Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmond Pariz

Vatikan se nigde nikada nije kompromitovao do te mere kao u Hrvatskoj? Tamo, kao nigde drugde, Rimska crkva je skinula masku krotosti i otkrila svoje pravo lice – lice slepe ambicije i nemilosrdnog fanatizma.

Članovi Rimokatoličke crkve, koji su četiri godine sedeli u ustaškom saboru, mogli da prihvate ovaj mandat, prema članu 139-4 Kanonskog prava, samo ako ih je za to propisno ovlastio papa? Rimokatolički sveštenici su bili u saboru NDH, a Sveti otac nikada nije ukorio svoje dobre sluge. I ko bi mogao da veruje da bi bezbrojni sveštenici i monasi, koji su propovedali masakr, istrajali u svojoj histeričnoj revnosti da su osetili bilo kakvo neodobravanje, čak i precìutno, od svojih hijerarhijskih pretpostavljenih i svog vrhovnog vođe, Pija XII?

Naravno, poglavnik Pavelicì i „poštovani vođa“ zagrebački nadbiskup tepinac i sarajevski nadbiskup Šarić iz Vatikana su dobijali samo laskave reči ohrabrenja i blagoslova kojima ga je Sveti Otac obasipao.

Nema sumnje da bi se danas mnogo toga dalo da se prikriju njihovi tragovi. Ali oni ostaju u hrvatskim novinama tog vremena.

Papa Pije XII je 18. maja 1941. godine primio u audijenciju predstavnike ustaškog Glavnog štaba. To je bio samo preludijum za svečani prijem 206 uniformisanih Hrvata iz organizacije Ustaška omladina „Križari“. Papa ih je primio u jednoj od najimpresivnijih sala u Vatikanu. Reporter Katoličkog Tjednika (Katholische Wochenzeitung) je zapisao: Najdirljiviji trenutak bio je kada su mladi ustaše zamolili papu da blagoslovi Pavelića, Nezavisnu Državu Hrvatsku i hrvatski narod. Svaki član je dobio medalju kao suvenir.“

Na godišnjicu svog ustoličenja, 12. marta 1942. godine, Pije XII je poslao ovu poruku Paveliću: „Na srdačne čestitke Vaše Ekselencije odgovaramo našom zahvalnošću i željama za hrišćanski prosperitet. Na Novu godinu 1943, papa je poslao telegram Paveliću, zahvaljujući mu na dobrim željama, koji je objavio Katolički List (Katholische Zeitung): „Za sve što ste nam rekli, i u svoje ime i u ime hrvatskih katolika, zahvaljujemo vam i sa radošću šaljemo apostolski blagoslov vama i hrvatskom narodu.“ U martu 1943. godine, opet na godišnjicu ustoličenja pape Pija XII, došlo je do još jedne razmene čestitki i dobrih želja. Pavelić je i 5. juna 1943. godine poslao telegram papi, u kome je naveo: „Primite izraze mog ličnog poštovanja prema Vašoj Svetosti i moje želje za uspeh Vaših napora za dobrobit čovečanstva“. Posebno su poučna takva humanitarna osećanja, koja dolaze iz pera ovog ubice. Papa je odgovorio toplim rečima, „moleći se Bogu za sreću hrvatskog naroda“, navodi se u tekstu Katoličkog Lista. Srpski pravoslavni hrišćani i Jevreji, koje su ustaše masakrirale u stotinama hiljada, nesumnjivo nisu bili uključeni u ove dobre želje.

Papa je 1944. godine poslao Paveliću sledeći telegram: „Želje koje ste nam Vi i hrvatski narod uputili povodom pete godišnjice našeg pontifikata veoma su nam drage i molimo se da Vas Bog blagoslovi svojim najmilostivijim darovima.“

Sveti Otac je imao mnogo drugih prilika da izrazi svoje visoko poštovanje i podršku krvožednom Poglavniku. Godine 1943, odobrio je audijenciju D. Sinšicìu, članu ustaške vlade, a E. Lobkovič, koji je predstavljao hrvatsku državu u Vatikanu, sumirao je razgovor u svom izveštaju Ministarstvu spoljnih poslova u Zagrebu na sledecìi način:

„Na kraju našeg razgovora, papa je izjavio da je veoma zadovoljan što je imao priliku da razgovara sa Pavelicìem i da je velika radost čuti sa svih strana da je on ‘praktikujucìi katolik’. To sam potvrdio i izrazio nadu da cìe Pavelicì uskoro docìi u Italiju, kao i uverenje da bi mu bilo veoma drago da ponovo primi apostolski blagoslov. Papa je odgovorio: ‘Rado cìu mu dati taj blagoslov’.“

Treba napomenuti da je Pavelicì do 1943. godine vecì dve godine „praktikovao“ katolicizam, sistematski mučio i istrebljivao pravoslavno sveštenstvo i njihove sledbenike. Ali nije samo ovaj vođa ubica dobio apostolski blagoslov.

