Veliki je problem kako sa inflatornog finansiranja preći na zdrav novac. Monetarno „pumpanje „deluje kao droga.

Prof. dr Slobodan Komazec

Ovo je u osnovi „super kriza“ koja do sada najduže traje od svih kriza, uz opasnost da se produbi, što mnoge navodi na tvrdnju da „živimo u naopakom svetu“. Predviđala se opšta kriza i haos do kraja 2020., a opšti slom do kraja 2021. godine. Kriza 1929-33. trajala je 38 meseci, a ova nova već 144 meseca i dalje traje. Istina, tvrdi se da se kriza iz 1929. godine „vukla“ sve do početka drugog svelskog rata, ali to su više bile posledice krize.

Finansijska kriza je otkrila sve slabosti i kontroverze prihvaćenog modela neoliberalizma prihvaćenog od EU, uz napuštanje poznatog tržišno – socijalnog modela.

Podsticanje potrošnje javnog sektora, liberalna monetarna politika i ekspanzivna fiskalna politika – vodili su eksplozivnom širenju javne potrošnje i eksplozivnih budžetskih deficita u svim članicama EU.

Obama je bio najavio bilionske deficite budžeta i u narednim godinama, jer dolaze veliki izdaci za ekologiju, zdravstvenu zaštitu, penzije i ogromna ulaganja u oporavak privrede. Nastala je nova kovanica „kimerika“ (Kina i Amerika kao finansijski i uvozno – izvozno visoko zavisne). Kina će zbog sebe pokušati da održi potrošnju u SAD na visokom nivou, a ukoliko to ne uspe, podsticaće domaću potrošnju preko budžetskih rashoda i kreditiranja građana. „Ukoliko se Kina i SAD razdvoje – možemo se oprostiti od globalizacije“. Stoga se i „prigovara“ Kini da je visoko povezana sa SAD i da joj odgovara global izacija.

Dužnički tereti vode novom pritisku na socijalnu funkciju države (budžete) koja postaje „krivac“ za visoku neproizvodnu potrošnju i budžetski deficit.

SAD su uvele ekonomske sankcije prema više od 15 država. To je dovelo do toga da su mnoge države svoju trgovinu i investicije preusmerile sa dolarskog obračuna na nacionalne valute ili evro. Udeo dolara u svetskoj trgovini i deviznim rezervama stalno opada. Tako je u deviznim rezervama u svetu pao sa nekadašnjih 90% na oko 40%, a u svetskoj trgovini na oko 60%. SAD uvode merkantilističku politiku zamene uvoza svojom proizvodnjom (kao što su to uradile „čudotvorne“ ekonomije istočne Azije.

Ova, „imperija zla“ u opadanju i dalje rasipa svoje resurse u uzaludnom vojnom avanturizmu – kojim pokušava silom i nametanjem novog hladnog rata i novih sukoba-da povrate izgubljenu hegemoniju. Teško se prihvata saznanje da se svet iz osnova promenio i da su izrasle nove svetske sile koje pariraju uspešno dosadašnjem hegemonu i njegovoj dosadašnjoj apsolutnoj vladavini u svetskim političkim, finansijskim i ekonomskim odnosima.

Za vojni budžet u 2020. izdvojeno je 740 milijardi dolara, ali i planiranih 716 milijardi u 2021. godini. Armija SAD ima 1,3 miliona vojnika, a više od 200 hiljada je stacionirano u inostranstvu u najvećem broju država u svetu. Prisustvo armije nema za cilj „čuvanje slobode, borbu za demokratiju i protiv autoritarnih i diktatorskih režima, već za čuvanje naftnih polja, izgradnju infrastrukture, izvlačenje bogatstava iz tih država, ali i zaštite finansijskih interesa korporacija. Za zaštitu zaliha nafte godišnje se troši 81 milijarda dolara. U 160 država u svetu i dalje se održava oko 800 vojnih baza. Za koje se troši 156 milijardi dolara. SAD čine 5% svetske populacije, a za vojne rashode troše ukupno blizu 40 – 50% svih vojnih rashoda u svetu (više nego sledećih 19 država).

