Za budžetski deficit nisu krivi pobunjeni studenti i građani, nego naprednjački kartel, koji ga je opljačkao. Bez kredita iz stranih banaka i investicionih fondova nema novca za EXPO i ostale infrastrukturne projekte, za zdravstveni sistem i poljoprivredne subvencije. Nema novca ni za tzv. strane investitore i domaće tajkune. U sektoru turizma zabeležen je pad od 23 odsto, ali ne zbog protesta i blokada, već zato što vlast nema novca da, kao prošle godine, plati 100.000 vaučera po 10.000 dinara. Spoljnotrgovinska razmena je, u prvom kvartalu, pala za 52,8 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Praznina u državnoj kasi najavljuje mogućnost da uskoro prestane isplata penzija i plata u javnom sektoru. Svođenje računa i suočavanje sa realnim posledicama Vučićeve tiranije počelo je dve godine pre roka, koji je on sebi odredio, pre nego što pokuša da pobegne iz opljačkane i prezadužene Srbije.

Predrag Popović

Ako ikad umre, Aleksandar Vučić će ukrasti sat sa ruke mrtvozorniku. I sada, dok je u političkom ropcu, on i njegov kartel otimaju javne resurse i tuđu privatnu imovinu.

Posle osvajanja drugog predsedničkog mandata, 2022. godine, Vučić je napravio plan za poslednju i najveću pljačku Srbije. Prvi deo plana zasnivao se na upadu u budžet iz koga je trebalo da se isisa dve milijarde evra za projekat „Čista Srbija“.

Drugim, mnogo ambicioznijim delom plana, naprednjački kartel je nameravao da razgrabi dvadesetak milijardi evra namenjenih za projekat EXPO. S obzirom na dosadašnju praksu, koju je Vučić primenjivao u svojim pohodima na budžetska sredstva, nema sumnje da bi taj plen bio bar dvostruko veći.

Projekat izgradnje komunalne infastrukture, kanalizacione mreže i deponija za odlaganje čvrstog otpada, procenjen je na 2,2 milijarde evra. Posle trogodišnjeg perioda realizacije, nije urađeno ni 20 odsto, a cena je već dostigla nivo od 3,6 milijardi. Po istoj mustri, samo s još većim apetitom, Vučić je prvo najavio da će Srbija u EXPO investirati oko osam milijardi evra. Dve nedelje kasnije, u septembru 2023, i pre nego što su inženjeri počeli da pripremaju projektnu dokumentaciju, Vučić je podigao ulog na 18,8 milijardi evra. U megalomanskom, nepotrebnom i preskupom zanosu, Vučić je nameravao da u istom paketu – uz Nacionalni stadion, nove sajamske hale, izložbene objekte i poslovno-stambene zgrade u Surčinu – realizuje još 360 infrastrukturnih projekata.

Sa naduvanim cenama i izmišljenim troškovima, što je uobičajeno za poslove koje naprednjačke firme sklapaju sa državom, Vučić je očekivao da do juna 2027. godine u te koruptivne projekte uloži više od 30 milijardi evra, pozajmljenih iz stranih komercijalnih banaka i investicionih fondova. Tiranin i njegovi ortaci podeli bi taj novac, koji bi nekoliko sledećih generacija vraćalo zajmodavcima.

Padom nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici, 1. novembra prošle godine, zajedno sa 16 žrtava smrvljen je i Vučićev plan za poslednju mega-pljačku Srbije.

Od tada, Vlada Srbije nije uspela da dobije ni jedan evro kredita iz stranih banaka, namenjen za EXPO. Evropsko javno tužilaštvo pokrenulo je istragu koruptivnih radnji u projektu renoviranja i izgradnje pruge Beograd-Budimpešta. Domaće tužilaštvo vodi dve istrage vezane za taj slučaj, a sud je vratio na doradu optužnicu, kojom su uglavnom obuhvaćeni inženjeri koji su radili na projektovanju rekonstrukcije stranice u Novom Sadu.