Pije XII, u svojoj velikoj ljubaznosti, proširio ga je i na izvršioce zločina, skromne dželate. Vatikanski zvanični list L’Osservatore Romano izveštava da je 22. jula 1941. godine papa primio stotinu agenata hrvatske državne policije pod komandom šefa zagrebačke policije Eugena Kvaternika-Dida. Ova grupa hrvatskih esesovaca bila je krem de la krem dželata i mučitelja u koncentracionim logorima, a osoba koja ih je upoznala sa Svetim Ocem počinila je tako neopisive zločine da je njegova majka izvršila samoubistvo u očaju. Može se zamisliti ogromna revnost sa kojim su se ovi „dobri ljudi“, jednom obdareni apostolskim blagoslovom, trudili da „praktikuju“ u najpravom smislu te reči.

Vecì u avgustu 1941. godine, ministar vera Mile Budak, smatran Pavelicìevim „dofinom“ (prestolonaslednikom), izjavio je na javnoj konferenciji u Karlovcu, o kojoj je izvestio novinar italijanske fašističke agencije Stefani: „Ustaški pokret je zasnovan na religiji.

Sva naša aktivnost je zasnovana na našoj odanosti religiji i Rimokatoličkoj crkvi.“

U stvarnosti, sve ovo dokazuje ne samo da je Pije XII pažljivo pratio razvoj zločinačkih aktivnosti u Hrvatskoj, vecì i da ih je odobravao. Zaista, moralo bi biti izuzetno naivno da se ne shvati uloga koju je otac Markone igrao u Zagrebu. Kao legat Svete stolice, Sancti Sedis Legatus (kako se nazivao u svojim odnosima sa ustaškom vladom), on je, u smislu kanonskog prava, bio papin alter ego. U tom svojstvu, imao je prednost na svim zvaničnim događajima. U novinama su objavljene fotografije tog debelog monaha, koji je izgledao kao da je sišao sa Gojine slike, kako zauzima počasno mesto pored ubice Pavelicìa.

U to vreme, ustaška zverstva su često bila razotkrivana u štampi slobodnih zemalja. Ali suočen sa ovim protestima, Pije XII je cìutao… I to sa dobrim razlogom! Kako je mogao da se odrekne sopstvenih biskupa i sveštenika, koji su, po njegovom ovlašcìenju, sedeli u ustaškom saboru i čiji je vođa, nadbiskup Stepinac, primas Hrvatske, predvodio Odbor za preobracìenje pravoslavnih hrišcìana, sa nadbiskupima Buricìem i Simrakom? Kako je mogao da odbaci oca Markonea, svog legata i ličnog predstavnika u Zagrebu, koji je nadgledao operaciju?

Štaviše, ova akcija nije bila ni na koji način neočekivana. Da li je ustaška vlada, koju je tako snažno podržavao papa, ikada krila svoje namere prema pravoslavnim Srbima? Naprotiv, ona ih je jasno stavila do znanja odmah po preuzimanju vlasti, kao što je vecì pomenuto, a upravo je sam ministar vera, Mile Budak, izjavio u Gospicìu 22. jula 1941. godine: „Neke Srba cìemo ubiti, druge deportovati, a ostale cìemo primorati da pređu u rimokatolicizam.“

