Mnogi evropski političari i uticajni mediji predstavljaju Evropsku uniju kao „veliki projekat“, koji se zasniva na ideji globalizacije celog sveta. Autori knjige „Velika obmana“, Buker i Nort, raskrinkavaju sofisticiranu propagandu koja pod maskom demokratije nameće fundamentalističke stavove i skriveni cilj o stvaranju „nadnacionalne vlasti“ na koju ne mogu da utiču nacionalne vlade, političari i građani. Kao glavne elemente obmane, ili samoobmane, autori ističu stvaranje mita, izmišljanje prošlosti, odbacivanje svake konkurencije, manipulaciju ljudima i prikrivanje pravih namera birokratizovanih vladara Evropske unije.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz Bukerove i Nortove knjige „Velika obmana – Tajna istorija Evropske unije“.

Kristofer Buker, Ričard Nort

Ova knjiga pripoveda o najznačajnijem političkom projektu u istoriji Evrope. Od svojih skromnih početaka, projekat se kroz više decenija razvio do tačke u kojoj se, čini se, na početku 21. veka nalazi nadomak okupljanja više od dve trećine naroda Evrope pod jedinstvenim oblikom vlasti.

Većinu vremena, otkad je počela realizacija tog projekta, nije bilo jasno ka čemu taj proces zaista vodi. Njegovi pokretači su procenili da se pravi karakter i cilj projekta ne smeju iznositi na videlo. Iako je taj sistem upravljanja preuzeo vlast nad stotinama miliona ljudi i danas je prikriven složenim lavirintom u kome malo ko ima šire znanje o pravom načinu funkcionisanja, njegovom razvoju i tako važnoj ulozi koju igra u svakodnevnom životu Evropljana.

Tek poslednjih godina projekat se toliko razvio da se njegov osnovni cilj više ne može skrivati. Zato je danas najvažnije da narodi Evrope konačno shvate šta se radilo i šta se radi u njihovo ime.

Nije moguće razumeti pravi karakter onoga što je postalo poznato kao „Evropski projekat“, a da se ne uzme u obzir da je on trasiran na jednoj ideji vodilji; ideji koja se kristalisala još 1920-ih u umovima dvojice muškaraca. Jedan od njih, koji će na kraju postati veoma poznat, bio je Francuz, bivši prodavac alkoholnih pića, Žan Mone. Drugi, čije ime je danas gotovo zaboravljeno, bio je njegov bliski prijatelj, britanski državni službenik Artur Salter.

Kad su njih dvojica počeli da sanjaju o „Sjedinjenim Evropskim Državama“, apsolutno najvažniji deo odnosio se na uspostavljanje potpuno novog oblika vlasti – „nadnacionalne vlasti“ koja će biti izvan kontrole nacionalnih vlada, političara i birača. Nacionalne države, vlade i parlamenti nastavili bi da postoje, ali samo pod uslovom da postepeno postaju podređeni novoj nadnacionalnoj vlasti, koja bi bila iznad svih njih.

Mnogo pre nego što su šanse za ostvarenje tako smele ideje postale stvarne, Salter je ispao iz priče. Ali Moneova odlučnost nikada nije splasnula. Dok u 40-im godinama prošlog veka nije stekao dovoljno uticajan položaj da počne sa realizacijom svog projekta, Mone je postao svestan da ga nikad neće ostvariti ako otvoreno otkrije njegov pravi cilj. Taj cilj je mogao da dostigne samo prikriven od javnosti, korak po korak, tokom mnogo godina, dok se ne uspostavi dovoljno moćna vladajuća mašinerija.

Nezavisno o Moneu, u isto vreme, tokom 40-ih, o budućnosti „Sjedinjenih Evropskih Država“ sanjao je još jedan čovek. Dok je trunuo u fašističkom zatvoru, nepoznati italijanski komunista Altijero Spineli, takođe je shvatio da će za ostvarenje njegove vizije biti presudno skrivanje od evropskih naroda ono što se radi u njihovo ime, sve dok proces ne odmakne dovoljno daleko da postane nepovratan. Budući da ga Mone nije voleo, Spineli je godinama ostao relativno anoniman, sve dok u poslednjoj deceniji svog života nije izašao iz senke i odigrao ulogu od presudnog značaja za zaokruživanje projekta.