Građevinski stručnjaci više ne žele da potpisuju dokumentaciju koja se ne zasniva na stručnim procenama, nego na zahtevima korumpiranih režimskih moćnika. Pobuna studenata i građana presudno je uticala na promenu odnosa na političkoj sceni. Uporedo sa buđenjem nade u društvu, počela je da se širi kriza vlasti.

Združeni efekat tih procesa izazvao je najteže moguće posledice po Vučića i njegov kartel. Bez priliva svežeg novca iz kredita, više nema šta da kradu. Raspad pljačkaške piramidalne šeme, koja je Srbiji već natovarila javni dug od preko 40 milijardi evra, izazvao je kolaps Vučićevog kriminalnog i koruptivnog sistema.

Bez dobrog rešenja za izlaz iz krize, Vučić je prinuđen da ostatke novca u ionako deficitarnom budžetu prebacuje na projekat EXPO. Za te potrebe preusmerio je novac, koji je bio namenjen za plate prosvetnih radnika. Suprotno zakonu, Vlada Srbije je, na predlog tadašnje resorne ministarke Slavice Đukić Dejanović, donela uredbu kojom je zabranjena isplata ličnih dohodaka nastavnicima i profesorima čije su škole i fakulteti u blokadi.

Na račun novoosnovane kompanije „EXPO 2027“ uplaćuje se i novac, koji se zakida ostalim sektorima. Na primer, Ministarstvo poljoprivrede je korisnicima subvencija isplatilo samo 16 odsto novca, koji je iz budžeta izdvojen za te potrebe. Razlika je, sigurno, završila na računima „EXPO 2027“ i još šest drugih firmi, koje je Vlada Srbije osnovala, kako bi preko njih omogućila finansiranje tog projekta. Osim toga, određeni lideri opozicionih stranaka ističu da se radovi na surčinskim gradilištima finansiraju i novcem iz Fonda za penziono-invalidsko osiguranje. Račun PIO fonda je, pre mesec dana, bio u blokadi, a ministar finansija Siniša Mali je javno priznao da je budžet prazan, pa uskoro neće biti novca za isplatu penzija i plata u javnom sektoru.

Presipanjem iz šupljeg u prazno, Vučić namerava samo da kupi vreme dok ne splasnu studentski i građanski protesti i dok se strane banke i fondovi ne umilostive da mu daju kredite za EXPO. Dok se to ne desi, Vučiću je potrebno da održi privid da se nešto radi, kako se ne bi razbežale firme, koje su angažovane na tom projektu. Režimski građevinski giganti, od Inkopa i Milenijum Tima do Južne Bačke i Concord West-a i ostalih preduzeća koja su zaradila stotine miliona evra na poslovima sa državom, ne žele da rade na „dođem ti“. Ako nema novca, nema ni njih.

Da bi amortizovao njihovo nezadovoljstvo, Vučić je, pre nekoliko dana, plasirao novi „razvojni plan“, kojim najavljuje nastavak „Skoka u budućnost“.

– Srbija ne sme da stane, zato je sada pravo vreme da napravimo razvojni plan za period do 2035. godine – rekao je Vučić, pokušavajući da ulije dozu optimizma svojim saradnicima iz vrha kartela.

Iako je pomeranjem rokova najavio produžetak boravka na vlasti, svima je jasno da će, po svemu sudeći, do te 2035. Vučić odrobijati nekoliko godina. Međutim, dok god on stvara utisak da još ima neprikosnovenu vlast, njegovi građevinski tajkuni će nastaviti da parazitiraju i cede svaki dinar iz budžeta.

Istovremeno sa parolama o tome kako je „pobedio obojenu revoluciju“ i da „niko ne može da zaustavi razvoj Srbije, pa ni realizaciju projekta EXPO„, Vučić prebacuje odgovornost za finansijski kolaps na studente „blokadere“ i pobunjene građane. Na ljude, koji zahtevaju da državne institucije, uključujući pravosudne organe, rade po zakonu, Vučić prebacuje odgovornost za smanjen broj stranih direktnih investicija, smanjenje prihoda u turizmu, pad industrijske i poljoprivredne proizvodnje i izvoza. Inverzijom činjenica, uzroka i posledica, Vučić za opštu propast optužuje građane, koji se bore za pravdu, normalan život i budućnost.

