Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

U paganskom Rimu, hrišćanstvo je bilo zabranjeno, a njegovi sledbenici su, kao najveći zločinci, bacani divljim zverima. U hrvatskoj državi Ante Pavelića postojao je zločin „srpskog pravoslavlja“ i svi Srbi su bili osuđeni na spaljivanje ili klanje. Pavelić je na taj način pokušao da reši pitanja rase i religije i pripremi prisajedinjenje srpskih zemalja Hrvatskoj.

U logoru Jasenovac, paklu na zemlji, ubijeno je više od 200.000 ljudi. Bio je to najsuroviji od svih logora. U rekama, crvenim od ljudske krvi, plutala su osakaćena tela ubijenih, koji nisu mogli da pronađu mir ni posle smrti. Usred ruševina oskrnavljenih hramova, stotine pravoslavnih sveštenika pretrpelo je mučeništvo ranog hrišćanskog perioda. Nema reči kojima se može opisati patnja srpskog naroda u ustaškoj državi. Nijedna zdrava osoba ne može da zamisli zločine koje su počinili Ante Pavelić, Andrija Artuković, dr Šarić, Gutić, Eugen Kvaternik Dido, Kulenović i mnogi drugi.

Erve Lorije, autor knjige „Ubice u Božje ime“, o Jasenovcu kaže: „Jedna od specijalnosti ovog logora bila je masovno presecanje grla. To je rađeno uz poseban nož ‘srbosek’. Zamislite neku vrstu bodeža, zakrivljenog na vrhu i pričvršćenog za posebnu dršku, koju mesar vezuje za podlakticu. Opremljen ovim strašnim oružjem, ubica bi naručio nekome da drži glavu žrtve, a zatim, kao britvom, presecao grlo izduženog vrata. S vremena na vreme, logorske vlasti su održavale takmičenja za ‘najboljeg rezača grla’… Oni koji nisu ubijeni na ovaj način imali su sve šanse da budu živi spaljeni u ciglenim pecìima oko kojih je izgrađen logor Jasenovac. Pecìi su mogle da prime između 450 i 600 ljudi. U prvim mesecima 1942. godine, deca – posebno Jevreji – tamo su masovno spaljivana…“

Erve Lorije je opisao kako je Ante Klarić, franjevac iz Tramošnice, u julu 1941. godine, kritikovao katoličke vernike: „Još niste ubili nijednog Srbina. Vi ste samo starice koje bi trebalo da nose suknje! Ako niste svi naoružani, uzmite sekiru ili srp i prerežite grlo svakom Srbinu koga nađete.“ Lorije je naveo i primer splitskog franjevca Avustinusa Čievole, koji je hodao ulicama sa revolverom pričvršcìenim za svoju habitu i pozivao narod da masakrira pravoslavne hrišcìane…

Katolički sveštenik Božidar Bralo, koji je ubrzo posle uspostavljanja NDH imenovan za ustaškog župana Bosne i Hercegovine, nikada nije vozio automobil bez mitraljeza. „Smrt Srbima!“ bila je njegova poruka. Optužen je da je lično učestvovao u masakru 180 Srba u Alipašin-Mostu i da je, u svojoj mantiji, zajedno sa drugim ustašama igrao „ples smrti“ oko tela svojih žrtava. Božidar Bralo bio je pokrovitelj čuvene divizije „Crna legija“, čiji su zločini u Bosni i Hercegovini bili bezbrojni… U roku od tri dana, 7.000 ljudi je ubijeno u okrugu Savski most.

Jedna od poznatih ličnosti u svetu katoličkih ustaša bio je Dragutin Kamber, paroh iz Doboja u centralnoj Bosni. Njegove titule i revnost za režim ubrzo su ga uzdigli na čin župana okruga Doboj. Njegova dostignucìa uključuju hapšenje, deportaciju ili pogubljenje pravoslavnih sveštenika i Srba uopšte, kao i zatvaranje crkve Svetog Petra i Pavla. Napisao je mnoge članke u ustaškoj i verskoj štampi, neumorno branecìi i svoj voljeni režim i Hitlerov novi poredak u Evropi. Na prvim znacima otpora terorističkom režimu koji je predstavljao u svom okrugu, pobegao je u Sarajevo, gde je ubrzo zauzeo veoma važnu poziciju u ustaškom štabu i imenovan je za šefa propagande sa činom pukovnika…

Italijanski vojnici u Dubrovniku mogli su da fotografišu ustašu koji je ponosno nosio dva venca i ogrlicu od ljudskih jezika i očiju oko vrata.