Širenje i održavanje vojne imperije SAD košta ovu državu svaki sat 32 miliona dolara. Uopšte se ne kontroliše kako se troše ovako ogromno izdvojena sredstva iz budžeta (navedeno prema studiji Džona Vajthida – Amerika bojno polje).

S druge strane, otvoreni američki imperijalizam – vojne intervencije, „izvoz demokratije“ i neoliberalne slobode tržišta, ostavljaju mnoge države bez sopstvene zaštite. „Demokratija“ se „izvozi“ raketama i bombarderima. Treba osvojiti tržišta sirovine i energente, u svetu za sve veću produkciju i profit, bez čega kapitalizam redovno zapada u recesije i povremene dublje krize. Vašingtonski konsenzus je dao operativni plan tome, a globalizacija je strategija preko koje se ovaj sistem novog kolonijalizma provodi u svetu. To je postalo tako jasno mnogima u svetu.

Treba posebno istaknuti da i dalje ostaje, mada dosta skrivena bitka za svetske resurse, kao deo šireg programa imperijalne vizije čiji su elementi dogma neograničene slobodne trgovine, otvorene privrede, deregulacije i privatizacije -celi set diktata koje SAD i njeni ideološki saveznici pokušavaju da nametnu svakoj zemlji na svetu.

Nastao je proces kumulisanja duga, deficita i kamatnih obaveza. Začarani krug se sve više širi. Finansijski kolaps i nemogućnost izlaska iz krize sve su uočljiviji. Politika jevtinog novca i obaranje kamatne stope do nule traže da se sagleda i visina budžetskog deficita i javnog duga u SAD kao generatora krize i nove emisije i zloupotrebe dolara.

Turbo kapitalizam ili kazino – kapitalizam, kako se još naziva američki kapitalizam, zapravo je beskrupolozna trka za profitom. Ova trka je preko „proizvodnje kriza“ izazvala dramatične posledice za celu planetu. Te posledice danas oseća najveći deo čovečanstva.

Stvaranjem novca ni iz čega finansijska oligarhija stvara ogroman finansijski sektor i kapital imaju vifiktivni kapital (derivati).Fiktivni kapital preko derivata narastao je na 863 biliona, što je ravno ukupno stvorenom bogatstvu u svetskoj ekonomiji u toku 17 godina rada (vidi Elzasar: Nacionalna država i fenomen globalizacije).

Finansijski sektor i kapital imaju višu stopa imaju višu stopu prinosa od industrijskog, što dovodi do begstva kapitala iz industrije u druge grane. Nastaje proces deindustrijalizacije u SAD i pad učešća industrije u formiranju bruto proizvoda na 8 – 10% SAD postaje parazitska država i finansijsko -spekulativna nacija. Stopa štednje kod banaka pada sa 8% u poslednjih deset godina.

Preti opšta blokada rashoda budžeta. SAD nisu više u stanju da isplaćuju samo kamate na dug, što vodi samo jedinom izlazu prekomemom štampanju dolara bez pokrića. To će postepeno oživljavati inflaciju, topiti štedne uloge koji su sve manji, ali i spoljne dugove SAD. Operacije dolarom (emisije) i kursom dolara postaju sve češće i masivnije. Novu strategiju finansijskog kapitala prikazali smo šire u studiji dr Slobodan Komazcc: Neokolonijalizam virtuelnog finansijskog kapitala, Beograd, 2013., str. 50. Da se ovde samo podsetimo da su i dalje nosioci akcija FED-a krupne privatne banke i finansijski magnati Rokfeleri, RolŠildi, Morgan, Braća Lazar, Izrael Mozcs, Šifi banka. Varburg banka, Braća Leman i Goldman Sax) udvostruči. U novoj krizi američki dolar nije više tzv.„bumerang valuta“.

