Neočekivana, ali potpuno prirodna posledica „carinskog rata“ koji je američki predsednik Tramp poveo protiv ostatka sveta, jeste naglo jačanje integracionih procesa na ogromnom prostoru Evroazije. Želeći da oslabi Kinu, Bela kuća je u stvari udahnula novi život izbledeloj ideji Pekinga o dubokoj ekonomskoj integraciji na najvećem svetskom kontinentu, u okviru projekta „Pojas i put“ (PiP).

Piše: Dmitrij Minjin

Zemlje koje se nalaze duž tog puta, kao rezultat „trampovskog šoka“ iznenada su shvatile da globalističke lance koji su popucali po šavovima moraju zameniti neki drugi formati interakcije. Stvaranje „novog globalizma“ na prostoru Evroazije, autonomnog od hirova Amerike, prirodno i geografski se namecìe kao glavni konkurentski format za takvu saradnju. Donedavno su zemlje EU bile prilično skeptične prema PiP-u, a Italija je čak i formalno odbila da sebe smatra njegovog krajnjom zapadnom tačkom, kako je prvobitno bilo planirano. Sada se raspoloženje suštinski promenilo.

Nije slučajno u poslednje vreme značajno porasla aktivnost EU i Kine prema centralnoazijskim zemljama, koje predstavljaju međuzonu ili most između njih. Ovi poslednji, zauzvrat, žure da iskoriste priliku koja se pred njima otvorila, čak ni ne uzimajucìi u obzir očigledno negodovanje nekih od njihovih bivših saveznika, kao što je na primer Turska.

Na prvom samitu Centralna Azija – Evropska unija, održanom 3. i 4. aprila u Samarkandu, usvojena je završna Deklaracija od 20 tačaka, prema kojoj su bilateralni odnosi učesnika podignuti na nivo strateškog partnerstva.

U Deklaraciji usvojenoj u Samarkandu, identifikovane su prioritetne oblasti saradnje, jačanje trgovinskih i investicionih veza, proširenje saradnje u oblasti kritičnih sirovina, uključujucìi plemenite i retke metale, kao i uranijum i ugljovodonike. Predviđena je podrška važnim infrastrukturnim projektima duž „Srednjeg koridora“ (južni deo PiP-a). Učesnici su se takođe dogovorili da organizuju sastanke na vrhu svake dve godine.

Proglasivši početak „nove ere“, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je rekla da će EU izdvojiti 12 milijardi evra u okviru evropske inicijative Global Gateway za realizaciju projekata u sferi transporta, sirovina, obnovljive energije i digitalizacije zemalja Centralne Azije.

U ovom trenutku je poznato da će od ove sume, 3 milijrade biti usmerene na razvoj transportne industrije, 6,4 milijrade za energetske projekte, a 100 miliona za razvoj satelitskog interneta. Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) takođe planira da do 2027. godine dodatno realizuje projekte vredne između 7 i 8 milijardi evra, iako drugi detalji nisu saopšteni.

Kako je tokom samita rekao predsednik Kazahstana Kasim Žormat Tokajev: „Buduća Centralna Azija treba da postane most za civilizacijski dijalog, a ne polje geopolitičke borbe.“

Zanimljivo je što bi odmah posle samita CA – EU u Astani, trebalo da bude održan poseban samit Centralna Aziija – Italija, gde će italijanska premijerka Đorđa Meloni verovatno pokušati da obnovi svoje ambicije kao zvaničnog učesnika i krajnje zapadne tačke PiP-a. Uostalom, postoje i drugi koji žele da zauzmu tu veoma povoljnu poziciju, na primer Austrija ili Nemačka, posebno u sadašnjim uslovima.

Kina ne zaostaje za Evropom, pa je čak i pretiče svojim integracionim projektima u Centralnoj Aziji. Peking vecì duže vreme redovno održava specijalne samite CA – Kina. Planovi za razvoj zelene energetike, kojima se ponose centralnoazijske zemlje, nameravajući da izvoze struju u Evropu putem dve linije, kroz Kaspijsko i Crno more, ostvaruju se uz pomoć kineske tehnologije, pre svega solarne fotosinteze, i za kineski novac. U nekom smislu, to će biti zajednički kinesko-centralnoazijski izvoz. Kina, takođe, pokriva region mrežom novih pruga, uključujući i brze pruge.

Ukupan obim trgovine između Centralne Azije i Kine približava se cifri od 100 milijardi dolara godišnje, dok ovaj obim sa svim zemljama EU iznosi oko 60 milijardi. Centralnoazijske zemlje s Rusijom imaju trgovinski obim od 45 milijardi dolara plus gotovo 15 milijardi dolara koliko iznose transferi novca iz Rusije od gastarbajtera iz ovih zemalja.

Nesumnjivo je da će se nekih od tih evropskih i kineskih projekata međusobno dopunjavati, a neki će se preklapati i konkurisati jedan drugom, ali glavna funkcija Centralne Azije kao tranzitne zone između Istoka i Zapada Evroazije, u svakom slučaju će ostati. I to će pomešati sve ostale protivrečnosti. Kineski eksperti posebno smatraju da postoji potencijal za formiranje trilateralne saradnje EU – CA- Kina, koja bi uključivala razvoj jedinstvene baze podataka, stvaranje sistema za reagovanje u vanrednim situacijama, između ostalog i u sferi ekologije, i razvoj održivih komunikacionih platformi.

