Trinaesto po redu „zlo proljeće“ sa Aleksandrom Vučićem na čelu države, pokazuje ono što se svim silama trudio godinama da sakrije: Srbija je gladna, opljačkana i uništena. Opljačkao je čak i socijalnu pomoć najugroženijima u ovoj zemlji, lažirao je „Socijalnu kartu“ plaćenu da se sprovede od strane Svetske banke, iselio je iz države preko milion ljudi, broj smrtno bolesnih je najveći u poslednjih pedeset godina, stopa smrtnosti najveća, demografski pad zastrašujući, a ekonomsko stanje još nije ni blizu onome sa kraja osamdesetih godina. Ne bude li narod masovno stao uz svoju omladinu, ne bude li „projektanta“ srpske propasti razvlastili u kratkom roku će ova zemlja završiti na otpadu civilizacije. Ko sme takvo nešto da dozvoli i šta još može da izgubi ovaj narod?

Nikola Vlahović

Najnoviji podaci Svetske banke pokazuju da je iz Srbije u poslednjih 20 godina emigriralo preko 15 odsto ukupnog stanovništva, a Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ) tvrdi da je taj procenat još veći, oko 20 odsto.

Prostom matematikom, može se doći do nekih podataka sabiranjem broja građana Srbije koji godišnje napuste Srbija, uglavnom trajno.

Prema nekim procenama, Srbiju u poslednjoj, „Vučićevoj“ deceniji, napuštalo je oko 50.000 ljudi godišnje. Ova procena se čini približno tačnom, jer je prema podacima Eurostata, u periodu od 2013. do 2021. prvi put zatražilo i dobilo boravišnu dozvolu u zemljama Evropske Unije oko 350 hiljada državljana Srbije.

Taj broj je u kratkom roku, za četiri godine(do prvog tromesečja 2025), narastao za još oko 150 hiljada ljudi, što govori da je najmanje pola miliona ljudi iseljeno tokom dosadašnje radokalsko-naprednjačke diktature u Srbiji. Tih pola miliona čine 80 odsto ukupne registrovane srpske emigracije u naznačenom periodu, jer ima i onih „ispod radara“, najmanje još oko sto hiljada državljana ove zemlje. Sabiranjem ukupnih troškova vaspitanja i obrazovanja (preme evropskoj ceni školovanja) kojih se Srbija odrekla kroz prosečni godišnji odliv 45.000-50.0000 građana, oni se kreću oko 5 (pet) milijardi dolara godišnje. Za proteklih „Vučićevih“ 13 godina, to je preko 65 milijardi dolara.

Ako se ovoj crnoj slici doda i podatak o naglo narasloj stopi smrtnosti i povećanju raznih bolesti, te (ne)prirodnom, naglom padu demografske slike Srbije, dobiće se podatak o minimalno pola miliona (neki podaci govori i „okruglo“ milion) građana koji su umrli tokom proteklih 13 godina. Ako se ostvare procene stručnjaka Ujedinjenih nacija, Srbija, koja je 2023. godine imala 6.788.000 stanovnika, imaće 2050. godine (u optimističnoj verziji) ispod pet miliona stanovnika koncentrisanih u tri najveća grada, Beogradu, Novom Sadu i Nišu.

Ne učini li ovaj narod nešto kako bi se odbranio od potpunog sloma koji mu preti sa postojećom diktaturom i zločinačkim namerama vladajućeg tiranina, ova prognoza može još lošije da izgleda, jer, njegovi planovi su jasni: pretvoriti Srbiju u industrijsku koloniju, uzeti sve njene prirodne resurse, jedan deo naroda proterati, jedan deo sahraniti stalnim nasiljem, lošim životom i bolestima, a ostatak strpati u tri najveća grada, radi superkontrole putem najopasnijih izuma Četvrte industrijske revolucije, potpunim nadzorom ljudskih života (što se već dešava u svim urbanim sredinama)…Ta operacija je već pri kraju, teror je podignut na najviši nivo, kroz bankarsku, birokratsku i političku mafiju, na čelu sa kriminalnim kompanijama-korporacijama, domaćim i stranim.

