Mnogi mitovi i legende, koje prate porodicu Rotšild, srušeni su u delu dr Džona Kolmana, autora kultne knjige „Komitet 300“. Analizom dokumenata koji su sačuvani u državnim ustanovama i muzejima, pa i u privatnim arhivima, kao i na osnovu zapisa raznih istoričara i istraživača, dr Kolman je skicirao razvoj dinastije Rotšild od osnivača Majera Amšela do njenih današnjih predstavnika, rasutih širom sveta. Dinastija je začeta u frankfurtskom jevrejskom getu, u maloj trgovini polovnom robom, da bi ubrzo svojim „skrivenim rukama“ počela da povlači konce i iza kulisa upravlja kraljevima i vojskovođama.

Autor „Dinastije Rotšild“ naglašava da se „ovo delo ne može tumačiti kao antijevrejsko ili antisemitsko, jer nije ni jedno ni drugo, već je činjenički prikaz razvoja jedne jevrejske porodice“.

Magazin Tabloid će objaviti najznačajnije i najzanimljivije delove knjige dr Kolmana, koja objašnjava uticaj Rotšilda na obaranje Napoleona i ruskih careva u prošlosti, kao i njihovu ulogu ne samo u globalnom finansijskom lavirintu, neko i u ratnim igrama u Iraku, na Bliskom istoku, pa i u Evropi.

Džon Kolman

Dinastija Rotšild je pokrenula nekoliko značajnih promena u Evropi i širom sveta. Rotšildi su dali moć Napoleonu kako bi on, u njihovom interesu, srušio nekoliko evropskih monarhija. Za obaranje dinastije Romanov i uništenje hrišćanske Rusije iskoristili su boljševike. U Africi su izazvali anglo-burski genocidni sukob, najvažniji rat na prelazu iz 19. u 20. vek. U tim promenama glavnu ulogu su imali Rotšildi, koji su ih oblikovali i finansirali.

Svaki od tih događaja značajno je uticao na oblikovanje tadašnjih odnosa u svetu, a naročito anglo-burski rat 1899-1903, koji su istoričari pokušali da zataškaju kako se ne bi saznalo da su ga izazvali Rotšildi, koji su vojnom intervencijom hteli da postanu vlasnici najvećih zlatnih i dijamantskih polja na svetu.

Tokom 1830-ih, farmeri na Kejpu, poznati kao Buri, preselili su se u prostranu, nenaseljenu unutrašnjost. Na taj put su se odlučili jer su bili nezadovoljni britanskom vlašću, posebno odlukom o ukidanju ropstva. Prevazišli su velike teškoće, putujući hiljadu milja u volovskim kolima preko surovih planina. Naselili su se na neplodnoj, pustoj zemlji, na kojoj su zasnovali svoju Narandžastu Slobodnu Državu, tj. Transvalsku Republiku.

Kad su na toj teritoriji otkrivena ogromna nalazišta dijamanata i zlata, Rotšildi su odmah reagovali. Poslali su svog agenta Sesila Džona Roudsa da u njihovo ime preuzme vlasništvo nad rudnicima. Rouds je 1898, u ime lorda Nejtana Rotšilda, otkupio nekoliko velikih rudnika, koji su bili u vlasništvu francuskih kompanija. Tako su Rotšildi počeli da preuzimaju potpunu kontrolu nad tim biznisom.

Britanska vlada je anektirala Zapadni Grikvalend, područje u Narandžastoj Slobodnoj Državi. Bajkovita zlatna polja, koja su se protezala 320 kilometara od istoka do zapada, bila su plen koji je izuzetno zanimao Rotšilde. Buri nisu hteli da priznaju pravo kraljice Viktorije na njihovu zemlju, pa je trvenje postajalo sve otvorenije. Pod komandoma Stara Džejmisona, 600 britanskih vojnika je pokušalo da svrgne Pola Krugera sa mesta predsednika burske vlade. To je bio uvod u anglo-burski rat.