U krizi 2008-2013. godina svetski bruto proizvod je porastao za 4,7% ili 2,9 biliona dolara, a svetski dug 14% ili 26 biliona. Ogromna količina novca je upumpana u bankarski sistem. SAD su u spašavanju banaka kroz garancije, gotovinu i druge programe uložile 24,5 biliona dolara. Javni dug države narastao je u 2020. na preko 28 biliona dolara, dok je bruto proizvod oko 22,5 biliona dolara.

Finansijski fondovi van kontrole FED-a obrću 60 biliona dolara. Gramzivi bankari i pohlepne psihopate i dalje uzimaju ogromne bonuse, a država im spašava banke. Šteta od krize do sada u SAD procenjuje se na blizu 14 biliona dolara. Ako ne ožive kreditno tržište i anemična privreda gubitak bi mogao da se udvostruči. Nekontrolisano je nabujala spekulativna finansijska ekonomija koju prati enormna i nekonfrolisana emisija novca bez pokrića.

Finansijalizacija privrede dovela je do katastrofe. Ekonomski rast je zaustavljen ili je u velikom padu, siromaštvo i socijalno raslojavanje su dostigli neslućene razmere, jer je socijalna nejednakost postala prava socijalna bomba sa upaljenim fitiljem (1% bogatih i 99% siromašnih). Socijalna izdrživost je dostigla granice sukoba i urušavanja.

AMERIČKI IMPERIJALIZAM I NOVA STRATEGIJA OSVAJANJA SVETA

SAD “DRŽAVA PROŠLOSTI” I VELIKA IMPERIJA U OPADANJU

SAD – postaje sve više država prošlosti, a ne ugledanja. Često se čuje stav „Razjedinjene Američke Države“. Do sada dominantna u svetu velika imperija je u opadanju. SAD kao najbogatija država sveta srlja bezglavo u dužničku provaliju, pre svega zbog ratnih avantura, ogromnih vojnih rashoda i deficitnog trošenja na sve strane. Preti opasnost da u ponor uvuče celokupnu svetsku ekonomiju. To je poznata u istoriji imperijalistička prenapregnutost.

SAD su od osamdesetih godina (nastankom „regonomike“) prešle na politiku neumerenog trošenja, iznad svojih mogućnosti. Javlja se „politika arogancije, lenjost i bahatost“. Besplatna vožnja je sada pri kraju, cena neumerenosti se mora platiti. Ko će biti taj koji će platiti najviše cenu? I pored „upumpavanja“ do sada (2021, godine) preko 28,5 biliona dolara u povećanje likidnosti banaka i očuvanju berzi, pri tome kriza banaka i finansija ostaje. Šta je do negomilanih problema rešeno?

Privredno opadanje je dublje i duže traje od krize 1929 – 1933. godine. Ova kriza (1929.) je trajala 38 meseci, dok sadašnja kriza traje već 144 meseca i dalje traje. Padanje moći najveće svetske supersile već niz godina je evidentno. Stoga se ističe da će „opreznija spoljna politika SAD biti posledica ekonomskih teškoća i finansijskog sloma“. Od takve proklamacije nema ništa. Bajden zaoštrava odnose s Rusijom do stvarnog konflikta, a sa Kinom do velikih blokada i ograničenja (suprotstavljanja)!

SAD je do sada postala najzaduženija država i nacija u svetu.

Deficit budžeta koji je narastao sa 127 milijardi (2% bruto proizvoda) iz 1982. na 3.700 milijardi dolara ili oko 14% bruto domaćeg proizvoda, nije održiv, a ne zna se kako da se njegovo stalno povećanje zaustavi. To je otvoreni proces stalne kumulacije javnog duga i emisije dolara bez realnog pokrića u bruto proizvodu. Udeo privrede SAD u svetskoj opao je sa 40% posle II Svetskog rata na 20% u 2006. i 10 – 12% u 2018., dok proizvodni sektor formira svega 8 -10% BDP.