Država Srbija u poslednjih 13 godina data je „na prekrajanje“, a garant tog zločinačkog projekta je Aleksandar Vučić, kao personifikacija ukupnog ludila kome su podvrgnuti i ova zemlja i ovaj narod.

Rezutati toga su zastrašujući: udeo radno sposobnog stanovništva u Srbiji pao je prošle 2024. godine na nešto više od 50 odsto, što znači da onu drugu polovinu čine ljudi sa bolestima koje ih čine nesposobnim za rad, staro stanovništvo i maloletnici. Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, 21.000 ljudi svake godine u Srbiji umire od malignih bolesti, dok zdravstveni sistem godišnje registruje 33.000 novoobolelih. Evropske zdravstvene organizacije, ove brojeve ne uzimaju kao relevantne, jer njihova istraživanja na terenu govore o barem 10.000 ljudi više.

Prema svim podacima koje su ekološke organizacije (takođe i strane i domaće) priložile u raznim cirkularnim pismima nadležnim evropskim institucijama, u Srbiji je u poslednjoj deceniji, zbog uvođenja najprljavijih tehnologija, broj obolelih od akutnih respiratornih infekcija je u najvećem porastu (istine radi, ovo potvrđuje i najnoviji izveštaj Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, ali ni on ne operiše tačnim brojem smrtnih slučajeva uzrokovanim najopasnijim zagađenjima životne sredine koje je Srbija ikada zabeležila). ž

Istovremeno, u Srbiji su bolesti srca i krvnih sudova uzrok čak 50 odsto smrtnih slučajeva. Od infarkta u našoj zemlji svake godine umre više od 50.000 ljudi. Tokom 2022. godine (podaci za poslednje dve godine (2023-2024 su slični), u proseku je umiralo 141 osoba dnevno, gošto jasno govori da je na godišnjem nivou umiralo 51.624 osobe svih uzrasta. Konačno, sabiranjem ove crne statistike, od svih uzroka smrti, samo u jednoj godini, kao oglednom primeru (2023), u Srbiji je umrla 97.081 osoba. Svaki peti je umirao od malignih tumora.

Ovo potvrđuju i podaci najnovijeg Zdravstveno-statističkog godišnjaka Srbije, koji, naravno, među nadeležnima u vrhu države niko ne čita, a većina i ne zna da pročita. Detaljne analize mortaliteta za Srbiju, koje obuhvataju period od 2021. do 2023. godine, pokazale su da stanovnici Srbije spadaju među tri najgore, sa najkraćim životnim vekom u Evropi. Ima zastrašujućih primera.

Recimo, stopa smrtnosti porodilja u Srbiji je čak šest puta veća nego u Poljskoj prema podacima Evropske zdravstvene unije. Zašto je to tako, vidi se delom i iz jednog pisma koje je ovoj EU instituciji uputila S.D., osoba koja je sa svojim novorođenim detetom doživela iskušenja srpskih bolnica: „Prvo, u bolnicama ne postoje kreveti za roditelje obolele dece. Oni sa decom spavaju u krevetu ili su u bolničkim sobama na stolicama pored njih. Na našim klinikama uglavnom postoji samo po jedno ili eventualno dva kupatila na desetak soba, što je apsolutno nedovoljno. Kod ovih bolesti jako je bitna i higijena, nisu dovoljni samo lekovi, jer pacijentima pada imunitet od citostatika pa im se zato odlažu terapije. Sama bolest je strašna, i lečenje je dugo, teško i bolno, pa bi bar uslovi morali da budu koliko toliko bolji“.

U „zlatnom dobu“ Vučićeve razbojničke vladavine, svaka četvrta ili peta osoba, odnosno između 20 i 25 odsto populacije Srbije, povremeno ili svakodnevno uzima neki od preparata benzodiazepina, odnosno sedativa, podatak je Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Nezvanično, u Beogradu to čini svaki četvrti građanin (prema internim podacima najvećih farmaceutskih ustanova). Poređenja radi, u zemljama Zapadne Evrope, taj procenat je znatno ispod 10 odsto prema podacima do kojih je došao Radio Slobodna Evropa (RSE).