Odvojeno od trojice izvornih vizionara, četvrti čovek, belgijski premijer Pol-Anri Spak, takođe je dao veliki doprinos. Upravo je on svom prijatelju Moneo izneo ideju da je najbolje skrivati politički cilj njihovog projekta pričom da se projekat zasniva isključivo na privrednoj saradnji sa ciljem ukidanja trgovinskih barijera i stvaranju jedinstvenog tržišta.

Tek nakon više desetleća, projekat je konačno bio završen, mogle su da se objave prave namere njegovih tvoraca. Dana 26. februara 2002. delegati 25 država okupili su se u najvećem poslovnom komplesku u Evropi, u sedištu Evropskog parlamenta u Briselu, na otvaranju konvencije koja je trebalo da napravi nacrt ustava „Ujedinjene Evrope“. U umovima mnogih od njih tog trenutka je postojala jasna paralela između onoga što rade i konvencije koja je 200 godina ranije sazvana radi sastavljanja ustava Sjedinjenih Američkih Država. Bili su svesni da, kao i njihovi američki prethodnici, učestvuju u jednom od izuzetnih istorijskih trenutaka: glavnom događaju u stvaranju nove države.

Kada je 105 imenovanih delegata, pred očima brojnih zvaničnika i posmatrača, zauzelo mesta u sali Parlamenta, velika zgrada od čelika i stakla nosila je ime Pol-Anri Spaka. Parlament se nalazio u senci još većeg bloka kancelarija, koji je nazvan po Altijeru Spineliju, čoveku koji je 60 godina ranije prvi tvrdio da bi izrada ustava „Sjedinjenih Evropskih Država“ bio poslednji simbolični čin u procesu političke integracije Evrope.

Samo nekoliko delegata je zaista znalo i razumelo kakvu ulogu su odigrala ta dva čoveka u krivudavom procesu, koji ih je tokom 50 godina doveo tu gde su se našli. Ta saznanja je delio još manji broj od 500 miliona ljudi širom Evrope, u čijem interesu se sve to trebalo događati. Takođe, nekako nije bilo prikladno da se u kolosalnim građevinama, gde se sve to odigravalo, ne slavi ime čoveka koji je pre pola veka kreirao ideju i trasirao put za ostvarenje tog projekta.

Iako je odavno počašćen titulom „oca Evrope“, Žan Mone je uvek voleo da radi iza scene, daleko od očiju javnosti. Znao je da će samo tako, skriven iza maglovitih medijskih igrokaza, jednog dana ostvariti svoj san.

Ono što je Mone pokrenuo poprimilo je razmere usporenog državnog udara, najspektakularnijeg državnog udara u istoriji civilizacije.

Iako se čini da se proces približava kraju, kao kad se uklapaju poslednji delovi goleme i kompleksne slagalice, otvara se osnovno pitanje. Nakon 50 godina sporog i bolnog sklapanja slagalice, da li je moguće da se delovi na kraju uopšte ne uklope u jedinstvenu celinu?

Jedno je bilo sanjati o kontinentu na kome će države pristati da predaju moć samostalnog vladanja novom tipu nadnacionalne vlade. Ali, kad je taj odsutni čas nastupio, da li je to zaista bilo ono što su njihovi lideri i građani želeli?

Jedno je bilo sanjati o Evropi u kojoj se bogate nacije Zapada konačno mogu ujediniti sa siromašnijim nacijama Istoka, koje su desetlećima patile pod komunizmom. Ali može li se to u praksi zaista izvesti tako da sve strane osete da se prema njima postupa pošteno?

Jedno je bilo sanjati o jedinstvenoj vlasti u Evropi, nad 500 miliona ljudi različitih nacionalnosti, različitih maternjih jezika, iz potpuno različitih kulturnih i istorijskih tradicija. Ali može li takva vlast u praksi ostati demokratska u punom obliku i smislu? I da li je sve to zapravo uopšte važno?

Jedno je bilo sanjati o Evropi sa jedinstvenim političkim i privrednim sistemom. Ali, na osnovu dosadašnjih podataka, kakve su šanse da će taj sistem zaista ispuniti obećanja sa kojima je promovisan?