Dugovi su dostigli astronomske visine, deficit budžeta (sa uključenim autonomnim multiplikatorom rasla), deficit platnog bilansa, uz virtuelnu ekonomiju uslužnog karaktera – moguće je takvu piramidu razvoja lipa održavati samo sa sopstvenim dolarom kao bazi te građevine.

Dužnički teret SAD je prosto eksplodirao, čime se ruši i poverenje u dolar, mnogi pribegavaju plasmanu novca u zlato, srebro, dijamante i druge realne vrednosti, koji indirektno preuzimaju ulogu novca. Poplava dolara u borbi protiv ogromne deflacije u privredi, koja karakteriše novu finansijsku krizu, u spašavanju najvećeg dela posrnulih i nelikvidnih banaka sa „šupljim“ i naduvanim bilansima, očito je, vodi urušavanju bankarskog, finansijskog i monetarnog sistema.

Konačno, shvatilo se da je gubitak kontrole nad tržištem kapitala, neograničena jurnjava za profitom, liberalizacija novčanih tokova i monetarne politike, nekontrolisana ekspanzija bankarskih kredita (posebno hipotekarnih), politika jevtinog novca (niske kamate) doprinose neregularnim i virulentnim kretanjima u finansijskoj sferi – što redovno vodi u finansijsku krizu i slom finansijskog sistema (traži se povratak poznatog Glas – Stigalovog zakona iz 1933.godine).

Približava se kraju politika jevtinog novca i izuzetno niskih kamata – koje su doprinele visokim prinosima HOV ili državnih obveznica SAD. Privredni sektor je u dubokoj I krizi, a berzanski indeksi visoki.

Javni dug je povećan sa 5,9 biliona (52% bruto proizvoda) u 2001. godine /na 17,4 biliona (107%) u 2018. i na 28 biliona ili 134% bruto domaćeg proizvoda u 2020. godini. Sadašnje učešće od 134% sve teže se servisira. Svake sekunde se dug povećava za 38.000 dolara, a svakog dana 4,1 milijardu dolara. Mnogi autori ukazuju na „užasno stanje nacije“. Dugovi već sada iznose 110.000 per capita poreskih obveznika. Sukob republikanaca i demokrata oko usvajanja budžeta za 2014. i povećanje limita duga, mogao je da dovede do raspada svetskogt finajisijskog sistema i nove još veće krize.

Sistem je u pravom kolapsu, jer se dug automatski stalno povećava i apsolutno i relativno (u odnosu na bruto proizvod).

Ekonomija SAD se održavala i razvijala na račun sve većih dugova, deficita budžeta i nezdrave privredne strukture. Nezdrav razvoj mora završiti ekonomskim slomom. Ekonomski rast je usporen i gotovo stagnantan, dok će nezaposlenost nezadrživo rasti. Javni dug, vidimo, povećava učešće u bruto proizvodu SAD u 2020. na 134%. SAD prave pustinju u privredi i društvu i to smataju privrednim rastom. To je do sada bila predatorska ekonomija, koja se održavala golom vojnom silom. „SAD je na istoj putanji kao nekada Rimska imperija“, što danas svi sagledavaju.

Paralelno s nestajanjem realne privrede i eksplozije finansijskog kapitala, dolazi i do enormne emisije novca bez pokrića. Novčana masa je porasla na 20 biliona u SAD na kraju 2020. godine. U toku kovid – krize mart – decembar 2020. novčana masa jc porasla sa 4 biliona na 18,1 biliona, uz novih 1,9 biliona po programu „pomoći“ privredi i stanovništvu u vreme krize.

Ogromno, do sada u ekonomiji nezabeleženo socijalno raslojavanje društva dovelo je i do eksplozije nezadovoljstva masa i moralnog nihilizma. Autoritet vlasti je na najnižem nivou, dok prazne reči i obećanja u eri opšte komercijalizacije vode društvenim otvorenim ili prikrivenim sukobima. Tome je podstrek dao i dubok ekonomski pad zbog pandemije korone i visoka nezaposlenost od 40 – 50 miliona. Nastala je stvarna depresija. U tome zdravstveni profitni sistem radi za novac, a ne za zdravlje obolelih. Pandemija je otkrila naciju bez zdravstvene zaštite i sistema.