Određeni dželati su više puta pokazali da su sposobni za sadizam jednako gnusan, ako ne i gnusniji od svega što je osramotilo ljudsku rasu u nacističkim logorima za istrebljenje.

Rimska crkva je zapravo tolerisala sve ove zločine. S ljubavlju je primala ubilačke sveštenike i monahe u svoje krilo. Nikada se nije odrekla monsinjer Stepinca, svog odgovornog vođe – naprotiv!

Prekoalpski pisac Kurcio Malaparte je u svojoj knjizi „Kaput“ opisao svoju posetu poglavniku Anti Pavelicìu. Kao ratni dopisnik Korijere dela Sera, Malaparte je došao u Zagreb. Na sastanak sa Pavelićem pratio ga je njegov bliski prijatelj grof Cìan Kazertana, ambasador Italije u Hrvatskoj.

– Hrvatski narod – rekao je Pavelicì Malaparti – želi da se njime vlada tolerantno i sa ljubaznošcìu.“

„Dok je govorio“ – zabeležio je Malaparte – primetio sam pletenu korpu na stolu, desno od Poglavnika. Poklopac je bio podignut i moglo se videti da je korpa bila puna nečega što je izgledalo kao ostrige. Ante Pavelicì je podigao poklopac korpe i pokazao mi školjke, gomilu lepljivih i želatinastih ostriga, dok mi je objašnjavao sa svojim letargičnim osmehom: „Ovo je poklon od mojih vernih ustaša: 20 kilograma

ljudskih očiju.“

U slučaju da neko sumnja u ovu priču, setimo se reči britanskog novinara, J. A. Fojta, koji je 1943. godine napisao: „Hrvatska politika se sastojala od masakra, deportacije ili preobracìenja. Stotine hiljada je masakrirano. Masakri su pracìeni najzverskijom torturom. Ustaše su žrtvama vadili oči, koje su nosili kao vence ili u torbama da bi ih poklonili kao suvenire.“

– Sramota me je da se setim torture“ – piše Erve Lorije – „koju su ustaše vršile nad dvojicom pravoslavnih episkopa: episkopom zagrebačkim Dositejem, koga su tukli i mučili dok nije poludeo, i nad onim časnim osamdesetogodišnjakom koji je bio episkop sarajevski, vladika Petar Zimonjicì, čije je grlo prerezano kao svinji…“

U tom zločinu, značajnu i odvratnu ulogu je odigrao sarajevski katolički nadbiskup Sarajeva, monsinjor Šarić. Dok je njegov hrišćanski brat i sugrađanin, episkop Zimonicì, umirao na tako sraman način, ovaj istaknuti crkveni velikodostojnik, član ustaškog pokreta od 1934. godine, imao je drskosti da napiše sramne reči u svom katoličkom biltenu „Katolički tjednik“, kako bi veličao „upotrebu revolucionarnih metoda u službi istine, pravde i časti“. „Glupo je i nedostojno Hristovih učenika verovati da se borba protiv zla (sic) ikada može voditi na plemenit način, u rukavicama“, napisao je monsinjor Šarić.

Ovaj katolički prelat posvetio je „odu“ poglavniku Pavelicìu: „Doktore Ante Pavelicìu, o voljeno ime! U njemu Hrvatska pronalazi svoju nebesku radost. Neka te nebeski Spasitelj uvek prati, Tebe, našeg obožavanog vođu!’ Šarić je ovu odu Paveliću objavio u časopisu Hrvatski narod, 25. decembra 1941. godine.

Prema uputstvu monsinjora Šarića, ustaše su ubile 81-godišnjeg pravoslavnog banjalučkog episkopa Platona na načan kakav nije viđen u istoriji varvarstva. Mučitelji su ga, 5. maja 1941, potkovali kao konja i naterali da hoda nekoliko kilometara izvan grada. A kada ga njegova osakacìena stopala više nisu mogla držati, on je pao. Iščupali su mu bradu (kao što su to učinili sa svim ostalim sveštenicima), a na golim grudima mučenika, ustaše su zapalile vatru od cìumura. Nakon toga, nije preostalo ništa drugo nego da umirucìem čoveku zadaju poslednje udarce sekirom i bace njegovo telo u reku Vrbas, kod Kumsala… Istog dana, takođe na zverski način, ustaše su ubile i banjalučkog pravoslavnog sveštenika Dušana Subotića.