Buri su bili potomci holandskih, irskih, škotskih, engleskih i nemačkih doseljenika na krajnji jug Afrike. Na rtu su prvo Holanđani, a potom i Britanci osnovali stanice za snabdevanje gorivom, hranom i pijaćom vodom brodova koji su plovili trgovačkom rutom između Evrope i Dalekog istoka. Na mestu, koje je kasnije postalo poznato kao Kejptaun, osnovana je prosperitetna nezavisna zajednica Holanđana. U to vreme  nije bilo Bantu crnaca u tom regionu, južno od reke Zambezi. Samo nekoliko nomadskih plemena Hotentota živelo je duž morske obale Kejpa.

Holandska zajednica u Kejpu je razvijala prosperitetan sistem sve dok Britanci nisu preuzeli vlast i postavili svoju administraciju pod upravom Britanske istočnoindijske korporacije (BEIC), londonske kompanije za trgovinu opijumom. Pod pritiskom, Buri su napustili Kejptaun i preselili se u nenaseljene ravnice severa. Suprotno popularnoj istoriji, Buri nisu tu zemlju oduzeli Bantu crncima.

Posle otkrića bogatih nalazišta zlata, Britanci su istakli neosnovane zahteve da i Narandžastu Slobodnu Državu pripoje svojoj imperiji. Rat je postao neizbežan nakon što je kraljica Viktorija odbila mirovne predloge bogobojažljivog Pola Krugera. Britanska vlada je 1899. godine poslala prve kontinentalne trupe, koje su do 1901. dostigle neverovatnu snagu od 400.000 vojnika. Nasuprot njih nalazile su se gerilske jedinice u kojima je bilo oko 80.000 burskih muškaraca od 14 do 75 godina. Epska borba Bura trebalo bi da bude model za sve narode kojima prete velike, nasilničke vlade. Skoro tri godine, vojnici-farmeri pobeđivali su slavnu britansku vojsku.

Buri su pristali da polože oružje tek nakon što je 27.000 njihovih žena i dece umrlo u nehumanim koncentracionim logorima, koje su osnovali lord Kičiner i Alfred Milner, sluge Rotšilda. Posledice genocidne britanske politike bile su stravične: masovna ubistva ljudi, poklana stoka i spaljena sela. Međutim, cilj je ostvaren. Nejtan Majer Rotšild je preuzeo kontrolu trgovine zlatom, kojom i danas upravlja ta dinastija.

Britansko carstvo je bilo poput Persijskog, Asirskog, Vavilonskog i Rimskog. Izgrađeno je prisvajanjem imovine porobljenih naroda. Poreklo engleskog plemstva može da se prati do mletačkih i đenovskih korena i velikih bankarskih porodica iz tih gradova-država. Kao majstori propagande, uvek su uspevali da prikriju pozadinu svojih akcija. To je bilo njihovo najjače oružje u Burskom, Prvom i Drugom svetskom ratu. Iza britanske vlade stajale su bankarske porodice, među kojima su Rotšildi bili najmoćniji i najuticajniji.

Rotšildi su bili neverovatno bogati i pre nego što su prigrabili zlato i dijamante iz Južne Afrike. Dokumenti u Britanskom muzeju u Londonu otkrivaju da je Majer Amšel, rodonačelnik dinastije Rotšild, neposredno pre smrti bio najbogatiji čovek na svetu. Pun obim bogatstva te porodice nikada nije objavljen, ali zna se da je ono raslo astronomskom brzinom. Majer Amšel je znao koliku moć ima novac, kao i da je za njegovo gomilanje i čuvanje najvažnija tajnost. Nikada nije odustao ni od religioznog uverenja da su Jevreji izabrani Božji narod, i to je zastupao u svakoj prilici, javnoj ili privatnoj.

