Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

U martu 1940. godine, nacistički ministar spoljnih poslova fon Ribentrop posetio je Vatikan i papu Pija XII. U izveštaju je zapisao: „Nakon što sam preneo Firerove pozdrave, razgovor je početo tako što se papa prisetio svojih 17 godina službe u Nemačkoj. Rekao je da su mu te godine, koje je proveo na polju nemačke kulture, svakako bile najprijatniji period njegovog života i da vlada Rajha može biti sigurna da njegovo srce kuca i da će uvek kucati za Nemačku.“

Na osnovu ovog i mnogih drugih citata i dokumenata, utvrdili smo kako su prvo fašizam i nacizam, a zatim i frankizam – sva tri pokreta istog porekla – mogli da se pojave, rastu i na kraju prevladaju zahvaljujući potpunoj i stalnoj podršci Rimokatoličke crkve. Takođe smo utvrdili da je ta Crkva bila najaktivnije uključena u širenje totalitarnih doktrina u evropskim zemljama, koje su bile predodređene da padnu pod jaram diktatora. Bez obzira da li su bili otvoreni ili prikriveni, politički manevri Vatikana su uvek imali isti cilj, a to je podrška osvajačima.

Za diktatore, radilo se o želji za vladavinom nad potpuno pokorenom Evropom, a za Vatikan o vladavini nad dušama kroz uspostavljanje „hrišćanskih“ režima u osvojenim zemljama. Ovo je bio pakt, koji se teško može nazvati tajnim, koji je vezao dva diktatora – Musolinija i Hitlera – za „Namesnika Božjeg“. Od početka fašizma i nacizma, svaka akcija, reč i izjava Vatikana – a u određenim slučajevima čak i njegovo ćutanje – bila je u skladu sa interesima tog pakta.

Hitler je prihvaćen i promovisan kao „drugi car Konstantin“, koji donosi Jevanđelje svetu u naborima svog carskog barjaka ukrašenog svastikom. Zar nije uzdignut na vlast u tu svrhu? Zar ga nisu biskupi Nemačke, Austrije i Slovačke hvalili i pevali „Te Deum“, proslavljajući njegove političke pobede? Njegov rat je bio sveti rat. Posebno na Istočnom frontu, „heroj – evanđelista“ i njegovi misionari sa šlemovima vodili su „pravednu borbu“ ad majorem Dei gloriam („za veću slavu Božju“). Stravični zločini, koji su tamo izvršeni, doživljavani su kao „žrtva nebu“. Tamo su, po rečima jezuite Mukermana, ljudi dobili priliku da učestvuju u herojskim delima, „prolivajući svoju krv za Hrista“.

– Hitler nikada nije napustio Katoličku crkvu. Štampi i svima ostalima, abranio je se Karlo Veliki naziva „Kasapinom Saksonaca“. Karlo Veliki je nasilno pokrstio Nemce mačem, a taj nadimak mu je dat zbog krvavih bitaka koje je vodio protiv vojvode od Saksonije – zabeležio je dr Oto Ditrih, koji je imao veoma bliske odnose sa firerom, u svojoj knjizi „Razotkriveni Hitler“ („Hitler demasque“), objavljenoj u Parizu 1955. godine.

Još jedan autor, Valter Hagen, koji je bio član nemačke tajne službe, otkriva kako su preobraćeni sveštenici „Rusikuma“ marširali iza Vermahta i SS-a na osvojenim teritorijama: „Grof Halke fon Ledohovski, jezuitski general, bio je spreman na određeni stepen saradnje između nemačke tajne službe i jezuitskog reda na zajedničkom polju antikomunizma. Fon Ledohovski je smatrao neizbežnim predstojeći vojni obračun Rusije i Nemačke“.

Bazler Nahrikten je 27. marta 1942. godine napisao: „Jedno od pitanja koje proizilazi iz nemačke aktivnosti u Rusiji i koje je od najveće važnosti za Vatikan jeste pitanje evangelizacije Rusije“.

To potvrđuje i otac Diklo u svom delu „Vatikan i Drugi svetski rat“), u kome je naveo: „Leta 1941. godine Hitler je apelovao na sve hrišćanske snage da dozvole rimokatoličkim misionarima da odu na nove istočne teritorije…“

Nije zaboravljeno da su u Francuskoj kardinal Bodrijar i monsinjor Majol de Lupe regrutovali Francusku dobrovoljačku legiju za krstaški rat protiv Rusiji, koji je nazivan ratom protiv boljševizma.