Dok napuštamo ovu pravu „komoru užasa“, dolazimo do izveštaja istaknutog Jugoslovena u egzilu o uslugama koje je monsinjoj Alojz Stepinac neprestano pružao revniteljima prave vere tokom njihovog apostolstva.

„Na dan kada je osnovana hrvatska ustaška država, 10. aprila 1941. godine, monsinjor Stepinac je posetio generala Kvaternika i čestitao mu na ovom događaju, koje je, u stvari, delo Hitlera i Musolinija. 18. aprila, na dan kada je formirana Pavelicìeva vlada, monsinjor Stepinac je posetio Pavelicìa da ga pozdravi i čestita mu u ime Crkve… Nedelju dana kasnije, monsinjor Stepinac je objavio pastirsko pismo pozivajucìi sveštenstvo svoje eparhije da peva Te Deum u čast ustaške Hrvatske u svim crkvama; takođe je dodao: „Poznajucìi ljude koji danas drže sudbinu hrvatskog naroda u svojim rukama, čvrsto smo uvereni da cìe naši napori biti ohrabreni i shvacìeni“, navodi se u tekstu časopisa Le Journal Catholique, br. 17, 1941. godine.

Monsinjor Stepinac je postao član ustaškog sabora; nosio je ustaška odlikovanja; učestvovao je na svim vecìim zvaničnim ustaškim skupovima, čak je držao govore; stao je na stranu hrvatskog episkopata…

Da li je onda čudo što je hrvatska satelitska država sa poštovanjem gledala na monsinjor Stepinca? Što ga je ustaška štampa hvalila? Nažalost, previše je očigledno da bez podrške monsinjor Stepinca, i verske i političke, Ante Pavelicì nikada ne bi imao tako čvrstu podršku katolika u Hrvatskoj. Ante Pavelicì je imao sve razloge da zahvali Bogu na stavu monsinjor Stepinca.

Kako se ustaška država bližila kraju, Pavelicì je ozbiljno razmišljao da preda uzde Stepincu. Kad je obavešten o ovom planu, Stepinac je pristao, ali preuzimanje vlasti u NDH poremetio je napredak partizanskih jedinica prema Zagrebu. Stepinac je ponudio svoju palatu kao utočište političkim teroristima i ubicama iz ustaškog pokreta. Uz njegov pristanak, tamo je sakrivena arhiva Pavelićeve vlade. Posle rata, deo zlata ukradenog od ustaških žrtava otkriven je u riznicama crkava, pa čak i ispod manastirskog oltara…

Istina je da je krajem 1943. godine, kada su svi videli da su nacisti i fašisti izgubili, monsinjor Stepinac preduzeo određene korake da se pripremi za buducìnost. Međutim, to nije bilo moguće s obzirom da je spisak ustaških žrtava sadržao imena oko 600.000 mučenika – pravoslavnih Srba i Jevreja! A da ne pominjemo 240.000 pravoslavnih hrišcìana koji su bili primorani da pređu u katoličanstvo! Nijedan prelat nije bio revnosniji od monsinjora Stepinca u širenju propagande protiv saveznika.

Evo dva činjenična izveštaja o radu monsinjora Stepinca tokom ovog mračnog perioda globalnog sukoba. Oba dolaze od hrvatskih katolika, od kojih je prvi bio u Hrvatskoj tokom rata, a drugi je živeo u egzilu u Londonu.