Dok su se evropske vlade, u jesen 2003. godine, okupljale na raspravi o ustavu, koji bi trebalo da ih nepovratno poveže i ujedini, bilo je teško izbeći pomisao na to kako je proces, koji je 50 godina ranije pokrenuo Žan Mone, prerastao u ogroman rizi, u jednu od najodvažnijih političkih kocki u istoriji. Pravo pitanje, koje je u tom trenutku visilo nad Evropom, bilo je: Da li će se ovo kockanje isplatiti? I šta će se dogoditi ako se ne isplati?

Da bi se došlo do kvalitetnog odgovora na ta pitanja, potrebno je poći od početka, razumeti komplikovane istorijske uslove u kojima je nastala vizija ujedinjenih evropskih država.

Dva dostojanstvena, naočita sredovečna muškarca 11. novembra 1984. godine stajali su pred najvećom gomilom ljudskih kostiju u Evropi, držeći se za ruke. Jedan od njih bio je predsednik Francuske Fransoa Miteran, drugi je bio nemački kancelar Helmut Kol. Dvojica najmoćnijih političkih vođa zapadne Evrope priredili su predstavu pomirenja pred desetinama hiljada grobova. Ceremonija se odvijala na kosturnici kod Verdena, na istoku Francuske.

Ako postoji istorijski događaj koji je najviše inspirisao ono što je kasnije postala Evropska unija, to je bila bitka koja je u Prvom svetskom ratu besnila oko Verdena.

Za Britance je presudna bitka tog rata bila ona na Somi u leto 1916. Za Francusku i Nemačku bila je to ona kolosalna bitka satiranja i iscrpljivanja, pokrenuta u februaru iste godine, kad je francuski komandant Filip Paten objavio da će napredovanje nemačke vojske u njegovoj zemlji biti zaustavljeno na tvrđavi koja je s brda gledala na Verden i reku Mezu. Gotovo godinu dana su se francuske i nemačke trupe borile do uništenja u najdužoj i najjačoj koncentraciji nasilja koju je svet ikada video. Samo francuska artiljerija je ispalila više od 12 miliona granata, nemačka znatno više. Na obe strane bilo je više od 700.000 mrtvih i ranjenih. Ta bitka je duboko uticala na Francusku. Zbog načina na koji su mobilisani civili, u Francuskoj jedva da je ostalo neko selo ili grad bez žrtava u tom krvoproliću. Među dva i po miliona Francuza koji su se tamo borili bili su i budući predsednik Francuske Šarl de Gol i Luj Delor, čiji sin Žak je mnogo kasnije postao predsednik Evropske komisije. Na tom frontu je nekoliko meseci bio i otac nemačkog kancelara Helmuta Kola. 

Verden je u francuskoj psihi naneo tako duboke rane da je godinu dana kasnije izbila pobuna u vojsci. Od posledica te bitke, moral francuskih vojnika nikada se nije potpuno obnovio. Ali iz te katastrofe naučene su dve trajne lekcije.

Prva je bilo uverenje da se takav samoubilački sukob dve nacionalne armije više nikada ne sme ponoviti. Druga lekcija je bila mnogo određenija i neposrednija. Proizašla je iz spoznaje da industrijska moć više od svega ostalog određuje tok rata. Dok se bitka za Verden razvijala u bespoštedni artiljerijski dvoboj, na fron su stizali vozovi natovareni još toplim granatama, proizvedenim u rurskim fabrikama. Bitka, kao i ceo rat, nije bila toliko bitan test sposobnosti vojnika koliko test dva konkurentska industrijska sistema. A francuski sistem se pokazao izuzetno manjkav.

Razlika se naročito videla u artiljeriji. Francuzi su raspolagali sa topovima među kojima su mnogi napravljeni još 1870-ih i sa sedam puta manjim dometom od onih kojima je raspolagala nemačka vojska. Francuski političari su se zaprepastili kada su otkrili da su proizvodnja topova i velikih količina municije izvan dosega njihove industrije. Nemačka industrija je, od septembra 1914, pod nadahnutim vođstvom Valtera Rathenaua u potpunosti prešla na ratne uslove. Tek u leto 1916. godine, francuska vlada je dala industrijalcu Luju Lošeru gotovo diktatorska ovlašćenja da reformiše i razvije proizvodnu bazu, potrebnu za rat. 