Taj program je sproveden do slova, tačno kako je planirano i predviđeno. Nakon nekoliko masakra počinjenih u određenom regionu, stigao bi evangelistički sveštenik ili monah u pratnji grupe ustaša, i ovaj apostol bi se obracìao seljacima, uvek koristecìi isti jezik kao i monah Ambrozije Novak kada je govorio zlostavljenim stanovnicima Moštanice: „Srbi, svi ste osuđeni na smrt, ali možete se spasiti smrti prelaskom u katolicizam.“ Ova jednostavna i praktična procedura nesumnjivo je odgovarala onome što je episkopat pod ovim podrazumevao: „stvaranje povoljnih psiholoških uslova“. Jer su hrvatski i ustaški monsinjori takođe bili upoznati sa kanonskim pravom, koje priznaje samo iskrena i neprisiljena preobracìenja kao validna. Shodno tome, ovi dostojni prelati su se pobrinuli da se pridržavaju „doktrine“ na svojoj plenarnoj skupštini 17. novembra 1941, kada su licemerno zaključili da „pravoslavni Srbi nisu bili primorani da preobrate“. Samo im je savetovano da to urade… Sa nožem pod grlom.

Vatikan nije mogao da ne blagoslovi ovaj sveti poduhvat. To se pokazalo kada su se čitava sela, iznenada inspirisana pravom verom, odrekla greške u kojoj su tako dugo živela – naravno, „svojom slobodnom voljom“. Tako je 240.000 pravoslavnih hrišcìana, svi pogođeni iznenadnim prosvetljenjem, mogli da uzviknu, kao u Polijevktu (tragedija Pjera Korneja): „Vidim, znam, verujem, nisam prevaren!“ Kolektivna blagodat se čudesno proširila među pravoslavnim vernicim, koji su se slili u krilo Rimokatoličke crkve, „bez najmanjeg pritiska i iz dubokog uverenja u istine katoličke vere“, kako stoji u paragrafu 8 biskupskih dekreta. Tako se u Kamenskom, u biskupiji biskupa Stepinca, 400 ljudi – 400 zalutalih ovaca – vratilo u stado pod budnim okom župana, šefa policije i predstavnika raznih ustaških grupa. Kada je Vatikanski radio objavio ovo masovno preobracìenje 12. juna 1942. godine, uveravao je da se dogodilo „spontano i bez najmanjeg pritiska civilnih ili crkvenih vlasti“.

S druge strane, prema ustaškom scenariju, 300.000 je deportovano, a više od 500.000 je masakrirano.

Međutim, nakon rata, Sveta stolica je ubrzo shvatila da se u „spontanost“ i „duboko uverenje“ 240.000 preobracìenika svakako može sumnjati. Čudo je zaista mocìno oruđe, ali svi znaju da se ne sme prekomerno koristiti. Štaviše, u oslobođenoj Hrvatskoj, ogromna svedočanstva su stizala sa svih strana. Uputstva su naknadno promenjena i danas nema nijednog apologete Pija XII koji nije svestan nove „linije“. Sada se priznaje da ova masovna preobracìenja nisu sva „postignuta iskreno i bez najmanjeg pritiska“. Ako je Rimokatolička crkva na ovaj način kršila savest, to je učinjeno iz čistog milosrđa, da bi spasila ove jadne duše od gneva ustaša i zaštitila ih od čuvenog specijalnog noža kojim su franjevac Filipovicì i njegovi imitatori tako veštinski rukovali. Međutim, nije navedeno da li su ovi dobri monasi, poput onih koji su propovedali ubistvo, delovali iz milosrđa ili ne; ali morali su, pošto ni na koji način nisu snosili krivicu svojih hijerarhijskih pretpostavljenih.)

Sada je sve jasno – ako ne teološki, onda bar na način koji odaje počast Svetom Ocu. On je, u svom humanitarnom žaru, otišao toliko daleko da je zaboravio svoju dužnost, pogazio „doktrinu“ i prekršio najsvetije kanone dočekujucìi stotine hiljada lažno obracìenih nesrecìnika u krilo Rimske crkve. Iz čistog milosrđa, prihvatio je svetogrđe i time ugrozio svoje večno spasenje.