Sve što kaže, on laže. Stranih investicija je značajno manje ove nego prethodne godine, ali ne zbog studentskih protesta već zbog nedostatka novca za subvencije. Vučićev kartel je opljačkao sve što je mogao, pa sad, kad više nema šta da krade, nema ni za subvencije, kojima je privlačio tzv. strane investitore.

Nestašica novca, namenjenog za čerupanje, uticala je i na smanjenje broja turista. Opet, ne zbog protesta. Od nove godine do kraja aprila zabeležen je isti broj stranih posetilaca kao i u prvom kvartalu 2024. Strancima ne smetaju studentski protesti i blokade.

Naprotiv, većina njih se pridružuje „pumpanju“. No, pad od 23 odsto je izazvan smanjenjem broja vaučera, kojima je Vlada Srbije podsticala turizam. Prošle godine je podeljeno 100.000 vaučera vrednih po 10.000 dinara, a ove godine samo 30.000. Naravno, i taj sistem je napravljen da bi naprednjački tajkuni izvukli novac iz budžeta. Vlada je vaučere delila za hotele, banje i ostala odmarališta koja su u vlasništvu pojedinaca iz Vučićevog okruženja. Na taj način, oni su dobili 100.000 posetilaca, a o trošku svih građana. Ove zimske sezone broj je smanjen za dve trećine jer u budžetu nema novca za vaučere. Bez te finansijske injekcije obični smrtnici nisu u mogućnosti da idu u banje ili na bilo koje turističke destinacije.

Zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku, objavljeni pre nekoliko dana, demantuju i ostale Vučićeve optužbe. Recimo, spoljnotrgovinska robna razmena Srbije je, od januara do kraja marta, ove godine porasla za 4,1 odsto u odnosu na isti period 2024. Izvoz je smanjen za 1,6 odsto, na 736 miliona evra, a uvoz povećan za 8,7 odsto, na nešto više od milijarde evra. Deficit, izražen u evrima, povećan je za čak 52,8 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Spoljnotrgovinska robna razmena bila je najveća sa zemljama sa kojima Srbija ima potpisane sporazume o slobodnoj trgovini. Zemlje članice Evropske unije čine 57,1% ukupne razmene, naravno sa velikim deficitom. S druge strane, Srbija ima suficit od oko sto miliona evra u trgovini sa državama iz regiona, članicama CEFTA, u koje izvozi uglavnom električnu energiju, žitarice, medicinske i farmaceutske proizvode.

 Za povećanje deficita u ukupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni nisu krivi pobunjeni studenti i građani, nego koruptivni sistem Srpske napredne stranke. Održavanjem fiksnog kursa dinara, Vučić već više od deset godina omogućava enormno bogaćenje uvozničkog lobija. Nezainteresovan za štetu koju takvom organizacijom finansijskih i privrednih tokova nanosi domaćoj industriji i poljoprivredi, Vučić je u odlučujućoj meri doprineo povećanju uvoza i uništenju proizvodnje u Srbiji.

Osim toga, povećanje deficita je izazvano i „tihim sankcijama“ prema Rusiji. Iako režim u Srbiji nije zvanično uveo sankcije, uticao je na značajno smanjenje plasmana i prodaje srpske robe na ruskom tržištu. Kakve su razmere „tihih sankcija“ vidi se iz primera koji je opisao Vladica Spasojević, koji tvrdi da je njegova kompanija ranije u Rusiju slala po 40 kamiona jabuka svakog dana, a sada ide samo jedan.

Zvanični podaci otkrivaju i uzroke promena u građevinskim delatnostima. U prvom kvartalu ove godine vrednost izvedenih radova na teritoriji Srbije opala je za 1,4 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Pritom, važno je istaći da je vrednost građevinskih radova na poslovno-stambenim zgradama porasla za 4,8 odsto, dok je u ostalim infrastrukturnim projektima cena izvršenih radova manja za 10,2 odsto.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, vrednost građevinskih delatnosti, izražena u stalnim cenama, povećana je u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji za 16,6%, u Beogradu za 7,4%, dok je u Vojvodini pala za 25,5%, a u Južnoj i Istočnoj Srbiji čak za 28,4 odsto u odnosu na 2024. godinu.