Na takozvane „ lekove za smirenje“, građani Srbije godišnje potroše oko 20 miliona evra, i to je podatak Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS), dok je Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) registrovao da je izdato gotovo 5,5 miliona kutija lekova iz te grupe (samo u jednoj godini, što je prosek i u svim drugim godinama tokom poslednje decenije).

Ono najgore je podatak da svaki sedmi mladi čovek u Srbiji povremeno ili kontinuirano koristi sedative, a mnogi upadaju u problem poli-toksikomanije, dakle istovremene primene i kombinovanja više različitih lekova sa alkoholom. Ipak, stariji građani su grupa koja procentualno najviše koristi sedative. Bekstvo od ružne stvarnosti je zajedničko svima. A, uzroci tome su vidljivi na svakom koraku…

Naime, prema procenama agencija Ujedinjenih nacija, apsolutno siromaštvo u Srbiji beleži najviše stope od polovine Dvadesetog veka do danas. Obrađujući njihove podatke, srodna evropska agencija je došla do zaključka da su ti podaci nedovoljni, pa čak i netačni, jer mnogi građani Srbije koji preživljavaju na minimalnim primanjima, zbog ličnog dostojanstva, ne priznaju svoje siromaštvo.

Statistička agencija Evropske unije (EU), Eurostat, objavila je nedavno podatke realnog BDP-a po glavi stanovnika za gotovo sve evropske zemlje, a oni pokazuju da je Srbija jedna od tri najsiromašnije zemlje u Evropi. Podatak su objavile sve najveće medijske kuće u EU, ali ne i RTS u Srbiji, koji bi samo zbog ovoga trebalo momentalno zatvoriti, a odgovorne primerno kazniti.

Jer, RTS neće objaviti da čak 70 odsto građana ove zemlje ima prihode koji su manji od troškova za minimalno mesečno preživljavanje. To znači da više od dve trećine ljudi u Srbiji živi u siromaštvu. Ono što neće reći ni srpski diktator, tiranin i glavni krvopija ove zemlje, to je podatak da realni bruto društveni proizvod (BDP) u Srbiji iznosi samo 26 odsto realnog BDP-a po glavi stanovnika u EU za 2024. godinu. Može se, dakle, slobodno reći da je jedan stanovnik EU u proseku skoro četiri puta bogatiji od jednog građanina Srbije. To znači da ima i više novca za bolji i kvalitetniji život, više mogućnosti da kupi više robe i usluga, da putuje, ulaže u svoje zdravlje, obrazovanje…

Prema dostupnim domačim statistikama, za domaćinstvo sa dvoje odraslih i jednim detetom mlađim od 14 godina prag siromaštva je prošle 2024. iznosio 52.380 dinara, dok je za četvoročlano domaćinstvo sa dvoje odraslih i dvoje dece mlađe od 14 godina to bilo 61.110 dinara. S obzirom da prema popisu u Srbiji živi 6.605.168 ljudi, više od milion i po je prošle godine bilo u zoni siromaštva, odnosno raspolagalo sa prihodima manjim od navedenih.

 Istina van statistike, prema istraživanjima nezavisnih stranih agencija, Srbijsa ima više od pola stanovništva u stanju „preživljavanja“. Među takozvanim „socijalno isključenim osobama“ zbog teškog siromaštva, nalazi se oko 1.800.000 ljudi. Većina njih ne zna da se odupre manipulaciji diktatore vladajućeg razbojnika i njegove mafije. Njihovi glasovi na izborima se upotrebljavaju što sitnom korupcijom, što čistom krađom. Samo malo ozbiljnije kontrole prilikom izbora bi došle do zapanjujućih podataka, da Aleksandar Vučić i njegova koaliciona mafija ukradu prosečno oko milion i po glasova svakom prilikom kad dođe do izbora.