Glad u domaćinstvima se utrostručila u periodu pandemije. Nedovoljna ishranjenost dece u SAD veća je za 14 puta u odnosu na predkrizne periode. Procesi propadanja nacije i rastrojstvo države ubrzavaju proces propasti američke imperije. Sve više se postavlja pitanje nužnosti rekonstrukcije društvenog poretka. Zašto? Predstoji potpuni finansijski i ekonomski slom, jer je u kovid – krizi zatvoreno preko 100 hiljada kompanija. Prava katastrofalna ekonomska i socijalna situacija vodi ekonomskom slomu.

Po novim istraživanjima čak 61% stanovništva ne može da izdrži ni dve nedelje bez pomoći.

Privreda je prezadužena, dok su banke umesto privredi i građanima, dobijeni emisioni novac ili gotovo „poklon’* centralne banke odlučivale kome će ga plasirati, a plasirale su ga u kupovine akcija na berzama. Privreda je ostajala u recesiji, stanovništvo prezaduženo i osiromašeno, a berzanski indeksi i cene akcija otišle u rekordne visine. To se pokušava objašnjavati nultom ili čak negativnom kamatom centralnih banaka, a ne stvarnim stanjem u realnoj ekonomiji.

Bankarstvo je javno dobro. U Kini banke su u rukama države lako daje njihova funkcija povezana sa proizvodnjom i realnom ekonomijom, a ne sa čistim spekulacijama i zahvatanjem profita na zelenaškim kamatama. Banke u SAD i EU ne žele da zajme novac realnoj privredi i proizvodnji (investicijama), a to znači stvaranje realnog nacionalnog bogatstva. Bankarski krediti se odliva preko 80% na hipotekarske kredite, a preko njih se vrši prenos vlasništva nad nekretninama. To je stvaranje tzv. „toksičnog tržišta kapitala“. Ovaj kapital je postao predatorski i ofanzivan u situaciji kada ne može više da preuzima strane resurse, energente i sl. bez čega teško može da se kao kapital dalje razvija. Ostala su na raspolaganju vojna sredstva i uvođenje sankcija za klasičnu pljačku tuđih resursa.

Siromaštvo masa se drastično povećava, a raslojavanje kroz preraspodelu vodi opasnoj socijalnoj napetosti. Ako 5% najbogatijih drži nacionalno bogatstvo u rukama kao 58% stanovništva – kakvo je to raslojavanje društva.

Istovremeno privreda SAD ima sve veći spoljnotrgovinski deficit. Deficit rasle sa 127 milijardi dolara iz 2001. godine na 1.550 milijardi u 2010. godini, 1.750 milijardi u 2013. godini, 2.300 milijardi u 2018. godini i 3 biliona u 2020. godini. Spoljnotrgovinski deficit se finansira emisijom dolara i dolarskih hartija od vrdnosti koje kupuju države koje imaju veliki izvoz u SAD (npr. Kina). Time ove države finansiraju deficit SAD i visoku nerealnu potrošnjuu i standard.

Poslednjih desetak godina izgleda kao da za privredu SAD nema dobrog leka. Ne postoji dijagnostičar koji bi sa uspehom ukazao na mesto gde se dobit javlja, a kada je to tako, onda je jasno da nema i odgovarajuće terapije. Pokazalo se, naime, da restriktivna finansijska politika ne može eliminisati inflaciju, a ekspanzivna finansijska politika ne može dovoljno podstaći investicionu aktivnost. Faza recesije smanjuje se sa fazom stagnacije. Privreda ulazi u fazu depresije iz koje se teško izlazi.