Takve tvrdnje je iznosio i Hans Kerl, ministar za crkvene poslove Trećeg rajka, koji je, prema Andreu Gerberubu, govorio o ratu kao o „prelepom mističnom lutanju“: „Baš kao što je Hristos okupio svojih dvanaest učenika u jednu kohortu, koji su mu bili verni do mučeničke smrti, tako i mi svedočimo identičnom spektaklu. Adolf Hitler je, u stvarnosti, Sveti Duh.“

Leopold Diran je u knjizi „Fraternite“ zapisao: „Godine 1933. više od 40.000 Nemaca je trpelo brutalno ugnjetavanje u 45 užasnih logora. Zlokobni logor Dahau redovno je proždirao svoj kontingent zatvorenika. Pogromi i atentati su već počeli da se šire sa jednog kraja zemlje na drugi.“ Autor podseća na vrste pesama, koje su tada odjekivale ulicama, hvaleći uništenje: „Kada nož pusti jevrejsku krv da teče, ponovo smo snažni…“

I sam Le Kroa priznaje: „Od 1933. godine, zatvorenici koncentracionih logora su masakrirani“,

Sve to nije brinulo Njegovu Svetost Pija XII, što dokazuje njegovo ćutanje. Štaviše, ovo je bio samo početak. Kasnije su stvari trebale da budu „mnogo bolje“.

Što se tiče Francuske, nije teško poverovati da je status Jevreja, koji je zauzela Višijevska vlada, dobio vatikansku deklaraciju o neprijateljstvu (nihil obstat). U tom kontekstu, Leon Poljakov navodi odlomak iz beleške Leona Berara, ambasadora pri Svetoj Stolici, upućene maršalu Petenu: „Izjavio sam da mi u Vatikanu nikada nije rečeno ništa što bi se moglo protumačiti kao kritika ili neodobravanje pravnih akata Svete Stolice. Predlog za zajedničku akciju, koji je formulisala Protestantska crkva u Francuskoj, u vreme racija (progona Jevreja) leta 1942. godine, odbili su dostojanstvenici Katoličke crkve.“

Žrtve racija nisu bili samo odrasli muškarci i žene. Olga Vormzer i Anri Mišel svedoče: „U drugoj polovini avgusta 1942. godine, četiri hiljade dece je dovedeno u Dransi bez roditelja. Oni i njihovi roditelji su uhapšeni 16. jula. Deca su imala između dve i dvanaest godina. Iz autobusa su odvođeni kao male životinje. Autobusi su stizali do policajaca na peronima, koji su stajali ispred ograde od bodljikave žice. Većina tih ljudi nije pokušavala da sakrije svoje iskrene emocije pri prizoru i gađenje prema poslu koji su bili primorani da rade. Svake noći, sa druge strane logora, mogao se čuti dugotrajni plač očajne dece. Nisu dugo ostali u Dransiju. Dva dana nakon njihovog dolaska, polovina dece je deportovana iz logora. Deca su bila pretresena. Dečaci i devojčice uzrasta od dve i tri godine dolazili su sa svojim paketima u kolibu na pretres, gde su policijski inspektori za jevrejska pitanja pažljivo pretražili prtljag, a onda ih slali napolje sa njihovim raspakovanim stvarima. Konfiskovali su sićušne broševe, minđuše i male narukvice, koje su nosile devojčice. Jednog dana, devojčica od deset godina izašla je iz kolibe sa krvavim uvetom – policajac joj je otkinuo minđušu, koju, u svom užasu, nije uspela da skine dovoljno brzo. A u drugoj polovini avgusta 1942. godine, u krematorijumima Aušvica, četiri hiljade dece, koja su otrgnuta od majki, kremirano je zajedno sa ostalim žrtvama. Bilo je majki koje su tačno znale kuda su se ovi konvoji uputili i koje su imale hrabrosti da bace svoju decu kroz prozor vozova, umesto da ih ostave Nemcima. Ova sramota izazvala je burnu reakciju među pariskim stanovništvom, a mnogi su pokušali da učine sve što mogu da spasu neke od žrtava.“

Pa ipak, ni srce kardinala Suharda, pariskog nadbiskupa, niti srce Svetog Oca nije dotakao ovaj okrutni holokaust. Slavni papa Pije XII nijednom nije osudio ovaj novi masakr nevinih.