Vučićev režim se pozabavio i terminom „Stopa subjektivnog siromaštva“, koju javnosti bez imalo srama prikazuje kao „srednju klasu“, a radi se o domaćinstvima  koja jedva „sastave kraj s krajem“. Radi se o preko polovine stanovništva koju njegova statistika naziva „populacija koja živi sa izvesnim teškoćama“.

Troškovima stanovanja i hranbe u Vučićevom „Srbistanu“ odnose najveći deo prihoda u uzorku od čak 96 odsto stanovništva. Troškovi komunalnih računa odtadaju na „ostalo“. I tu se završava svaka priča o „procvatu Srbije“ koji svakodnevno pominje poludeli Zlotvor.

Više od 30 odsto građana ne može da kupi meso više od dva puta mesečno, a Vučićeva trgovinska mafija im se ruga parolama „Bolja cena“ i slično. Režim koji je odlučio da „dokusuri“ i ovu zemlju i ovaj narod i ne pokušava da kontroliše socijalno stanje, koje izgleda sve gore, jer milioni ljudi padaju u sve dublje siromaštvo.

Najsiromašniji u Srbiji su bez ikakve prilike da izađu iz kruga siromaštva, dok se ovaj režim bavi „usklađivanjem iznosa novčane socijalne pomoći“ dva puta godišnje. A, iznos te pomoći (trenutno 11.919 dinara po pojedincu), ne može da zadovolji ni najosnovnije životne potrebe. Poslednje „usklađivanje“ značilo je povećanje iznosa novčane socijalne pomoći za samo 245 dinara, što je jedva pokrivalo dve litre mleka.

Do koje granice ide Vučićeva sprdnja i otvorena mržnja prema Srbiji i njenom narodu, najbolje govori podsatak Svetske banke, koja je izdvojila sredstva za uspostavljanje registra pod nazivom „Socijalna karta“, ističući je kao prioritet ove međunarodne institucije „pomaganje da se najugroženijim ljudima u zajednici obezbedi pravičan i inkluzivan pristup socijalnoj zaštiti i beneficijama“.

Mafija Aleksandra Vučića uspela je da falsifikuje čak i tu „Socijalnu kartu“ Srbije, mada je uzela milionska sredstva da bi taj program sprovela, realno i transparentno. Umesto toga, uradili su bezočnu prevaru, zbog koje bi kompletna vlada trebala da ode u zatvor na čelu sa samozvanim „Vođom“.

Počelo je tako što je Vlada Srbije izdala saopštenje u kome se kaže: „Svetska banka se angažovala sa Vladom Srbije u cilju boljeg odabira najugroženijih grupa stanovništva kroz registar Socijalne karte, za koji se očekivalo da će smanjiti greške isključenosti i uključivanja i poboljšati pravičnost i fokus socijalnih davanja. Taj posao je još uvek u toku i treba dalje jačati kapacitete i poboljšane sisteme pracìenja, kako bi sistem isporuke bio efikasniji“…

Potom je Narodna skupština Srbije usvojila Zakon o socijalnoj karti u februaru 2021. Godine kao navodni deo Programa ekonomskih reformi zemlje. Zakon je stupio na snagu 1. marta 2022. i do septembra 2023. uveden je u 167 gradova i mesta za upotrebu u skoro svim centrima za socijalni rad širom zemlje.

Od tada pa do današnjeg dana, ukinute su sve do tada projektovane socijalne pomoći. Iako je AV režim predstavio Zakon o socijalnoj karti kao sredstvo za pravedniju i efikasniju isporuku socijalne pomocìi, globalna agencija za ljudska prava, Amnesti Internešnel (Amnesty International), došla je do podataka o nezapamćenoj prevari, odvratnoj, nehumanoj i neljudskoj akciji koju je sproveo reži m Aleksandra Vučića, tako što je uzeo novac od Svetske banke za ovaj program, doslovno ga pokrao od onih kojima je bio namenjen, prethodno čak izglasao formalno zakon o njemu, a potom ukinuo sva ili skoro sva socijalna davanja u Srbiji!