Učešće SAD u bruto proizvodu sveta pada sa gotovo 40% na svega 16%, a u izvozu na oko 10 – 12%. Dolar je učestvovao u deviznim rezervama sveta do 2000. godine sa oko 40% (s tim da evro u rezervama raste, odatle proizilazi i prikriveni sukob EU i SAD, ali i nastojanje SAD da oslabi EU i evrozonu).

Nezaposlenost u 2020. od preko 45 – 50 miliona (zvanično, a nezvanićno i daleko veća) ili preko 10 – 15% radno sposobnih, ogroman deficit spoljne trgovine, nestala domaća štednja, ogromni dugovi građana i korporacija koji se ne vraćaju – ugrozili su bankarski sistem, a ovaj berzanski spekulativni kapital. Ekonomski rast, je vrlo spor i trom od 0,8 – 2%, stoje 2-3 puta niže od učešća kamate na javni dug u bruto domaćem proizvodu. Socijalni potresi i raslojavanje su sve veći. Ogromna je preraspodela bogatstva i sve veći broj siromašnih i opustelih gradova. Spekulativni kapital je zadominirao u privredi SAD i svetskoj privredi i finansijama. Bankarskim sistemom u svetu danas praktično upravlja 8.000 ljudi. To su postali stvarni upravljači novca.

KRIZA I NOVA GEOSTRATEŠKA ULOGA I MOĆ SAD

Kako se sve to odražava na položaj i geostratešku ulogu SAD u svetu? „SAD su jake u svetu samo toliko – koliko su snažne unutra“ (Ričard Maspreds, predsednik Saveta za spoljne poslove SAD).

Izlazak iz vrlo kompleksne, ne samo finansijske, krize, traži ogromne resurse, posebno što je realna ekonomija potpuno zapostavljena i nerazvijena. Učešće realne ekonomije u BDP pada na 20% u tome usluge 80%. To se više ne može ostvariti ogromnom emisijom dolara, kao u periodu 2008 -2019. od gotovo 24 biliona za spas banaka, berzi, finansijskih tržišta i izabranih velikih sistema koji ,,ne smeju propasti, jer su veliki“. Sada je kolaps ekonomije i finansija postao izvestan.

Do sada je u SAD ubačeno 11 biliona dolara bez pokrića, kao čista  „novčana pena“. Uz novoodobrenih 1,8 biliona za pomoć privredi i stanovništvu u novoj korona krizi, to iznosi 12,8 biliona. U ovoj krizi je zatvoreno 100 hiljada kompanija, dok je broj nezaposlenih porastao na oko 50 miliona. Povećao se i broj lica koja koriste ili traže socijalnu pomoć države na oko 70 miliona. Ekonomsko – finansijska situacija je gotovo katastrofalna. Preko pedeset miliona građana prima pomoć i hranu, a svaki drugi neku vrstu socijalne pomoći da bi preživeo u civilizovanim uslovima i plaćao dugove bankama.

Razbuktava se svetski finansijski i informativni rat, a razvilo se kao snažno sredstva u globalnim finansijama za „masovno finansijsko uništenje“.

Upravo su finansije postale novo ubojito oružje, uz „dodatak“ ekonomskih sankcija, zamrzavanja sredstava na računima banaka, zabrana bankarskih transakcija, zaplcne robe ili novca, ograničenja u plaćanjima i dr.

SAD se ne mogu izvući iz živog blata u koga su upale pod dominacijom liberalizma u koji su uvukle ostali svet. Ne zna se kako dalje! To ne znaju ni SAD, ali ni Evropska unija.