Rimokatolička crkva se aktivno angažovala na povecìanju broja svojih vernika u Hrvatskoj, u potpunom saglasju sa ustaškom vladom. Tako je 14. jula 1941. godine monsinjora Janka Simraka, jednog od saradnika monsinjora Stepinca u Odboru za preobracìenje pravoslavnih hrišcìana, primio Pije XII, imenovao ga za križevačkog biskupa, a zatim ga je Pavelicì odlikovao „Velikim krstom sa zvezdom“, uz ovaj citat: „Za njegovu samopožrtvovanu službu među svojim sveštenstvom i pastvom i za njegovu iskrenu saradnju sa državnim vlastima u istinskom duhu ustaša.“ Proces „katoličenja“ je tekao sjajno, a monsinjor Anton Aksamovicì, biskup đakovački, mogao je u jednom traktatu pravoslavnim hrišcìanima da napiše: „Bicìe samo jedna Crkva i samo jedna Glava Crkve, koji je Hristov Namesnik na zemlji…“ I dodao je: „Sledite ovaj ljubazni savet. Biskup đakovački je do sada primio hiljade građana u Svetu Katoličku Crkvu koji su dobili potvrdu o poštenju od državnih vlasti. Sledite primer ove bracìe i pošaljite nam svoj zahtev za preobracìenje u katoličanstvo bez daljeg odlaganja. Kao katolici, ostacìete mirno u svojim domovima i mocìi cìete neometano da obavljate svoje svakodnevne aktivnosti.“

Kao što se vidi, ovaj dobri propagandista nije gubio vreme na prazne eufemizme.

Ipak, mnogi su pozvani, ali nikako nisu svi izabrani. Ustaška vlada je 30. juna 1941. godine  izdala uputstvo katoličkim biskupima (br. 48468/41) kojim se preciziraju uslovi pod kojima gradske kucìe ili policija, nakon što dobiju pozitivnu preporuku od ustaških organizacija, treba da izdaju potvrde o poštenju koje se zahtevaju od pravoslavnih hrišcìana koji žele da se preobrate. Ovo uputstvo sadržalo je, između ostalog, sledecìe: 3) Prilikom izdavanja ovih potvrda, mora se voditi računa da se one ne izdaju bogatim pravoslavnim sveštenicima, zanatlijama, radnicima ili seljacima, ili pravoslavnim intelektualcima uopšte, osim ako se njihova lična poštenost (!) ne može dokazati, pošto je vlada usvojila princip da ova grupa ljudi necìe dobiti potvrde. 4) Seljaci treba da dobiju ovu deklaraciju bez poteškocìa, osim u izuzetnim slučajevima.

Zagrebačka biskupija (monsinjora Stepinca) je prihvatila stavove iz ove ustaške deklaracije u svom pismu br. 9259/41 od 16. jula 1941. godine: „Što se tiče preobracìenja sveštenika, učitelja, trgovaca i intelektualaca uopšte, kao i preobracìenja bogatih pravoslavnih Srba, potreban je krajnji oprez prilikom njihovog prihvatanja…“

Nikada ranije prihvatanje ili odbijanje preobracìenja nije zavisilo od društvene klase kandidata. Šta bi ovo moglo da znači osim da je integritet „doktrine“ još jednom žrtvovan izuzetno oportunističkim razmatranjima? Lako je razumeti da ustaška vlada nije bila zainteresovana ni da intelektualni Srbi pobegnu iz njihovih kandži pod maskom prelaska u katoličanstvo, niti da bogati trgovci i seljaci posebno spasu svoju imovinu od pljačke na ovaj način. Koliko god da su Pavelicì i njegovi placìeni ubice bili dobri „praktikujucìi“ katolici, svakako nisu zaboravili na kamatu.

Hrvatski episkopat, na čelu sa monsinjorom Stepincem, uzeo je u obzir ovaj finansijski aspekt, a otac Markone, papin legat, nije imao ništa protiv. Nebeskoj „milosti“ stoga nije bilo dozvoljeno da čini čuda među Srbima, koji su bili previše snabdeveni svetskim dobrima, i možda po prvi put, Rimska crkva se pridržavala slova reči božanskog Učitelja: „Teže je bogatašu ucìi u raj nego kamili procìi kroz iglene uši.“

Ali onda je došlo vreme debakla sila Osovine i ove „nezavisne“ države Hrvatske, koja je, zahvaljujucìi zajedničkim naporima ustaša i Rimske crkve, jedno vreme skoro postigla svoju neku vrstu „Civitas Dei“ (katoličke države). Od tada je vatikanska propaganda činila sve što je mogla da svetu dokaže nevinost monsinjora Stepinca – i, istovremeno, nevinost Pija XII. Ali šta su obmane i neosnovana uveravanja u poređenju sa toliko zvanično potvrđenih dela i reči? Tako je zagrebački nadbiskup ostao najpouzdaniji pristalica marionetske države i njenog režima do kraja.