Majerov sin Lajonel je proširio uticaj Rotšilda nad Britanskom imperijom. Lajonel je omogućio usvajanje zakona, koji je dozvolio Jevrejima da obavljaju državne funkcije u Engleskoj. Rotšildi su davali kredite britanskoj vladi (40 miliona dolara za program suzbijanja gladi u Irskoj i 80 miliona dolara za Krimski rat).

Lajonel Rotšild je imao veliki udeo u finansiranju javnog duga Sjedinjenih Američkih Država. Obezbedio je sredstva za kupovinu akcija Sueckog kanala, a bio je veoma aktivan i u olakšavanju isplate francuske odštete Nemačkoj i u upravljanju finansijama Austro-Ugarske.

Istoričari su procenili da bogatstvo Džejkoba (Džejmsa) Rotšilda iznosi oko 200 milijardi dolara. Džejkobova imovina je bila nezavisna od one kojom je raspolagao Lajonel ili bilo koji drugi član porodice. To je bila samo procena, pošto nikada nije napravljen popis njegove imovine. U skladu sa principom, koji je uspostavio Majer Amšel, i Džejkob Rotšild je uvek dobro skrivao tragove svog bogatstva, kao i načina za njegovo sticanje.

Pre svega, Rotšildi su uvek bili uključeni u finansiranje ratova. Tokom građanskog rata u Sjedinjenim Državama, Rotšildi su preko posrednika investirali u obe strane. Braća Seligman i Spajer finansirali su Sever, a porodica Elanger Jug.

Grof Čerep-Spiridovič je procenio da su Rotšildi zaradili sto milijardi dolara samo od Prvog svetskog rata. Istoričar Džon Rivs u knjizi „Rotšildi: Finansijski kontrolori nacija“ daje dobar prikaz dostignuća te porodice: „Majer Amšel nije mogao ni da pretpostavi da će njegovi sinovi doći do neograničene moći, da će mir među narodima zavisiti od njihove volje. Majerovi sinovi su uspostavili tako snažnu kontrolu na evropskim tržištima novca da su postali arbitri, koji odlučuju o ratu i miru. U odlučujućoj meri su uticali i na ishod ratova, pošto su mogli da, po svojoj želji, obezbede ili uskrate novčana sredstva bilo kojoj zaraćenoj strani.“

Koliko god neverovatno izgledalo, takav uticaj im je omogućio ogromno bogatstvo. Nije postojala nijedna firma koja bi bila dovoljno jaka da im se suprotstavlja na duže vreme, ili dovoljno nepromišljena da pokuša preuzeti posao za koji su zainteresovani Rotšildi. Dešavalo se da Rotšildi odbiju poslovnu ponudu koja je bila unosna. Na taj način su jednostavno hteli da kazne određenu vladu ili kompaniju zbog nekog pogrešnog postupka, stvarnog ili izmišljenog. Ako bi drugi bankari preuzeli posao koji su Rotšildi odbili, brzo bi ih stigla kazna.