Nalazimo se usred globalne ekonomske, finansijske, ali i vrlo kompleksne društvene i političke krize i međunarodnih političkih odnosa i institucija. Vojnom silom i intervencijama SAD obezbeduju da se običan papir i obećanje plaćanja zamene za robu u drugim državama. Slučaj je to sa intervencijama širom sveta u državama bogatih naftom i sirovinama (videli smo kolika je uvozna zavisnost domaće proizvodnje i potrošnje od sirovina i energenata). „Što dublje SAD tone u dugove i što postaje očiglednija prevara s hartijama od vrednosti, to očajnije pokušavaju da svoje ekonomske promašaje nadoknade vojnim uspesima“ (Jirgen Elzeser). Ratovi i održavanje baza širom sveta, vojna industrija, brojne intervencije u svetu, ne bi bilo moguće finansirati bez fiktivnog kapitala i finansijske industrije. Donald Tramp je ponovio reci Džordža Vašingtona od pre 200 godina „Najbolji način za očuvanje mira je priprema za rat“.

SAD su masovno koristile ovaj mehanizam za osvajanje svetskog tržišta, porast konkurentnosti privrede SAD i pored pada efikasnosti i produktivnosti u odnosu na druge zemlje. Svet je suočen sa fenomenom da svetska privreda zavisi od sudbine i politike dolara, odnosno menetame politike SAD. To je jedan od snažnih argumenata da se dolarski svetski monetarni sistem treba iz osnova reformisati, a dolaru ostaviti samo „nacionalno ruho“, čime bi delio sudbinu svih ostalih valuta. Produbljavanje i produžavanje finansijske krize u SAD dovodi do sve bržeg obrtanja ovog čarobnog kruga „stvaranja“ novca bez pokrića i iz ničega, osim sopstvenih potreba. Vide li smo da je novčana masa porasla na 20 biliona, a samo u 2020. za 14 biliona, dok bruto proizvod iznosi 22 biliona. Kada bi velike zemlje proizvođači nafte prestale da obračunavaju naftu u dolarima nastao bi veliki udarac na dolar i poziciju SAD. Državama koje su to pokušale (Irak, Libija, Sirija) oborene su vlade ili sistemi.

U sledećim godinama očekuje se zaoštravanje svetske finansijske krize. Ovde deluje permanentno četiri grupna destabilizirajuća faktora:

1)Razvlačenje krize, uz blage tendencije oporavka (koje se od vlada najavljuju kao „izlazak iz krize“), ali krizna faza traje,

2)Eksplozija nezaposlenosti i globalna armija nezaposlenih u celom svetu.

3)Veliki rizik iznenadnog kolapsa penzionih fondova i sistema u celini.

4)Socijalni potresi u raznim regionima sveta, posebno u zapadnim razvijenim privredama.

Najpre nešto o najvećoj geopolitičkoj sili u svetu – SAD i njenom realnom zdravlju posle 10- 12 godina krize- Stagnacija ekonomije, finansijska i budžetska kriza, kriza obrazovanja, zdravstva, smanjena ulaga u I+R, raspadnuta ili dotrajala infrastruktura. Tako od 600 hiljada mostova svaki četvrti je zvanično star i neodgovarajući (dotrajao). Mnogi amerikanci gube veru u budućnost svoje zemlje (pri tome već 15% ne govori engleski). Novi budžet SAD podstiče trku u naoružanju na račun školstva, zdravstva, socijalne politike i životne sredine. SAD, nasuprot tome, sada troše godišnje na vojne rashode preko 740 milijardi dolara, a to je više nego svih 26 sledećih država zajedno. To je 38-40% svih vojnih rashoda u svetu. Ratovi u Avganistanu i Iraku koštali su preko 3 biliona dolara. Pri tome je samo u Iraku ubijeno preko jedan milion ljudi, u Avganistanu se i ne zna, u Libiji, Siriji i SRJ isto tako. Samo na kamatu na javni dug godišnje treba izdvojiti preko 500 milijardi dolara. Uz sve to Tramp je bio najavio izdvajanje velikih sredstava za novi rod vojske – svemirske snage (4,8 biliona).