Naglo smanjenje broja primalaca socijalne pomoći, koje se poklapa sa uvođenjem pomenutog zakona, potpuno je suprotan visokim stopama apsolutnog siromaštva u Srbiji gde preko milion ljudi živi ispod granice biolopkog opstanka, od 12.500 dinara (106 evra) mesečno i nije u stanju da zadovolji svoje osnovne potrebe.

U izveštaju Amnesti Internešnela navodi se da je uvođenje registra socijalne karte u Srbiji imalo negativan uticaj na prava ljudi na socijalnu sigurnost, jednakost i nediskriminaciju, pravni lek i informacije. „Reč je o pravima koja su zasnovana na ključnim međunarodnim i regionalnim instrumentima koje je Srbija ratifikovala, uključujucìi Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (ICESCR), Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (ICCPR) i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (ECHR)“, podsetio je Amnesti Internešnel Vladu Srbije.

Pre uvođenja Vučićeve verzije registra socijalne karte, ni iznos ni trajanje izdržavanja nisu bili dovoljni, a novi sistem je to pogoršao masovnim uklanjanje ljudi iz osnovne socijalne pomocìi. Vučićev Zakon o socijalnoj karti ne dozvoljava pristup adekvatnom pravu na pravni lek kao što je zagarantovano Evropskom konvencijom o ljudskim pravima ili pristup njihovom pravu na informacije koje je priznato Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima.

Radi se o sadističkoj naravi Aleksandra Vučića. Samo takav neko je mogao da ukine socijalnu pomoć svakome ko nije povezan sa njegovim režimom na bilo koji način.

Ukratko, Vučićev Zakon o socijalnim kartama zasniva se na registru socijalnih kartica, sveobuhvatnom centralizovanom informacionom sistemu, koji koristi algoritam za sortiranje ličnih i drugih podataka podnosilaca zahteva i primalaca socijalne pomocìi iz niza zvaničnih vladinih baza podataka.

Vučićeva BIA se potrudila da „selektuje“ građanstvo po tome „ko je za Vučića a ko ne“, pa je elektronskim putem na osnovu toga „likvidirana“ masa gladnih u Srbiji koji više nemaju pravo na socijalnu pomoć. Onako, bez objašnjenja.

Amnesti Internešnel je poslao celom svetu izveštaje o ovoj nezapamćenoj otimačini „iz gladih usta Srbije„. Prezir i gađenje prema bolesnom idiotu danas gaje i oni kojima je bio korisni idiot.

Kako u praksi izgleda pljačka gladnih, govori i slučlaj deljenja jednokratn socijalne pomoći iz budžeta opštine Stara Pazova koja je isplaćivana samo istaknutim članovima Srpske napredne stranke (koji su sve samo ne socijalni slučaj!), umesto onima kojima je zaista po trebna. Među korisnicima je bio čak i nekadašnji predsednik opštine Goran Jović, kao i odbornica naprednjaka u lokalnom parlamentu Biljana Kostić Dizdarević, o čemu je javnost tada sve saznala. Ali, ovakav „model“ otimačine od stvarno gladnih ljudi, liči na najgore psihološke manipulacije iz nacističkih logora za vreme Adolfa Hitlera i primenjuje se u svim opštinama u Srbiji.

Kako se Vučićeva mafija bavi „socijalnom politikom“ vidi se i po tome što se novac za jednokratnu pomoć ugroženim građanima isplaćuje se iz posebnog budžeta Centara za socijalni rad, a potrebno je prethodno prijaviti se sa molbom Centrima, uz pisano obrazloženje zašto je gladnome čoveku novac neophodan. Nakon toga Centar predlaže čije molbe će biti prihvaćene, a Opštinsko veće (Vučićevo) na osnovu tog predloga odobrava isplate.