U Danekerovom dokumentu je jasno naglašeno da su ova hapšenja zavisila od odluke Višijevske vlade, koja ništa nije preduzimala po tim pitanjima bez odobrenja Rimske kurije.

Evo nekoliko citata, koji pokazuju kako je definisano učenje Rimske crkve o toj temi. Opat Arno iz Sitoa, papskog legata, zapisao je: „Mač, mač… Ostavi korice – naoštri se i zasijaj, spreman da ubiješ i zakolješ (jeretike). Jeretici ne mogu da budu samo ekskomunicirani, nego i pravedno pogubljeni.“ Papa Pije V je tvrdio da je „pravilno ubijati jeretike“.

Na celom kontinentu je trajao progon Jevreja, ali to je naročito bilo izraženo u Istočnoj Evropi, gde se vodio antijevrejski krstaški rat neviđenih razmera i sa okrutnošću koja se graničila sa ludilom. Relevantni dokumenti, posebno oni koji su predstavljeni Međunarodnom tribunalu u Nirnbergu, ispunili bi mnoge biblioteke.

„Vrlo brzo nakon izbijanja rata, počelo je sistematsko istrebljenje jevrejske rase.“ Rudolf Hes je o tome u Nirnbergu rekao: „Konačno rešenje jevrejskog problema bilo je potpuno istrebljenje svih evropskih Jevreja. Bio sam zadužen da olakšam njihovo istrebljenje u Aušvicu…“

Kako je nemačka vojska napredovala preko Rusije i baltičkih država, „Ajnzackomandosi“ su ih pratili. Njihov jezivi zadatak je bio unapred proučen i pripremljen. Dokumenti iz operacije Grupe A uključuju mapu baltičkih zemalja, na kojoj je za svaku državu naznačen broj Jevreja koje treba loviti i ubiti. Druga mapa prikazuje rezultate tromesečnog rada.

Ovaj zadatak nisu izvršavali samo Himler i SS trupe. Sproveden je u saradnji sa vrhovnim komandantima armija i uz punu podršku maršala Kajtela i generala Jodla. Štaviše, svaki član vlade, svaki komandant vojnih odreda i svaki vojnik, koji se borio na Istočnom frontu, znao je za to. Te operacije nisu mogle da ostanu neprimećene jer nisu trajale samo nekoliko dana ili nedelja, već godinama, uz pomoć cele armije i na ogromni teritorijama koje su stavljane pod njenu upravu.

Oficir Vermahta, izveštavajući o onome što je video u „Operativnoj zoni Istok“, piše: „Jevreji se ‘preseljavaju’ po naređenju. Svakog dana dobijaju naređenje da se sledeće noći jave na određenu lokaciju sa svojom najboljom odećom, nakitom i ukrasima. Zatim se odvode na posebno pripremljenu lokaciju van dotičnog grada. Pod izgovorom ispunjavanja određenih formalnosti, od njih se zahteva da tamo ostave svoju odeću, novac i nakit. Zatim ih odvode i likvidiraju. Njihova patnja je neopisiva, a nemački vojnici nemaju drugog izbora. Obično moraju biti dobro snabdeveni alkoholom da bi mogli da vrše pogubljenja.

Glavni tužilac Boasari je u februaru 1947. godine u L’Ordre de Paris napisao: „Nirnberška optužnica prikazuje brojke i dokumente petnaest miliona ljudi istrebljenih u gasnim komorama i krematorijumima, čemu se mora dodati još deset miliona, koji su postepeno istrebljeni kroz ropstvo, u kome su umirali…“

To je potvrdio i La Kroa u septembru 1951: „Iz statistike koju su predstavile Ujedinjene nacije, čini se da je 32 miliona muškaraca ubijeno na bojnom polju, 25 miliona je umrlo u koncentracionim logorima, 29 miliona je ranjeno ili osakaćeno, a 22 miliona je izgubilo svu svoju imovinu. Dakle, za pet godina borbe, čovečanstvo je pretrpelog gubitke ravne celokupnom stanovništvu Francuske i Italije.“

Ali, šta je papa, najsvetiji otac hrišćanstva, uradio tokom toliko godina nekontrolisane nacističke okrutnosti?