Opet, očigledno je da pad u građevinskom sektoru nije izazvan građanskom pobunom, već prekidom priliva novca iz stranih kredita. Bez tih sredstava, domaće građevinske kompanije su investirale u stambene zgrade, pošto je srpsko tržište nekretnina još uveliko precenjeno. S druge strane, izostanak para iz kredita prekinuo je ili značajno usporio radove na megalomanskim infrastrukturnim projektima. A, to predstavlja najveći problem za Vučićev kartel, jer više nema naduvavanja cena i masnih provizija, odnosno nema plena koji će kasnije otplaćivati građani.

Vlast Srpske napredne stranke je već gurnula narod u dužničko ropstvo, zadužujući ga za 25 milijardi evra u poslednjih deset godina. Veći deo plena podelilo je nekoliko desetina Vučićevih saradnika, tajkuna i ordinarnih kriminalaca, a milionske „mrvice“ su pokupili nešto slabije rangirane štetočine iz tog zločinačkog hranidbenog lanca. Među ranije uzetim kreditima, koje je ratifikovala naprednjačka skupštinska glasačka mašinerija, nalaze se i neki krupniji, kojima rok za otplatu dolazi tek 2062. godine.

 Do tada, Vučić će već postati sramni deo prošlosti, kojeg se će odricati i aktuelni lojalisti. No, to neće biti nikakva uteha ako normalni građani Srbije budu prinuđeni da otplaćuju kredite, čiji je veći deo završio na računima vrhovnika kartela.

Nesposoban da sportski prihvati činjenicu da je narod označio kraj njegovog pljačkaškog sistema, Vučić organizuje politički, policijski, pravosudni, medijski i mafijaški progon studenata i građana. Po njegovim naređenjima, upotrebljena su sva sredstva: noževi, čekići, metalne i drvene palice, vatreno i zvučno oružje, pa i ona tupa oruđa, od Dragana J. Vučićevića i Predraga Sarape do naprednjačkog patrijarha Porfirija i Dragoslava Bokana. Sve uzalud. Ne pomažu ni laži, uvrede i pretnje koje, vučićevskim rečnikom, ponavljaju bednici iz njegovog okruženja, poput Ane Brnabić, Siniše Malog, pa i Marjana Rističevića.

Maneken naprednjačke organizovane kriminalne grupe, narodni poslanik Rističević papagajski recituje Vučićeve optužbe protiv pobunjenih građana. Uz tvrdnju da su oni krivi za slabiji priliv stranih investicija i bankarskih kredita, Rističević izvrgava ruglu studentske zahteve za sprovođenjem pravde, pa i raspisivanjem izbora.

– Što se tiče zahteva, studenti mogu da ih okače mačku o rep, a sa svojom izbornom listom mogu stražnjicu da obrišu – kaže Rističević, uz neizostavni refren o potrebi da se „privreda razvija, da firme rade i privređuju“.

U nekoliko tužilaštava i sudova nalaze se spisi, koji otkrivaju kako je i šta radio Rističević. Protiv firmi i udruženja s kojima je on povezan vode se razne istrage i sudski postupci zbog sumnji na finansijske malverzacije i zloupotrebe državnih resursa. Na ime svoje supruge Javorke, Marjan Rističević je registrovao preduzeće „Rističević Company“, koje je napravilo višemilionske poreske dugove. Osim za utaju poreza, protiv te firme podnete su krivične prijave i zbog toga što je odbila da vrati 3.420 tona kukuruza, koji je dobila na čuvanje od strane Republičke direkcije za robne rezerve. Još dva preduzeća, registrovana na ime Javorke Rističević, napravila su značajne poreske dugove. Firma „Seljak Zeka Kompani“, posle višegodišnje blokade računa je gurnuta je u stečaj u novembru 2020, a isto je snašlo i „Lischenberg Group“. Oba preduzeća su, osim neplaćanja poreza, oštetile razne poverioce, pa i tri banke: Erste banku za 13.047.000 dinara, Komercijalnu za 11.720.000 dinara i Eurobanku za 10.117.000 dinara. Protiv Javorke Rističević se vodi i postupak zbog falsifikovanja službenih isprava, pomoću kojih je uspela da podigne jedan od tih kredita. Samo na tim prevarama banaka, biznismen i političar Marjan Rističević je zgrnuo više od 320.000 evra.