Kada je, 11. novembra 1918, završio Prvi svetski rat, sa istorijske pozornice je nestala većina predratnog sveta. Raspala su se četiri velika carstva: sama Nemačka, Austro-Ugarska, Rusija i turska Otomanska imperija, koja je vladala ogromnim delom Bliskog istoka. Usledio je opšti osećaj da se svet mora obnoviti dako da se garantuje da se takva katastrofa nikada neće ponoviti. Ali, ta odlučnost je poprimila dva suprotstvaljena oblika: jedan je bio idealistički, drugi osvetnički.

Posleratni idealizam simbolizovao je američki predsednik Vudro Vilson, čija je zemlja intervencijom u poslednjoj godini rata konačno donela prevagu nad Nemačkom, što se izazvalo njen vojni i politički kolaps. Vilsonova slavna „Deklaracija u četrnaest tačaka“, u kojoj se podstiče pravo naroda na samoopredeljenje, bila je vodilja posleratni sporazum sklopljen 1919. na mirovnoj konferenciji u Parizu.

Na teritorijama nestalih carstava niknule su nove države, a njihove granice trebalo je da garantuje Vilsonova institucionalna tvorevina – Liga naroda. Ona je trebalo da održi mir nudeći forum za rešavanje sporova i, ako to ne uspe, mehanizam za kolektivnu intervenciju.

U ranim posleratnim fazama taj idealizam su ipak potkopala dva teška šoka. Prvi je bilo američko povlačenje iz Lige naroda nakon što je Harding zamenio Vilsona na predsedničkoj funkciji. Američko povlačenje u izolacionizam pretvorilo je taj međunarodni forum u pretežno evropsku organizaciju kojom su dominirali Britanija, Francuska i Italija. Nemačka i Rusija, zarobljena građanskim ratom posle boljševičkog ustanka 1917, nisu primljene u članstvo. Drugi šok je bila odlučnost Francuske u nameri da se osveti Nemačkoj, kao zemlji koja je označena kao najodgovornija za izbijanje rata, zbog čega se insistiralo na tome da se onemogući da ikada više bude dovoljno jaka da ugrozi mir.

Uveliko zahvaljujući francuskom pritisku, Versajski sporazum iz 1919. nametnuo je poraženoj Nemačkoj zastrašujuće kazne. Izgubila je više od osmine teritorija i sve prekomorske kolonije. Alzas i Loren su zauvek vraćene Francuskoj, zajedno sa Sarom, bogatim ugljem i bakrom. Nemačka vojska je ograničena na 100.000 ljudi i zabranjeno joj je da proizvodi tešku artiljeriju, tenkove i vojne avione. Od svih kazni najteža je bila odredba o ratnim odštetatama koje je Nemačka morala da isplati zapadnim saveznicama, a koja se na kraju popela na 6,6 milijardi funti. Nemačka je uništena i ponižena.

Pritisak se pojačao u januaru 1923. godine. Uzimajući kao izgovor zakašnjenje u isporuci male količine drvene građe za telegrafske stubove i u isporuci uglja, Francuska i Belgija su poslale 70.000 vojnika da okupiraju Rur, industrijsko srce Nemačke. U francuskom kontingentu bio je veliki broj kolonijalnih legionara, kojima je dopušteno da rade šta hoće.

Pasivni otpor Nemaca, Francuzi su suzbijali ubijanjem i hapšenjem vođa otpora i proterivanjem gotovo 150.000 ljudi iz tog područja. Suočene sa sabotažama, francuski vojnici su vršili agresivne upade u kuće, racije na ulicama i masovna pogubljenja. Rezultat je bio katastrofalan. Industrijska produktivnost se urušila, a to je dovelo do masovne nezaposlenosti. Do novembra 1923. valuta je toliko devalvirala da se za jedan američki dolar moglo kupiti 4,2 milijardi nemačkih maraka. To je izazvalo opšte nemire i pokušaje dizanja revolucije i neuspešnog puča Adolfa Hitlera i njegovih sledbenika u Bavarskoj, a zatim i pokušaja stvaranje Rajnske republike, koji su finansirali francuski agenti novcem ukradenim iz nemačkih gradskih uprava.