Rotšildi su, takvim poslovanjem, uspelo da preuzmu kontrolu nad finansijskim sistemom Sjedinjenih Američkih Država. Iako je Ustav SAD-a zabranjivao centralnu banku, na kraju je takve ingerencije dobila banka Federalnih rezervi. Ta banka nije u vlasništvu anonimnih akcionara, niti vlade Sjedinjenih Država. Jednostavno rečeno, to je privatna banka, maskirana kao institucija federalne vlade. Kao takva, nije odgovorna američkom narodu, što potvrđuje činjenica da njeno poslovanje nikada nisu proveravali državni revizori, kako je to zakonom propisano kad je reč o državnim bankama. Luis T. Mekfaden, predsednik Finansijskog odbora Kongresa, jednom je izjavio sa govornice: „Sistem Federalnih rezervi je najveća prevara u istoriji američkog naroda“. U petak, 10. juna 1932. godine, u debati u Predstavničkom domu, hrabri Mekfaden je rekao: „Gospodine predsedniče, u ovoj zemlji imamo jednu od najkorumpiranijih institucija u istoriji sveta. To je banka Federalnih rezervi. Mislim da je vladin Odbor za finansije prevario vladu i narod Sjedinjenih Država i ostavio ih bez dovoljno novca da plate nacionalni dug. Pljačke i prevare Odbora i banke Federalnih rezervi, koji deluju zajedno, koštale su ovu zemlju mnogostruko više od realnog nacionalnog duga. Ova zla institucija je osiromašila i uništila narod Sjedinjenih Država, odvela je u bankrot samu sebe i našu vladu. Banka Federalnih rezervi je to učinila zloupotrebom nedostataka zakona po kome posluje i zahvaljujući koruptivnim praksama bogatih lešinara, koji kontrolišu vladin Odbor za finansije. Neki ljudi misle da je banka Federalnih rezervi institucija vlade Sjedinjenih Država. Ona nije državna institucija, već privatnih lica, koja koriste monopolski položaj u interesu domaćih i stranih špekulanata, prevaranata i predatorskih zelenaša, na štetu interesa naroda Sjedinjenih Država. U toj mračnoj ekipi finansijskih pirata ima onih koji bi čoveku prerezali grlo da bi mu izvukli dolar iz džepa… Finansijski monopol imaju prevaranti koji su nametnuti našoj zemlji od strane bankara, koji su došli iz Evrope i koji su na naše gostoprimstvo uzvratili potkopavanjem američkih institucija. Ovi bankari su izneli novac iz Sjedinjenih Država da bi finansirali rat protiv Rusije. Našim novcem su u Rusiji stvorili vladavinu terora. Finansirali su aktivnosti komuniste Trockog u Njujorku, pa i njegovo putovanje u Rusiju, kako bi pomogao u uništenju ruskog carstva. Podstakli su i pokrenuli revoluciju i stvorili veliki fond, u koji su uneli mnogo američkih dolara, stavljenih na raspolaganje Trockom preko jedne od svojih banaka u Švedskoj. Rečeno je da je predsednik Vudro Vilson bio prevaren pažnjom ovih bankara i filantropskim pozama koje su zauzeli. Nacionalno monetarno udruženje, u vreme mandata pokojnog senatora Nelsona Oldridža, 1912. godine podnelo je izveštaj i predstavilo štetan zakon, koji je postao oruđe bankara rođenih u Evropi za stvaranje nezvanične centralne banke u našoj državi. Pod tutorstvom zloslutnih figura sa Vol Strita, u našoj zemlji je uspostavljena monarhistička institucija ‘kraljevske banke’ da bi nas kontrolisala odozgo nadole i da nas drži u okovima od kolevke do groba. Zakon o Federalnim rezervama uništio je naš stari, karakteristični način poslovanja. On je ovoj zemlji nametnuo upravo onu tiraniju od koje su nas tvorci Ustava pokušali sačuvati.“

Mekfalen je 15. juna 1933. godine ponovo krenuo u borbu protiv nametanja centralne banke Americi. Opet je upozorio na grubo kršenje Ustava Sjedinjenih Država od strane bankara, koji preuzimaju novac i kredite američkih građana i preduzeća. Mekfalen je istakao da taj proces vodi Džejkob Šif, za koga je rekao da je agent Rotšilda. Takođe, napao je Džordža Blumentala, suvlasnika kompanije Dž.P. Morgan, za koga je rekao da zastupa interese Roštilda. Blumental je svog zeta Majera progurao na čelo federalnog regulatornog tela kako bi pomagao poslovne aktivnosti banaka povezanih sa Rotšildima.

Kako su Sjedinjene Države primorane na ropstvo pod sistemom Federalnih rezervi? Odgovor je, zapravo, prilično jednostavan – to je urađeno pod finansijskim uticajem Rotšildovih i grupe izdajnika u američkom Senatu i Kongresu, koji su bili spremni da prodaju svoje duše u zamenu za život u raskoši i lagodnosti. Takvih ljudi ima u svim zemljama i nema načina da se spreči njihova izdaa. Njihova zloglasna dela nastavljaju da žanju gorku žetvu.