Dolar se koristi za finansiranje ogromnih vojnih rashoda, vojne intervencije u svetu, pokriće budžetskog deficita, izvoz kapitala i ogromnih kupovina realnih dobara po svetu, bez da se odrazi na nacionalnu privredu (SAD). Uspon i zloupotreba dolara doveli su konačno do njegove krize i sloma sistema zasnovanog na njemu. Ta zelena novčanica dobila je natprirodnu moć da se njom kupuje sve u svetu, ruše vlade i države, vode ratovi i dr. Nisu postojale granice emisije dolara. Niko to pitanje nije ni mogao postavili. Šakom i kapom se izdvaja za vojsku i ratove“ iz budžeta SAD. Vojni rashodi doživljavaju astronomske iznose. Tako su u fiskalnoj 2008. godini iznosili 480 milijardi dolara, za 2009. 516 milijardi, a u 2010. godini preko 550 milijardi, 2012. preko 701 milijardu, u 2020. preko 740 milijardi. Finansiranje protivraketnog štita u Poljskoj i Češkoj zahtevala je 720 miliona dolara (u 2008. godini to je iznosilo „svega“ 225 miliona). Posebni su rashodi za raketni štit u Rumuniji. Celi projekat će koštati 4,7 milijardi dolara. Tu je i dva puta po 70 milijardi dolara za „globalni rat protiv terorizma“. Koja bi to država bez „rezervne valute“ mogla finansirati? Takva država i moć ne postoji nigde u svetu.

Samo rat u Iraku i Avganistanu do sada su koštali 3,2 biliona. „Naše oružane snage moraju prestrojiti svoj potencijal i reformisati druge“ (Obama). Reforme drugih armija koje sprovode SAD u okviru raznih programa „obuči i ojačaj“ u stvari predstavljaju stvaranje kolonijalnih armija u strategiji zauzimanja svetskog gospodarenja i punu predaju suvereniteta zemalja koje su SAD priznale za globalnog lidera. Pomoć prijateljima se svodi na marionetske režime koje su doveli na vlast kroz lokalne ratove, izazvane ..revolucije“ i prevrate, koji priznaju globalnu ulogu SAD, a sve pod parolom „širenja demokratije“ i slobode, odnosno „zaštite naroda od tatalitarnih režima“ u tim zemljama i nazovi „diktatora“.

A u zapuštenu infrastrukturu država mora da uloži 225 mlrd godišnje, to je 60% više nego što se sada ulaže. Spekulativni i virtuelni kapital dominiraju, a ne realna ulaganja. Međutim, dolazi do interesnog spajanja krupnog finansijskog spekulativnog kapitala i države, čime se, po nekim autorima, stvaraju bitni elementi fašizma (Celente). Desni ekstremizam narasta u gotovo svim državama. I pored svega toga SAD ne odustaju od koncepta svetske dominacije i osvajanja svelskih resursa. SAD shvataju Rusiju kao neprijatelja kog treba oslabiti, a zatim „neutralizovati“ ili jelcinizovati“, tako da američke megakorporacije dobiju koncesije na ruski gas, naftu, rudna bogatstva, ogromne zemljišne komplekse. To je poznata teza da „tako mali broj stanovnika upravlja tako velikim bogatstvom i resursima“ (Olbrajtova). One su postale glavni kumovi svetskih kriza i svetskih lomova i konflikata, a najčešće sa vrućom dirigentskom palicom u rukama. I dalje se nastoji očuvati američki monopol sa izvozom apsolutnog, totalitarnog kapitalizma u sva područja sveta. Sve je to pod vidom izvoza demokratije, ljudskih prava i slobode, uklanjanja totalitarnih i apsolutističkih režima.

Rat SAD protiv svih država koje pružaju otpor njihovoj dominaciji i priključenju otvorenoj trci kapitalističke mondijalizacije. Agresija na svaku državu koja pruža otpor američkoj moći i uticaju, preko proglašavanja tog područja sferom od posebnog nacionalnog interesa SAD.

Vodeća svetska „demokratija“ SAD svaki nacionalni pokret u državi guši nasiljem, a masovno se koristi i pritisak i mučenje protivnika u nizu država (Avganistanu, Siriji, SRJ, Libiji, Iraku, Venecueli, Čileu, Argentini i dr.).