Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

Trojni savez Nemačke, Austro-Ugarske i Italije formiran je 1882. godine. O tome koliko je on značio za svaku od tih država, pisao je KArlo Sforca, tadašnji ministar spoljnih poslova Kraljevine Italije. U svojoj knjizi „Italija kakvu sam video“, Sforca je citirao delove pisma, koje je Bizmark uputio austro-ugarskom ministru Gustavu Kalnoku, 10. februara 1887. godine.

„U svakom ugovoru postoje određene praznine, bez obzira koliko pažljivo da je napisan. Ako je potrebno, uvek može da se nađe način da se zaobiđu najjasnije odredbe. Za nas je trenutno važno da Austro-Ugarska, ukoliko stupi u rat sa Rusijom, dobije uveravanja od Italije da je neće napasti, da će ostati neutralna.“ Iz ove tri rečenice prizilazi ideja da Italija ne bi podržala austro-ugarsku agresiju na Rusiju.

Sforca opisuje pritajeno zadovoljstvo sa kojim je primio vest o atentatu na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu, ali i uverenje da je isti osećaj olakšanja imao austro-ugarski car. Na taj način se oslobodio dinastičkih problema, koji su izazvani nadvojvodinim brakom, koji nije bio u skladu sa njegovim statusom. Car se, takođe, osetio oslobođenim i obaveze da sputava pritiske, koje su na njega vršili mnogi uticajni pojedinci sa bečkog dvora i ugarski magnati, koji su ovaj atentat videli kao dugo očekivani izgovor za uništenje Srbije.

Dokaz za to pruža formulacija Bečkog memoranduma, u kome se navodi potreba da nemačke oružane snage pruže podršku Austro-Ugarskoj u slučau rata sa Srbijom. Taj memorandum je napisan pre atentata, a kajzer Vilhelm II ga je predstavio ubrzo posle tog događaja. Memorandum sadrži dopisan postskriptum, koji sarajevsko ubistvo opisuje kao dokaz nepomirljivog neprijateljstva između austro-ugarske monarhije i Srbije.

Beč je bio veoma oprezan, pa memorandum nije poslao svom drugom savezniku, demokratskoj Italiji. U njemu se podseća da je Merej, austro-ugarski ambasador u Rimu, neposredno pre Bukureštanskog sporazuma, kojim je potvrđena srpska aneksija Makedonije, odobrio ustupanje Soluna Grčkoj. Kad je Austro-Ugarska, bez ikakve diplomatske pripreme, obavestila Italiju da je objavila rat Srbiji, premijer Đoliti je odgovorio da u tom slučaju (casus foederis) Italija nije obavezna da joj pruži podršku. Đoliti je insistirao da Nemačka spreči Austriju da se upusti u tu opasnu avanturu.

„Bez Đolitovog odlučnog i dostojanstvenog stava, evropski rat bi izbio godinu dana ranije“, dodaje Sforca.

Kako je car Franc Jozef bio podstaknut od strane pape Pija X na agresiju na Srbiju, videće se kasnije. Austrijanci i Nemci su želeli pro-nemačkog papu. „Bilo je široko prihvaćena kandidatura kardinala Rampole“, piše francuski akademik Rene Bazin, koji dodaje da je i Francuska podržavala njegovo imenovanje. Kada su se, ujutro 2. avgusta 1903. godine, kardinali okupili u Sikstinskoj kapeli, kardinal Puzina je rekao da je dobio zadatak od starog austrijskog cara, Franca Jozefa, da spreči izbor kardinala Rampole. Kardinal Puzina je bio toliko uveren da je carska odluka dobara za Vatikan da se osećao počastvovanim što je dobio priliku da izvrši tu misiju. Nije shvatao koliko opasnosti nosi takva zloupotreba svetovne moći na odluke Rimokatoličke crkve.

Kardinal Rampola je odmah vrlo emotivno odgovorio: „Žalim što je na glasanju za novog papu jedna sekularna sila zadala ozbiljan udarac Crkvi i ugrozila slobodu i dostojanstvo kardinalskog kolegijuma. Stoga, najoštrije protestujem…“

Na Večernjem glasanju Đuzepe Sarta je dobio 35, a kardinal Rampola samo 16 glasova. Sledećeg jutra, Sarta je izabran sa 50 glasova. Papsko krunisanje je održano 9. avgusta u bazilici Svetog Petra, gde je Sarta uzeo papsko ime Pije X. Kardinal Maki je stavio papi tijaru na glavu i rekao: „Primi tijaru sa tri krune i priznaj da si otac prinčeva i kraljeva i sudija…“

U tim okolnostima, ova fraza je bila surovo ironična jer je upravo ovaj izbor pape dokazao da se cela Konklava pokorila i poklonila volji Njegovog Veličanstva, cara Austrije i kralja Ugarske.