Gospodin Prvislav Grisogono, bivši ministar, 20. januara 1942. godine pisao je biskupu Stepincu: „Neljudski i antihrišcìanski stav previše hrvatskih katoličkih sveštenika nije samo izazvao zaprepašcìenje među mnogim njihovim kolegama sveštenicima, vecì je duboko uznemirio i vecìinu hrvatskih intelektualaca, uključujucìi i mene. Takođe sam bio duboko šokiran nedostatkom bilo kakvog javnog izraza hrišcìanskog ili ljudskog saosecìanja od strane katoličke hijerarhije u korist naših srpskih sunarodnika pravoslavne vere, koji su postali žrtve režima neopisivih masakra i zločina. Sa žaljenjem sam se pitao kako i zašto se ovlašcìeni katolički krugovi Hrvatske nisu osecìali obaveznim, u ime Katoličke crkve, da osude prisilna preobracìenja pravoslavnih hrišcìana i konfiskaciju njihove imovine.“

Većeslav Vilder, član jugoslovenske vlade u egzilu, osudio je stav nadbiskupa Stepinca u emisiji BBC 16. februara 1942. godine sledecìim rečima: „A sada se oko Stepinca čine najgori zločini. Krv naše bracìe teče u potocima, uzrokujucìi sve vecìu podelu. Pravoslavni hrišcìani se nasilno preobracìaju u katolicizam, a nadbiskup, umesto da propoveda ustanak, učestvuje u paradama fašista i nacista.“

Ublažavajucìi faktor upravo citiranog dokumenta trebalo bi prepoznati nakon oslobođenja Jugoslavije, kada je vođen Zagrebački proces, u kojem je monsinjor Stepinac konačno morao da odgovara. Evo nekih izvoda iz ovog postupka.

Jugoslovenska vlada je 18. septembra 1946. godine naredila hapšenje Stepinca, zagrebačkog nadbiskupa i primasa Katoličke crkve u Jugoslaviji. Ova mera je preduzeta nakon što je Vrhovni sud Hrvatske saslušao svedočenja optuženih za ratne zločine koji su pripadali grupi „Beli krstaši“ koju je predvodio Stepinčev sekretar, sveštenik Ivan Šalicì. Stepinca su inkriminisale sledeće izjave: „Nadbiskupija je centar terorističkih aktivnosti“, izjavio je franjevac Modesto Martinčicì.

„Nadbiskupova palata u Zagreb je centar ustaša, ‘Belih krstaša’ i terorističkih aktivnosti“, potvrdio je sveštenik Ivan Šalicì. Na pitanje tužioca: „Zašto je to nadbiskup Stepinac dozvolio?“, Šalicì je odgovorio: „Stepinac je želeo nezavisnu hrvatsku državu, poput one koju su stvorili ustaše i Italijani.“

U vezi sa pukovnikom Erikom Lisakom, koji se tajno vratio u Jugoslaviju nakon oslobođenja, Šalicì je dodao: „Pukovnik Lisak je prenocìio u nadbiskupskoj palati i okačio je zastavu ‘Belih krstaša’ u nadbiskupskoj kapeli.“

Ostali optuženi su potvrdili da je monsinjor Stepinac igrao „aktivnu ulogu kao podstrekač i saučesnik“ u njihovoj terorističkoj organizaciji, koja je imala za cilj rušenje jugoslovenskog režima.

Šarl Pišon je u izveštaju sa suđenja naveo: „Suđenje protiv monsinjor Stepinca otvoreno je u Zagrebu u septembru. Nadbiskup je očekivao ovo suđenje. U pastirskom pismu iz jula 1946. izjavio je: ‘Malo mi je važno ako se jednog dana nađem na listi ratnih zločinaca’. Suđenje se održalo na Zagrebačkom univerzitetu. Optuženi je odbio da odgovara. Sud ga je 11. oktobra proglasio krivim za podsticanje katoličkog sveštenstva na saradnju sa ustaškim marionetskim režimom, za pisanje brojnih članaka sa ‘fašističkim tendencijama’ u svojstvu predsednika Biskupske konferencije i predsednika Katoličke štampe, za služenje ustaškoj stvari podsticanjem rasne mržnje, za podsticanje hrvatskog naroda na saradnju sa ustašama, za pružanje ‘brojnih i očiglednih dokaza o svojoj simpatiji i saradnji sa ustašama’, za predsedavanje tročlanom komisijom koja je nadgledala prva prisilna pokrštavanja srpskih građana… Predsednik tribunala je utvrdio da su pod uticajem monsinjora Stepinca, drugi sveštenici organizovali ustaške jedinice i ‘krstaše’ radi izvršenja terorističkih aktivnosti protiv postojecìeg režima. Nadbiskup je potom osuđen na šesnaest godina prisilnog rada, lišen svih građanskih prava na pet godina i konfiskovana mu je sva imovina…“

