine Srbija je bila zemlja partner Sajma ,,Agra25″ u Sloveniji!

·   U 2025.godini Društvo novinara Vojvodine i novih medija, dodelilo je, peto priznanje – nagradu ,,Dimitrije Davidović“ za životno delo, novinaru, publicisti, analitičaru i književniku Branislavu Gulan;

·   U 2024. godini Branislav Gulan je izabran za predsednika Saveta VII Festivala književnog stvaralaštva na selu i o selu u Republici Srbiji, koji je održan u Stragarima kod Kragujevca. I u 2025.godini je bio predsednik VIII  saveta Festivala na selima i o selima Srbije, koji se tradicionalno održava u Stragarima kod Kragujevca;

·   Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema;

Istina je najjača!

Povodom iskustava u radu, za pet i po decenija, Branislav Gulan, dobitnik Nagrade za životno delo, koje mu je uručeno 21. decembra 2025.godine, u Međunarodnom PRESS centru,  između ostalog je rekao:

·   I KAD TE NE VOLE, I KAD TI PRETE, I KAD TI ŠALjU ŠPIJUNE, I KAD TE MAME NA „POVERLjIVE ČINjENICE“ I KAD TI NA TACNI DONOSE „EKSKLUZIVE“ I KAD TE VOLE – MORAŠ NA REŠETU ODVOJITI GRUMIČKE ZLATA OD PRLjAVE JALOVINE!

On o radu, iskustvima i pravilima novinarstva juče, danas i sutra, između ostalog podvlači:

·   NAVIJANjE JE – DOZVOLjENO!

·   SVRSTAVANjE – RIZIČNO!

·   POSLUŠNOST – POGUBNA!

Kada je reč o mladim novinarima, pred kojima je vreme dugog višedecenijskog radnog staža, on još naglašava: nesmete drhtati pred političkim strašilima, manekenima i pilićarima!

·   Govoreći o svom iskustvu koje je prolazilo i kroz dobra vremena, ali je bilo i turbulencija, on ističe da se zaposlio u kući ,,BORBA“ 1977. godine. Posle toga, kratko vreme, za vreme bombardovanja 1999. odine, radio je na istim novinarskim poslovima u novosadskom ,,Dnevniku“, Časopisu NIGRO ,,BORBE“ -EKONOMSKOJ  POLITICI, a nakon toga u PRIVREDNOJ KOMORI JUGOSLAVIJE,  a kada je i ona nestala zajedno sa tadašnjom Jugoslavijom, rad je nastavio PRIVREDNOJ KOMORI SRBIJE, volontirao dva mandata 2011 – 2019. godine u SANU – u Akademijskom odboru za selo…

·   Sad je radno aktivan penzioner, analitičar i publicista  u medijima eks Jugoslavije i EU!

Za vreme raspada SFRJ bio je ratni reporter kuće ,,BORBA“. Izveštavao je sa ratišta u Vukovaru (Hrvatska) i okolini.

·   Bio je na licu mesta kada je poginuo prvi novinar na ratištu bivše Jugoslavije Milan Žegarac, tadašnji dopisnik V. NOVOSTI iz Odžaka. Poginuo je u Vukovaru, 7. oktobra 1991.godine u prepodnevnim satima od metka koji je stigao sa strane od boraca pristiglih iz Srbije!

·   Slučajno, pogodio ga je metak koji je došao sa strane od boraca iz Srbije! Bilo je to vreme kada su borci iz Srbije pucali na neprijatelje pred tadašnji pad Vukovara! Dešavlo se to novemba 1991. godine. Milan Žegarac, novinar, u ratničkoj maskirmoj uniformi i Miroslav Jokić, borac iz Sombora, nenajavljeni su pretrčavali Hercegovačku ulicu u Vukovaru. To se dešavalo dok su borci Srbije pucali na neprijatelje sa druge strane ulice, pred pad Vukovara. Borci iz Srbije nisu očekivali, dvojicu svojih saboraca, pa su i njih dvojica, slučajno smrtno pogođena, hicima ispaljenih od strane srpskih boraca!

Dakle, nije istina, kako su mediji tada pisali, i dezinformisali javnost  da su hrabro stradali od ustaških metaka! Obojicu su slučajno pogodili meci koji su stigli sa strane odakle su pucali borci  iy Srbije! Dakle, dok su nenajavljenoi borcima iz Srbije, pretrčavali ulicu,  pogodio ih je snajper boraca Srbije. A, pucnji su bili usmereni ka neprijateljima. Njih dvojica, to nisu bili, a nije se ni znalo  da se sa srpske strane puca na svoje saborce! Jer, Žegarac i Jokić su bili u maskirnim, ratnim uniformama, a nisu bili ni najavljeni za dolazak kod boraca iz Srbije. Dakle, meci koji su ih pogodili nisu bili njima namenjeni! Slučajno su njih pogodili! Kažu u ratu se i to dešava!

Obazloženje je bilo da se i to dešava u ratu! Tašnu i lična dokumenta pok Milana Žegarca meni je predao srpski borac sad pok Radoslav Kostić. Te lične stvari uveče, 7. Oktobra 1991. godine ja sam predao ocu pok Milana Žegarca, u prisustvu supruge Nade.  I to je istina o njihovoj pogibiji. Ja sam bio tada tamo, samo nekoliko minuta posle pogibije Jokića i Žegarca. To je istina i druge nema!

