Mnogi mitovi i legende, koje prate porodicu Rotšild, srušeni su u delu dr Džona Kolmana, autora kultne knjige „Komitet 300“. Analizom dokumenata koji su sačuvani u državnim ustanovama i muzejima, pa i u privatnim arhivima, kao i na osnovu zapisa raznih istoričara i istraživača, dr Kolman je skicirao razvoj dinastije Rotšild od osnivača Majera Amšela do njenih današnjih predstavnika, rasutih širom sveta. Dinastija je začeta u frankfurtskom jevrejskom getu, u maloj trgovini polovnom robom, da bi ubrzo svojim „skrivenim rukama“ počela da povlači konce i iza kulisa upravlja kraljevima i vojskovođama.

Autor „Dinastije Rotšild“ naglašava da se „ovo delo ne može tumačiti kao antijevrejsko ili antisemitsko, jer nije ni jedno ni drugo, već je činjenični prikaz razvoja jedne jevrejske porodice“.

Magazin Tabloid će objaviti najznačajnije i najzanimljivije delove knjige dr Kolmana, koja objašnjava uticaj Rotšilda na obaranje Napoleona i ruskih careva u prošlosti, kao i njihovu ulogu ne samo u globalnom finansijskom lavirintu, neko i u ratnim igrama u Iraku, na Bliskom istoku, pa i u Evropi.

Džon Kolman

Sporovi između američkog Severa i Juga postojali su od 1812, ali možda nikad ne bi došlo do građanskog rata da nije bilo skrivene ruke Rotšilda. Manipulisanjem osnovnim političkim temema i raspirivanjem strasti po pitanju robovlasništva, oni su uspeli da izazovu oružani sukob, i to u trenutku kad je i na Jugu prihvaćena činjenica da ropstvo ne donosi nikakvu ekonomsku korist.

Rotšildi su koristili ropstvo kao izgovor za podsticanje američkog građanskog rata. Prema grofu Čerep-Spiridoviču, ideja o izazivanju rata u Americi potiče od Bendžamina Dizraelija, a konačnu odluku doneli su Lajonel i Džejms Rotšild na večeri posle venčanja Lajonelove ćerke u Londonu. Na tom porodičnom okupljanju Rotšildi su odlučili da svoje političke i finansijske interese ostvare kroz građanski rat.

U Sjedinjenim Državama nikada nije trebalo da bude dozvoljeno ropstvo, ali, avaj, jeste. Postoje različite vrste ropstva. U Evropi su siromašni živeli u ropstvu krajnjeg siromaštva i degradacije. U Engleskoj i Irskoj bila je skoro ista priča. Siromašni su živeli u strašnim uslovima. Njihovi sinovi su regrutovani da služe u oružanim snagama. Milioni njih su izgubili život u raznim ratovima. Britanski generali, posebno lord Daglas Hejg, bili su poznati po odsustvu brige za teške žrtve koje su pretrpeli. U Irskoj su milioni ljudi umirali od gladi. Iako bi ropstvo trebalo univerzalno osuditi, ipak se ono tolerisalo u Americi. U poređenju s tim, siromašni slojevi Evrope, Irske i Engleske prolazili su kroz jednake teškoše kao i robovi u Americi.

Početkom 19. veka u Americi su pokrenuti procesi koji su za cilj imali oslobađanje robova. Crni robovi bi dobili slobodu, ali ostali bi u ropskom siromaštvu, u kakvom su se nalazili robovi u Evropi i Britaniji. Međutim, skrivena ruka kvekera i „abolicionista“ nastavila je da vrši pritisak na Jug sve dok demoni, koji su otvorili pitanje ropstva, nisu podigli temperaturu u društvu do ključanja. Suprotstavljajući se nepotrebnom pritisku Severa, Jug je uzvratio pretnjama oružanom silom. Tako su Rotšildi dobili svoj rat.