U poslednja dva meseca, predstavnici Ministarstva spoljnih poslova i Međunarodnog odeljenja Komunističke partije Kine, iskoristili su niz bilateralnih kanala da bi podstakli evropske partnere na saradnju u CA i promovisali interese Pekinga na evropskom nivou. Neke izjave visokopostavljenih zvaničnika iz EU aparata i političara iz zemalja-članica EU svedoče o spremnosti da se prihvate predlozi Pekinga. Oni smatraju da bi Kina i Evropa mogle da prevaziđu „vrednosnu barijeru“ i iskoriste svoje ekonomske i trgovinske veze kao „balast“, što bi pomoglo Evropi da se izbori sa trenutnom krizom.

Prema prognozama EBRD-a, BDP zemalja Centralne Azije će ove godine porasti u proseku za 6%, što je znatno više od svetskog proseka. Region dobija ekonomski zamah: unutarregionalna trgovina za poslednjih nekoliko godina porasla je 4,5 puta, međusobne investicije su se udvostručile, a količina zajedničkih preduzeća porasla je pet puta. Na tom fonu, odnosi između CA i EU sve češće se razmatraju ne kao odnosi između davaoca i primaoca pomoći, nego kao partnerstvo koje se međusobno dopunjuje.

Problem za Rusiju je u tome što, za sada, Evropa kategorički nastoji na tome da se svi integracioni procesi i tranzit u okviru PiP-a ostvaruju južno od ruske teritorije i da ne zalaze na nju.

Na forumu investitora Global Gateway u Briselu, u januaru 2024. godine, evropske i međunarodne finansijske institucije su obećale da će izdvojiti više od 10 milijardi evra za modernizaciju infrastrukture duž „Srednjeg koridora“, što bi omogućilo da se do 15 dana skrati vreme transporta između Evrope i CA.

Međutim, taj pristup je u protivrečnosti sa objektivnim zahtevima geografije i politike, to jest geopolitike. Trgovina duž ove tanke rute raste, ali je puna birokratskih prepreka jer prolazi preko više granica i često je zaustavljaju jaki vetrovi u Kaspijskom moru. Uz sve već ostvarene investicije, „Srednji koridor“ čak do 2029. godine neće moći da opsluži više od 10 miliona tona tereta godišnje, što očigledno nije dovoljno za realizaciju svih planiranih projekata. Dalje unapređenje navedene rute zahtevacìe do 30 milijardi dolara, što je čini apsolutno nedostupnom i neprofitabilnom za sve.

Južna ili „srednja“ ruta „Pojasa i Puta“, nesumnjivo će funkcionisati i razvijati se, ali njene mogućnosti su ograničene samom prirodom. Sumnju izaziva i lojalan odnos Turske i Azerbejdžana prema njemu, jer su oni vecì su pokazali nevoljnost da bilo kome prepuste svoj uticaj među „centralnoazijskom bracìom“, bili to Evropljani ili Kinezi, što je pokazao i konflikt s priznanjem isključivog suvereniteta Republike Kipar na samitu u Samarkandu.

Severni kopneni put kazahstanskim, ruskim i beloruskim prugama (koje su u jedinstvenoj carinskoj zoni Evroazijskog ekonomskog saveza) ostaje najbrži i najjeftiniji. Jedinstven i stabilan ruski prostor predstavlja solidnu osnovu za bilo kakav veliki i široki tranzit do bilo kojih područja Evrope, od Sredozmlja do Baltika i od Severnog mora sve do Arktika.

Osim toga, za samu Rusiju bi, očigledno, bilo neophodno da prevaziđe pristupe koji region Centralne Azije posmatraju prvenstveno kao izvor jeftine radne snage, što, između ostalog, dovodi do pojave socijalnih problema. Potrebno je razvijati punopravnu obostrano korisnu saradnju uz stvaranje radnih mesta unutar samih centralnoazijskih država, što bi u potpunosti odgovaralo i njihovim sopstvenim nacionalnim interesima.

U konceptu koji su promovisali Evropljani na samitu u Samarkandu, regionalni eksperti su videli određene istorijske paralele sa „Velikom igrom“ iz 19. veka, kada su se Velika Britanija i Rusija borile za uticaj u Centralnoj Aziji. Iako je u EU retorici učešće na samitu predstavljeno kao saradnja, a ne kao konkurencija.

„Bogate rezerve litijuma, bakra i uranijuma u Centralnoj Aziji privlače evropske investicije, što rađa pitanja o tome da li će region zaista imati koristi od partnerstva u oblasti resursa ili će jednostavno postati isporučilac kritično važnih minerala za Evropu.“

U tom smislu, Moskva ostaje pouzdaniji partner regiona i dalje zadržava ogroman uticaj „meke moći“ u njemu. Tome, po mišljenju stručnjaka, svedoči i činjenica da je svaki lider centralnoazijskih zemalja na samitu govorio na ruskom jeziku. Tako je jednostavnije i brže, čak i za Evropljane.