Samo nekoliko detalja iz te epizode, koliko ih je preživelo u savremenim udžbenicima evropske istorije, šokiralo je ceo svet. U to vreme bilo je jasno da je francuska politika usmerena na destabilizaciju nemačkog naroda. Francuske okupacijske snage su aktivno ometale nemačku državnu upravu, čime su kršile Versajski ugovor i sponzorisale namerno uništavanje nemačke infrastrukture, posebno železničkog sistema. Američki akademik iz tog vremena, profesor Ševil, koji je vodio katedru za modernu evropsku istoriju u Čikagu, rekao je: „Francuska je razmaženo dete Evrope, s privilegijom da ugađa svim svojim najkapricioznijim željama.

Njeni evropski saveznici i prijateljska Amerika mogu samo da se blago usprotive nerazumnim i samovoljnim potezima, ali nemaju srca da budu strogi. Od 1919, Francuska radi šta hoće. Francuska je pacifikaciju Evrope učinila nemogućom.“

Ipak, brzina nemačkog oporavka od katastrofe bilo je jedno od čuda istorije 20. stoleća. Heroj je bio Gustav Štreseman, osnivač i vođa Nemačke narodne stranke, koji je 13. avgusta 1924. postao kancelar koalicione vlade. Iako je na vlasti bio samo do 23. novembra, u tih sto dana izašao je na kraj sa ustankom u Saskoj, nakon Hitlerovog puča ponovo je uspostavio red u Bavarskoj, okončao je pasivni otpor u Ruru i počeo stabilizaciju valute.

Francuska vlada je 30. novembra 1924. pristala da se, pod vođstvom američkog generala Čarlsa Dovsa, pokrene istraga o celokupnom pitanju nemačkih ratnih odšteta. Prema dokumentu, kasnije poznatom kao „Dovsov plan“, nemački dug je drastično smanjen, a Nemačka je dobila velike kredite, najviše iz Sjedinjenih Američkih Država. To je Nemačkoj omogućilo da podmiri obaveze prema državama pobednicama u Prvom svetskom ratu, a general Dovs je za taj plan dobio Nobelovu nagradu za mir 1925. i postao je američki potpredsednik u mandatu Kalvina Kulidža.

Štresemana su toliko cenili da ga je njegov naslednik na mestu kancelara imenovao za ministra spoljnih poslova. Na toj funkciji Štreseman je ostao u četiri vlade. Sklopio je blisko prijateljstvo sa Aristidom Brandom, koji je tada bio francuski šef diplomatije. Njih dvojica su koautori Sporazuma iz Lokarna, koji je uzajamno garantovao bezbednost Francuske i Nemačke, a koji su podržale Britanija, Italija i Belgija. Za taj diplomatski uspeh i oni su nagrađeni Nobelovom nagradom za mir. Tako je zapadna Evropa izašla na „bledo sunce Lokarna“, kako je kasnije govorio Vinston Čerčil.

Nemačka je 1926. godine primljena u Ligu naroda. Nedelju dana kasnije, Štreseman i Brand su, proslavljajući taj događaj na privatnom ručku, naširoko raspredali o Štresemanovoj najdražoj temi: francusko-nemačkoj privrednoj saradnji. Nije slučajno što su obojica postali promoteri pokreta koji je predlagao stvaranje „Sjedinjenih Evropskih Država“.

(U sledećem broju:

Antrfile

Kritičari evrofanatizma

Britanski novinari i publicisti Kristofer Buker i Ričard Nort decenijama su kritikovali birokratiju Evropske unije, nametnuti evrofanatizam i odnos Velike Britanije prema evropskim integracijskim procesima.

Od 1992. godine, kada su počeli saradnju, Buker i Nort su istraživali istoriju „evropskog projekta“, prvenstveno o praktičnom uticaju Evropske unije na britanski način života. Analize su objavili u knjigama „Ludi službenici (1994) i „Zamak laži“ (1996), posle kojih je usledila mnogo kompleksnija „Velika obmana“ (prvo izdanje 2003, a poslednje dopunjeno 2016. godine, uoči Brexita).

Buker je jedan od osnivača časopisa Private Eye, a pisao je za The Sunday Telegraph i The Daily Telegraph. Nort je evroskeptične stavove objavljivao na sajtu EU Referendum, a objavio je i zapaženu knjigu „Scared to Death“ u kojoj je kritikovao političare i medije koji su širili paniku tokom nekoliko poslednjih tzv. globalnih zdravstvenih kriza.