Crnci u Americi, generalno gledano, nisu bili podvrgnuti užasima robovlasništva kakvi su bili karakteristični za evropske države. Kad analiziramo ponekad preuveličane strahote ropstva, o kojima su pisali, propovedali i obrazlagali abolicionisti i kvekeri, moramo priznati – ako smo nepristrasni – da su američki crnci bili daleko bolje tretirani od siromašnih Evropljana i Britanaca na početku 19. veka.

Iako se ponosila posedovanjem najslobodnijeg ustava u Evropi, Engleska je prikrivala najveću tiraniju, koja je omogućila da njena vladajuća elita stekne neograničena bogatstva istovremeno dok su milioni siromašnih seljaka umirali u gladi i opštoj oskudici. Teškoće koje su trpele siromašnije klase bile su otežane sramnim stanjem političkog sistema. Moral je propadao, a podmićivanje i intrige vladale su političkom scenom. Ser Vilijam Molzvort je isticao da je korupcija bila toliko raširena da je ugrozila nezavisnost Krune i celog političkog sistema.

Engleske banke su se 1797. godine našle u dubokim problemima, koji su nastali uglavnom kao posledica zahteva vlade, koja je svake godine pozajmljivala milione za rat. Čak je i Dizraeli u svom romanu „Koningsbi“, kroz lik Sidonije, istakao taj problem: „Može li išta biti apsurdnije od toga da vlast uzima novac od pojedinaca, pa da kreditira svoje postojanje kao imperije?“ Ovo je veoma tačno opisalo poslovanje Rotšildovih bankara, koji su kontrolisali britansku vladu krupnim zamovima.

Nije ni čudo što je predsednik Garfild jednom rekao: „Ko god kontroliše novac, kontroliše narod“. Porodica Rotšild je, s kolena na koleno, prenosila tu tradiciju. Na primer, Lajonel Rotšild je finansirao izgradnju Sueckog kanala britanske vlade. Verovatno Suecki kanal ne bi bio iskopan bez finansijske podrške Rotšilda. Lajonel je uložio 20 miliona dolara, kojima je britanska vlada kupila zemljište od Kediva. Ali, kao i u svim ostalim poduhvatima Rotšilda, Lajonel je zahtevao i dobio veliki profit, čak 500.000 funti.

Mnogo ranije, Majer Amšel je smatrao da bi Rotšildima bilo korisno ako bi u Englesku, u poslovni i trgovački centar Mančestera, poslao svog sina Nejtana. Mnogi engleski proizvođači su svoju robu prodavali preko Frankfurta, na koji ih je upućivao Nejtan Rotšild. Kad su izaslanici engleskih kompanija otišli u Frankfurt na pregovore, Nejtan je kupio sav raspoloživ pamuk i boje za tkaninu. Po povratku iz Nemačke, engleski proizvođači su morali da od Nejtana kupe materijale kako bi napravili robu za izvoz. Nejtan je mnoge naterao da plate trostruku cenu, a nekima je odbio da proda materijal kako bi ih naterao da njegovom ocu plate ogromnu odštetu. Preostali pamuk i boje dao je prizvođačima, koji su pristali da rade po najnižoj cenu. Tim trikom Rotšildi su upropastili mnoge ljude u Mančesteru.

Ta pljačka je izazvala veliko ogorčenje vlasnika firmi, pa i radnika u Mančesteru. Nejtan se uplašio za bezbednost. Pobegao je u London, gde je nastavio da se služi raznim trikovima na londonskoj berzi, koja je nudila još veće polje za njegovu eksploataciju. U decenijama koje su usledile, nijedan špekulant sa londonske berze nije mogao da se pohvali da je, kao Nejtan, uspeo da svoj kapital umnoži 2.500 puta za samo pet godina.

Drugi razlog zašto je Nejtan iznenada otišao u London, naveden je u dokumentima koji se čuvaju u Britanskom muzeju. Razlog je bio i to što je Amšel Majer nagovorio Vilhelma X od Hesen-Kasela (1785-1821) da svoje poslove, koje je razvijao preko engleskih banaka, poveri Nejtanu. Naravno, „slučajno“ je cela banda tih frankfurtskih iluminata otišla sa Nejtanom u London, ali Britanci su bili previše pametni da bi upali u tu vrstu prevare.