Konačna slika socijalne strukture u Vučićevoj Srbiji izgleda tako da je na vrhu mala grupa koja sebi isplaćuje četiri do pet, pa i više hiljada evra mesečno, zatim sledi tanki sloj sa primanjima od 1.000 do 3.000 evra – koji ćuti ili aminuje politiku režima, a „ispod“ je ogromn masa od blizu 80 odsto ljudi koji žive na ivici bede. Na samom dnu je 10 posto onih koji su ispod granice siromaštva.

Srbija još nije dostigli nivo društvenog proizvoda koji je imala pre više od 30 godina, daleke 1988. godine (i neće skoro). Socijalno izopšteni ljudi bez posla i sredstava za život poniženi su kao nikada ranbije u svojoj novijoj istoriji.

 Deca iz tih siromašnih porodica nemaju nikakvu šansu da se školuju, što bi im omogućilo da pobegnu sa društvenog dna. Garantovana je samo beda i dno u režimu Zlotvora koji je otišao toliko daleko da otima i najsiromašnijim ono što im pripada.

Poniženja koja A. Vučić priređuje građanima Srbije, onim najsiromašnijim, dolaze periodično. Recimo, uoči poslednjih beogradskih izbora delila je njegova mafija po kilogram ulja i šećera i gumene čizme glasačima. Kupovali su ih gazeći im ljudsko dostojanstvo. Umesto da građanima obezbedi da mogu dostojanstveno da žive od svoga rada, vlast ih svodi na bednike i onda pred izbore sitnim poklonima kupuje njihove glasove. To je mehanizam koji ne primenjuje samo Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka i niko više u civilizivanom svetu. Da se ti gladni ne pobune, stvorio je AV paralelne službe koje služe režimu poput profesionalnih predsednika kućnih saveta i komunalne policije.

Njegova mafijaška stranka navodno ima oko 600.000 članova. Taj broj se sigurno prepolovio u novonastalim prilikama, ali svaki član te stranke, zaposlen je u državnim firmama. Smatra se da jedna trećina njih čine taj „javni sektor“ i sigirni su glasači. Imaju topli obrok i platu i ćute.

U isto vreme, preko milion i po ljudi traži javne kuhinja a nema ih. AV režim je evidentirao 707.188 korisnika centara za socijalni rad koji koriste neku od usluga ili prava iz socijalne zaštite. Ako se uzme u obzir da u Srbiji prema popisu stanovništva iz 2022. živi 6.647.003 građana proizilazi da skoro svaki deveti stanovnik prima neku vrstu socijalne pomoći. A, situacija je ustvari znatno gora! Jer, ovde se radi o „evodentiranim“ a onih koji nisu „evidentirani“ ima još toliko!

Uzgred, zvaničnoi takođe, u Srbiji je bilo zaposleno 2.342.244 ljudi, a od ukupnog broja 1.881.507 je radilo u državnim i privatnim preduzećima, a 404.988 predstavljali su preduzetnici, zaposleni kod njih i oni koji samostalno obavljaju delatnost, dok je 55.749 ljudi radilo kao registrovani individualni poljoprivrednici (objavio Republički zavod za statistiku).

Istina je, ustvari, gorka. Naime, istraživač srpske bede iz švajcarske konsultantske kompanije „Mekinsi“, doslovno je ovo napisao: „Svaki Srbin je od 1990. izgubio najmanje 660.000 dolara„, i dodao uzgred: „upoznati smo sa ogromnim procenjenim proizvodnim gubicima, koje je srpska privreda podnela u poslednje tri decenije. Ovi troškovi su, kako eksplicitni, jer su danas građani Srbije među najsiromašnijim u Evropi, tako i implicitni, izraženi u oportunitetnim troškovima, to jest troškovima izgubljenih prilika“.

Tragedija koja je Srbiju snašla u ovoj i protekloj deceniji dovela je do nakjveće stope samoubistava. Recimo samo u jednoj godini ove decenije (2021) bila su 883 samoubistva. To je neki godišnji prosek, trend je u porastu, a Vučićeva država osim što surovo pljačka, brutalno i laže svaki podatak koji bi „ustalasao javnost“.