Jezuitske novine La Civilta Cattolica, u julu 1944. godine objavile su tekst u kome je autor Fiorel Kavali naveo: „Hrvatski narod je prolio krv za svoju državu i održacìe i sačuvacìe svoju državu. Nikoga ne treba da obeshrabre mnogi napadi na hrvatski narod i njegovu autonomiju; naprotiv, svi treba da rade sa obnovljenom snagom na odbrani i jačanju države.“

I upravo u to vreme, dok se satelitska država bližila kraju, ustaška vlada je dodelila Stepincu „Veliki krst i zvezdu“, koji je on nosio veoma ponosno (Dekret Oc. B. III., br. 552, 1944). Poznato je da je nadbiskup Stepinac razmatrao preuzimanje vlasti od Pavelicìa kada je napredovanje sovjetskih i partizanskih trupa prema Zagrebu potpuno osujetilo ovaj plan. U svakom slučaju, pre nego što je pobegao sa poraženim nemačkim trupama, Pavelicì je poverio svom hrabrom sledbeniku čuvanje arhive ugašene države – filmova, snimke njegovih govora i, pre svega, sanduke sa zlatnim polugama, nakitom i satovima, koji su kasnije pronađeni u nadbiskupovom dvoru.

„Dana 18. decembra 1952. godine, ministar spoljnih poslova Edvard Kardelj, u svom govoru pred Odborom za spoljne poslove Jugoslovenske savezne skupštine, optužio je Stepinca da je ratni zločinac odgovoran za veliki broj žrtava: uništeno je 229 pravoslavnih crkava, ubijeno 129 pravoslavnih sveštenika, a stotine hiljada pravoslavnih hrišcìana masakrirano. Optužio je Vatikan da pokušava da podstakne versku netrpeljivost u Jugoslaviji i potkopa jedinstvo jugoslovenskog naroda imenovanjem Stepinca za kardinala. Ova počast najboljem saradniku Ante Pavelicìa zaista dovoljno govori o odnosu Vatikana prema Jugoslaviji.“

Sveti otac nije zaboravio čoveka koji je tako efikasno „pokatoličio“ Hrvatsku. La Kroa je 5. novembra 1955. godine objavio: „Njegova Svetost Pije XII poslao je sledecìu poruku Njegovoj Eminenciji kardinalu Stepincu, nadbiskupu zagrebačkom, koji je, kako smo juče izvestili, još uvek zatočen u svom rodnom selu Krasicì i nije u mogucìnosti da obavlja svoje pastirske funkcije: Izražavamo očinske želje za tebe, dragi sine, koji si na kraju dvadeset pete godine svoje službe i koji si stekao takvu dostojnost, i čije čvrste vrline hvalimo u iskušenju kroz koje prolaziš. Molimo Spasitelja da ti podari svoju utehu i s ljubavlju ti šaljemo naš apostolski blagoslov.“

U ustaškom „krstaškom ratu“ odgovornost Svete Stolice je jasno vidljiva od početka do kraja u neizbrisivim slovima. Zaista bi bila izuzetna drskost predstaviti Vatikan kao „neprijatelja“ ustaškog režima, kada sva svedočanstva i dokumenti potvrđuju njegovu potpunu saradnju sa ovim „ubicama u ime Boga“, kako ih je Erve Lorije prikladno nazvao. Među hrvatskim katoličkim sveštenstvom, samo su dva čoveka pobunila protiv okrutnosti ovih mučitelja: mostarski biskup Alois Mišicì i zagrebački sveštenik Josip Lončar. Naravno, nije bilo znakova priznanja od strane Vatikana da nagradi njihovu dobročinstvo. S druge strane, nijedan sveštenik koji je propovedao ubistvo ili ga počinio svojim rukama nije bio opomenut, kažnjen ili proteran iz Rimokatoličke crkve.