Kad je Francuska izvršila invaziju na Nemačku, Vilhelm X je dao tri miliona dolara Amšelu, da ih pošalje Nejtanu u London, kako ne bi pali u ruke Napoleonu. Upravo u tom trenutku Indijska kompanija je imala četiri miliona dolara u zlatu. Nejtan je kupio to zlato i povećao mu cenu. Zlato je preneo u London. Taj aranžman je opstao do danas. Rotšildi i sada, svakog jutra, fiksiraju cenu zlata na dnevnom nivou. Njihovo određivanje cene je prihvaćeno kao zvanična cena zlata u celom svetu.

Nejtan Rotšild je tada pozajmljivao novac vojvodi od Velingtona. Takođe, kupovao je njegove dugove od drugih zajmodavaca sa velikim popustom. Britanska vlada je tražila od Nejtana zlato na zajam. On je pristao da pozajmi zlato, ali uz uslov da bude vraćeno sa kamatom od 20%, kao i da vlada otplati dugove vojvode od Velingtona u punoj njihovoj vrednosti. Dakle, napravio je profit od 50%, zatim je ponovo pozajmio svoje zlato uz kamatu od 15%. Vojvodi od Velingtona je to zlato bilo potrebno da plati opremu svoje vojske, koju je kupovao od portugalskih, španskih i holandskih Jevreja. Međutim, vojvoda nije ni video nijedan grumen zlata, koje je pozajmio. Nejtan Rotšild je organizovao mrežu agenata od Portugala do Amsterdama, a sve preko Frankfurta. Ta operacije je donela Nejtanu zaradu od 100 odsto.

Potomci Majera Amšela postali su najmoćniji ljudi na svetu. Jedan primer, koji možda više od bilo kojeg drugog dokazuje istinitost ovog zapažanja, predstavlja izveštaj o tome kako je Džejms Rotšild pobedio ruskog cara Nikolaja I. Ozloglašeni pisac Aleksandar Hercen, jedan od pionira ruskog revolucionarnog pokreta, bio je primoran da napusti Rusiju. Zapravo, pobegao je samo nekoliko sati pre nego što je policija pokrenula potragu za njim. Stigao je u London, gde je pokrenuo novine na ruskom jeziku pod nazivom The Bell. Hercen je, međutim, bio bogat čovek, koji je pre odlaska u iznanstvo svu svoju imovinu uložio u kupovinu državnih obveznica. Ruska vlada je znala brojeve Hercenovih obveznica, pa je odbijala njihovu isplatu. Car Nikolaj I je naredio državnoj banci u Sankt Peterburgu da se Hercenove obveznise ne otkupljuju, nadajući se da će time finansijski slomiti svog neprijatelja. Banka je, naavno, izvršila naređenje cara. Ali, na sreću po Hercena, u sve se umešao Amšel Rotšild, koji je obavestio ruskog cara da su Hercenove obveznice jednako dobre kao i sve ostale. Rotšild je ucenio cara da će, ukoliko obveznice ne budu odmah isplaćene, na svim evropskim tržištima novca proglasiti nesolventnost ruske vlade i bankrot ruskog cara. Nikolaj I je bio potučen. Stavio je ponos u džep i platio je obveznice.

Sam Hercen je sve to objavio u tekstu u The Bell-u pod naslovom „Kralj Rotšild i car Nikolaj“. Iz ovih izveštaja se može videti kako je Amšel Rotšild stvarao porodičnu finansijsku imperiju kao lihvar i „Rot-broker“.