Profitirao je i preko firme „Aliquantum Agro“, koja je dobila u zakup 200 hektara državnog poljoprivrednog zemljišta na 30 godina. Iako Rističević nije formalno vlasnik tog preduzeća, veze su očigledne, pošto je ono registrovano na istoj adresi kao i njegova Narodna seljačka stranka.

Istu poruku, koju je uputio studentima, Rističević već godinama šalje i sudovima: sa tim tužbama mogu da obrišu zadnjicu. Dok ima Vučićevu zaštitu, ne mora da brine da će biti kažnjen za utaju poreza i ostala krivična dela. E, kad se steknu uslovi za ispunjenje studentskih zahteva, kad Srbija postane pravna država, a ne „sigurna kuća“ za pripadnike OKG SNS-a, i Rističević će morati da položi račune.

Poput Rističevića, puna usta zahteva da se „Srbiji omogući da radi“ i optužbi na račun studenata ima i novi ministar lokalne samouprave Demo Beriša. O raznim korupcionaškim aferama u koje je Beriša bio uključen još dok je bio angažovan kao vojni policajac postoje mnoge objave na društvenim mrežama. Uz to, na sajtu Agencije za privredne registre postoje i zvanični dokazi njegove poslovne nesposobnosti. Beriša je 2014. osnovao udruženje „Matica Alanaca“. Od tada, račun udruženja je duže bio u blokadi, nego van nje, a od 2019. je neprestano pod blokadom. Iako nije mogao da upravlja poslovanjem nekakvog udruženja građana, Beriša je postavljen za ministra u vladi Đure Macuta. Uz resor, dobio je i zadatak da vređa i preti svima koji se suprotstavljaju zločinačkom režimu.

– Kome se ne sviđa u ovakvoj Srbiji, neka uzme pasoš i ode – kaže Beriša.

Za ovu temu nije bitno to što isti princip pretnji i proterivanja Srba primenjuju njegovi saplemenici sa Kosova i Metohije. Nema veze što je Beriša Albanac, na taj način pobunjenim građanima prete i Vučićevi velikosrpski lojalisti, uključujući i ostatke vojvode Vojislava Šešelja. Svi pripadnici kartela, koji se osećaju ugroženo od pravde koja stiže, na taj način žele da reše probleme.

 Uostalom, otkad je SNS OKG na vlasti, iz Srbije je otišlo više od milion ljudi, većinom mladih i obrazovanih. Što bi Beriša rekao, nije im se svidela Srbija kojom vlada kriminalna grupa Oskara Vučića, uzeli su pasoš i otišli što dalje od naprednjačke deponije. Istovremeno, vlast je stimulisala proces imigracije.

Tokom 2012. godine u Srbiju imigrirao 4.279 stranih državljana, a 2023. godine čak 41.273. Samo u poslednjih pet godina u Srbiji se našlo više od 100.000 imigranata. Dakle, priliv stranaca je deset puta veći nego u vreme dolaska Vučića na vlast, a taj trend će se povećati i ubrzati s obzirom da je od pre dva meseca stupio na snagu deo sporazuma o Otvorenom Balkanu, kojim se albanskim i makedonskim državljanima omogućava dobijanje radne i boravišne vize, pa i glasačko pravo posle tri godine provedene u Srbiji.

Ipak, Vučiću treba priznati da nijednu žrtvu svojih pljačkaških pohoda ne diskriminiše na nacionalnoj, verskoj ili rasnoj osnovi. Stranu radnu snagu će eksploatisati kao i domaću, prinudiće ih da za mizerne plate rade u firmama njegovih tajkuna. Razlika ipak postoji, a ogleda se u tome što je lakše pljačkati domicilno stanovništvo. Taj prljavi posao najupornije obavljaju javni izvršitelji.