Stepinac nije imao mogućnosti da izbegne odgovornost. Pozivanje na neznanje bilo bi apsurdno. Niko nije bolje upoznat sa događajima i raspoloženjem javnosti od visokog crkvenog zvaničnika. Stepinčev glavni argument u njegovim retkim izjavama tokom suđenja bio je da dovede u pitanje kompetentnost suda…

Niko, čak ni Vatikan, nije mogao porecìi da je Katolička crkva u Hrvatskoj izvršila nasilno preobracìenje pravoslavnih hrišcìana. Niti je iko bio u stanju da dokaže nevinost crkvenih sveštenika pred užasnim masovnim ubistvima počinjenim u Hrvatskoj – rezultatom hladnog političkog proračuna i okrutnog verskog misticizma.

Nadbiskup Stepinac je podržavao hrvatsku ustašku državu punom težinom svog autoriteta. Čitava njegova aktivnost tokom okupacije to dokazuje. Postoje hiljade dokumenata i fotografija koje su u ogromnoj meri inkriminišucìe i za nadbiskupa i za mnoge hrvatske sveštenike.

Da li je nadbiskup Stepinac, sa svojom „čistom savešcìu“, mogao da opravda svoju bezuslovnu podršku ustašama?

Stepinac je sakrio arhivu Pavelicìeve vlade u svojoj palati. Takođe je sakrio ustaško blago, plodove plena: trideset sanduka zlatnika koji su imali začuđujucìu sličnost sa sadržajem sanduka koje su pronađene u podrumima Rajhsbanke.

Ono što je Stepinac izgubio, međutim, bila je pre svega njegova iluzija da može da pokrene neku vrstu krstaškog ustanka protiv nove države sa malobrojnim preostalim ustaškim trupama. Može se zapitati koja vlada na svetu može da nastavi da zatvara oči pred takvim delima, čak i ako ih vrši najviši crkveni velikodostojnik.

Erve Lorije piše: „Posle četiri godine pljačke, ne možete sve zataškati. Kako cìe svedočiti Ivan Šalicì, privatni sekretar nadbiskupa Stepinca, 15. novembra 1945. godine, ustaški ministar spoljnih poslova Alajbegovicì je procenio da cìe rezidencija nadbiskupa Stepinca biti najbolje mesto za skrivanje. Pet teških sanduka doneto je u nadbiskupsku palatu na Kaptolu i predato Ivanu Šalicìu i izvesnom Laskovicìu… Pa, sanduci su sadržali sve: filmove, fotografije i govore Ante Pavelicìa, kao i – i to je bio glavni sadržaj – zlatne grumenove i novčicìe, nakit, drago kamenje, ostatke zlatnih i platinastih proteza, venčano prstenje, satove, narukvice – ukratko, sve što je ukradeno od previše žrtava.“

Stepinac je trebalo da pozove svoje sveštenstvo da svake godine služi misu 10. aprila, na dan osnivanja ustaške države… Moglo bi se smatrati dozvoljenim da je nadbiskup dočekao Antu Pavelicìa i „Ustaški sabor“ na svom katedralnom trgu 23. februara 1942. godine, pa čak i održao pozdravni govor: videli smo mnogo takvih sitnih kukavičluka.

Na nadbiskupovu žalost, otišao je još dalje. Na primer, dobio je 100 miliona kuna od ustaške vlade da širi propagandu u njihovu korist. Kada su ustaše bile primorane da beže, sakrio je dokumente koji su bili veoma kompromitujucìi za Pavelicìa i njegov pokret.

Još gore: u jesen 1945. godine, tj. nakon oslobođenja Jugoslavije, Stepinac je dočekao i u svojoj palati sakrio pukovnika Lisaka, poznatog ustašu koji se tajno vratio u Jugoslaviju, naoružan Pavelicìevim uputstvima da organizuje novi teriristički pokret.

Istovremeno, nadbiskup je u nekoliko navrata kontaktirao Lelu Sofijanec, koja je radila za italijansku obaveštajnu službu. Sofijanec je osigurala vezu između Trsta i hrvatskog ustaškog ilegalnog pokreta.