Zbog smelosti da otkrije istinu o tome kako je Avgust Belmont došao u Sjedinjene Države sa jedinim ciljem da stekne uticaj na političare, koji bi mu omogućili da se nametne Rotšildova kontrola nad novcem i kreditima u Americi, Mekfaden je ubijen. Prvi atentat izvršen je revolverskim hicima, ali nije uspeo, baš kao ni dva pokušaja trovanja. Ipak, ovaj veliki i hrabri Amerikanac je na kraju ubijen. Njegove ubice nikada nisu pronađene i pravda nikada nije sprovedena.

Tako je ućutkan veliki američki hrišćanski patriota, a američkom narodu je nametnuto finansijsko ropstvo upravo na način na koji je on upozoravao. Dok god su izabrani predstavnici američkog naroda u Kongresu i Senatu poštovali svoju zakletvu da će štiti Ameriku i njen Ustav, međunarodni bankari nisu mogli da je potčine. Ali, kad su se predstavnici naroda prodali bankarima pod kontrolom porodice Rotšild, Amerikanci su izgubili slobodu i prava garantovana Ustavom.

Zakon, kojim je legalizovan status banke Federalnih rezervi, bio je snažan udarac Ustavu, još jedan ekser u kovčegu nekada slobodnog američkog naroda. Jedan od Rotšildovih slugu, lord Brajs, rekao je da će biti potrebno pedeset godina da se uništi republikanski oblik vladavine, koji je Amerikancima zagarantovan Ustavom. Lord Brajs je predvideo da će državne institucije, koje štite Ustav, nestati „poput jutarnje magle“. To je isti onaj lord Brajs, koji je lažnim i bestidnim svedočenjem o nepostojećim nemačkim zločinima u Belgiji presudno uticao da se Sjedinjene Države uključe u Prvi svetski rat.

Stekavši kontrolu nad vodećim bankama u Evropi i postavši ekskluzivni zajmodavac svakoj vladi na kontinentu, pa i u Britaniji, Rotšildi su preuzeli kontrolu i nad engleskom centralnom bankom. Da bi sakrili tu činjenicu, odlučili su da više nikada ne objavljuju imena akcionara. Ova moć je dovela do uspostavljanja zlatnog standarda, prvo u Britanskoj imperiji, zatim u drugim državama.

Banka Engleske je jedan od mnogih paravana Rotšilda. Oni nesumnjivo imaju kontroli udeo u većini centralnih banaka evropskih država. Neposredno pre izbijanja Prvog svetskog rata, Rotšildi su poslali jednog od svojih agenata, Pola Varburga, kao svog predstavnika u Ameriku. Njegov zadatak je bio da promeni američki bankarski sistem. Kroz vlasništvo i kontrolu nad privatnim bankama i kompanijama, kao što su bile Dž.P. Morgan i Kun i Loeb, ušli su u glavne njujorške banke i fondove, što im je omogućilo da kontrolišu federalni finansijski sistem.

Pre Rotšilda, takva moć je pripadala kraljevima i carevima, koji su tada imali vrhovnu vlast u svojim državama. U Sjedinjenim Američkim Državama, Ustav je tu moć dao isključivo Kogresu.

Pod uticajem Rotšilda, bankarski sistemi širom sveta radikalno su promenili poslovnu strategiju. Ovlašćenja za emisije novca, kao i za odobravanje kredita, preneta su sa raznih vlada na bankare. Banka Engleske je postala model koji su primenile druge centralne banke. U vreme formiranja sistema Federalnih rezervi, američka vlada se pretvarala da koristi svoje suvereno pravo da emituje i kontroliše količinu novca u opticaju. Osnivanje banke Federalnih rezervi dovelo je do potpune predaje bankarskom bratstvu. Panika iz 1907. godine bila je, kao i sve ostale naše panike, proizvod manipulacije. Usled nedovoljne količine novca u opticaju i neadekvatnog načina povećanja ponude, Federalne rezerve su odbile da isplaćuju keš svojim deponentima u lokalnim bankama. Ta manipulacija je bila deo kampanje, kojom su Rotšildi pripremali teren za reformu američkog bankarskog i finansijskog sistema. Operaciju je vodio Pol Varburg, nemački Jevrejin, koji je u Njujork emigrirao iz Frankfurta na Majni, zavičaja porodice Rotšild. U to vreme, Varburg je imao značajnu ulogu u njujorškoj kompaniji Kun i Loeb, koja je važila za Rotšildovu filijalu.