Bilo je više priča i verzija o njihovoj pogibiji. Njih su pronosili baš oni koji koji tih meseci nisu kročili ni bili na ratištu u Vukovaru! Jer, uvek je istina samo jedna! Priče koje su se širile, o njihovoj pogibiji, ponajviše od onih koji nisu bili tamo! Tih dana tu netačnu informaciju pronosili su baš ti koji nisu bili u Vukovaru! Dobar deo onih koji nisu bili ni na ratištu, stvarali su i širili svoje, izmišljotine i priče o pogibiji Milana Žegarca i Miroslava Jokića. I svako je ponešto iz svoje mašte dodavao! I niko od tih koji su stvarali svoje viđenje tragičnog događaja nije bio tamo, čak nkisu ni pozunavli stradale!

·   Te priče nisu bile tačne. I dugo je istina, skoro više od tri decenije čekala da pronađe svoje mesto u javnosti Srbije! A, istina je samo jedna, od autora ovih radova koji je tog kobnog 7. oktobra 1991. godine, bio na licu mesta kada je poginuo prvi novinar na ratištu bivše Jugoslavije!

I istina je samo jedna!

Ta istina, ni tada, ali ni danas nije interesovala vlast u Srbiji. A, u javnosti su mnogi izmišljali i prenosili svoju istinu. Ali, nisu bili na licu mesta. Tek posle više od tri decenije čekanja, autor ovih redova, koji je živi svedok tog nemilog događaja, uspeo je da u javnosti objavi istinu. Jer, od svih koji su se oglašavali jedino je on tada bio na licu mesta, odnosno pogibije, prvog novinara na ratištu Jugoslavije, prilikom raspada SFRJ, te 1991. godine.

·   Tada je Branislav Gulan u kasnim popodnevim časovima ocu i supruzi Nadi pok Milana Žegarca, predao ostatke njegovih ličnih stvari!

·   Dakle, Branislav Gulan, kao komentator ,,BORBE“,  bio je i svedok zbivanja kada je nekadašnji većinski akcionar, tada veliki biznismen u Jugoslaviji, vlasnik  u listu ,,BORBA“, krajem devedesetih godina prošlog veka, hteo da dođe do vlasništva zgrade ,,BORBE“ od 32.000 kvadratnih metara u centru Beograda!

·   U PRIVATIZACIJI MEDIJA UZEO JE LIST ,,BORBU“ tada magični list NIGRO ,,BORBE“ pa i tadašnje Jugoslavije. Deo medija tada je navijao za tog tadašnjeg biznismena… Deo akcija iz privatizacije TADAŠNJEG LISTA ,,BORBE“  dobili su svi  zaposleni. Ne kao poklon, već im se to odbijalo od ličnog dohotka oko dve godine!

·   Ta PRVA PRIVATIZACIJA MEDIJA NA PROSTORIMA JUGOSLAVIJE, JE KRATKO TRAJALA. ONA JE PONIŠENA, PA JE LIST ,,BORBA“ VRAĆEN U VLASNIŠTVO DRŽAVE JUGOSLAVIJE, A POSLE SRBIJE“

·   Jedan broj akcija kao muzejska vrednost, koje je dobio za dve decenije rada u tom listu, nalazi u ormanu i biblioteci kod autora ovih redova Branislava Gulana. Međutim, ta prva privatizacija medija je odmah i poništena…

·   List ,,BORBA“ ponovo je bila vraćena u državno vlasništvo. Ali, danas više nema ni te Jugoslavije ni nekad uglednog I magičnog lista ,,BORBE“… Zbog svega toga, Branislav Gulan poručuje: Sve je to nama na ovom svetu ostalo za nauk kako da se ponašamo u medijima  danas i sutra…

·   Pominje i tadašnju smenu glavnog urednika ,,BORBE“ Manje Manojla Vukotića. On je smenjen odlukom Upravnog odbora tadašnjeg lista  ,,BORBE“ 8. jula 1993. godine, uz jednu rečenicu ,,Odluka se temelji na uverenju većine članova UO da je prekoračio ovlašćenja glavnog urednika“. Dakle, posle takve odluke ostala je zapisana samo jedna, jedina rečenica!

·   Posle njega na to mesto bio je postavljen pokojni Slavko ĆURUVIJA. Ali, nakon samo tri meseca i on je doživeo sudbinu – smene. Nasledila ga je tada Gordana LOGAR;

·   Nema više ni Jugoslavije ni lista ,,BORBE“, ni Slavka Ćuruvije koji je posle imao u vlasništvu list ,,Dnevni Telegraf“.  Tadašnji novinari ,,BORBE“, njih oko 127, uhljeblje je našlo prvo u ,,Našoj Borbi“, koja je trajala oko četiri godine. Posle gašenja ,,NAŠE BORBE“ preostali novinari posle toga osnovali list ,,DANAS“ koji  i danas postoji…

Ponavljam: Sve je to nama na ovom svetu u novinarstvu, ali i onima koji ostaju duže, za nauk da znaju kako da se ponašaju u vremenu koje dolazi, naglašava dobitnik šest nagrada za životno delo u novinarstvu Srbije, posle pet i po decenjija rada, ističe Branislav GULAN!

(Nastaviće se)