Piše: Dmitrij Minjin

Mnogi od Trampovih poduhvata, da ne kažemo avantura, koji se pripisuju lično njemu, uključujući ekspanziju na Sever, u stvari su se u američkoj politici razrađivali pre dosta vremena. Sadašnji predsednik, sa njemu svojstvenom energijom, samo je prešao sa reči na dela. To govori da će, pod bilo kojom budućom administracijom SAD, američki „severni put“ teško biti zaustavljen, zbog čega sve polarne zemlje, uključujući i Rusiju, nesumnjivo treba da budu spremne.

Još uoči dolaska Trampa i njegovog moćnog tima na vlast 2024. godine, Pentagon je doneo novu „Arktičku strategiju“, u kojoj je izražena zabrinutost zbog zaostajanja Amerike u odnosu na Rusiju i Kinu u regionu i isticala se potreba da SAD investira više sredstava u modernizaciju svojih vojnih objekata povezanih sa Arktikom.

Predstavljajući ovu strategiju, zamenica šefa Pentagona K. Hiks je izjavila da je za Arktik došlo „kritično vreme“. Klimatske promene, povećana aktivnost protivnika i propadanje infrastrukture iz vremena hladnog rata primoravaju ministarstvo da preispita postojecìi pristup. Prema njenim rečima, rukovodioci Ministarstva odbrane SAD već više od deset godina upozoravaju da je neophodno da prošire prisustvo na Arktiku, kako bi se bolje takmičili s Kinom i Rusijom u regionu koji postaje sve dostupniji zbog promene klime. Ali njegov razvoj pokrecìe niz izazova, uključujucìi potrebu za dubokovodnim lukama, oružjem, dronovima, opremom koja može da izdrži niske temperature i ledolomcima.

Sadašnja američka administracija zdušno se bavi praktičnim sprovođenjem ovih dugogodišnjih planova, smatrajući da ako u regionu Arktika leži budućnost čovečanstva, onda kontrolni paket u njegovom napretku treba da pripada onome ko je najdostojniji – Sjedinjenim Državama. Donete su odluke o povećanju finansiranja svih potrebnih tehničkih projekata i izgradnji novih brodogradilišta. Nedostajući ledolomci već su naručeni u brodogradilištima u Finskoj (15 odjednom) i Kanadi. Ali posebnu pažnju Bela kuća posvećuje uspostavljanju svoje fizičke kontrole nad onim delom Arktika koji, s njihovog stanovišta, ili još nije zakonski dodeljen nikome ili se nalazi u „suviše slabim rukama“, bez obzira na to što te „slabe ruke“ mogu da pripadaju bliskim saveznicima Vašingtona u NATO-u. Pažnja Amerikanaca pritom se ne ograničava samo na danski Grenland. Tramp ponavlja (i to se više ne smatra šalom) svoje izjave o potrebi integracije severa Kanade sa SAD (tada će Grenland biti ujedinjen u jedan prostor sa Aljaskom). Sve češće se razgovara i o „jačanju odbrane“ ključa za „Zapadna vrata“ Arktika – norveškog arhipelaga Špicbergen (Svalbard).

Čak i, naizgled iz neznanja, na sajtu Bele kuće postavljen kolaž Trampa koji ide ruku podruku s pingvinima na Grenlandu, takođe izaziva čudna osećanja. Iako pingvini ne žive na pomenutom ostrvu, već isključivo na Južnom polu, možda predsednik SAD želi da osvoji i Antarktik, a zatim da odatle preseli pingvine na Grenland?

Izgleda da je svojim pretenzijama na Grenland, uz Dansku Tramp dodao i Norvešku, koja ga je uvredila time što mu nije dodelila Nobelovu nagradu za mir. Razgovor nasamo sa Norveškom o „nejasnom statusu“ Špicbergena, očigledno tek predstoji.

U ponudi norveškom premijeru Jonasu Stjoreu, predsednik SAD je napisao: „Dragi Jonase, uzimajući u obzir da je vaša zemlja odlučila da mi ne dodeli Nobelovu nagradu za mir za to što sam zaustavio osam i više ratova, više ne osećam obavezu da mislim isključivo o miru, iako će on uvek biti prioritet. Sada mogu da mislim o onome što je dobro i ispravno za SAD. Učinio sam za NATO više nego bilo ko drugi od njegovog osnivanja, i sada NATO mora da uradi nešto za SAD. Svet neće biti bezbedan dok mi ne dobijemo punu kontrolu nad Grenlandom. Hvala!“

Ključnu ulogu u informisanju vlada Norveške i Danske o pretnjama s kojima se suočavaju na krajnjem severu, igraju njihove obaveštajne službe. Ali izveštaji koje su predstavili svojim poslodavcima na ovu temu, a do kojih su došli novinari iz lokalne štampe, puni su kontradikcija i starih predrasuda koje očigledno ne dozvoljavaju Oslu i Kopenhagenu da pravilno razumeju situaciju koja se dešava oko njihovih nacionalnih granica i razviju adekvatnu liniju ponašanja. Te protivrečnosti su posebno jasno vidljive u analizi odgovarajućih dokumenata koja su, povodom stanja na Arktiku, pripremile navedene službe prošle godine pod nazivom UDSYN 2025 (danska obaveštajna služba) i Fokus 2025 (norveška), a koje je objavilo norveško izdanje High North News.