I kako bi se moglo zaboraviti da su dvojica najopasnijih terorista i proglašeni izdajnici jugoslovenske nacije u ovom pokretu bili niko drugi do Ivan Šalicì, lični sekretar biskupa Stepinca, i sveštenik Šimecki, njegov najbliži prijatelj?

Ostaje jedno pitanje na koje treba odgovoriti: Šta se dogodilo nakon oslobođenja Jugoslavije sa prozelitskim fanaticima koji su tako naporno radili četiri godine na „ujedinjenju“ svoje zemlje pod papskom zastavom? Erve Lorijer nam daje odgovor: „Ne manje od 4.000 ustaša – Pavelicì, njegovi ministri, generali, šefovi policije, komandanti koncentracionih logora, dželati i mučitelji – pobeglo je u Austriju i Italiju. Za sobom su ostavili hiljade zapaljenih, opljačkanih i napuštenih sela, i niko nikada necìe saznati koliko je stotina hiljada leševa ležalo u podrumima, pecìinama, jarugama i grobovima iskopanim na poljima. Nadbiskup sarajevski Ivan Šaricì i 500 sveštenika takođe su pobegli u Austriju sa Pavelicìevom kolonom. Zatim su otišli u Švajcarsku, gde su, zahvaljujucìi hrvatskom katoličkom svešteniku koji je osnovao svoju rezidenciju u koledžu Svetog Rafaila u Frajburgu, nastavili da žive na slobodi.  Nadbiskup Šaricì je emigrirao u Madrid, gde je našao utočište u manastiru, gde je i umro u julu 1960. godine.

– Dugo vremena – napisao je Erve Lorije u časopisu L’Ordre de Paris – Ante Pavelicì se krio, sa svojim zlatom, u manastiru Svetog Gilgena blizu Salzburga i u manastiru Bad Išl blizu Linca u Austriji. Nosio je svoju mantiju dostojanstveno. Kasnije, još uvek prerušen u sveštenika, otišao je u Italiju, gde je živeo u Rimu do 1948. pod imenima „otac Gomez“ i „otac Benarez“ u manastiru koji je uživao privilegiju eksteritorijalnosti. Zahvaljujucìi rimskom sveštenstvu, uspeo je da pobegne u novembru 1948, kada se ukrcao na italijanski brod za Buenos Ajres. Stigao je u

Argentinu sa pasošem koji je izdao Međunarodni crveni krst u Rimu

5. jula 1948. na ime Pal (Pablo) Aranjos.

Druge ustaše, manje srecìne od njega, završili su u koncentracionim logorima koje su saveznici morali da organizuju u Centralnoj Evropi… Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su ove logore posetili pobožni putnici iz Vatikana… Grupa uticajnih vatikanskih zvaničnika se kretala iz logora u logor, posebno se interesujucìi za ratne zločince, važne ličnosti bivše „Nezavisne Države Hrvatske“ i njihove najkrvoložnije dželate. Omogucìili su dvojici gnusnih pojedinaca da pobegnu iz logora u Fermu. Jedan, Ljubo Miloš, „ljudska hijena“, bio je odgovoran za smrt preko 120.000 ljudi u logoru Jasenovac. Drugi, prezreni Maks Luburicì, bio je

jedan od dželata Sarajeva, poznat po tome što je jednog jutra naredio da se obesi 56 Srba na gradskim stubovima električne energije.

Ubrzo su ustaše masovno napuštale savezničke logore, često, poput Pavelicìa, obučeni u mantiju. Njihovi spasioci vodili su ih u bezbedna skloništa.

U Austriji, ovi ustaše su pronašli sigurno utočište u manastiru

franjevaca u Klagenfurtu, u manastiru Santa Katolika… U Italiji su bili smešteni u Riminiju, Čento Čeleu, Komte Ferati, San Paulu di Regoli,

Grotamareu, San Đovani Baptisti i franjevačkom manastiru u Modeni. U Rimu, Luburicì i Draganovicì su primljeni u Institut Svetog Jeremije, koji je, u stvari, ostao mesto okupljanja u Italiji, centar svih ustaških aktivnosti… Isto važi i za franjevački manastir u Parizu, gde su ustaše održavali konferencije, koje su zvanično organizovali hrvatski sveštenici

(U sledećem broju: Papa blagosilja ubice)