Dr Nerin F. Gun, saradnik lista Gazzete de Lausanne, koji je preživeo užase nemačkih logora, 15. novembra 1945. godine primljen je kod pape Pija XII. Evo nekih odlomaka iz intervjua: „Otvoreno sam rekao papi da mi, koji smo deportovani, ne možemo da razumemo zašto Vatikan nije ispunio svoju dužnost da organizuje pomoć tokom našeg zatočeništva i zašto nije nedvosmisleno osudio nacističke zločince, kao ni nemački narod, koji je bio njihov pasivni saučesnik. Papa mi je odgovorio: ‘Znali smo da su se u Nemačkoj dešavali nasilni progoni iz političkih razloga, ali nikada nismo bili obavešteni o nehumanoj prirodi nacističkog ugnjetavanja. Nikada nam nije bilo dozvoljeno da intervenišemo ni na koji način, pa čak ni da pošaljemo najmanji paket utehe.’ Pitao sam papu kako to da ga njegovi predstavnici u Nemačkoj nisu obavestili. Odgovorio je: ‘Informacije koje su imali nisu bile potpune i bilo im je teško da nam ih saopšte.'“

Pa ipak, upravo to Avro Menhetn piše o ovoj temi u svojoj knjizi „Vatikan i 20. vek“, objavljenoj u Nemačkoj: „Pošto su svi sveštenici de fakto bili papini agenti, vatikanski nunciji su imali sredstva za informisanje i vršenje pritiska koja nisu dostupna drugim diplomatama. Vatikan je svakako jedan od najefikasnijih informativnih centara na svetu. Zaista, sposoban je da dobije sve informacije, bilo da su verske, ekonomske, društvene ili političke, čak i o najmanjoj parohiji ili eparhiji bilo gde u svetu.“

Ova ogromna vojska ispovednika, koja napreduje po celom svetu pod komandom tri hiljade biskupa, koji su obavezni da šalju nedeljne izveštaje u Rim i o najmanjim incidentima u svojim eparhijama – ova „obaveštajna služba“ nema premca ni u jednoj državi. Kako ona nije mogla da obaveštava papu o razmerama nacističkih zločina?

Ako nije mogao da dobije informacije od hiljada svojih sveštenika, šta ga je sprečavalo da da, kao i svaki drugi čovek, uključi radio. Program BBC-a izveštavao je o svemu što je trebalo da se zna o događajima u Nemačkoj, Francuskoj, Poljskoj i Hrvatskoj. Umesto toga, pitanje dr Nerina F. Guna bilo je veoma naivno, čak i indiskretno. Da li je Gun, sa iskustvom zlostavljanja u nacističkim logorima, očekivao da njegov sveti sagovornik jednostavno prizna: „Nisam mogao da se suprotstavim svom čedu, koje sam uzdigao na vlast iz veoma specifičnih razloga. Što se tiče detalja mučenja i pogubljenja, nisam želeo da belinu svoje svete odeće izložim tom krvavom blatu…“

Naravno, Pije XII nije mogao da to kaže, ali je, poput Pontija Pilata, želeo da opere ruke od te stvari.

Patetični izgovor koji je ponudio Pije XII, naravno, ne može da odoli testu zdravog razuma. Štaviše, postoje brojna svedočanstva koja ga opovrgavaju, a najjasnija od njih dolaze iz njegovog okruženja.

Fransoa Šarl-Ru, francuski ambasador u Vatikanu je zabeležio: „Pije XII je savršeno dobro znao kakve su okrutnosti Nemci učinili u Poljskoj. Takođe, znao je za teškoće koje su nanosili Česima u Bohemiji i Moravskoj… Dokazi o nemačkim okrutnostima su toliko brojni da Pije XII ne može da se opravda sumnjom u njihovu verodostojnost.“

Ništa manje eksplicitan nije Kamil Đanfara, dopisnik Njujork tajmsa iz Vatikana: „Vatikan je bio neprestano i izuzetno dobro informisan o situaciji u raznim delovima Evrope. Redovni izveštaji, koje su sveštenici slali svojim biskupima, uvek su stizali do Rima.“

Na kraju, evo najdirektnijeg od svih svedočanstava, glavnog urednika Vatikanskog radija, oca Mistijaena: „Jedan od mojih nemačkih kolega, otac L, koji je posedovao informacije iz prve ruke, više puta mi je donosio brojne dokumente o neljudskim okrutnostima koje su nacisti počinili u Poljskoj.“

Šta je još papi trebalo da se oseća „informisanim“. „Niko nije gluv kao onaj koji ne želi da čuje“, kaže poslovica.