Nejtan Rotšild je bio najprikladniji za usmeravanje svih važnih transakcija. Dizraeli je opisao pravi karakter svog gospodara Nejtana: „Bilo je nemoguće proniknuti u njega. Njegova iskrenost bila je strogo ograničena samo na površinu. Sve je posmatrao vrlo oprezno, izbegavajući ozbiljne diskusije.“

Među mnogim zanimljivim izveštajima o Rotšildima, koji se nalaze u Britanskom muzeju, ističe se i istorija osnivača Instituta za ljudske odnose u Tavistoku, koji je vremenom postao glavni mehanizam za ispiranje mozgova pripadnika britanske vladajuće elite. Osnivači Instituta u Tavistoku su stekli značajne pozicije još i pre izbijanja Prvog svetskog rata. Rat protiv Nemačke opravdavan je „potrebom za opstanak britanskog načina života“. U to vreme nije bilo lakšeg zadatka nego stvoriti ratnu atmosferu u Britaniji. Većina ljudi je želela rat sa Nemačkom, prema kojoj su osećali odbojnost i nepoštovanje. Propagandnu mašineriju su vodili lord Nerklif i lor Rotmir. U stvari, obojica su bili direktno povezani sa Rotšildima, bili su oženjeni naslednicama iz te porodice. Jedna od tri ćerke Nejtana Roštilda, Šarlot, rođena 1807, udala se za svog rođaka Amšela Salomona, čiji otac Salomon je bio drugo dete Amšela Majera i Karoline Štern iz Frankfurta. Šternovi su bili direktno povezani sa Hermsvortima iz Engleske, od kojih je jedan postao „lord Nortklif“, a drugi „lord Rotmir“. Oni su rat protiv Nemačke pripremali tehnikama, koje su kasnije postale deo programa Tavistok instituta za ljudske odnose; za obilkovanje moralnog, duhovnog, kulturnog, političkog i ekonomskog sistema.

Jakov (Džejms) Rotšild je nesumnjivo bio najvažniji čovek u Francuskoj svog vremena, koji je praktično stvorio mnoge francuske političke lidere. Džejms je prešao put od trinaestogodišnjeg dečaka, koji jedva da je išao u školu, ali obučavan je kroz poslovanje svog oca Amšela Majera. Na putovanjima kroz Nemačku, Džejms je bio izložen ograničenjima, koja su nametnuta Jevrejima koji su bili primorani da prilikom prelaska granica između kneževina plaćaju tzv. Libcolov porez na glavu. Džejms je uvek želeo da napusti Frankfurt i prati svog brata Nejtana u London, ali umesto toga, Amšel ga je poslao u Pariz. Džejms je u Pariz stigao u martu 1811. godine. Njegov dolazak nije prošao nezapaženo. Ministar finansija Molijen je o tome obavestio Napoleona: „Čovek iz Frankfurta, koji je stigao u Pariz i koji sebe naziva Rotšild (sic!) uglavnom se bavi krijumčarenjem robe od engleske obale do Dankerka“. Fransoa Nikolas kont Molijen je bio Napoleonov glavni savetnik i ministar finansija od 1806. do 1814. godine.

Dolazak Džejmsa Rotšilda je bio događaj od značaja za Napoleona, koji nije mogao da zna da će ta porodica odigrati odlučujuću ulogu u njegovoj propasti. Rotšildi su u to vreme imali razgranatu mrežu za šverc, ali to, iako je bio veoma unosan posao, nije bio jedini izvor prihoda. Naprotiv, kad su Britanci blokirali Francusku, Amšel Majer je iskoristio šansu da se obogati lihvarenjem.

Sa 22 godine, Džejms je bio vrlo neprivlačan mladić, ali sa manirima koji su bili gotovo servilni. Njegovi savremenici su mu se rugali, opisujući ga kao izuzetno ružnog čoveka, koji je i takav bio „Adonis među Rotšildima“. Gonkur ga je u Pariskom Žurnalu opisao još težim rečima: „Monstruozno lice, najstrašnije lice batrahijana sa krvavim očima, natečenim kapcima i slinavim ustima isečenim kao kasica-prasica, neka vrsta satrapa, to je.“

Džejms je 1814. u Trgovinskom sudu registrovao svoju bankarsku kuću. Pre toga je radio samo kao predstavnik frankfurtske „glavne kancelarije“. Osamostaljivanje u poslu nije poremetilo čvrstu vezu između njega i braće u Frankfurtu i Londonu. Sa većim statusom u poslovnom svetu, Džejms je razgranao lihvarenje, kao osnovni porodični zanat, a preko njegove banke prikupljan je porez za francuski trezor. Usled političkih promena, kroz restauraciju („sto Napoleonovih dana“) nije bilo važno ko se nalazio na čelu Francuske, sve je bilo u nadležnosti Džejmsa Rotšilda.