Ugledni istoričar Adrijan Danset je naglasio činjenicu da je papa izabran na intervenciju austrijskog cara, dok katolički pisac Šarl Ledre ne veruje da je carski uticaj bio neophodan da bi se ubedili obraćenici. U stvari, po njegovom mišljenju „besmisleno je objašnjavati da je austrijski car, i to u saglasju sa Nemačkom, stavio veto na izbor kardinala Rampole za novog papu. Osim kardinala, koji su procenili da treba sprečiti Rampolu da se popne na papski presto, takav stav su imali i mnogi političari, pristalice Trojnog saveza.“

Papa Pije X je to jasno pokazao kada je, po stupanju na presto, za državnog sekretara u Vatikanu imenovao Merija del Vala, španskog prelata i otvorenog germanofila. Taj izbor je bio suprotan običaju, koji zahteva da novi papa ostavi na toj funkciji čoveka koji ju je obavljao i pod njegovim prethodnikom. Međutim, to nije moglo da se desi, pošto je državni sekretar do tada bio upravo monsinjor Rampola. 

Otac Bružere kaže o novom papi: „Uzeo je ime Pije X. Izbor tog imena priziva sećanje na papu Pija IX i sugeriše da bi i novi pontifikat trebalo da bude briljantan. Ipak, sa svoje strane, novi papa Pije X je opravdano stekao nadimak „Non Possumus“ („ne možemo“), a prilikom sastavljanja vlade napustio je principe autoriteta, koji su do tada predstavljali prioritet svakog pape.“

Vrlo brzo je ovaj autoritarni karakter postao očigledan, ne samo u verskim pitanjima.

„Nećemo ćutati pred vama“, izjavio je Pije X 9. novembra 1903. godine: „Sigurno ćemo šokirati neke ljude izjavom da ćemo Mi biti nužno zainteresovani za politiku… Koja ograničenja se mogu staviti na vlast rimskog pape? Zar sveštenik ne treba da podržava politiku koja je opravdana svojim principima?“

Pije X je objavio novi „Silabus“ (rezime) o 65 jeresi. Otac Fremon je napisao: „Pije X je tom objavom ekskomunicirao sve koji ne žele da prihvate njegovu encikliku ‘Pascendi’. Ko god ne želi da prihvati encikliku u celini i sa svim njenim implikacijama, bio je ekskomuniciran. Kao da ona ima karakter božanske objavljene istine. Pije X želi da biskupi postanu apsolutni gospodari katoličkih aktivnosti u svojim eparhijama i to u tri oblasti: religiji, politici i socijalnim odnosima.“

Papa Pije X je to potvrdio enciklikom „Pascendi“, u kojoj je naglasio da odbija da poštuje suverenitet laičkog društva.

Teolog Pjer Kazenav se pita da li je Katolička crkva mogla da izbegne da vrši određeni politički uticaj, pogotovo zbog njenog međunarodnog karaktera. On napominje da svaka država vodi svoju politiku unutar svojih granica, pa i u međunarodnim odnosima. Kazenav dodaje: „Takav stav Crkve izazvaće podele unutar nje. Jedan deo Crkve, koji je dominantan u jednoj državi, ako dođe do sukoba sa susednom državom, mora da ustane protiv dela Crkve koji se nalazi u njoj. Mora da se bori ili da se podredi drugom delu iste Crkve.“ Upravo to se događalo u Francuskoj 1914. i 1939. godine.

Katolički teolog Frederik Hofet je takođe prepoznao opasnost koju nosi upad rimokatoličkog sveštenstva u političku sferu: „Katolicizam ima klerikalnu i političku prirodu. Katolicizam i klerikalizam su dva različita, zamenjiva pojma. Rimski koncept Crkve podrazumeva da se svaki pravi vernik ponaša kao vojnik u službi crkvene institucije. Takav vernik, kao i svaki vojnik, ne bira svoje oružje.“

Takvi stavovi Vatikana dali su povoda za kritiku liberalnih i antiklerikalnih intelektualaca, koji su naglašavali potrebu da se ljudi oslobode takvih uticaja i da zbace jaram crkve, koja je proglasila samu sebe za jedinog vlasnika istine, a pritom insistira da joj se pokore svetovne vlasti.