Uzimajući u obzir obim i gotovo ludački karakter nemačkih zločina, ne mogu se izbeći pitanja o njihovom glavnom organizatoru. Ko je bio Kurt Hajnrih Himler, rajhsfirer SS-a, Gestapoa i nemačke policije? I kako je ovaj prilično dosadan čovek sa malo inteligencije došao na državnu funkciju, koju je po važnosti nadmašio samo Hitler? 

Himler je poticao iz porodice potpuno posvećene Crkvi. Njegov otac je bio upravnik katoličke škole u Minhenu pre nego što je prešao na kraljevski dvor, gde je postao učitelj princa Ruperta od Bavarske. Na dvoru je bilo još nekoliko Himlera. Jedan je bio jezuita, a drugi benediktinski monah iz čuvenog manastira Marija Lah. Znajući ovo, lakše je razumeti kako je Kurt Hajnrih Himler mogao da se popne na najviše položaje. Neko je morao da vuče konce ove čudne marionete. To su radili rođaci njegovog oca, najviše stric jezuita, koji je unapređen u visokog oficira SS-a. U tome je učestvovao i drugi rođak, koji je bio oko i ruka Halkea fon Ledohovskog, vođe benediktinskog reda, koji je imao snažan uticaj na Gestapo, Službu bezbedenosti SS-a i Centralnoj kancelariji za jevrejsku emigraciju, koja je bila zadužena za sprovođenje plana za istrebljenje Jevreja. U toj službi formirano je posebno telo u kome su katolički sveštenici zauzimali skoro sve važne položaje. I oni su nosi crne uniforme SS-a.

Ko je onda poslao toliko miliona deportovanih ljudi u smrt? Da li je to bio Hajnrih Himler ili njegov stric? Zaista izgleda da je ta krvna veza spajala kancelariju vođe jezuita u Borgo Santo Spirito br. 5 i Lajpcigerštrase br. 86, gde su se nalazile kancelarije SS rajhsfirera.

Nakon predaje Trećeg rajha, stric Hajnriha Himplera je uhapšen i odveden u zatvor u Nirnbergu. Međutim, nikada se nija pojavio pred sudijama međunarodnog tribunala, koji je vodio postupke protiv ratnih zločinaca. Jednog jutra je pronađen mrtav u ćeliji. Nikada se nije saznalo da li je u pitanju samoubistvo ili pogubljenje.

Otac Halke fon Ledohovski je imao čin generala u austrijskoj vojsci. Tokom prvog svetskog rata, 1915. godine, nasledio je pruskog sveštenika, oca Vernca, na mestu vođe jezuita. Tokom dva svetska rata, dvojica nemačkih vođa predvodili su Društvo Isusovo!

Ledohovski i biskup Pačeli (pre nego što je postao papa Pije XII) pravili su planove za verska, ali i politička pitanja. Tribune des Nations je objavila tekst u kome se navodi: „Ujutro Prvog svetskog rata jezuitski general Fon Ledohovski sastavio je veliki plan, koji se naziva i ‘Habzbursški plan’, da se stvori, sa ili bez habzburškog cara, federacija katoličkih naroda Centralne i Istočne Evrope. U njoj bi se našli Austrija, Slovačka, Bohemija, Poljska, Mađarska, Hrvatska, a takođe – što je najvažnije – Bavarska… U to vreme je biskup Pačeli, budući Pije XII, bio papski nuncije u Minhenu, a kasnije u Berlinu i blizak prijatelj kardinala Faulhabera, najvažnije saradnika Ledohovskog. Plan Ledohovskog je bio dečački san Pija XII.“

Čini se da je Pija XII ovaj san proganjao tokom celog života i inspirisao njegovu politiku pre i posle uzdizanja na presto Svetog Petra. On je u nepoznatom, beznačajnom agitatoru iz Minhena, koga je kasnije doveo na vlast i podržavao protiv svih hrišćanskih principa, video „sekularnu ruku“ koja će ostvariti ovaj san. Zaista, pažljivim ispitivanjem, videće se da je Hitler sproveo ovaj plan potčinjavanjem svih katoličkih naroda Nemačkoj. Okupirao je sve zemlje koje su, prema jezuitskim idejama, trebalo da stvore centralno katoličko carstvo.

(U sledećem broju: Nacisti i jezuiti, ruku pod ruku)