Na oglasnoj tabli Komore javnih izvršitelja trenutno se nalazi 61.177 objava o prodaji zaplenjene pokretne i nepokretne imovine. Izvršitelji najčešće gule kožu ljudima s leđa postupajući po izvršnim presudama po tužbama raznih banaka, javnih komunalnih preduzeća i Elektroprivrede Srbije. Do kraja maja, izvršitelji će prodati imovinu građana, koji nisu mogli da redovno plaćaju struju. Na primer, šabačka javna izvršiteljka Mila Milosavljević će na prvoj elektronskoj licitaciji, koja je zakazana za 28. maj, prodati automobil „Škoda Fabija“ dužnika S.J. Kao početna cena je određeno 210.000 dinara, a ukoliko vozilo ne bude prodato, na sledećoj licitaciji će ona biti smanjena za još 30 odsto. Osim toga, izvršiteljka je popisala i imovinu koja nije u vlasništvu dužnika S.J, kako bi namirila dug prema EPS-u makar i od trećih lica.

Oglasna tabla Komore javnih izvršitelja je puna ovakvih slučajeva. Naravno, ta tom „srpskom zidu plača“ nema izvršnih postupaka koji se vode protiv kriminalaca iz Vučićevog kartela. Tužilaštvo je odbacilo šest krivičnih prijava koje je Zorana Mihajlović, dok je vodila resor energetike, podnela protiv  Grčića, tadašnjeg generalnog direktora EPS-a. Uz krivične prijave, ministarka je priložila dokaze da je Grčić oštetio EPS za više od dve milijarde evra. Što se tiče tih krivičnih dela, Grčić je zaštićen kao beli medved. Umesto njega, EPS progoni građane koji duguju po hiljadu-dve evra za neplaćene račune.

Osim naprednjačkih kadrova, Elektroprivreda ne pokušava da namiri dugovanja koja su napravila javna preduzeća i ostala pravna lica pod kontrolom SNS-a, čiji ukupni dug je veći od 22 milijarde dinara, odnosno oko 190 miliona evra.

U vrhu spiska 20 najvećih dužnika, koji je EPS dostavio advokatu Stevanu Damjanoviću, nalazi se Infrastruktura Železnice Srbije, koja duguje više od tri milijarde dinara. Firma Energetika d.o.o Kragujevac duguje 2,4 milijarde dinara, a Javno preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja 2,3 milijarde dinara. Među krupnim dužnicima nalaze se i javna preduzeća Infostan tehnologije – Beograd (989 miliona dinara) i Beogradski vodovod i kanalizacija (872 miliona dinara), JKP „Lazarevac“ (536 miliona dinara), pa i državno preduzeće Zastava oružje AD Kragujevac (374 miliona dinara). Bivši režimski medijski gigant AD Politika duguje čak 1,4 milijardu dinara za neplaćene račune za struju. Vaterpolo klub Partizan nije platio 318 miliona dinara, potrošenih za grejanje bazena i klupskih prostorija.

Ipak, najveći dužnik je Železara Smederevo d.o.o, koja nije platila više od šest milijardi dinara za potrošenu električnu energiju. Kineska kompanija Hestil je 2016. godine kupila Železaru, ali preko dela kompanije koji je gurnut u stečaj, dugove je ostavila građanima Srbije. Na tom spisku se nalaze i druga preduzeća, bivši giganti, koji su završili u stečaju: Srpska fabrika stakla (duguje 791 milion dinara), HIP Azotara Pančevo (410 miliona dinara), IMR Begorad (273 miliona), pa i Vino Župa Aleksandrovac (197 miliona dinara).

Umesto javnih preduzeća i ostalih velikih dužnika, Vučićeva vlast progoni građane, koji balansiraju na ivici egzistencije kako bi prehranili porodice i platili račune. Upravo ti građani, žrtve naprednjačkog pljačkaškog pohoda, sada se nalaze na ulici, u borbi za slobodu i pravo na normalan život. Vučić nema načina da zaustavi pobunu i spreči pad s vlasti. Već politički mrtav, može da krade još samo ostatke javnih resursa, a i tome će uskoro doći kraj.