Napoleonov kraj u Vaterlou, koji je projektovao Džejmsov brat Nejtan iz Londona, Rotšildima je omogućio veoma profitabilan odnos sa kraljem Lujem, čiji povratak na vlast je bio podržan novcem, koji mu je pozajmila frankfurtska porodica. Rotšildi su uzdigli Napoleona, a onda su ga podrivali dok nije pao, pa su nastavili da uživaju sve blagodati koje je donela restauracija. I periode mira kao i duge, iscrpljujuće ratove, Rotšildi su u potpunosti iskoristili da zarade novac kreditiranjem čak i suprotstavljenih strana.

Posle poraza, Francuska je morala da isplati ratnu odštetu, a za to je trebalo da pozajmi novac. Rotšildi su pozajmili novac, koji je bio potreban Luju XVIII za trijumfalan, ali dostojanstven povratak na presto. Sumu od pet miliona franaka obezbedio je Nejtan Rotšild, a ta pozajmica je uzdigla Džejmsa na „mesto pored Sunca“. Veran učenju starog Amšela Majera, Nejtan ništa nije radio uzalud. Njegov plan igre oko te pozajmice bio je da obaveže kralja da otvori vrata Džejmsu da uđe u visoke krugove društva, na čijem čelu je stajao vojvoda od Rišeljea, koji je upravljao Parizom.

Rišelje se u početku opirao, ne sluteći koliko Nejtan može biti uporan. Veliki pritisak na njega su vršili markiz D’ Ozmond, francuski ambasador u Londonu, i austrijski ambasador grof Esterhazi. Obojica su bili veliki dužnici Nejtana Rotšilda. Konačno, iako izuzetno iritiran takvim nepristojnim pritiskom, Rišelje je pristao da primi Džejmsa. Nije se tu zaustavilo. Džejms je šefa pariske policije Dekaza stavio u džep tako što mu je pružio „posebne informacije“, koje su stizale preko porodice fon Turn-Taksis iz Nemačke, koja je imala ugovor sa poštom. Jednostavno, otvarali su pisma koja su interesovala Rotšilde, a zatim su sadržaj prenosili Džemsu u Pariz, Nejtanu u London i Amšelu u Frankfurt. Vredi napomeniti da je porodica Turn-Taksis deo Komiteta 300. Postojala je dvostruka korist od toga da se dobijene informacije daju Dekazu umesto Rišeljeu. Zauzvrat, Dekaz je obaveštavao Džejmsa o svim nerešenim antijevrejskim potezima ili političkim intrigama usmerenim protiv njegove banke.

Kako se širio krug njemu važnih ljudi, Džejms je odlučio da nađe dom koji više odgovara njegovom statusu, u kome bi se mogao zabavljati u raskošnom stilu, koji se od njega očekivao. Takav dom je pronašao u vili u Rue La Fite, koja je ranije bila u vlasništvu kraljice Hortenzije, a pre toga i pariskom bankaru Labordu, koji je završio na giljotini 1794. godine. Hortenzija, ćerka carice Žozefine, postala je kraljica Holandije nakon udaje za Napoleonovog brata Luja. Renoviranje i preuređenje te kuće Džejmsa je koštalo celo bogatstvo. Neki su tvrdili da su računi iznosili više od tri miliona franaka. Kada je završena, 1834. godine, vila je postala mesto sastajanja najuticajnijih ljudi u Francuskoj. Česti posetioci raskošnih večera, koje je priređivao Džejms, bili su Hajnrih Hajne, nemačko-jevrejski komunistički filozof, vovoda od Orleana i princ Leopold od Koburga. Kada su princ Meternih i njegova pratnja, uključujući i briljantnog Prusa Fridriha fon Genca, stigli u Pariz, Džejms je priredio zabavu koja je bila konkurentna svemu viđenom od povratka kralja. Čak se ni moćni vojvoda od Velingtona, kada je posetio Pariz, nije usudio da odbije Džejmsov poziv. Džejmsova palata je postala magnet za sve tipove političara, a posebno za one koji su bili otvoreni komunisti i socijalisti. Jedan od njih bio je Ludvig Born, snažni zagovornik ideje da sve evropske kraljeve treba svrgnuti sa trona i vlast predati Džejmsu. Born je iz tog plana izdvajao samo francuskog kralja Luja Filipa, ali predlagao je da ceremoniju njegovog krunisanja ne vodi rimski papa već Džejms Rotšild.