Tokom cele krvave tragedije, od dočeka Ante Pavelicìa u Vatikanu 18. maja 1941. godine, do himni hvale izrečenih poslednjih godina o biskupu Stepincu, čiji „apostolat blista svojim najčistijim sjajem“, kako je rekao Sveti Otac, uzalud se traži i najmanji znak prekora ili čak rezerve od strane Pija XII. Kako je Stepinčev apostolat „blistao“ vidi se u konkretnim podacima koje je objavio Žan Isar u svom delu „Vu en Yougoslavie“: U Gornjokarlovačkoj dijecezi (pod nadbiskupijom Stepinca), koja je obuhvatala 420.000 pravoslavnih Srba, 280.000 je ubijeno, 50.000 je pobeglo u planine, a oko 50.000 je moglo biti poslato u Srbiju. Preostalih 40.000 je primorano da postanu katolici.“

Teror, u kome je hrvatsko katoličko sveštenstvo tako strastveno učestvovalo, nije mogao nastati bez izričite želje Svete Stolice. Ono što se dešavalo u NDH treba tumačiti kroz staru sudsku poslovicu: Zločin čini onaj ko od njega profitira. Ko je imao koristi od masovnog istrebljenja pravoslavnih hrišcìana, njihove deportacije ili njihovog prisilnog preobracìenja, ako ne Rimokatolička crkva, koja je tako sledila svoj sekularni san: širenje svog uticaja na istok? Cilj opravdava sredstvo: bilo je neophodno ubijati da bi se vladalo. Ništa nije uskracìeno ovom cilju.

Danas su ustaše koje su pronašle utočište u Francuskoj predmet posebne brige Rimske crkve i nekih političara. U Parizu, Hrvatski radnički savez je povezan sa „Confédération Générale des Travailleurs Chrétiens“. Takođe su osnovali dva udruženja, „Alois Stepinac“ i „Stjepan Radicì“. Članak objavljen u časopisu France Catholique 19. decembra 1958. godine ne ostavlja nikakvu sumnju u podršku ovih separatista od strane najviših verskih vlasti: „U čast veličine i herojstva Njegovog Preosveštenstva kardinala Stepinca, veliki sastanak cìe se održati 21. decembra 1958. godine u 16 časova u kripti Svete Odilije, Avenija Stefan Malarme 2, Pariz. Njegovo Preosveštenstvo kardinal Feltin, nadbiskup Pariza, predsedavacìe. Govoricìe senator Peze i otac Dragun, rektor Hrvatske misije u Francuskoj. Njegova Ekselencija monsinjor Rup cìe služiti misu.“

Takve crkveno-političke izjave još jednom potvrđuju blisku vezu

između Rimokatoličke crkve i hrvatskog fašizma: perseverare diabolicum (đavolska istrajnost).

Konkretna svrha ovog sastanka bila je distribucija dela oca Draguna, koje je predstavio biskup Rup u hrvatskoj koloniji u Parizu. Sudecìi po naslovu „Le Dossier du cardinal Stepinac“ („Dosije kardinala Stepinca“), na prvi pogled bi se moglo pomisliti da autor pokušava da bude objektivan – ali to bi bila velika greška.

Prisustvo veoma važne ličnosti papskog legata Markonea u Zagrebu se precìutkuje, kao što je slučaj sa svim apologetama – što je sasvim razumljivo, s obzirom na to da je Pavelicì primio ovog ličnog predstavnika Pija XII kao člana porodice.

U ovoj debeloj knjizi su takođe uključeni i podnesci dva advokata Stepinca, koji su bogato komentarisani, ali nisu objavljeni ni optužnica ni izjave tužilaca i svedoka. Otac Dragun pravi jednu aluziju na ove originalne dokumente, sa očiglednom namerom da ulepša  Stepinca – ali, kako se ispostavlja, to je samo još kompromitujucìe za Svetu stolicu: „Sam tužilac u svojoj optužnici citira državnog sekretara Svete stolice, kardinala Malionea, koji je vecì 1942. savetovao nadbiskupu Stepincu da ‘uspostavi srdačne i iskrenije odnose sa ustaškim vlastima’.“

Dakle, kada je sedeo za stolom sa Pavelicìem, vođom apostola ubica, legat Sankti Sedisa je samo sledio papska uputstva.

Istina je da su nam „iskrena i srdačna“ osecìanja Njegove Svetosti prema Hitleru, Pavelicìu i njihovim saputnicima vecì bila poznata. Ali nije nevažno da ih zvanično potvrdi i sam Vatikan.

Ubrzo nakon pobede nad fašizmom i nacizmom, studenti Univerzitetskog koledža u Kardifu održali su predavanje na temu: „Zar Papu ne bi trebalo osuditi kao ratnog zločinca?“

(U sledećem broju: Krst ispod svastike)