U Izveštaju Pomorske tajne službe iz 1918. godine navodi se: „Varburg, Pol, Njujork. Nemac, naturalizovan je kao američki državljanin 1911, odlikovan od strane Kajzera, bio je potpredsednik Odbora Federalnih rezervi Sjedinjenih Država. Bogat je i uticajan bankar, upravljao je velikim sumama novca koji je Nemačka obezbedila Lenjinu i Trockom. Subjekt ima brata koji je vođa špijunskih sistema Nemačke.“

Sistem Federalnih rezervi je proizvod Rotšilda i njegovo usvajanje je obezbeđeno istim podzemnim, obmanjujućim načinom, koji ta porodica uvek koristi da bi postigla svoje ciljeve. Pol Varburg je očigledno došao u Ameriku da reformiše njen bankarski i finansijski sistem, kako bi mogao da ga iskoristi za sticanje profita u Prvom svetskom ratu, koji je tada već bio na pomolu.

To je prljava priča o najvećoj katastrofi koja je ikada zadesila američki narod. Kad je taj plan sproveden u delo, Amerikanci su moć i uticaj potpuno prepustili Jeroboamu Rotšildu i njegovim naslednicima. Autoritet Rotšilda je proglašen najznačajnijim i neograničenim.

Iako je teško objasniti zašto su američki kongresmeni i senatori tako lako, gotovo bez otpora, pristali na kršenje Ustava, moguća su dva razloga. Prvi ukazuje na to da su socijalistički predsednik Vudro Vilson u Beloj kući i arhitekte Federalnih rezervi znali da dolazi rat. Stoga, bilo je neophodno da se formira nezvanična centralna banka i to pre nego što počnu neprijateljstva. Naknadno, određeni istoričari su tvrdili da bi Prvi svetski rat bio izbegnut da nije bilo masovnog izvoza dolara iz Sjedinjenih Država. Drugi razlog je, naravno, očigledniji – plan Rotšildovih da ostvare potpunu kontrolu nad bankarskim i finansijskim sistemom Sjedinjenih Država. To je, uz izdaju Vilsona, omogućilo Rotšildima da uvuku SAD u rat, što je rezultiralo smrću miliona mladih hrišćanskih muškaraca, cveta američke i evropskih nacija.

Izdajnici nikada nisu kažnjeni. Amerika i danas pati od posledica tog strašnog rata, kao i onoga koji je usledio kao njegova posledica. Ameriku i danas guše Rotšildi, koji nastavljaju da ubiru nepristojne prihode u sumnjivim bankarskim transakcijama. Svaka priča o slobodi Amerike i Amerikanaca završila se onog dana kad su Rotšildi stekli kontrolu nad američkom valutom, kreditima i ekonomijom. Kada se uzme u obzir moć Rotšilda da uspostave svoj bankarski sistem u srcu američke republike, podsećamo na stih: „Kojim mesom se hrani ovaj naš Cezar, koji je postao tako veliki?“ To meso su obezbedili predsednici Vilson i Ruzvelt, kao i mnogi kongresmeni i senatori, sudije i vlasnici medija, koji su zagovarali ulazak Amerike u svetske ratove, ne shvatajući ili ne želeći da vide rat u Sjedinjenim Državama, koji se završio gaženjem Ustava i pobedom finansijskih interesa dinastije Rotšild.

(Kraj feljtona)