Kroz sve to vreme, Džejms i Nejtan nisu prestali da primenjuju zanatske trikove, kojima ih je naučio Amšel Majer. Nikad iz vida nisu izgubili cilj – sticanje što više novca.

Među mnogim poslovim, koji su bili ponuđeni Džejmsu i Nejtanu, bio je ugovor o snabdevanju austrijskih trupa stacioniranih u Kolmaru i Alzasu. Posao je bio rizičan jer je uključivao transport kovanog novca kroz područja puna razbojnika, što je zahtevalo skupo osiguranje. Umesto da fizički transportuju novac, Džejms se dogovorio da se njegovi krediti plasiraju u lokalne banke, koje će isplaćivati vojnike. Pošto su eliminisali rizik, Džejms i Nejtan su uspeli da dobiju značajne provizije. Transfer novca širom kontinenta postao je novi način njihovog poslovanja. Ubrzo su Rotšildi napravili sistem koji im je omogućio monopolski položaj, koji su zadržali do danas.

Rotšildi su finansirali povratak kralja na francuski presto, a onda i njegovo svrgavanje. Rotšildi su podigli crvenu zastavu iznad barikada na ulicama Pariza. Marksistički revolucionari su poveli radnike i studente u krvavu pobunu 22. februara 1848. godine. Vojne trupe su napale revolucionare na barikadama, što je izazvalo ogromno nezadovoljstvo građana, ali i mnogih oficira. Nacionalna garda i pešadijski pukovi prešli su na stranu pobunjenika. Sedamdesetčetvorogodišnji kralj Luj Filip je pobegao iz zemlje.

Marks i Engels su bili spremni da preuzmu ličnu odgovornost za revoluciju. Sva ovlašćenja su poverena Marksu. Lamartin i Arago su tražili od jevrejskog bankara Majkla Gudšoa da finansijski podrži revolucionare. Bankar je to prihvatio. Kad je takav zahtev dobio Džejms Rotšild, rado je udovoljio pobunjenicima.

Posle uspešnog ujedinjenja različitih revolucionarnih frakcija u Francuskoj, Marks i Engel su plamen revolucije preneli u Nemačku. Sveta alijansa se srušila u dimu i plamenu Beča. Princ Meternih je pobegao iz grada uz novac pozajmljen od Solomona Rotšilda.

Džejms Rotšild je dao Leder-Rolinu 750.000 franaka za podršku revolucije 1848. godine. Kasnije je pričao da je na to bio primoran Rolinovom pretnjom da će zapaliti „Palatu Rotšild“ u ulici La Fit. U tri dana uličnih borbi u junu 1848, Luj Ešen Kavalnjak je izašao kao pobednik. Odmah je preuzeo diktatorska ovlašćenja i Narodna skupština ga je predložila za predsednika Saveta ministara. Džejms Rotšild se novim vlastima dodvoravao velikim sumama novca, pa je sa Kavalnjakom uspostavio bliske odnose kakve je do juče imao sa kraljem Lujom Filipom. Džejms je tako dokazao da je jednako dobar republikanac koliko i monarhista.

(U sledećem broju: Osvajanje Palestine)