U Austro-Ugarskoj i Nemačkoj svetovne vlasti su priznavale autoritet vatikanske Svete stolice. Katolička stranka Centar, inspirisana Vatikanom, omogućila je predstavnicima Crkve da se etabliraju u izvršnoj vlasti. To se pokazalo ključnim za pripremu Prvog, a kasnije i Drugog svetskog rata.

„Pre Prvog svetskog rata“, piše Žan Brua, „Vatikan je čvrsto bio na strani Austro-Ugarske i Nemačke. Austro-Ugarska je bila katolička supersila par excellence. Franc Jozef, koji je na vlast došao tokom revolucije 1848. godine, u Vatikanu je našao odanog prijatelja i efikasnog saveznika. Rimokatolička crkva je snažno podržavala politiku i vlast u Habzburškoj monarhiji.“ Moris Pemot piše da je „postojala divna saradnja između bečke i rimske politike“: „Setimo se evharistijskog kongresa iz 1912. godine u Beču. Setimo se kako je stari car Franc Jozef pratio kočiju u kojoj je papski prelat nosio Sveti Sakrament, a jezuitski monah čitao propoved na temu ‘Odnos Svete Evharistije prema kući Habzburga’.“

Tada su pod vlašću Habzburgovaca živeli Česi i Slovaci. Mađarski feudalci su dobili zadatak da savladaju i potisnu Slovake, što su podržali Vatikan i cela crkvena hijerarhija u monarhiji.   Papa je prihvatio situaciju u kojoj Slovaci nisu imali ni jednog biskupa njihove nacionalnosti, tolerisao je zabranu upotrebe nacionalnog jezika u školama i na univerzitetima, pa čak i tokom odmora od nastave, i dozvolio je hapšenje i zatvaranje seoskih sveštenika koji su bili verni slovačkom nacionalnom identitetu i svojoj veri, a ostali su lojalni Češkoj.

Nemačka katolička stranka Centar je 1886. godine ustala protiv Bizmarkovih vojnih planova. Papa Lav XIII se umešao u unutrašnje političke poslove Nemačke i intervenisao u Bizmarkovu korist. Njegov državni sekretar je pisao nunciju u Minhenu: „U vezi sa predstojećom revizijom zakonodavstva o verskim pitanjima, za koju verujemo da će biti sprovedena u duh prijateljstva, Sveti Otac se nada da će stranka Centar učiniti sve što je u njenoj moći da Zakon o ‘vojnoj sedmorki’ (kojim je Rajhstag odobrio vojni budžet za period od sedam godina) bude prihvaćen i primenjen.“

Mark Bone primećuje: „Vatikan nije samo iz verskih razloga podržavao Habzburšku monarhiju i Hoencolernsko carstvo. Centralnoevropska carstva promovisala su red, hijerarhiju i ostale tradicionalne principe, koji su bili dragi i bliski papstvu.“ Monsinjor Fruvirt je 1914. napisao: „Nemačka je zemlja za koju se Sveti Otac nada da može i mora promovisati karoličke principe“. Ovo potvrđuje i katolički autor Jozef Rovan: „Nemačke diplomate su se, a to je već bila stara navika, pojavili u Vatikanu kako bi zamolili papu da utiče na katolike u stranci Centar da se založe za usvajanje vojnih planova. Nemački katolici su često govorili o ‘velikoj političkoj misiji Nemačke’, koja je, takođe, univerzalna duhovna misija. Francuska se spremala za rat, Nemačka za održavanje mira. Francuska je vodila politiku imperijalističke sile, Nemačka politiku ‘poštenog i mirnog rada’!“ Ove reči, napisane posle Prvog svetskog rata, ponavljao je Karl Bahem, koji je tri decenije bio jedan od najvažnijih ljudi u parlamentarnoj grupi stranke Centar, pre nego što je postao njen istoričar. Bahem je bolje od drugih analitičara prikazao koliko su nemački katolici verovali u stavove proizaške iz podmuklog nacionalizma: „NA predlog gospodina Libera, vođe Centralne stranke, podržana je vojna, pomorska i kolonijalna politika vlade. Centralna stranka je bila podjednako odgovorna za produženje vladavine grupe avanturista, koji su se kretali od uzaludnog hvalisanja, očigledne slabosti i agresivnih govora, pa do naružavanja vojske, što je na kraju gurnulo Nemačku u katastrofu.“

Centralna stranka je 1900. godine dozvolila kajzeru Vilhelmu II da započne „svoj sveti rat“ protiv Kine, kao da je u pitanju lična stvar. Rat je počeo bez odobrenja parlamenta za dodelu sredstava i preduzimanje neophodnih mera. Centralna stranka je tolerisala kajzeru i slične zloupotrebe 1906. godine, tokom nasilne „pacifikacije“ jugozapadne Afrike.