U danskom izveštaju, na primer, generalno postoji ozbiljna zabrinutost povodom rastućih Trampovih pretenzija prema Grenlandu koji je deo danske teritorije. Konstatuje se da „trenutno SAD koriste svoju ekonomsku i tehnološku moć kao sredstvo uticaja i na saveznike i partnere između ostalog. SAD koriste ekonomsku snagu, između ostalog pretnje uvođenja visokih carina, kako bi nametnuli svoju volju i više ne isključuju ni mogućnost primene vojne sile, čak i protiv saveznika. Sve veća pažnja SAD prema Tihom okeanu istovremeno stvara neizvesnost u pogledu uloge zemlje kao glavnog garanta bezbednosti u Evropi“. Komentator ovog izdanja ističe da je ovaj izveštaj danskih specijalnih službi „nemoguće pogrešno protumačiti: SAD predstavljaju pretnju za Evropu“.

Ali pritom, iako pomenuti izveštaj priznaje da „nema akutnih pretnji novim vojnim napadima na Evropu od strane Rusije“, u njemu se zaključuje da Rusija, zbog američke politike, „postaje sve opasnija i agresivnija“. „Rusija će sve aktivnije braniti svoje interese kroz konfrontaciono ponašanje, kako na političkom, tako i na vojnom planu“, pišu Danci.

Direktor danske Vojne obeštajne službe Tomas Arenkil kaže: „SAD ostaje najbliži saveznik i najvažniji partner Danske, posebno putem NATO-a, i privržen je evropskoj bezbednosti.“

Generalno, nije važno ko želi da odvoji Grenland od Danske – Kopenhagenu je u svakom slučaju kriva Rusija. U psihologiji se ovo naziva imprinting (utiskivanje), kada se određeni obrasci ili slike toliko čvrsto utisnu u umove onih koji su pogođeni da ih više ne mogu poništiti nikakve opovrgavajucìe činjenice.

Vašington je, tokom decenija, podvrgavao imprintingu svest Evropljana i, valja reći, pričično uspešno je to radio. Sada im on bestidno „odseca nagomilano salo“, a oni i dalje, negde daleko, traže nekoga koga cìe okriviti.

Što se tiče izveštaja norveške obaveštajne službe za 2025. godinu, publikacija High North News ne otkriva apsolutno nikakvu kritiku na račun politike SAD na Arktiku, iako se u svetu pojačavaju razgovori o tome da će, posle aneksije Grenlanda, Tramp možda poželeti da sve „kompletira“ tako što će Americi prisajediniti arhipelag Špicbergen.

U izveštaju norveške obaveštajne službe izabran je drugi pristup. U njemu se jasno kaže da ruska arktička politika predstavlja glavnu pretnju bezbednosti u regionu, a takođe se pominje „vojno-strateški“ značaj Špicbergena za Moskvu“.

Autor analize i ovog izveštaja u izdanju High North News Arne O. Holm izražava mišljenje da će sledeći izveštaj norveške obaveštajne službe o Arktiku, koji bi trebalo da se pojavi u februaru 2026. godine, možda biti izbalansiraniji, ukazujući na opasnosti koje proizilaze i od druge strane, ali po njegovim rečima tome se može samo nadati.

U Oslu za sada smatraju da će silovita priroda sadašnjeg predsednika SAD na neki način zaobići njihovu zemlju, dopuštajući mogućnost da će od njega biti moguće otkupiti danski Grenland, što u potpunosti pokazuje stvarnu cenu „nordijske solidarnosti“.

Tako je bivši državni sekretar ministarstva spoljnih poslova Norveške, poznata književnica i društvena delatnica, profesorka međunarodne politike na Univerzitetu u Oslu Jane Haland Matlari, govoreći na nacionalnoj TV, podržala predavanje Grenlanda SAD. Zauzvrat bi, po njenom mišljenju, bilo mogucìe obezbediti podršku Vašingtona u vezi sa „agrsivnim namerama“ Rusije prema Špicbergenu. Uvažena profesorka, iako „dama Suverenog malteškog vojnog reda“, opasnost po svoju zemlju vidi sa strateški pogrešne strane.

Uprkos propagandi Osla, Rusija ne podriva, već štiti norveški suverenitet nad Špicbergenom. Pokušavajući da se oslobodi ruskog prisustva u arhipelagu, gde Moskva u skladu sa sporazumom iz 1920. godine ostvaruje ekonomsku (rudnici uglja) i naučno-istraživačku ulogu, Norveška „seče granu na kojoj sedi“.

Članice ovog sporazuma, „na osnovu pune jednakosti i demilitarizovanog statusa arhipelaga“, čini više od 50 zemalja, među kojima su i Rusija, SAD, Kina, Velika Britanija, Danska, Norveška, Švedska itd.

Posle 2010. godine, kada je bio potpisan dogovor „O demarkaciji rusko-norveške granice“ i kao gest dobre volje, morske granice Rusije bile pomerene dalje od Špicbergena, Norveška je, na žalost, to shvatila samo kao izgovor za dalje povećanje pritiska na Ruse. Spor o režimu njihovog slobodnog pristupa arhipelagu samo se pojačao. Oslo se 2022. godine priključio antiruskim sankcijama i proširilo ih na Špicbergen, polažući pravo da pretražuje, pa čak i zadržava ruske brodove. Ministarstvo spoljnih poslova Norveške je otišlo još dalje, objavivši da je Špicbergen „sastavni deo NATO-a“.

Tako Norveška, sama, korak po korak, ruši osnove sporazuma iz 1920. godine i otvara put za militarizaciju arhipelaga od strane saveznika, pre svega SAD, nakon čega mogu da slede izjave o tome da za njegovu pouzdanu odbranu ne bi bilo loše promeniti i jurisdikciju nad Špicbergenom, tako da on bude američki, kao što se to već dešava sa Grenlandom. U tom procesu, Moskva za Oslo odjednom više nije neprijatelj, već moguće jedini pouzdan partner.