Uoči svetske katastrofe, nemački katolici su predano učestvovali u materijalnom napretku svoje zemlje, ali su, takođe, doprineli stvaranju uslova za ratove.

Rat je 1914. godine izbio iznenada, sa surovošću prirodne katastrofe. Centralna stranka je podržala ulazak u rat sa uverenjem da je njegov cilj dobro utemeljen, ali i sa verom u čistotu i moralnu isporavnost kajzera i ostalih ljudi iz vrha države. Stranka je tvrdila da je njen program usklađen sa ciljevima „večne pravde“.

„Ako je rat ikada bio pravedan“, napisao je Karl Bahem, „onda je to, što se tiče Nemačke i Austrije, bio Veliki rat“. To je bilo nepodeljeno mišljenje svih članova stranke Centar. Zaneseni entuzijazmom prvih velikih pobeda nemačke vojske, neki od najcenjenijih lidera Centralne stranke podlegli su iluziji o stvaranju „pobedničkog mira“. Propagirali su ideju masovnih aneksija delova teritorija drugih država, smatrajući da će tako stvoriti neurušiv temelj nemačke hegemonije u Evropi.

Prvog novembra 1917. godine za kancelara je imenovan grof Fon Hertling, stari vođa „centrista“. Odlikovani parlamentarac i ultranacionalista je zauzeo mesto Bizmarka! Imenovanje katolika na tako visoku funkciju zaista mnogo govori o dugom putovanju koje je Nemačka prešla od čuvenog Kluturkampfa, tokom koga se, prikrivena parolama o borbi za autentičnu nemačku kulturu, suprotstavljala Rimokatoličkoj crkvi. I u takvim okolnostima, u „pruskom“ carstvu sa pretežno luteranskim stanovništvom, Sveta stolica je ipak uspela da stekne veliki ugled. Vatikan je to uspeo zahvaljujući beskrajno moćnoj propagandi i promocijom ratobornih planova omiljene Centralne stranke.

Shodno tome, može se reći da je nemačka vlast, podržana iz Rima, smatrala Francusku svojim velikim neprijateljem. To je postalo očigledno tokom posete Libera, predsednika stranke Centar, Rimu. Treba imati na umu da je papa odbio da pokaže popustljivost prema Italiji, koja je proglasila Rim za svoj glavni grad. Sa uverenjem da je Rim deo papske države, Vatikan je ekskomunicirao italijansku kraljevsku porodicu.

Tada je francuski ministar spoljnih poslova Delkas predlagao zbližavanje sa Italijom. Deklas je uveravao Italijane da budu oprezni povodom nemačkih namera i da pokažu razumevanje prema Francuskoj, koja ne želi da zanemari i žrtvuje svoje državne i nacionalne interese.

Predsednik Centralne stranke je stigao u Večni grad 24. aprila 1904. godine. Iako je veoma želeo da ga primi lično papa, nefleksibilan protokol je to zabranio. Ipak, sama poseta Vatikanu lidera jedne nemačke stranke izazvala je brojne kritike na račun pape Pija X. Čak i najumerenije novine su isticale da papa ne treba da se uključuje u politiku. Radikalniji kritičari su upozoravali na opasnost, koju ovakvi postupaci Vatikana mogu da posluže za stvaranje ozbiljne krize u odnosima evropskih država. Vreme je pokazala da su to bili znaci Velikog rata.

Šarl Ledre je na tu temu rekao: „Drama se približava svom vrhuncu. Francuska vlada je poslala protestnu notu Svetoj stolici, upozoravajući je da crkvenu moć ne koristi u političke svrhe.“

Iako je Vatikan naglašavao da se uvek drži svojih davno utvrđenih protokola, nekoliko puta je dolazilo do presedana. Kajzer Vilhelm II je u dva navrata, prilikom poseta italijanskom kralju, bio primljen i kod pape. Monsinjor Kristijani je na to aludirao u jednoj od svojih knjiga: „Po stupanju na presto, novi kajzer Vilhelm II je posetio svog saveznika, kralja Italije, 12. oktobra 1888. godine. Tada je zvanično posetio i papu, a taj gest je ponovio 1903. godine. Na isti način, papa je primio i engleskog kralja Edvarda VII. To pokazuje koliko je bezvredan argument „nefleksibilnog protokola“ kojim se rukovodi Rimska kurija.

Svetog Oca je zabolela cipela zbog francuskog protesta. Zbližavanje Francuske i Italije pretilo je da oslabi Trojni savez, tu moćnu „sekularnu ruku“ Rimokatoličke crkve.

Papa Pije X nastavio je da provocira Francusku. Posle tihog proterivanja francuskog ambasadora iz Vatikana, odnosi su postali krajnje napeti. Dve godine kasnije, francuski parlament je izglasao zakon kojim je crkva definitivno odvojena od države. Tako je Francuska postala neprijatelj broj 1 za Rimokatoličku crkvu.

Adrijan Denset izveštava sledeće: „11. februara 1906. godine, papa je objavio encikliku Vehementer, kojom je osudio odluku Francuske da crkvu odvoji od države. Takođe, osudio je postupke kardinala, koji nisu uspeli da to spreče. Početkom 1907. godine, papa Pije X se našalio sa svojim bliskim saradnikom Kamilom Belagom.

– Sveti Oče, šta ćete učiniti povodom francuske afere? – pitao je Belag.

– Naravno, naučićemo francusku vladu lekciji kakvu zaslužuju!

Ovo je uplašilo Belaga.

– O, Sveti Oče, da li stvarno razmišljate o tome?

– O, da, već dugo planiram da to uradim…

Nekoliko godina kasnije, papa je rekao: „Ovi liberali žele da budu polaskani, tretirani i milovani nežno kao dečjim rukavicama. Ali, moramo da se borimo pesnicama. U dvoboju se udarci ne razmenjuju umereno i odmereno. Rat se ne vodi iz milosrđa, nego svim sredstvima koja vode do konačne pobede.“

Taj dvoboj, koji je počeo 1914, nastavio se 1939. godine i traje do danas. Nastavio se posebno „ubodom u leđa“, koji je Vatikan zadao Francuskoj u vreme pregovora o nezavisnosti Alžira.

Trajna mržnja Rimokatoličke crkve prema Francuzima videla se i u tumačenjima uzroka Prvog svetskog rata. Monsinjor Kristijani, koji je sebe nazivao „prelatom Njegove Svetosti“, isticao se veštim falsifikovanjem istorije. „Kroz čudno slepu i nepromišljenu politiku, naša voljena Francuska je imala silnu želju da zadovolji ratoborne namere svog strašnog suseda. Provocirala je Nemačku stvaranjem francusko-ruskog saveza, koji su Nemci doživeli kao pretnju opkoljavanjem“, pisao je monsinjor Kristijan, koji je po nacionalnosti bio Francuz.

U tim rečima lako je prepoznati skicu za parole kojima su se služili kajzer Vilhelm II i Adolf Hitler. Ne treba da nas čudi što su te parole kreirali prelati Njegove Svetosti. Ipak, i istoričare treba podsetiti na neke važne datume.

Savez između Nemačke i Austro-Ugarske nastao je 1879. godine. Italija se 1882. godine pridružila dvema Centralnim silama i tako je formiran Trojni savez. S druge strane, suočena s tim blokom, izolovana od saveznika, Francuska je sklopila sporazum sa Rusijom 1894. godine. Monsinjor Kristijani je pogrešno adresirao „čudno slepu i nepromišljenu politiku“.

Taj vatikanski – da ne kažemo nemački – pogled na istoriju i danas se predaje đacima u Francuskoj, u takozvanim slobodnim školama. Razumljivo je što osramoćeni ratoborni fanatici u Rimokatoličkoj crkvi nisu bili oduševljeni rezultatima svoje nepromišljene politike, pa su pokušali da odgovornost prebace na Francusku. Bilo je čak i onih koji su se usudili da šire „zloglasne laži o odgovornosti Rimokatoličke crkve i njenog sveštenstva za mnoge ratne pošasti“. „Zloglasne laži!“ To zvuči jako i uverljivo! U ovom osvetoljubivom izrazu, pridev i imenica se dobro slažu, a njihova eufonija ne može da bude dovedena u sumnju. Ali, ni takve kovanice nisu uspele da sakriju istinu o doprinosu Vatikana izbijanju Velikog rata, pa i nesreća koje su usledile, stvarajući uslove za njegovo ponavljanje dvadesetak godina kasnije.

(U sledećem nastavku: Papa je podsticao Austriju protiv Srbije)